Mesecima lutati zatvorenim prostorom pod imenom Vrt uživanja. Gubiti se u njemu. To ne znači da se on prazni i da uzmiče u svoje dubine, šupljine, pećine, cevi, podzemna staništa, skrovišta ispod mora i šumske gustiše koje predstavlja. On je sav na svojoj površini. Ceo se nudi oku kojem, povrh svega, nudi lebdeći, panoramski, totalizujući pogled, a bird’s eye view. Nudi se u perspektivi. Kada prolazimo njime, susreti se množe, izvanredna uživanja za oko, ružičasta boja megalita, obrisi berača pomorandži, ljubavnici u retorti, ali te slasti obeležavaju puteve lišene smisla. Slepa uživanja. Koje je to mesto, locus voluptatis, kao drugi ljubavni ili mistični vrtovi? Šta se tu dešava? Slika tamni što se jasnije pokazuje plodna epifanija oblika i bolova. Skriva se pokazujući se. Estetski uređuje izvestan gubitak smisla.
Slučajnošću istorije (postoji li tako nešto?) ništa spolja ne dolazi da ispuni nedostatak značenja. Od autora, Hijeronimusa Van Akena, zvanog Boš, celog života slikara u Boa le Diku, člana bratstva naše Gospe, umrlog 1516, ostalo je svega nekoliko pravnih dokumenata u kojima se navode dugovi, ugovori, narudžbine ili smrti. Nema se tu od čega praviti istorija. Nikakva biografija ne može poslužiti kao komentar i-ili izgovor za delo (1503-1504), tu veliku oslikanu dasku (220 x 195 cm) što nepomično stoji u muzeju Prado, boje ispucale od pet vekova starosti. Nikakav autorov tekst. Nema vodiča za Vrt koji čini središnju ploču triptiha. Gubim se u njemu.
Ta slika igra na našu potrebu za dešifrovanjem. Sebi podređuje zapadnjački nagon za čitanjem. Brižljivo gomilanje figura neodoljivo poziva na beskonačno narativizovanje, folklorističko, jezičko, istoričarsko ili psihološko, a ono stotinama eruditskih zaobilaznih puteva pripoveda smisao svakog ikoničkog elementa. Poput diskursa koji proizvode naleti sna, literatura o Vrtu je beskonačan niz povesti izvedenih iz ovog ili onog detalja na slici: uz jaku podršku čitljivih dela i dokumenata, ona proizvodi eruditske bajke na osnovu likovnih fragmenata. Vrt uživanja kao da beskonačno proizvodi učene priče. Zapravo, te umne bajke (hiljadu i jedna noć erudicije) slede, ili odlažu, ili poriču trenutak kada uživanje u gledanju postaje smrt smisla.
Tajna Vrta je u tome što nas navodi da verujemo da poseduje neku tajnu, i to neizrecivu, ili tačnije, u tome što obećava neku tajnu namesto neke druge. Za Boša se govorilo da je „zanesenjak“. Međutim, on je taj koji navodi na zanos. On pokreće naše mašinerije za proizvodnju značenja. Predmet slike može biti rajski život, svet pre potopa, slavlje smisla, ars amandi Braće slobodnog duha, apoteoza greha, Comedia Satanica, ili satira taštine koju je stvorio „Savonarola sa severa“. Hipoteze samo niču.
U centru desnog panoa (Pakao), smešten u središte, među krive linije nalik obrvama, veliki beli oval muškog tela – razbijeno jaje, srušeno drvo – oblikuje elipsu spojenu sa diskom tasa koji mu služi kao šešir, a između njih je glava okrenuta ka posmatraču, gleda ga iskosa. Ta figura pogleda analogna je Melanholiji I (1514) kako ju je naslikao Direr, genije mudrosti koja ostaje pribrana usred kriza kojima započinje modreno doba. U njegovom telu, kao u kakvoj pećini, nastanio se sav metež krčme a glava mu je ironično ukrašena gajdama. Ali njegova kontemplacija izmiče, ne poričući ih, svem mahnitom poslovanju i mukama paklenog okruženja. Kao ispitivačka sila rođena iz bezrazložne tuge, taj pogled vidi dalje, zaustavlja se na nama.
Trebalo bi uporediti nepomičnu šumsku sovu i buljinu koje, poput stubova, predstavljaju okvir za plesove i ljubavne igre u donjem delu središnjeg panoa. Kao tipični bošovski prikazi melanholije, te sove kao da u karnevalskom izrazu predstavljaju figuraciju strukture koja ga organizuje. Njihov pogled prolazi kroz dnevne svečanosti kao da su noć. Kao u bajkama i mnogim legendama, neki pogled dopire iz dubine tih vrtova. Đavolji ili božanski, a verovatno ni jedno ni drugo. Na tabli s leve strane, Hristos koji sjedinjuje Adama i Evu čini deo pejzaža smeštenog pod nadzor budnog oka sove koja iz fontane u sredini, jutarnjeg bunkera, nadzire prostor i traži nas. Isto tako i Sotona predstavlja samo epizodu na slici s desne strane, gde je žarište čovek-drvo.
Poput tradicionalnog mappa mundi, poput mapa iz toga doba, vrt je prostor koji omogućava enciklopedijsko sabiranje. To je mapa sveta, ili jednog sveta. Ona okuplja oblike i znakove koji obično ostaju rasuti. Poznati ili egzotični plodovi, cveće, drveće, građevine iz različitih krajeva objedinjeni su u tom minijaturnom univerzumu: to je pozvanje vrta, juče i danas. Šireći se, Bošov raj sabira sva moguća bića. Stvarna ili imaginarna. Sisari: lav, panter, kamila, medved, jelen, divlji vepar, konj, magarac, krava, koza, svinja, grifon, jednorog. Ptice: roda, čaplja, plovka kašikara, pevac, kokoška, buljina, čavka, papagaj, morka, patka, morska lasta, pupavac, detlić, batokljun. Voće: jagoda, trešnja, dudinja, bobice, maginja, pomorandža, jabuka, trnjina, dinja. Povrće: bundeva, tikvica. Tu su muškarci i žene, belci i crnci, sirene i morski jahači, krilati ljudi, putti, Melusina. Svaka vrsta ima svoje fantastične varijante. To je muzej prirodne i imaginarne istorije, a osim toga i antropološki muzej.
Ova kolekcionarska kompetencija, uvek brižno vodeći računa o tačnom detalju, širi se na školjke, drago kamenje (hrizolite, smaragde, safire, topaze), razne vrste mermera, retke metale (topljeno zlato, obrađen bakar) i na ceo repertoar kristalomantije, tada veoma raširene. Isto važi i za savremene svečanosti, od kojih u Vrtu nalazimo monumentalne kule, skalamerije, ekstravagantne međuigre, barokne fontane u kojima se stane mašinisti, kupatila namenjena slobodnim ljubavima, baš kao i sveštenike na maskenbalu ili ples nagih mladih ljudi u provokativnim pozama tokom „svečanosti ludaka“, srednjevekovnih parodija verskih obreda. Četiri megalita u dnu i fontana (postavljena tako kao da se nalazi u centru nekog grada), bazen s nagim devojkama, viteške igre s jahačima, šator koralnocrvene boje, lučna kapija sa ukrašenim vidikovcem, trodelni ružičastoplavi obelisk u blizini, svi izgledaju kao istorijski dokumenti, kao da je to neka žanr scena koja prikazuje vašarsku, a u isti mah i aristokratsku svečanost. Nešto viđeno u Lilu 1454. ili u Brižu 1468. Taj muzej je i novinarska predstava trenutka, i projekat grada.
Ovo je i zbirka puna alhemijskih elemenata: filosofsko jaje (predstavljeno više puta i smešteno u središte kružne trake na viteškim igrama, kao „konceptualna tačka“, na središnjoj osovini slike), alambik, retorta, atanor, nastanjena posuda, buljine, šuplje drvo, mesečev srp, izvor mladosti, ljubavnici u prozirnim mehurima. Alhemijske aluzije su Bošov metajezik. Alhemija se uspostavlja na razlici između vidljivog i čitljivog; ona artikuliše ezoterijske znakove (vidljive ali nečitljive) o „brižljivo skrivanim“ znanjima; ona razlučuje neznanje i umeće čitanja. Alhemija je, dakle, povlašćena u komentarima. Osim što pripada opštoj kulturi toga doba (a ne samo pojedinim izolovanim grupama), diskurs arkane tačno odgovara položaju u kojem se nalaze egzegete, koji pretpostavljaju da treba da dešifruju ikoničke „znakove“ pošavši od znanja koje je u isključivom posedu „sinova nauke“.
Na slici ima alhemije, ali ona sprovodi „konverziju“ (ili, kako se govorilo, putrefactio, decoctio i exaltatio) enciklopedijskog vokabulara, dok čitanje najpre sliku svodi na graf, a zatim ovaj potonji pretvara u izraz skrivenog znanja. Preuzimajući znakove koji u njegovu sliku unose sve naučne zanimljivosti njegovog vremena. Boš ih navodi da funkcionišu drugačije, baš kao i razni fragmenti sveta koje skuplja na nemestu svog slikarstva. Baš kao i parna mašina na Tarnerovoj slici, proizvodi savremene tehnike odvojeni su od prakse ili znanja čija su u stvari artikulacija. Otvoreni su za igru, baš kao i naga tela koja ih obavijaju vencima. Ubrani s drveta poznanja i po gradovima u „jesen srednjeg veka“, oni ne znače ništa drugo do rad i poruke svoga vremena.
Bošov vrt nudi nam načine da se izgubimo. Putokazi tu upravljaju mogućnostima da se zaluta. Kao u kakvom snu, oslobođeni utvrđenih značenja, dolaze izdaleka. Njihovo ponavljanje na slici ukazuje na putovanja puna jagoda, trešanja, očiju koje su u stvari kugle ili polni organi, oralnih ili analnih opsesija. Ti putevi koji nemaju ni smera ni smisla čine, poput mreže beskonačnih anamneza, onostranost raja koji nije raj iz ezoterijse doktrine, mir iz prošlosti ili savremeni karneval, već kako je to Bodler napisao: „Zeleni raj ljubavi detinjih, da li je već dalje no Indija i Kina?“. Jeste, zato što su indijski motivi u pejzažu , kineski i turski elementi metafore neke druge egzotičnosti. Svakako, ikonografija antike i srednjevekovne Azije daje elemente za Bošov vrt, kao i teološka tradicija.
Tako uglavljeni i citirani dragulji blistaju neočekivanim sjajem pred eruditskim okom koje ih u prolazu prepoznaje. Reminiscencije, koje su već manje-više skrivena uživanja eruditskih istraživanja, ovde nalaze vrt po kojem će tumarati. Znanje tu dobija svoje časove u prirodi. Ta uživanja, međutim, nisu ni manje ni više istinita od uživanja koje sledi ponavljanja purpurne jagode, ili zastane na raskršću pred koralnocrvenim šatorom, ili na raskošnom proplanku, u samom središtu slike, pred neočeivanim suncem iz kojeg se širi cela panorama boja.
Ima i putovanja koje nagoveštavaju trešnje, dudinje ili maline, crvenkaste ili ljubičaste tačke rasute po vrtu; trougaoni raspored sova; šest riba koje se uspinju u litiji, ekstatični idoli što ih na sve strane drže ili nose u rukama (od kormilara koji se pružio po zemlji u donjem delu, do zvezde padalice što je konačno sama uspela da pobegne, u krajnjem desnom vrhu slike); šetanje između pojasa sa pticama, načičkanog kljunovima i vrhovima na zapadnoj strani slike, stereotipnim pticama koje su, kao da daju znak da su gladne (čas pravo, čas naopačke) rasute na istoku. Beskonačno se otvaraju putevi koji su samo staze ka nigdini. Beskrajni narativi, diskursivnost uživanja.
Izvor: Mišel de Serto, Mistička fabula XVI-XVII vek, prevela Aleksandra Mančić, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
A . A . A 