Srce mu je kao obešena lauta;
Čim ga dotakneš, ono odjekne.
Šubertova muzika je za estete, eskapiste i moderne vampire pod kojima se podrazumevaju oni koji ne žele često da izlaze napolje – svetlost bi bila novo nasilje i ko zna kakve bi još gadosti razotkrila. Zato je bolje izlaziti noću, u duge šetnje, kada je grad prazan, kada nema ljudi, a priroda autentično progovara kroz dah vetra, kroz cvrkut ptica, kroz kretanje lišća i odsjaj mesečine po staklima prozora i vodi.
Muzički ciklus od dvadeset i četiri pesme, nazvan Zimsko putovanje, Franc Šubert je komponovao tokom 1827. godine. Poezija koju njegovi baritoni pevaju uz pratnju klavira pripadala je Vilhelmu Mileru. Nju je Šubert otkrio nekoliko godina ranije u časopisu Urania. Milerove pesme o melanholičnom putniku, čija osećanja, sentimentalna i prenaglašena, prati izgled predela kojim je okružen i kojim on luta, posvećene su isprva kompozitoru Karlu Mariji Veberu. Ironija bogova bila je okrutna: Veber je preminuo 1826, Miler 1827, Šubert 1828.
Nemački slikar Kaspar David Fridrih jedan je od umetnika koji je imao značajan formativni uticaj na mene i moje poimanje umetnosti, samoće, svetlosti, prirode, tišine i religioznosti. Upravo kada posmatramo njegove slike nameće nam se jedna reč: raspoloženje. Kada bismo to raspoloženje – neodredivo, eterično, melanholično – preveli na jezik nota, zvučalo bi kao Šubertove kompozicije iz ciklusa Zimsko putovanje.
Valjalo bi objasniti taj zagonetni topos – zašto su vampiri u književnoj tradiciji većinom estete, zašto je njihova, u osnovi nasilnička priroda, vremenom dobila potpuno drugačije konotacije, i u kakvoj je to vezi sa prototipnom figurom Roderika Ašera Edgara Alana Poa? Vampiri su, možda još od Bajrona i doktora Polidorija, ljubitelji umetnosti koji eskapistički žive u svojim vilama, dekorisanim teškim crvenim draperijama i starim portretima, retkim predmetima i bogatim bibliotekama. Zaljubljeni su u muziku, zagledani u stihove i melanholiju. U njihovim životima najprisutnije je ono što je odsutno: njihova voljena.
Citat s početka teksta preuzet je iz Poove priče Pad kuće Ašera. Njegova teatralna patetičnost, koja baš zato biva tako privlačna, evokacija je nečeg trubadurskog, te se učinila prigodnom za ovu priliku, koju bismo iskoristili i da naznačimo kamernu atmosferu slikarstva Šubertovog doba. U bidermajer maniru, na slikama malog formata, parovi bi izvodili muziku. Nekadašnje vile tamnih soba zamenjene su pročišćenim, svetlim i posebno dekorisanim građanskim enterijerima. Nekada odsutno – voljena draga – sada je prisutna. Ali, čežnja za neodredivim, za dalekim i davnim, taj večni i sveprožimajući Sehnsucht je ostao.
Zahvaljujući otvorenom prozoru, koji zauzima centralni deo većine takvih slika, atmosfera koju posmatrač u njih projektuje, kao da transcendira, i prelazi van, u predele izvan grada, u pejzaž koji romantičari vole, i u kome bismo mogli zamisliti da su se susrele Milerove i Šubertove lutalice. Dok slušamo poslednju pesmu ciklusa, dirljive note pesme Verglaš (Der Leiermann), mi možemo snagom naše imaginacije i duhovne ustalasanosti, koja teži da se izmesti, zamisliti sve ovo. Po Kantu, dve stvari se ne moraju objašnjavati: smeh i muzika. Svedočiti o moći muzike, kao i o kreativnoj snazi slušaoca, koga umetničko delo nagoni da bude tvorac i da procesom alhemijske destilacije, ili pak fermentacije, dođe do sopstvene geografije, do mape svoje utopije, do obrisa svog zimsokg putovanja, jedan je od ciljeva ovog teksta, koji je i sam jedno lutalačko putovanje.
Pored teme lutalaštva, određujući elemenat Zimskog putovanja jeste njegov građanski kontekst. Šubert stvara u Beču posle Napoleonovih poraza. Građanske navike, lepo predočene na pomenutim slikama, sa parovima i muzičkim instrumentima u sobama sa otvorenim prozorima, odakle bi se nazirala panorama grada, prikazuju nam atmosferu toga doba i navike građanstva. Jedna od njih bila je i hodanje. To još uvek nisu bili Bodlerovi flaneri, ali navika da se neobavezno hoda, razmišlja i sanjari, prešla je iz gradske aktivnosti u nešto između mode i opsesije koja se obavlja van grada. Razonodne šetnje parkovima zamenjene su besciljnim lutanjima po šumama. Beg od grada nije bio samo beg od pojavnih oblika mesta u kome se stvarala istorija već i od nametnutih navika ponašanja, morala, običaja i očekivanja od pojedinca.
Lutalaštvo je podrazumevalo besciljnost, individualizam i nov oblik slobode koji je putnik prepoznavao u slici prirode. Dva važna motiva se u tom kontekstu ističu: noć i sneg. Prva pesma Šubertovog ciklusa se zove Gute Nacht odnosno Laku noć. Noć je važan motiv romantike. Od Novalisa do Igoa ona inspiriše umetnike na bezbroj načina. Novalis u Himnama noći (1800) piše:
Ali ja se okrećem na drugu stranu, ka svetoj, neizrecivoj, tajanstvenoj noći. Dušinim strunama provejava duboka seta. Želim da utonem u kapljice rose i da se pomešam sa pepelom. Daljine, sećanja, želje mladosti, snovi detinjstva, kratkotrajne radosti, uzaludna nadanja dugog života – sve to nailazi u sivoj odeći, kao večernje magle po zalasku sunca. U drugim prostranstvima je svetlost razapela vesele čadore.
Da li se i mi tebi dopadamo noći? Šta to skrivaš pod svojim plaštom, šta je to što mi nevidljivo i silno prianja uz dušu? Skupocen melem kaplje iz tvoje ruke, iz pregršti makova. Ti podižeš otežala krila duše. Osećamo da nas potresa nešto tamno i neizrecivo – radosno uplašen vidim kako se nad mene blago i pobožno nadnosi jedno ozbiljno lice, koje ispod beskrajno spletenih uvojaka majke pokazuje ljupku mladost. Kako mi se detinjasta i siromašna sad čini svetlost – kako prijatan i blagosloven rastanak sa danom.
Najzad, dolazimo i do drugog važnog motiva romantizma, kao i Šubertovog dela, koje stoji kao jedna od paradigmi romantičarske osećajnosti, do snega. Možemo zaokružiti temu ponovnim pominjanjem Kaspara Davida Fridriha. Na njegovom mnogobrojnim slikama vidimo sneg, puste, bele, nokturalne pejzaže sa usamljenim putnikom i ponekim usahlim drvetom. Ti pejzaži deluju kao priviđenja i san.
I kao što su u tradiciji postojali ciklusi o četiri godišnja doba, bilo da su se odnosili na slikarstvo (Brojgel, Arčimboldo, Pusen) ili na muziku (Vivaldi), tako i u Fridrihovom i Šubertovom stvaralaštvu prisustvujemo predstavljanju smenjivanja godušnjih doba, koja su, interiorizovana, ona su sada posmatrana kao deo putnika, kao deo njegove tačke gledišta, i u funkciji su deskripcije individualnog osećanja sveta. Kao što se kod Geteovog Vertera smenjuju osećanja kako se smenjuju godišnja doba, slično je i sa muzičkim poletom kada je reč o Šubertovim komozicijama koje tematizuju prirodu, ljubav, lepotu, zanos, tugu i smrt.
Sneg, u Fridrihovom slučaju, može simbolizovati, najpre, tišinu. Zatim, obnavljanje, što je za hrišćanski kontekst njegovih slika izuzetno važno. Sneg, takođe, simbolizuje nepomičnost, mir, tišinu, potpunu vizuelno-auditivnu harmoniju, spokojstvo čula, blaženstvo koje deluje magično, posebno u kontrastu sa drugim prirodnim pojavama oko sebe, a najviše nebom. Najzad, sneg označava i emocije. Srce tako belo.
Nazivi Milerovih i Šubertovih pesama su: Laku noć, Vetrokaz, Zamrznute suze, Nepomičnost, Lipa, Vodena bujica, Na reci, Osvrtanje, Varljiva svetlost, Odmor, Prolećni san, Usamljenost, Pošta, Seda glava, Vrana, Poslednja nada, U selu, Olujno jutro, Varka, Putokaz, Krčma, Bočna sunca, Odvažnost, Verglaš.
Citat: Novalis, Himne noći, preveo Branimir Živojinović
Slike: Jozef Abel, Portret Franca Šuberta, 1814; Kaspar David Fridrih, Zimski predeo, 1811; Georg Fridrih Kersting, Par pored prozora, 1817; Kaspar David Fridrih, Zimski predeo sa katedralom, 1811.
Preporuke: Dragana Jeremić Molnar, „Zimsko putovanje“ Vilhelma Milera i Franca Šuberta. Književna, muzička i estetička obrada motiva lutanja u duhu romantike, Faklutet muzičke umetnosti, Beograd, 2014; Schubert and His World
A . A . A 