So I turned myself to face me
But I’ve never caught a glimpse
Of how the others must see the faker
I’m much too fast to take that test
Ch-ch-ch-ch-changes
Turn and face the strange

Turn and face the strange: to nam saopštava Dejvid Bouvi u pesmi Changes dok nam umom prolaze slike kojima smo prisustvovali tokom kultova seksa i lepote koji su u Vajldovom viktorijanskom gotik romanu našli svoje idealno estetsko sedište. Perverzija kod mnogih pisaca, opšte je poznato, ne silazi niže od mozga a, ako se jednom i usudi na avanturu, to je iskustvo koje vodi literaturi. Stoga, izvori estetizma romana Slika Dorijana Greja su u francuskoj tradiciji, naročito u romanima Gospođica de Mopen Teofila Gotjea i Nasuprot Žorisa-Karla Uismansa.

U poslednjoj deceniji 19. veka objavljena su u Engleskoj tri značajna romana sa sličnom tematikom: Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda (1886), Slika Dorijana Greja (1891), Drakula (1897). Ričard Luis Stivenson, Oskar Vajld i Brem Stoker predstavljaju fin de siècle anglosaksonske književnosti i njenih estetskih preokupacija koje od Kitsove proto larpurlartističke poezije, preko prerafaelitskog slikarstva, Pejterove i Svinbernove estetike imaju kontinuiran tok.

Predgovorom svoga romana Vajld je mnogo toga naznačio: odnos umetnosti i stvarnosti, živog bića i umetničkog predmeta, kao i nerazdvojiv odnos estetike i etike. Simboličko zaodevanje mračnih, seksualnih i nasilničkih fantazija u čoveku, koje društvo na svojoj površini poriče, ističući značaj vrline postignute rigidnošću ponašanja i mišljenja, odlikuje literaturu simbolizma i dekadencije, kao i protejske metamorfoze gotik fikcije 19. veka.

U ovom romanu Sadovski francuski budoar zamenjen je engleskim viktorijanskim ružičnjakom: Atelje je bio ispunjen divnim mirisom ruža, a kada je letnji povetarac zalahorio u drveću bašte, kroz otvorena vrata je došao opojan miris jorgovana, ili tananiji dah crvenkasto procvalog trna…

Umetnik je tvorac lepih stvari.

Cilj umetnosti je da otkrije umetnost a sakrije umetnika.

Kritičar je onaj ko može da na drugi način ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.

Najviši, kao i najniži, oblik kritike jeste autobiografija.

Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja pokvareni su a nisu šarmantini. To je greška.

Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja prosvećeni su. Za njih ima nade.

Odabrani su oni kojima lepe stvari znače samo lepotu.

Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili loše naposane. To je sve.

Odbojnost 19. veka prema realizmu gnev je ljudoždera koji vidi sopstveno lice u ogledalu.

Odbojnost 19. veka prema romantizmu gnev je ljudoždera koji ne vidi sopstveno lice u ogledalu.

Moralni život čoveka čini deo teme umetnika ali moralnost umetnosti sastoji se od savršenog korišćenja nesavršenog sredstva. Nijedan umetnik ne želi ništa da dokaže. Čak i istinite stvari moguće je dokazati.

Umetnik nema etičkih saosećanja. Etičko saosećanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.

Umetnik nikad nije morbidan. Umetnik može sve da izrazi.

Misao i jezik za umetnika su instrumenti umetnosti.

Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetničku građu.

Sa tačke gledišta forme, uzor svih umetnosti jeste umetnost muzičara. Sa tačke gledišta osećanja, uzor je veština glumca.

Umetnost je istovremeno i površina i simbol.

Oni koji zarone pod površinu čine to na sopstveni rizik.

Oni koji pročitaju simbol čine to na sopstveni rizik.

Umetnost, u stvari, odražava gledaoca, ne život.

Različitost mišljenja o nekom umetničkom delu pokazuje da je to delo novo, složeno i vitalno.

Kada se kritičari ne slažu, umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.

Čoveku možemo da oprostimo što stvara nešto korisno dotle dok ne počne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje nečeg beskorisnog jeste što mu se čovek veoma divi.

Umetnost je sasvim beskorisna.

Američka kritičarka kulture, Kamil Palja, na sebi svojstven način pisala je o ovom romanu i njegovom heroju u svojoj knjizi Seksualne persone, pored Agonije romantizma Maria Praca, kultnoj knjizi svih zaljubljenika u umetnost i dekadenciju, crni romantizam i zaoštren eskapistički senzinbilitet koji se očitava u svetskoj književnosti.

Govoreći o grčkoj umetnosti rekla sam da je narcisoidni lepi mladić bio emotivno nerazvijen i zatvoren u sebe do autizma. Njegova čula zapečaćena su solipsizmom. Agresivno oko, odnosno posmatrač, je ono što mu daje život. Dorijan Grej je nesvestan svoje lepote, čak i za vreme izrade portreta. Lord Henri, zmija u ovoj bašti, inficira ga samosvešću. Ovaj roman je jedinstven po tome što dopušta lepom mladiću da razvije svoj unutrašnji život, koji se odmah usmerava ka njegovoj kopiji. Osnovna pretpostavka romana je Dorijanovo odbacivanje hrišćanskog unutrašnjeg sveta u korist paganske spoljašnosti. Putem ritualnog oslobađanja, on se odvaja od svoje postklasicističke duše projektujući je u svoj portret. Antički lepi mladić zadržava svoju lepotu tako što umire mlad. Dorijan je prvi lepi mladić koji poseduje sopstvenu volju. On odbacuje svoju arhetipsku sudbinu. Osećajući zavist prema formalnoj trajnosti umetničkog dela, on je uzurpira. Ali lepi mladić, ili devojka koja predstavlja lepog mladića, već sam po sebi jeste umetničko delo i može ostati u toj fazi adolescentskog sjaja samo uz pomoć perverznosti, dekadencije i mumifikacije. Poslednji redovi romana i bukvalno nam predstavljaju ovu mumiju: Dorijanov ispijeni leš koji leži ispružen raj slike. Kao seksualni lik, ovaj lepi mladić, svojom svetlošću i sjajem, pokušava da osvetli i prečisti žensku htonsku tamu prirode. Ali u Vajldovoj varijanti razrešenja dekadentne zatvorenosti, Dorijan, sahranjen u odaji koja je takvo čvrsto zuatvorena da njegovi prijatelji morajui da razbiju prozore da bi mogli da uđu unutra, predstavlja materijalni svet sveden na spenserovske degenerisanosti. Kao u Poovoj Maski crvene smrti i Uismansovom Nasuprot, priroda se vraća u rezidenciju umetnosti.

I, najzad, pomenuti italijanski kritičar Mario Prac beskompromisno je kritikovao mit o Oskaru Vajldu kao ikoni dekadentnih umetnika, ističući da se na taj način previđa Uismansov roman Nasuprot, kao i stvaralaštvo Obrija Berdslija, naročito u časopisu Yellow Book, ali i mnogih drugih koje on u svojoj izvrsnoj studiji Agonija romantizma, pominje, a koja se u originalu, zapravo, zove, Meso, smrt i Đavo (La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica). Odatle prenosim jedan odlomak:

Klasik engleskog dekadentizma je Slika Dorijana Greja (prvo objavljena u Lippincott’s Monthly Magazine, jula 1890), gde protagonista, iskvaren čitanjem francuskih knjiga, propoveda principe paganskog hedonizma D’Albera i Gotijea, profinjujući ih najnovijim receptima Dez Esenta. Vajld želi da od Poa pozajmi (Ovalni portret), od Rosetija (Saint Agnes of Intercession, The Portrait), a možda i od Maturina čaroliju portreta (kada je Vajld izišao iz zatvora živeo je izvesno vreme pod lažnim imenom Sebastijan Melmot, očigledno nadahnut Maturinom; što se tiče motiva presipanja duše u portret vidi takođe priču Portret u Petrogradskim pričama N. Gogolja, gde jedan zelenaš živi i posle smrti u groznim očima svog portreta) i ponovo od Poa (Vilijam Vilson), a od Stivensona (Čudni slučaj Dr Džekila i Mr Hajda, 1886. i Markhajm, 1885) zastrašujuću ideju o udvostručavanju ličnosti protagoniste. Usred jedne scene koja pretenduje da bude jezovita, Vajld je u stanju da ubaci cigaretu s opijumom, par limun-žutih rukavica, lakovanu kutiju šibica, srebrni poslužavnik u stilu Luja XV ili saracensku lampu optočenu tirkizom i tako sruši celu građevinu, otkrivajući da istinsko interesovanje autora leži u dekoraciji. Tako će on govoriti o „događajima koji se na tihim krvavim nogama uvlače u mozak“, o „monstruoznim krilima smrti koja kao da se okreću u olovnom vazduhu“. Te neprikladne dekorativne slike potvrđuju neozbiljnost moralne angažovanosti, površnost hedonizma kod Vajlda, koji je bio sladokusac i hirovit kao neodgovorno dete. On je čak i skandal primio dobrodušno (kao što je poznato, mogao je da napusti Englesku između prvog i drugog procesa) ne toliko zbog čari ponora – koje je nesumnjivo bilo – koliko zbog tragičnog savršenstva koje će taj skandal doneti njegovoj karijeri; dakle, zbog spoljnog dekorativnog, više nego unutrašnjeg motiva. Stil Dorijana Greja kreće se negde između bajke i duhovitosti: Vajld je u dijalozima obično kasni epigon komediografa 18. veka, ubacivanjem gomile dosetki on u opisima poprima lažnu naivnost i pitoresknu naduvenost odraslog čoveka koji želi da pred decom koju hoće da zabavi, izgleda naivno i zanimljivo. Ukratko, Vajldova tačka gledišta je uvek scenska, prospektivna; on stalno pozira, a poziraju i njegove ličnosti, i njegovi pejzaži i njegovi događaji.

Literatura: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Novosti, Beograd, 2004; Kamil Palja, Seksualne persone. Umetnost i dekadencija od Nefertiti do Emili Dikinson, prevela Aleksandra Čabraja, Zepter, Beograd, 2002; Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974; Stihovi: David Bowie – Changes

Fotografije: Napoleon Sarony, 1882. | Izvor: National Portrait Gallery