Gertruda: Avaj, mila moja devojko, šta znači ta pesma?

Katatonija je definisana kao jedna od mogućih manifestacija mentalnog oboljenja koje se zove šizofrenija. Pokreti obolelog su spori, govor neorganizovan, reakcije na spoljašnje pojave abnormalne, oboleli često ponavlja ono što drugi učine ili kažu. Jedna vrsta odsutnosti, zaumnost, jurodivost prisutna je na licima obolelih. Osobe obolele od katatonije, ili osobe sa sličnim simptomima, bile su inspirativno polazište za umetnike, od Šelija i Edgara Alana Poa do francuskih simbolista i engleskih umetnika koji su sebe nazivali prerafaelitima.

Virdžiniji Vulf katatonija nije dijagnostifikovana ali posmtrajući njene fotografije, načinjene dok je umetnica bila u dvadesetim godinama, izvesna vizuelna sličnost se nametnula sa estetikom prerafaelitskih muza koje često deluju odsutno, pasivno i erotizovano u bolu. Povijen vrat, neodređen pogled, sklupčanost tela – sve te te fizičke osobine posedovale su i muze prerafaelita, među kojima je najpoznatija bila Elizabet Sidal, Rosetijeva draga koja je umrla mlada i sa kojom su u kovčeg položene i Rosetijeve pesme (poovski momenat desio se nekoliko godina kasnije kada je Elizabet morala biti otkopana da bi slikar – koji je istovremeno bio i pesnik – uzeo svoje rukopise natrag iz groba).

Analogije su bitne kada mislimo o umetnosti. Ovaj tekst je mini analogija prvenstveno utemeljena na vizuelnoj sličnosti Virdžinije Vulf i prerafaelitskih muza. Dezintegracija, kojoj element vode najviše doprinosi, čest je motiv engleskih slikara a presuđujući u životu Virdžinije Vulf koja je odlučila da ga u vodi okonča. Mileova Ofelija (slikaru je isto pozirala Elizabet Sidal) jeste poznat pokušaj vizuelizacije Šekspirove Ofelije njenog stradanja. U isto vreme kada i Mile, Sara Bernar je izvajala svoju verziju Ofelije. Ofeliju koja, nalik Fedri, izgara u strasti, ludilu i patnji, nalik Veneri rađajući se i obnavljajući u vodi u koju je upala.

Ofelija: Evo ruzmarina, to je za uspomenu.
Molim te, dragi, sećaj me se ti.
Evo dana i noći za ljubavne misli.

Laert: Smisao u ludilu! Misli i sećanje zgodno spojeni.

Prozračno, bestežinsko telo pluta površinom vode a takvim se čini i svest portretisanih prerafaelitskih muza. Prisustvujemo fluidnosti oblika koji sugerišu fluidnost imaginacije i fluidnost rukopisa same Virdžinije Vulf, žene sa najsimboličnijim imenom u istoriji književnosti. Njen roman Talasi (rukopis svake osobe podseća na talase a snaga sadržaja tog rukopisa može biti snaga vode i morske struje koja talase pokreće) slavi neposredno i intuitivno zapažanje, lucidno poređenje svakodnevnih pojava i predmeta, utisaka koje evociraju. Misli, talasi unutrašnje dinamike, misli, morska struja individualnosti i snage imaginacije, pune su aluzivnosti. No, i u slučaju slikara, i u slučaju Virdžinije Vulf, fluidni tokovi iracionalnog, nalik alhemijskom procesu, prešli su u drugo agregatno stanje i postali su predmeti čvrstih kontura – umetnička dela.

Virdžinija Vulf je i sama fotografisala i pisala o fotografiji a neki od njenih fotografa bili su Džordž Čals Beresford, Man Rej, Žizela Frojnd, Otolin Morel, Barbara Strahej, i drugi.

Citati: Vilijam Šekspir, Hamlet, preveli Živojin Simić i Sima Pandurović

Slike: Džon Everet Mile, Ofelija, 1852; Sara Bernar, Ofelija, 1880. (reljef); Džon Vilijam Voterhaus, Ofelija, 1889.

Izvor fotografija: National Portrait Gallery