Biti gola je uvek u modi: Rokoko pank Vivijen Vestvud

U piratima i libertenima 18. veka videla je anarhistički i antipuritanski stav prema društvu, opšteprihvaćenim moralnim skrupulama i seksualnosti. Za nju, rokoko je bio prvi pank. Pripisuje joj se izreka „Ukus je ređi nego inteligencija“, koja, priznaćemo, zvuči elitistički, bezobrazno i – tačno. No, problem je u ljudskom doživljaju istine: često mislimo da ona ospokojava, nikad obrnuto.

Biseri, korseti, fetišistički odnos prema cipelama, karirani materijali, voluminozna odeća dekonstruisano šivena, predimenzionirane frizure, prenaglašena šminka, sve su to odlike rada ove izuzetno intelektualistički orijentisane dizajnerke. U osnovi, u modi ne postoji originalnost i autentičnost, postoji samo jezičko uklapanje u već date kodove. Međutim, ova kreatorka je najbliža pojmu nečeg što je skoro nemoguće: individualnom jeziku koji svi razumeju.

Sadržaj ovog teksta biće veza engleske modne dizajnerke i intelektualke Vivijen Vestvud i rokoko slikarstva, a posredstvom govora o modi, performativnosti, lascivnosti i libertenstvu, temama specifičnim za doba prosvećenosti, odnosno 18. veka, čija su tri jedinstvena prostora bili vrtovi, budoari i saloni. Vestvud je uvek isticala uticaj koji su na njen rad imali Vato, Fragonar i Buše, o čemu svedoči i njena ljubav prema Wallace Collection muzeju u Londonu.

Rokoko je slikarstvo subverzivne frivolnosti. Ukoliko neku rokoko sliku shvatimo doslovno, pogrešićemo. Neminovno ćemo doći do zaključka da je u pitanju apsolutni kič, naročito ukoliko pod kičom podrazumevamo da je to loša imitacija. Jer, rokoko umetnost i jeste loša imitacija ljupog, idiličnog i bezbrižnog života. Međutim, ukoliko toj umetnosti priđemo iskoso, uvidećemo sav njen humor i cinizam, posebno u afirmaciji pastoralne slike sveta, idile, prikaza pastirica rumenih obraza, elegičnosti izgubljenog raja, nalik ovčici koja zvoni.

Rokoko je bila umetnost privilegovane klase koja je odbijala da prihvati realnost: duboko nezadovoljstvo jednog društva, nezadovoljstvo „trećeg staleža“ koje je dovelo do revolucije, do svrgavanja monarhije, do Robespjera i doba terora, pogubljenja kralja i kraljice, do vrlo dramatičnog perioda tokom koga je na jedan izuzetno brutalan način stradalo mnogo hiljada ljudi u društvenom previranju koje se otelo kontroli. Svet se raspadao a oni su se ljuljali. Aristokratiji je u Francuskoj novac bio poput vazduha, nešto čega ima u izobilju, i o čemu se uglavnom ne razmišlja. Osim kad počne da ponestaje.

Pariz i Venecija bili su centri rokoko umetnosti a najpoznatiji predstavnici njenog veka:

Rokoko svet voleo je dvosmislenost zatvorenih prostora i njegovu voluminoznost kao slikanu dahom: budoare i draperije, vrtove i žbunje. Rokoko je bio sve suprotno religijskoj i moralizatorskoj tendenciji baroka. Bila je to umetnost francuske aristokratije, tokom čitavog 18. veka, sve do izbijanja Francuske revolucije 1789. godine. Vatoov svet bio je bajkovit i melanholičan, Bušeov razigran i dekorativan, Fragonarov raskalašan i ciničan.

Lascivnost je bila zaodenuta u saten i slojeve. Korseti, puder, rumenilo, perike, fetišističko naglašavanje obuće bili su sastavni deo života svakog privilegovanog pojedinca. Možemo se setiti početka filma Opasne veze Stivena Frirsa, koji upravo počinje ritualima doterivanja dvoje protagonista, markize de Mertej i vikonta de Valmona.

Rokoko favorizuje pastelne boje, plavu, roze, žutu, zelenu. Pogledajmo samo boje haljina madam de Pompadur na nekom od njenih mnogobrojnih portreta ili fantastičan Vatoov trio: roze Pjeroove pertle na istoimenoj slici (1719), roze satenski ogrtač devojke na slici Gersanova galerija slika (1720) i roze odelo mladića sa slike Ukrcavanje na Kiteru (1717).

Pored Vivijen Vestvud, dvoje savremenika koji su reinterpretirali rokoko, prinoseći pred nas nove vizije i mogućnosti značenja njegovih motiva, formi i boja, jesu su Gi Skarpeta, književni kritičar, esteta i filozof u svom izuzetnom eseju o Tijepolu, i savremena britanska slikarka Flora Juknovič, uz koju možemo dodati ime i Volkera Hermesa, slikara koji modno reinterpretira dela prošlosti, pa tako i 18. veka, na autentičan i ironičan način.

Pank i rokoko imaju nešto zajedničko što je Vestvud povezala: dekadenciju i drskost. Pank je ahronološka pobuna protiv morala, karnevalizam 18. veka privilegovane klase. Ali, u to vreme morima su carovali i pirati, oni su, isto tako, bili anarhisti, baš poput aristokratskih libertena. Vivijen Vestvud je uvek protiv konformizma ali sa velikim poštovanjem prema tradiciji, i upravo iz tog rada na suprotnostima ona iznalazi zajednički imenitelj. Pobunu, ironiju i libertenstvo.

Vestvud voli karirane materijale, preuzete direktno iz tradicije, koji su označavali simbol škotskih pobunjenika, otuda svi rokeri i pankeri, pripadnici različitih muzičkih i drugih subkultura nose karirane košulje i danas, kao simbol alternativnog izgleda. Međutim, ona taj tradicionalni elemenat šije asimetrično, njena odeća je primer formalne dekonstrukcije, nečeg ekscentričnog, vizuelno dominantnog i napadnog, skoro ofanzivnog.

Rekli smo već da rokoko fetišistički naglašava obuću i posredstvom nje ženska stopala, dovoljno je pogledati cipelu koja na Fragonarovoj slici Ljuljaška (1767) leti kroz vazduh ka muškarcu skrivenom u žbunju, ili na sitne nožice madam de Pompadur koje vire ispod njenih voluminoznih haljina na mnogobrojnim portretima. U kreacijama Vivijen Vestvud, obuća je prenaglašena i predimenzionirana. Nemoguće je zamisliti potpun Vestvud izgled a da na umu nemamo platforme.

Takođe, nemoguće je zamisliti tipičan Vestvud izgled bez belih čarapa, što direktno vodi iz tradicije, naročito 18. veka, kada su muškarci nosili bele dokolenice. Tako su i bele čarape, uz platforme, bisere i korsete jedan od ključnih elemenata njenih kreacija. Ženske grudi istaknute su uskim korsetima te je na taj način, u stvari, istaknuto žensko lice, preko dekoltea i vrata koji je uvek bio okružen biserima ili erotski sugestivnim satenskim mašnicama.

Rokoko je umetnost ključaonice. Indirektnost naznake otškrinutih vrata, voajerističko zadovoljstvo virenja kroz mali kružić, što i rezonira sa konceptom lepog oblačenja i onda i danas: važan je pogled, kroz njega se ostvaruje priča. Rokoko jeste umetnost koketnog pogleda, veštačkog mladeža iznad usne i rumenih obraza.

Perike su viđene kao gnezda, opozicija veštačkog (perika) i prirodnog (gnezdo) koji je bio savršen spoj na glavi jedne žene koja je živela u doba Rusoa i de Sada. Rokoko ističe draperije i slojeve, voluminoznost i kreatanje, bilo drveća i žbunja, bilo posteljine, bilo haljina.

Rokoko voli vrtove, zatvoren i intiman prostor prepun žbunja, ruža, puzavice, koji se uvek vidi kao eksteriorizacija onoga u šta muškarac gleda pod ženinom haljinom, dok se ona ljulja, a što je Fragonar vragolasto istakao. Ti vrtovi prepuni su skulptura Amora, koji se čine kao da su živi, i u svom duhu su nestašni. Njihove oči su često vezane, ili imaju maske na licu.

Na donjoj Fragonarovoj slici, Venera i njen svet lakoće i zadovoljstva, sreće i ushićenja, istaknut je kroz golubice i ruže, tradicionalne simbole ove boginje, kojoj na pokloničko putovanje idu i Vatoovi parovi na slici Ukrcavanje na Kiteru koja prva naglašava čitavu venerijansku simboliku koja će vladati ovim slikarstvom, sve dok u taj idiličan prostor ne stupi Marsova noga, odnosno revolucija, rat, sukobi, društvena i klasna razaranja.

Markizi i baroni viđeni su kao erotski pank kolekcionari. Kada razumemo ovo povezivanje, koje se jasno odražava u radu Vivijen Vestvud, razumevamo i koliko Sofija Kopola u radu na filmu o Mariji Antoaneti i nije bila naročito originalna, 18. vek je već pre nje viđen kao proto doba panka, a posebno s obzirom na izbor muzike, te i za nju slobodno možemo reći da je (in)direktno bila inspirisana Vivijen Vestvud svetom i njenom vezom sa pankom i novim romantizmom.

Još jedan od načina da se istakne hedonizam ancien régime bio je piknik. On je viđen kao vrsta pozornice, okupljanje u ime mode i ljubavi. Zato i deluje da je stvarnost u rokokou tretirana kao tapeta, kao scenska kulisa unutar koje se čuje delikatni kikot, što zbog izjava ljubavi, što zbog golicanja. I taj kikot zvuči, što je bojama, kretanjem i voluminoznošću oblika naglašeno, kao zvono ovčice koja se zagubila jer je njena pastirica zavedena i jer joj je pastir iz susednog sela zavezao oči satenskom trakom. Naravno, iz ove postavke može se izvući i zaključak o dinamici rodnih odnosa (satiri i pastirice), kao i komentar na razumevanje žena toga doba, a naročito s obzirom na njihov krajnje pojednostavljen prikaz i lascivan kontekst.

Taj arkadijski rokoko svet lišen je nevinosti, iako u njemu sve deluje nevino i naivno, a pastirice i druge učesnice u prikazanim scenama zavođenja najčešće imaju izuzetno banalan izraz lica, dat bez naročite individualnosti. Vestvud je isticala da je koketerija oblik ženske mudrosti i da je biti gola uvek u modi. Takođe, da nije feministkinja jer ne voli puritance i da kad se lepo obučeš deluje da vodiš interesantniji život. I još da ako ako hoćeš da izgledaš spontano, onda moraš mnogo truda da uložiš.

Ovaj sukob građanske poslušnosti i dekadencije aristokratije ogledao se i u literaturi. Na jednoj strani su bile madam de Turvel ili Verterova Šarlota a na drugoj aristokrate preobučeni u pastire, sa satirskim navikama, madam de Pompadur i madam de Mertej, slobodoumne, fatalne i drske. Rokoko ističe vizelnu sličnost oblaka i ženske zadnjice, on nam prinosi ljubav u doba Mocarta, te i zvuči kao neki njegov rondo, u doba Didroa, Rusoa, de Sada i Lakloa, ali uz dozu stalnog šunjanja, skrivanja, opiranja i prepreka. Satirske lukavosti i Amorove ironije.

Kao svoju inspiraciju Vestvud je isticala još i Gejnsbora i Goju, naročito u svom trodelnom dokumentarnom filmu čiji link prilažem na kraju ovog teksta. Ona se nije oslanjala samo na likovne uzore već i na književne, među kojima se posebno ističe Geteov roman Jadi mladog Vertera. Njeni omiljeni autori bili su Bertrand Rasel i Oldos Haksli, a isticala je i knjigu Bogovi su žedni Anatola Fransa kao svoj literarni izvor za saznaja o dalekosežnim posledicama Francuske revolucije, po njoj najgoreg događaja u istoriji čovečanstva. Vestvud je Vertera videla kao pankera koji se buni protiv malograđanske sentimentalnosti i morala. Verter je viđen kao umirući pesnik na krevetu, baš kao i Četerton na čuvenoj slici Henrija Valisa. Tako se kult umirućeg mladog pesnika i umetnika prebacio na figuru Sida Višisa: Verter je bio slikar, Četerton pesnik, Sid muzičar.

Najzad, moramo istaći još jednu zajedničku nit koju kreacije Vivijen Vestvud i ovo slikarstvo, njegov svet, opšte raspoloženje dočarano bojama i temama, ali i odeća na njemu prikazana, ostvaruju. U pitanju je performativnost. Svet 18. veka u Francuskoj nije bio jednoznačan, nasuprot Fragonaru i njegovim temama postoji Šarden, na primer, i njegove teme, koje su u potpunosti građanski orijentisaane, a ne aristokratski, koje ne sadrže ništa lascivno, već, naprotiv, nešto poznato, poetično, svakodnevno. Ipak, za ceo francuski (i venecijanski) 18. vek značajno je pozorište. Vato je pozajmljivao teme iz pozorišta, zato njegove slike deluju kao kulise, ili poput ilustracije dramske scene. Ali, pozorište postoji da bi bilo gledano i da bi pred publiku prineo svet na jedan drugačiji način, poznat, ali idealizovan, oniričan, sa srećnim krajem.

Odeća je bila odraz ljudske potrebe za impresioniranjem drugih, kao i snažne potrebe za performativnošću. Obe podrazumevaju pogled drugog, te tako, komunikacijski dijalog. Odeća je nasuprot „prirodnom“, a posebno je bila nasuprot tom reaktivnom Rusoovom idealu tokom 18. veka kada su žene i muškarci bili (doslovno) opterećeni kilogramima tkanine i pudera na sebi, noseći još lepeze, mačeve, nakit i perike svuda sa sobom. Moda je bila, baš kao što je i danas, direktan i instant pokazatelj socijalnog statusa pojedinca. Ona je bila ogledalo njegovog porekla i moći. Zatim, bila je sredstvo zavođenja, isticanja tela i pokazatelj ideala lepote u datom vremenu. Telo je oblikovalo kroj haljine, ali je i haljina oblikovala telo. I ne samo telo, već i ponašanje i kretanje tog tela. Nisu samo žene nosile haljine već su i haljine nosile njih. Najzad, moda je, baš kao i danas, bila sredstvo ne samo onoga što se želelo istaći već i onoga što se želelo sakriti. Otuda puno maski. Otuda puno pudera i perika. Šta je ostajalo od osobe kada bi se svi ti slojevi sa nje skinuli?

Odeća i moda nisu isto. Odeća je pojedinačan komad garderobe, moda je konceptualni, idejom objedinjeni zbir različitih komada odeće. Stoga, dato pitanje ostaje i danas, i odnosi se na sve one koji vole odeću odnosno modu Vivijen Vestvud, koja je rokoko koristila intelektualistički, osvešćeno i konceptualno. Isticanjem dekoltea, možda, zapravo, želimo da istaknemo lice. Možda želimo da nas neko zaista pogleda. Isticanjem dekoltea, možda želimo da istaknemo svu moć pogleda, ili da postanemo dominantne na jedan drugačiji način, kao vladarke svoje harizme, intelekta i moći zavođenja („koketerija je oblik ženske inteligencije“, govorila je Vestvud).

Možda je, najzad, u svemu, baš kao na Vatoovoj slici, bio srž razumevanja Venere. Kako je rokoko tu boginju razumeo, kao i žene svoga doba, ograničene društvenim i klasnim mogućnostima, i kako je Vestvud razumela Veneru, vladarku zadovoljstva, seksa, lepote i lakoće, u jednom drugačijem vremenu, oslobođenom, manje rigidnom i klasno uslovljenom, ali i dalje izazovnom i prećutnom po pitanju zaista oslobođene ženske seksualnosti. Naredna faza civilizacijskog razumevanja Venere verujem, leži u odnosu prema odbacivanju korseta i brushaltera, dakle, ograničenja tela kao ograničenja ponašanja i kontrolisane seksualnosti.

Možda istinsko oslobođenje zaista kreće iz oslobođenja tela, te će tako istinske intelektualke budućnosti biti žene koje ne nose brushaltere, koje će ih odbaciti i koje će konačno uništiti tu tekstilnu industriju koja opstaje zahvaljujući razornim stereotipima lepote, čineći ženu stalno nezadovoljnom, stalno u traganju za idealom mladosti, i stalno ju čineći inferiornom a sve, naravno, kao i uvek, u ime novca. Novca koji ta žena, i onda i sada, i uvek, ne zarađuje lako, ali tekstilna i modna industrija se tim aspektnom nikada ne bave. Taj čin odbacivanja brushaltera, baš kao i rokoko slikarstvo, pogrešićemo ako shvatimo neozbiljno i doslovno. Jer on će u sebi sažeti i oslobađanje tela i oslobađanje uma i ekonomsku osvešćenost i emancipatorski impuls, koji je svima tako neophodan.

Preporučeni tekstovi, dokumentarni filmovi i intervjui:

Slike: Žan-Onore Fragonar, Ljuljaška, 1767; savremena rokoko interpretacija Flore Yukhnovich i portret Vivijen Vestvud Tima Walkera; Antoan Vato, Gersanova galerija slika (detalji), 1720; Pjero, 1719; Ukrcavanje na Kiteru, 1717; savremena reinterpretacija rokoko muškog portreta Valkera Hermesa; Žan-Onore Fragonar, Brava, 1777; Fragonar, Kupidon, 1790; Antoan Vato, Gaf, 1718; Fransisko Goja, Naga i obučena Maja, 1800-1807; Henri Valis, Četertonova smrt, 1850; Kolekcija VW jesen-zima 2024; Kreacije Vivijen Vestvud iz različitih kolekcija (V&A Museum; Met Museum; Official Website)