Tajna našeg spasenja zavisi od toga kakav smo trag ostavili u životu ljudi s kojima smo dolazili u dodir. Da li smo ih ranjavali ili isceljivali. – Sveti Jovan Zlatousti

Hiron je jedan od junaka grčke mitologije, kentaur, kompozitno biće čiji je donji deo tela bio konjskog obličja a gornji ljudskog. On je, tako, u sebi sažimao animalnu, podjednako koliko i ljudsku prirodu. Kentauri su mahom u grčkoj mitologiji važili za divlja bića koja žive raskalašno i izolovano. Međutim, jedan od njih se razlikovao. Bio je to Hiron.

Ono što je Hirona razlikovalo od drugih kentaura, divljih kosmatih bića koja su se borila stablima i kamenjem, živela u teško pristupačnim planinama i šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije, bile su njegova mudrost, plemenitost, dobrota, blagost i pobožnost. On je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelion, vaspitavajući, savetujući, učeći lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini Peleja, Ahileja, Jasona, Herakla, Akteona, Patrokla, Aristaja, Fenika, koji su bili među najvećim grčkim junacima. Takođe, njegovi učenici bili su i bogovi Asklepije, Apolon i Dionis. U jednoj od svojih oda Pindar o njemu kaže:

Svi oni, što su dolazili k njemu
s ranama od rođenja ili oni, što mjed im svijetla
izranila tijelo
ili kamenje iz praćke, što se iz daljine baca,
ili je sunčanica njihovo tijelo groznicom tresla
ili ga je studen oslabila, –
svima je njima pronašao lijek za njihove patnje.

Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju te se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsu da umre umesto Prometeja, a da Prometej bude oslobođen. Zevs je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca. Hiron je onaj koji može da pomogne sebi tek onda kada pomogne drugom. Svest o saosećanju, uzajamnosti i žrtvi utkana je u najdublje tkivo ovog mita.

Jednu od najlepših pesama u svetskoj književnosti o kentauru Hironu napisao je Hridrih Helderlin. Direktan izvor za određena saznanja o Hironu Helderlin je mogao pročitati u Pindarevim odama, ali i u Homerovoj Ilijadi i Eshilovoj drami Okovani Prometej. Pesmu je na srpski jezik preveo Ivan V. Lalić.

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti?
Jeste, budno je srce, al srdim se, mene
sapinje sada stalno zapanjujuća noć.

Jer nekad sledih bilje šumsko i osluškivah
blagu divljač brežuljkom: i nikad zalud.
Ne prevariše nikad, čak niti tvoje
ptice; jer prespremno skoro došla bi

da bi te ždrebac il vrtovi okrepili
svetujući, srca radi: gde si svetlosti?
Srce je opet budno, ali bez srca
privlači me stalno snažna noć.

Jeste, bejah. I šafrana i majčine dušice
i žita mi davaše zemlja po prvi struk.
I pod svežinom zvezda učio sam,
al samo što se imenovati može. I za me

dižući čini sa divljeg polja žalobni stiže
polubog, Zevsov sluga, uspravni čovek;
sad nemo sedim sam, od jednog časa
do drugog, i likove sad stvaram

od sveže zemlje i oblaka ljubavi,
jer otrov je među nama, misao moja;
i daljine osluškujem, ne bi li meni
stigao možda neki prijazni spasilac.

Tada često čujem Gromovnikova kola
u podne, kad se bliži, najpoznatiji,
kada mu trepti dom i kada se tle
očišćava, i patnja biva odjek.

Spasioca čujem tad u noći, čujem ga
da ubija, oslobodilac, a dole
prepunu bujnog bilja, ko u priviđenjima
gledam zemlju, snažnu jednu vatru;

no smenjuju se dani, motri li neko
tada, i ljupki i zli, to bol je
kad neko dvoobličan je,
a niko ne zna šta je najbolje;

al to je boga trn; inače
niko voleo ne bi nepravdu božansku.
No tada prisan je bog, i lično
prisutan, i drukčija je zemlja.

Dan! Dan! Sad opet dišete zbilja; sad pijete
vi vrbe potoka mojih! Blesak pogleda,
i pravi polaze tragovi, i kao
vladar, sa mamuzama, sa staništem

u sebi, javljaš se, planeto Dana,
i ti, o Zemljo, spokojna kolevko,
i ti, dome mojih otaca, koji
negradski odoše u oblake divljine.

Uzmi sad konja, obuci oklop i uzmi
lako koplje, o dečače! Proročanstvo
ne razdire, i ne čeka se uzalud,
do ispunjenja, Herkulov povratak.

Najzad, trebalo bi još jednom naglasiti da je Hiron bio lekar i da je lečio biljem. Biljke je sakupljao po planinama kojima bi lutao i, bivajući poznat kao mitski učitelj, često je u likovnoj tradiciji prikazivan sa jednim od učenika, ili sa knjigom u ruci, koja je ikonološki predstavljala upravo takvu jednu neobičnu knjigu kao što je herbarijum između čijih bi se stranica našlo i ono što krepi duh, a to su znanje, poezija, umetnost i nauka, ali i ono što leči telo i njegove rane, a to su biljke. Otuda je on nosilac dvostrukog dobra.

Slike: Ferdinand Keler, Usamljeni kentaur, 1895; Odilon Redon, Kentaur, 1895; Ežen Delakroa, Hiron i Ahilej, godina nepoznata