Ja sam u suštini francusko-ruski tip romantičara – ni britanski cinik, ni nemački idealista.

Šta je to francuski romantičar, ili ruski? – Neko ko dolazi sa zakašnjenjem, ko polazi od datih osnova ali ih kvalitativno prevazilazi (u slučaju Rusa) ili ih pervertira i preokreće do mere da stvara novi stil – dekadenciju.

Francuski dekadenti, koji su, opet, neodvojivi od engleskih uzora, ogledaju se u dva velika pesnika rođena iste godine, Flobera i Bodlera. Ali, tu su još i Nerval, Uismans, pa i Igo (mada više u likovnom izrazu).

Novembar je za mene mesec 19. veka. Zašto – ne znam. Da li ću zauvek infantilno ostati u svetu pejsaža, romantične ljubavi prema prostitutkama i umetnosti kao vrhunskom idealu života – ne znam.

Kicoši i seljaci – htela sam da vidim da li su svi isti; probala sam strast muškaraca s belim i debelim rukama, s kosom obojenom i slepljenom na slepoočnicama; imala sam blede dečake, plave, feminizirane kao devojke, koji su umirali na meni; i starci su me prljali svojim oronulim radostima, a posmatrala sam budeći se i njihove smežurane grudi i ugašene oči. Na drvenoj klupi, u seoskom kabareu, između bokala vina i lule duvana, žestoko me ljubio i čovek iz naroda; primila sam od njega neku intenzivnu radost i ležerno ponašanje; ali nitkov ne vodi ljubav ništa bolje od plemića, a slamarica nije nimalo toplija od divana.

Da bih im ulila više strasti nekima sam se podala kao robinja i nisu me zbog toga više voleli; za budale sam se spuštala na niskosti i beščasti a zauzvrat oni su me mrzeli i prezirali, a ja sam želela da ustostručim svoja milovanja i da ih preplavim srećom. Nadajući se, na kraju, da nakazni ljudi mogu bolje da vole nego drugi i da se rahitične prirode za život hvataju strašću, podavala sam se grbavcima, crncima, kepecima; priređivala sam im noći na kojima bi im pozavideli milioneri, ali možda sam ih plašila jer su me brzo napuštali. Ni siromašni, ni bogati, ni lepi, ni ružni nisu mogli da mi pruže ljubav koju sam od njih tražila;

Naslov Markesove knjige Sećanje na moje tužne kurve dobro imenuje tematske prizore prostitutki i kabare zabavljačica kakve romantizam i fin de siecle dekadencija prikazuju. Ako su tokom noći Lotrekove prijateljice bivale sa muškarcima, tokom dana su vreme provodile sa drugim ženama, u čulnoj simbiozi koja nije isključivala prijateljsko i senzualno.

U ranijem tekstu o Tuluz-Lotreku akcenat je bio na žovijalnoj atmosferi noćnih balova, kabarea i kafea na Monmartru koje je slikar posećivao i prikazivao. Ovoga puta reč je o drugačijem tematskom opusu, podjednako zastupljenom u njegovom stvaralaštvu: reč je prostitutkama kojima je bio stalno okružen. Igra, galama i kan-kan pripadali su noći. Za jutra bi preostajale tišina i samoća. Kao i uvek, suptilna psihološka studija krije se iza predstavljenih fizionomija, grube linije, ekspresivno izobličena lica i omlitavela tela nisu prikazana tako da bi bila sama sebi svrha, u svrhu mimeze i cinizma. Noćne scene zamenjene su dnevnim: svetlost tada nabore razočaranja drugačije ističe.

Ne znam zašto, ali ova slika mi deluje potresno. Ženino lice neizrecivo je tužno. Primećuje se umor, naslućuje se da ta mlada žena peva kako bi nama ugodila, a ne iz svog zadovoljstva, gotovo se vidi loše prikrivena želja da pobegne iz tog života, u kome ravnodušna publika zauzima previše prostora.

Muze vezujemo za Helikon ali ih je na pragu moderne slikar prepoznao u bordelu. Njegovo oko okrenuto je javnoj kući. Vrhunac tog interesovanja bila je serija litografija štampanih 1896. godine pod nazivom One (Elles). Album se pojavio u tiražu od sto primeraka i nije se uklapao u ondašnje odlike erotskih grafika. Na naslovnoj strani nije bila naga već obučena žena, dok se češlja. Lotrek pravi odstup od tadašnjih prikazivačkih konvencija lascivnosti i erotske grafike. On predstavlja prostitutke tokom jutra, dok obavljaju rituale koji su možda jedino vreme koje one posvećuju samo sebi.

Kada već govorimo o jutru i njegovim neprocenjivim trenucima, svetlosti koja ohrabruje, tišini koja obnavlja, setimo se i uvodnog dela filma Sati. Kontekst je drugačiji ali suština je ista. Jutro je doba povratka. Ovde refleksiju o sopstvu, umesto ženskih prikazanih prilika, na sebe, poput neke pokajničke odgovornosti, prihvata slikar. Videćemo lenja buđenja, misli uperene u prazne prostore sopstvenih soba, umivanja i pranja kao ponavljanja ritualnih obrazaca (pr)očišćenja i ponovo zadobijene nevinosti, zatezanja posteljine, razmenjivanja nežnosti, bezlične razgovore tokom bezličnih podneva, iščekivanje smisla i neistine da jutro će promeniti sve.

Citati: Gistav Flober, Novembar, preveo Tin Ujević; Ernest Mendron o Lotrekovom slikarstvu

Slike: Anri de Tuluz-Lotre, One, 1896; Stare vizit karte francuskih prostitutki; Charles Jeandel, Portret žene u umetnikovom ateljeu, 1890-1900.