Kralj ponoći, prosjak zore: Anri de Tuluz-Lotrek

Mesta radnje su bordeli, cirkusi, pozorišta, kabarei i barovi. Likovi u radnji su artisti, grizete, alkoholičari, dendiji, muzičari, prostitutke, balerine, pevačice, klovnovi i makroi. Autor izokrenutog sveta je Anri de Tuluz-Lotrek, slikar, boem, dekadent i hroničara pariskog noćnog života s kraja veka (fin de siècle).

Monmartr, severni deo Pariza, danas idealizujemo zahvaljujući njegovoj umetnosti. Možemo samo da naslutimo kakve priče kriju pločnici ispred bistroa, Moulin Rougea, mnogobrojnih kabarea, cirkusa i bordela. Muzika Edit Pjaf ili Jana Tirsena odzvanja dok mislimo na uske pariske ulice kakve su nekada slikali Kajbot i Utrilo.

Tuluz-Lotrek biva pod uticajem dva savremenika, Degaa i Manea. Mane je često slikao scene pariskih kafea koje u Lotrekovoj umetnosti zauzimaju značajno mesto. Uticaj koji dolazi od Degaa primetan je pri prikazima igračica. Doduše, na Lotrekovim plakatima i ilustracijama Degaove krhke mlade balerine zamenile su sasvim drugačije scenske umetnice.

Lotrek se retko kretao van Pariza. Njegovim biografima poznata je poseta Španiji, gde se divio delima El Greka i Velaskeza, i jedna poseta Engleskoj, gde je upoznao Oskara Vajlda i Džejmsa Vislera. Savremenici koje je portretisao bili su Ivet Žilber, Žana Avril, Mej Belfort, Aristid Brijan, Sara Bernar, ženski klovn Cha-U-Kao, Lui Fuler, igračica u čuvenom baru Folies-Bergere, istom onom koji je redovno posećivao i Mane i koji mu je poslužio kao inspiracija za jednu od njegovih poslednjih slika, Un bar aux Folies Bergère.

Anri obilazi noćni Pariz: njegov crtež je spontan i siguran, ponekad duhovit i zajednjiv, ponekad tužan. Cirkusi i Mulen ruž, svet prostitucije i kabarei, poslednja čaša apsinta i usiljeni osmeh neke glumičice: otad je prošlo više od sto godina, ali svet Tuluz-Lotreka deluje nam i dalje blisko.

Kretanje u društvu polusveta sa Monmartra doprinelo je formiranju umetničkih dela po kojima je Lotrek danas poznat. Njegovi rani radovi razlikuju se od kasnijih. Grub potez četkicom već tada je bio primetan, tonovi su tamniji, varijacije boja svedenije. Po dolasku u Pariz počinje njegova druga faza. Elementi karikature i groteske, scene iz kafea i javnih kuća, kao i sa mnogih drugih mesta pariskog javnog života, češće se pojavljuju. Lotrek portretiše prostitutke, njihove obožavaoce, posetioce kabarea, igračice, uživaoce apsinta i opijuma, cirkuske izvođače, glumice, druge slikare, među kojima je bio i Van Gog. Pored prikaza noćnog i scenskog života Monmartra, Lotrek nastavlja i sa izradom portreta i aktova. Na svima njima koliko prisustvujemo radosnom i afirmativnom, bezbrižnom i slavljeničkom, toliko smo svedoci i nečeg umornog, tužnog i otupelog.

Lotrek izrađuje i reklamne postere, litografije, ilustracije za knjige, dnevnu štampu, revije. Na tim poljima ostvaruje značajne inovacije koje će naredne generacije umetnika prepoznati i koristiti. Sam slikar bio je druželjubiva i dinamična osoba, što je očigledno i na fotografijama koje ga prikazuju. Likovna dela svedočanstvo su o duhovitom umetniku koji je imao osećaj za ironiju i veštu ruku kojom bi prikazao zapaženo, potez koji locira plesni pokret ili tužan i odsutan pogled.

Čitajući Sentimentalno vaspitanje Gistava Flobera, atmosfere pojedinih zabava koje je Frederik Moro posećivao tokom boravka u Parizu, podsetile su me na scene sa Lotrekovih slika. Iako više od četrdeset godina mlađi, Lotrekov duh bio je podudaran sa Floberovim. Prvenstveno mislim na odličan dar zapažanja koji je dobro preveden na jezik sopstvene umetnosti istančanim ironijskim potezima.

Neki stari lepotan, kao venecijanski dužd, u dugačkom plaštu od purpurne svile, igrao je sa Rozanetom, koja je nosila zeleni frak, pantalone od trikoa i čizme sa mekim sarama i zlatnim mamuzama. Par, prekoputa, sačinjavali su Arnautin, pretrpan jataganima, i plavooka Švajcarkinja, bela kao mleko, punačka kao prepelica, s rukavima do lakata i u crvenom korzetu. Da bi istakla svoju kosu, koja joj je padala ispod kolena, jedna visoka plavojka, statistkinja iz Opere, beše se preobukla u divljakinju; i, preko svog trikoa mrke boje, imala je samo crnačku kecelju od kože, narukvice od manistri, i dijademu od đinđuva, iz koje se uzdizala velika kita paunovog perja. Pred njom, jedan Pričar, u crnom smešno širokom fraku, udarao je takt laktom o tabakeru. Jedan mali vatoovski pastir, azuran i srebrnast kao mesečina, lupkao je svojim pastirskim štapom o palicu, ukrašenu bršljanom jedne Bahantkinje, ovešanom grozdovima, sa leopardovom kožom o levom boku i sa koturnama sa zlatnom trakom na nogama. S druge strane, jedna Poljakinja, u spenseru otvoreno crvene boje, talasala je svoju suknju od vela nad čarapama od sivo-srebrnaste svile, stegnutim u ružičaste visoke cipele oivčene belim krznom. Smešila se na trbušastog četrdesetogodišnjaka, prerušenog u dečaka koji peva u crkvi, i koji je skakao vrlo visoko, podižući jednom rukom stihar a drugom pridržavajući crveno keče. Ali kraljica, zvezda, bila je gospođica Lulu, slavna igračica sa popularnih balova. Kako je sada postala bogata, nosila je širok okovratnik od čipaka na velurskom kaputu; a njene široke crvene pantalone od svile, pripijene uz bedra i stegnute u struku maramom od kašmira, bile su ukrašene duž celog šava prirodnim belim malim kamelijama. Njeno bledo lice, pomalo bucmasto i sa prćastim nosom, izgledalo je još drskije  s razbarušenom kosom njene perike na kojoj je stajao muški šešir, od sivog filca, nakrivljen udarom pesnice ka desnom uvu; i, pri skokovima koje je činila, njeni eskarpeni s dijamantskim kopčama dopirali su skoro do nosa njenog suseda, jednog visokog srednjovekovnog barona, sasvim sputanog gvozdenim oklopom. Bio je tu i jedan anđeo, sa zlatnim mačem u ruci, s dva labudova krila na leđima, koji se, idući tamo-amo, i gubeći svakog časa svog kavaljera, jednog Luja XIV, nikako nije snalazio u figurama i smetao je u igri.

Frederik, gledajući ta lica, osećao se napuštenim, bilo mu je nelagodno.

– Otkrio sam tajnu, znate li! Eto, gledajte tu ženicu sa frizurom sfinge koja igra sa ruskim poštarom, to je jasno, suvo, ocrtano sve u poluravnima i u oštrim tonovima: modro pod očima, ploča cinobera na obrazu, garavo na slepoočnicama; pif! paf!

I on je razmahivao palcem, kao četkicom po vazduhu.

– Dok ona debela, tamo, – nastavljao je pokazujući jednu piljaricu, u haljini boje trešnje sa zlatnim krstom oko vrata i lanenom maramom svezanom na leđima – same obline; nozdrve se šire kao krajevi njene kape, uglovi ustiju podižu se, brada pada nadole, sve je debelo, sliveno, puno, mirno i sunčano, pravi Rubens! One su međutim savršene! Gde je onda tip?

Postajao je sve zagrejaniji:

– Šta je lepa žena? Šta je lepo? Ah! Lepo! reći ćete mi…

Frederik ga prekide da bi saznao ko je bio Pjero sa profilom jarca, koji je baš blagosiljao sve igrače usred igre.

– Ništa naročito! neki udovac, otac troje dece. Ostavlja ih bez gaća, provodi život u klubu, i spava sa služavkom.

Jedan kočijaš-poštar iz Lonžimoa ščepa je oko struka, valcer je otpočinjao. Tada sve žene koje su sedele oko salona po klupama, brzo ustadoše kao po komandi; i njihove suknje, njihove ešarpe, njihove frizure stadoše da se vrte.

One su se okretale toliko blizu njega, da je Frederik primećivao graške znoja na njihovim čelima; i to kružno kretanje sve življe i sve pravilnije, vrtoglavije, unoseći u njegovu misao neku vrstu pijanstva, izazivalo je u njemu druge slike, dok su sve prolazile u blesku, i svaka sa posebnom razdraženošću prema vrsti svoje lepote. Poljkinja, koja se predavala čežnjivo, budila je u njemu želju da je drži na svome srcu, dok bi saonicama oboje jurili ravnicom pokrivenom snegom. Vidici smirene slasti na obali jezera, u švajcarskoj vili javljali su se pod koracima Švajcarkinje, koja je igrala držeći se pravo i oborenih očnih kapaka. Zatim, odjednom, Bahantkinja, zabacivši svoju mrku glavu, budila je u njemu snove o nezasitim milovanjima, u šumama lijandera, za vreme oluje, uz zbrkanu lupu doboša. Piljarica, koja se od suviše brzog takta zadihala, kikotala se; i on bi vrlo rado, pijući sa njom u tremu, gužvao rukama njenu maramu, kao u stara dobra vremena. Ali Istovarivačica, čiji laki prsti jedva dodirivahu parket, izgledalo je da skriva u elastičnosti svojih udova i u ozbiljnosti lica svu rafiniranost moderne ljubavi, koja nosi u sebi tačnost nauke i pokretljivost ptice. Rozanet se vrtela, sa pesnicom na kuku; njena luckasta perika, poskakujući na okovratniku, rasipala je mirišljavi puder oko nje; i, pri svakom okretu, vrhom svojih zlatnih mamuza, zamalo što ne bi zakačila Frederika.

Citati: Silvija Borgezi, Tuluz Lotrek, prevela Gordana Subotić, Knjiga komerc, Beograd, 2012; Gistav Flober, Sentimentalno vaspitanje, preveo Dušan Matić, Nolit, Beograd, 1964.

Fotografija: Maurice Guibert, Henri de Toulouse-Lautrec en oriental, 1892; Slike: Ples u Mulen Ružu, 1895; Kvadril u Mulen Ružu, 1892; Gulu i njena sestra, 1892; Alfred la Guigne, 1894; Moulin de la Galette, 1892; Maxime Dethomas, 1896; Portret Ivet Žilber, 1893; Marsel Lende igra bolero, 1895; U Mulen Ružu, 1890; U Mulen Ružu, 1895; Englez u Mulen Ružu, 1892; Mulen Ruž. Guli, 1892.

Izvor fotografija: Art History Project; National Gallery of Art

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.