Pojedinačan ljudski pad događa se uvek u uglu slike sveta. Naizgled, niko ga ne primećuje. Osim umetnika.
U vezi sa patnjom nikad nisu grešili
Stari majstori: kako su samo dobro razumeli
Njeno mesto u ljudskom životu, ona se dešava
Dok neko drugi jede ili otvara prozor ili prosto tromo korača;
Kako, dok starci svečano, strastveno čekaju
Čudesno rođenje, uvek su tu i
Deca koja nisu posebno želela da se ono desi, klizaju se
Na jezercetu na obodu šume;
Nikad nisu zaboravljali
Da se čak i zastrašujuće mučeništvo odvija po sopstvenom planu
Nekako u uglu, na nečistom mestu
Gde psi nastavljaju svoj pseći život, a mučiteljev konj
Češe svoju nevinu zadnjicu o drvo.Na Brojgelovom Ikaru na primer, kako sve okreće glavu
Sasvim nehajno od katastrofe, orač je možda
Čuo pljusak, zaboravljeni krik,
Ali za njega to nije bio važan pad, sunce je sijalo
Kao što mora na bele noge koje nestaju u zelenilu
Vode, a skupi graciozni brod koji je sigurno video
Nešto zapanjujuće, dečaka koji pada s neba,
Morao je nekuda da stigne i odjedrio je mirno dalje.
Zahvaljujući slici koja se danas pripisuje Brojgelu, Predeo sa Ikarovim padom (1560), zavolela sam slikarstvo ovog flamanskog majstora. To je bila prva njegova slika za koju sam saznala. Čak sam i original videla u Briselu, nekoliko godina pošto sam kupila monografiju, u istom Muzeju lepih umetnosti o čijim slikama i njihovim temama, sa posebnim osvrtom na Ikara, piše Vistan Hjuz Oden u svojoj pesmi.
Slika mi je dugo bila neprobojna ali, istovremeno, začaravala me je. Njena neprobojnost, između ostalih, ogledala se u potpunoj nesaglasnosti naziva slike i onoga što je na njoj prikazano, odnosno onoga što prvo vidimo dok dugo gledamo u sliku koja, poput gravitacije, kao da ima moć nad nama. Ali, gledanje se uči, a stari majstori su najbolji učitelji strpljenja i potrage. Kako upravljati gravitacijom dugog posmatranja, i pažljivog odabira mesta pada našeg pogleda.
Grčki mitovi su moja trajna fascinacija, a Ikar, uz Persefonu, Hirona i Meduzu, jedan od omiljenih junaka tog sazvežđa snova i samozaborava, kako volim da zovem grčke mitove. Jedan od omiljenih jer mi ironija njegove sudbine ne da mira.
Ali, gde je na ovoj slici Ikar?
Ikar je leteo preblizu sunca. Leteo je previsoko pa je vrelina zraka otopila vosak njegovih krila te je on pao u vodu i poginuo. Ali, kod Brojgela on nije u centru slike. Njega ne možemo da pronađemo na slici. Prvo vidimo prikaz seljaka koji ore a, zatim, i pastira koji je leđima okrenut moru. Tu su i dva broda, jedan bliže horizontu, drugi bliže obali. Boja mora je veličanstvena, kao i odbljesak zraka o njenu površinu. U daljini vidimo bele stene i grad podno njih.
Pored dva muškarca koja vidimo, tu su još i pet onih koje ne vidimo, bar ne isprva. Prvi je u levom uglu slike, u žbunju. On kao da spava. Neki smatraju da je mrtav te da se orač dovodi u vezu sa njim posredstvom izreke Vuci svoje ralo po kostima mrtvih. Drugi muškarac je na sasvim suprotnoj strani, u desnom uglu slike. On kao da lovi ribu. Treći i četvrti su na brodu, visoko na mrežama koja drže jedra. I, najzad, peti, onaj po kome se slika zove, a koji je na istoj prikazan samo kroz deo, ne kao celina, je Ikar. On je u samom uglu slike sveta, na levoj strani, i predočen je kroz dve noge koje vidimo na površini vode. Oko njega je perje. Pitanje je da li ga je neko sa obale ili sa broda video ili čuo, ili kao što kaže Oden
orač je možda
Čuo pljusak, zaboravljeni krik,
Ali za njega to nije bio važan pad
Za koga je, onda, to bio važan pad? Ko ga je uočio, ali ne laskajući žrtvi, idealizmu i ljudskom padu, ne glorifikujući poraz, već pre bivajući ciničan, subverzivan, i nikada do kraja dorečen o smislu događaja i pada kao takvog. Pa, umetnik.
Brodovi moraju isploviti, orač i pastir moraju obaviti svoje svakodnevne aktivnosti. Život, to je rad i trpljenje, to je položaj stoika kakav bi Marko Aurelije preporučio, a što je sugerisano pognutom glavom orača.
Da li te uznemiravaju događaji koji se zbivaju van tebe? Potrudi se da jednom naučiš nešto zaista korisno i prestani da lutaš. A čuvaj se i druge zablude: jer su budale oni koji se celog svoga veka trude i muče, a nemaju pred očima cilj prema kome bi mogli usmeriti svoje težnje i misli.
Jarebica je ptica koja ne leti visoko. I nju slikar prikazuje na jednoj grani u levom uglu slike, tako dramatičnom i prepunom likova i događaja koji su suma prošlosti u sadašnjosti, a koja dugo ostane van našeg vidokruga. Dedalov učenik bio je Perdiks. Dedal ga, u nastupu sujete i nemogućnosti da podnese da je neko poput njega ili čak bolji u invenciji, baca sa stene. Atena ga spase tako što ga pretvori u pomenutu pticu. Ikar tako kao da ispašta očeve grehe, i za lavirint, koji je doprineo potrebi za veštačkim krilima, i za ubistvo učenika, koje ovde, isto kao i muškarac u žbunju, služi kao moralna poruka.
Brojgel nam saopštava da se pojedinačan pad uvek dešava u uglu slike sveta. I, niko ga ne primećuje. Ipak, slikar destabilizuje postavku. On sudara dva životna principa, sa jedne strane Ikarov (i posredno Dedalov), a sa druge život opisanih likova na slici, pastira, orača, ribara, mornara. Oni koji ne hrle suncu, oni koji se ne bave idealnim već mogućim, deluju mudrije. Posebno ukoliko se pozovemo na Šekspirovog Falstafa koji se pita šta je čast i ko ju ima? Da li onaj što je umro u sredu?
Brojgelova slika ostavlja gorak ukus kao pelin, koji je iste boje kao u prostrano more pred posmatračem. Brojgelova slika stiska tamo gde boli – zar je čovek toliko sam? Istovremeno, ona je podsticajna jer nas uči da menjamo tačku gledišta s koje posmatramo svet. Ništa nije kao što izgleda. Valja dugo i strpljivo posmatrati. Svet i iskustvo prepuni su paradoksa. Samovrednovanje i životni obrti često su u sukobu.
Vistan Hjuz Oden napisao je pesmu Muzej lepih umetnosti krajem 1938. godine, neposredno po poseti istoimenog muzeja u centru Brisela, u kome je i danas moguće videti (pseudo) Brojgelovu sliku, jedinu sa mitskom tematikom u njegovom opusu. Pesma se sastoji od dve strofe i prva je posvećena scenama sa Brojgelovih slika Pokolj nevinih i Popis u Vitlejemu. Druga slici Predeo sa Ikarovim padom. Njihova zajednička nit je brutalnost i patnja kojom su ljudi, i druga živa bića na ovomse svetu, izloženi, a koja kao da je sasvim organski deo ciklusa života i smrti, a ne nešto što je, po sebi, strašno. Takvim ga čini naša tačka gledišta, naše unošenje moralnosti i emocije u tok stvari. Uostalom, patnje, ubijanja i nepravde manje razoružavaju nego ljudska ravnodušnost. I današnja događanja u svetu, kao i događanja oko nas, u našem neposrednom okruženju, mogu nas tome naučiti. Kako je sve obeshrabrujuće i razoružavajuće ravnodušno, a, ipak, deo ciklusa i neumitnosti toka. Samo treba, po uočavanju, po razbijanju iluzija, to i prihvatiti.
Citati: Vistan Hjuz Oden, Muzej lepih umetnosti, preveo Vladimir Arsenić; Marko Aurelije, Samom sebi, preveo Miloš N. Đurić
Povezani tekstovi:
A . A . A 