Lutao sam usamljen kao oblak, koji lebdi visoko nad dolinama i brdima, kad ugledao sam mnoštvo narcisa, pored jezera, pod drvećem, kako se vijore na povetarcu.
Nepregledni kao zvezde na mlečnom putu, rasprostirali su se u dugom nizu, čitavom ivicom zaliva: deset hiljada obuhvatio sam pogledom, zabacivali su glave u živahnom plesu.
I talasi do njih plesali su, ali oni su ih nadmašili svojom radošću. Pesnik nije mogao da ne bude srećan u tako čilom društvu. Gledao sam – i gledao – ali malo mislio kakvo zadovoljstvo mi taj prizor donosi.
Često, kada na krevetu ležim, letargičan ili zamišljen, oni iskrsnu u mom duhu, što je draž samoće. Onda mi se srce ispuni zadovoljstvom i igra zajedno sa narcisima.
Vilijam Vodsvort, Lutao sam usamljen kao oblak (Narcisi), 1807, prozni prevod Ana Arp
Poznata Vordsvortova pesma Narcisi je o sećanju, umnoj i duhovnoj mogućnosti čoveka bez koje bi umetnost bilo nemoguće zamisliti. Stoga, ona nije toliko o slici koju pred sobom vidimo zahvaljujući rečima, prizor pun ljupskosti i deskriptivnosti. Ona je značajna jer ima autopoetički i teorijski impuls koji je pesnik izrazio kroz stihove a ne kroz prozne redove, kroz poetski a ne kroz teorijski rad. U umetnosti romantizma naročito je bilo izraženo da pesnici istovremeno stvaraju pesmu i misle pesmu kroz stvaranje.
Prve tri strofe su o viđenom, o lepoti prizora, o lepoti narcisa koji se na povetarcu njišu do ivice jezera. Poslednja strofa je ključna. Posredstvom nje saznajemo da se ovog prizora umetnik seća, i to dosta kasnije u odnosu na sam događaj, dok indolentno leži i sanjari u svojoj sobi. Ne iz pesme, već iz konteksta, odnosno određenih biografskih činjenica i dnevničkih zapisa Doroti Vordsvort, mi saznajemo da se ovo putovanje zaista zbilo, i da je Doroti ovaj događaj zabeležila u svom dnevniku mnogo pre nego što je njen brat napisao pesmu. Njen dnevnički zapis je iz 1802, dok najraniji nacrti njegove pesme datiraju iz 1804. godine.
Kao što Kolridž tematizuje snove u odnosu na putovanja, tako Vordsvort tematizuje sećanja u odnosu na putovanja. To je u ovoj pesmi iskazano poslednjom strofom: pesnik se iz sadašnje perspektive seća viđenog, on se seća onoga što je nekoliko godina ranije tokom jedne šetenje video. Međutim, to sećanje sada nije faktografsko već je postalo stvaralačko. Stoga, da bismo temi sećanja i umetnosti pristupili temeljnije, moramo prvo napraviti razliku između pamćenja i sećanja. To je u ovoj pesmi ključno.
Mi prošlost ne pamtimo, mi se prošlosti sećamo. Pamćenje i sećanje nisu isto. Sećanje je arhetipsko, ono povezuje i često nije u domenu lične prošlosti. Ono se kao takvo možda nikada nije dogodilo, a svedoči istinu pouzdaniju od pamćenja. Sećanje ide ka analogiji, ka snu i simbolu. Ono obuhvata jednu višu kategoriju, večnost koja nam se otkriva dok sanjamo ili dok smo predati umetnosti i dokolici, pasivnom sanjarenju ili razmišljanju koje ni u kom slučaju ne treba dovoditi u vezu sa lenjošću već sa mislima koje su se zagubile u mišljenju. To je svakom umetniku, tokom različitih faza njegovog stvaralačkog procesa, neophodno.
Kad god sam gledala u neku sliku Kloda Lorena ja sam se tog predela sećala, ja sam znala da sam tamo bila, meni je ta boja, koja je, zapravo, osećanje, koja je stanje duše, odnekud bila poznata. Zato, sećanje ne mora biti konkretno. Ono je nalik senci, samo trag. Mi se krećemo ka toj senci, iz hodnika u hodnik ju pratimo, kao Trnova Ružica koja prati okrugli pokretni zrak, nalik svicu u noći, otvarajući stalno nova vrata, ili penjući se uz spiralne stepenice, sve dok ne dođemo do jedne prazne sobe u kojoj je vreteno.
Pamćenje je uvek konkretno, kauzalno, racionalno. Pamćenje je kratkotrajno i bezopasno. Kad god pokušavamo da se setimo nečega što je u domenu pamćenja, ne postoji rizik da ćemo se zateći u sobi sa vretenom. Pamćenje je učenje jezika. Ono je mehaničko i korisno, pomaže nam u organizaciji naše svakodnevice. Pamtimo kako se pali mašina za veš ili kada treba da uplatimo novac za mesečni prevoz. Ukoliko pamćenje ne obnavljamo, lako zaboravljamo.
Sećanja se, međutim, ne zaboravljaju. Ona su u domenu utisaka, ona mogu biti boja umesto slike, ili mogu biti slika umesto zvuka, ili miris umesto događaja. Sećanje je, stoga, kao voda. Ono je i zajedničko i individualno, i uvek je u vezi sa nesvesnim. Sećanje je okean: samo neznatan deo njegove površine je istražen.
Sećanje i pamćenje su, tako, dva potpuno odvojena mentalna procesa u čoveku. Možemo reći da je pamćenje nalik kauzalnom zaključivanju, dok su sećanja uvek analogija. Zaključivanje putem kauzalnosti podrazumeva da je svaki događaj, pojava, fenomen rezultat uzroka i posledice. Pad čaše sa stola objašnjava se zakonom o gravitaciji. Pamćenje narcisa pored jezera objašnjava se odlaskom u šetnju sa sestrom. Međutim, zaključivanje putem analogija, dakle, posredstvom uporednog, poredbenog pristupanja pojavama podrazumeva tri S: snove, simbole, sećanja.
Zaključivanja posredstvom analogija, podjenako kao i posredstvom kauzalnih objašnjenja, jesu ono što se ovde pokazuje, kako u samoj pesmi, tako i u mom celokupnom radu, kada se mikrokosmos i makrokosmos savršeno ogledaju jedan u drugom: kako se kroz analogiju, dakle, kroz uporedno, poredbeno pristupanje pojavama može oformiti nova realnost koja ne mora biti lišena svojih uzročno-posledičnih preduslova.
Ova pesma sadrži nepodnošljivo ljupku sliku viđenog, ona kao da je sa nekog kalendara, i to često zavara kada je romantičarska poezija u pitanju, ali je značajna jer objašnajva ono što su romantičari videli kao suštinu njihovog odnosa prema prirodi i pejzažu. Mene, najpre, vraća Kasparu Davidu Fridrihu, nemačkom romantičaru, Vordsvortovom savremeniku, slikaru pejzažisti, koji je stalno isticao da nijedna od njegovih slika nije nastala pred samim predelom, na licu mesta, već isključivo u ateljeu, mnogo kasnije, gde bi, u tišini spartanskog enterijera svog radnog prostora slikar otvarao ono drugo, „unutrašnje oko“, i počinjao da radi, sećajući se onoga što je video, doživeo ili oduvek nosio u sebi. Isto pokušava da nam predoči Vodrsvort u poslednjoj strofi. Dokolica i samoća neophodne su za stvaralaštvo jer će im sećanje, taj neobavezan sled slika, misli i utisaka, pomoći, ali i ono će, sećanje, post festum, biti preoblikovano, te će tako postati nepouzdano ili skoro fikcija. Platonovski rečeno, sećanja će postati laž istinitija od istine.
Slike: Ditlev Blunck, Portret umetnika, 1824-27; Martinus Rørbye, Pogled sa prozora slikarevog ateljea, 1823-27; Laurits Andersen Ring, Portret slikareve supruge kod baštenkih vrata, 1897. | Izvor: SMK
A . A . A 