Biblijska priča o sestrama Marti i Mariji kojima u posetu dolazi Isus Hrist pojavljuje se u Jevanđelju po Luki i odražava učenje o dva životna principa, o vita activa i vita contemplativa, o poštovanju Boga kroz rad i o poštovanju Boga kroz promišljanje njegove reči. I, dalje od toga, ta priča nas vraća Hristu kao prvom emancipatoru žena. Koja sestra je bolji deo izabrala, „onaj koji se neće uzeti od nje“ – ona što je Hrista želela da ugosti ili ona što ništa nije radila da ga ugosti?
A kad iđahu putem i on uđe u jedno selo, a neka žena, po imenu Marta, primi ga u svoju kuću.
I u nje bješe sestra, po imenu Marija, koja i sjede kod nogu Isusvih i slušaše besjedu njegovu.
A Marta se bješe zabunila kako će ga dočekati, i prikučivši se reče: Gospode! zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? Reci joj da mi pomogne.
A Isus odgovarajući reče joj: Marta! Marta! brineš se i trudiš za mnogo.
A samo jedno je potrebno. Ali je Marija dobri dijel izabrala, koji se neće uzeti od nje.
Luka (10: 38-42)
Hrist nam kaže da je sestra koja ništa nije radila već koja je samo sela do njegovih nogu i slušala njegovu besedu bolji način za doček izabrala od one koja ga je primila u kuću i koja je želela da ga na najbolji način dočeka, verovatno kroz pripremu jela i posluženje. Zanimljivo je da Hrist Martino ime dva puta ponavlja pre nego što joj saopšti da se mnogo trudi, da mnogo brine, iako je samo jedno potrebno: da i ona sedne i da čuje njegovu reč.
Postoji jedna knjiga izuzetno zanimljivog naslova, barokno iluzionističkog, kada je ono odsutno snažno prisutno: Ko je spremio tajnu večeru? Na tajnoj večeri, znamo, bilo je hleba i vina, ali i to je trebalo spremiti i prineti. Ko je to učinio? Verovatno je to bila neka druga Marta, kojoj niko ime nije zapamtio, i koje se niko ne seti kada se pomene taj događaj. Njeno odustvo mi je uvek bilo napadno na svakoj slici koja prikazuje tajnu večeru.
Priloženu sliku na početku, jednu od najlepših kada je vizuelizacija ovog biblijskog događaja u pitanju, naslikao je Dijego Velaskez sa samo devetnaest godina. Ona odražava njegov afinitet ka iluzionizmu, ka prisustvu onoga što je odsutno, naročito zahvaljujući ogledalu. Realnost slike je podrivena a, samim tim, i sveta kao takvog. Na slici je Marta, mlada, jedra devojka, setnog izraza lica i crvenih ruku oko zglobova, kojoj starica „puni glavu“. Ona gunđa i suflira, dok devojka pravi sos koji se jeo uz ribu koju vidimo na stolu, uz jaja i beli luk. A na zidu, u vidu prozora ili ogledala, kao daleki i neprecizan odraz vidimo Hrista sa dve žene.
Na donjoj slici, koja pripada Vermeru, vidimo Martu koja prinosi samo hleb. Ukoliko imamo u vidu kako su tu posetu likovno prikazivali njegovi savremenici, sa koliko mesa, ubijenih životinja, vina i materijalnih dobara oko učesnika, shvatićemo duhovnost koju Vermer unosi u ovaj događaj, duhovnost kojoj se vraća iz ogrubelog i materijalističkog sveta zasnovanog neminovno na zločinu. Tek u tom poređenju vidimo koliko je on drugačiji i koliko je suštinski izdvojen od svojih savremenika. Za razumevanje pojava u datom vremenu analogije su uvek neophodne.
Kotanove mrtve prirode sa povrćem, priložene u sredini teksta, jasan su znak: da bismo slavili i poštovali Boga, običaje i svece, ne moramo tako mučki ubijati životinje, ne moramo greh prežderavanja i obesti prinositi pred goste.
Slike: Dijego Velaskez, Hrist u kući Marte i Marije, 1618; Huan Sančez Kotan, Mrtva priroda sa voćem i povrćem, 1600-1603; Johanes Vermer, Hrist u kući Marte i Marije, 1655.
A . A . A 