Sanjala sam Ikara u crkvi. Jedna velika freska naspram vrata bila je, od poda do tavanice, ispunjena obrisima njegovog tela koje pada naglavačke, sa krilima čiji perje je letelo okolo, dok se u pozadini plaveo ili zeleneo pejzaž, stvarajući tako, u kontrastu sa belinom perja azurni, spokojan prizor, koji je bio u potpunoj nesaglasnosti sa onim što se, u stvari, prikazuje.

Bila je noć i ja sam se nalazila u jednom starom evropskom gradu, kamenih kuća, do čijih fasada su bile visterije, nalik francuskim provincijskim gradićima. Padala je kiša, rupe kamenih uskih ulica bile su pune vode. Ušla sam u prvo zdanje da bih se sakrila od vode, koja je pretila da mi omokri noge, i da me prehladi, a ispostavilo se da je to bila crkva, baš sa ovom freskom.

U crkvi su se nalazile sjajne drvene klupe, presijavale su se, delovalo je da su sveže ofarbane, ali ne i lepljive. Interesantno, njihova boja odgovarala je boji plamena mnogobrojnih sveća kojima je taj prostor bio ispunjen, ali i boji uličnih svetiljki samog gradića, čija se svetlost presijavala po mokrim pločnicima. Odlučila sam da krenem, iako kiša nije stala, nešto me nije držalo u mestu.

Ali kiša nije prestajala. Opet sam morala da uđem u prvo zdanje na koje naiđem. Ispostavilo se da je to opet bila crkva, ovoga puta drugačija, ali sa istom, neobičnom postavkom. Tu sam pomislila: šta će Ikar u hrišćanskoj bogomolji? Zatim, i ovde je freska bila zbunjujuća ali lepa i ospokojavajuća. Na zidu preko puta mene bila je livada puna cveća, tako gusto prikazanog da sam pomislila ukoliko bi to cveće zamirisalo, mi bismo se odmah pogušili od smrada.

Tada sam sve razumela: stari slikar mislio je da niko neće otkriti njegovu tajnu ali ja sam je prozrela. Prva i druga freska bile su deo iste celine. Prva je prikazivala pad, druga ono što od njega ostane. Ali sve je bilo kao u raju. Ubrzo sam izašla i po kišnoj noći, starog, meni nepoznatog grada, nastavila dalje. Kuda? Nisam to znala. Samo sam htela da stignem negde kako bih izbegla da me kiša prehladi.

Slika: Šarl Pol Landon, Dedal i Ikar, 1799.