Gde limun rađa, znaš li kraje te,
U gustom lišću pomorandža zre,
Gde s plava neba lahor duše čist,
Gde mirtin cvet uz lovorov stoji list?
Znaš li ih ti?
Veza umetnika i Italije poznata je odavno. Još od renesanse kada Albreht Direr odlazi tamo da bi se školovao, gradovi poput Venecije, Firence, Rima, Parme, Milana i Napulja ostali su polazište za obrazovanje umetnošću hiljada umetnika.
U 18. i 19. veku, naročito zbog idealizacije davnog i dalekog, rimske ruševine, oživljene na Piranezijevim gravirama, postaju mesta hodočašća. Ali, ruševine su i tekstualnog oblika, podjednako koliko i arhitektonskog. Takođe, istorija je sastavljena od reči koje treba prevesti, ruševinu tekstova od kojih je istorija satkana treba rekonstruisati i ponovo oformiti. Putnici sanjivo posmatraju Koloseum i grob Sesilije Metele.
Geteove Rimske elegije podstaknute su italijanskim putovanjem podjednako koliko i Kitsova groznica zbog koje je proveo mesec dana u napuljskoj bolnici. Stendalov Kartuzijanski manastir u Parmi okolinu jezera Komo, severa Italije i genij Napoleona evocira podjednako koliko i roman Uga Foskola Poslednja pisama Jakopa Ortisa. Bajronova Venecija približava se Hofmanovoj viziji iste. Šeli sanjari nad Meduzom iz „Firentinske galerije“.
Arkadijski pejzaži Kloda Lorena inspirisani su svetlošću kojima je okolina Rima izbistrena. U Rimu sam na železničkoj stanici ušla u knjižaru u kojoj se prodavala Geteova knjiga o Italiji gde na početku stoji moto Et in Arcadia ego! (Ja sam u Arkadiji!). Kod Getea taj dvosmisleni poklič ne sadrži oporu poruku kao kod renesansnih vizija arkadija i utopijskih prostora, kojima su, opet, italijanski pejzaži poslužili kao dekorum i kulisa. Ovde, ona je, jednostavno, naivnost u najboljem značenju Šilerove ideje šta je naivno i ko je naivni umetnik. Primera umetnika u Rimu je mnogo, a jedan od njih može biti i Engrov. Vila Mediči bila je prepuna francuskih slikara sa Rimskom nagradom kojima je on bio učitelj.
Žan-Ogist Dominik Engr, francuski slikar 19. veka, poznat po svom neoklasicističkom obrascu, bio je između 1835. i 1840. na čelu Francuske akademije u Rimu koja je bila smeštena u Vili Mediči. Francusku akademiju, koja je prvobitno bila na drugim lokacijama, Napoleon je 1803. premestio u ovu renesansnu građevinu.
Francusku akademiju u Rimu osnovao je Luj XIV 1666. godine i njome su tada upravljali Šarl le Brun (kraljev zvanični dvorski slikar), Đan-Lorenco Bernini (italijanski barokni skulptor, graditelj i modernizator Rima) i Žan-Batist Kolber (kraljev ministar finansija). Akademija je za studente predstavljala kulminaciju studija slikarstva.
Svake godine po jedan francuski student dobio bi Prix de Rome, nagradu koja bi mu omogućila besplatan boravak u Rimu pet godina, u prostorijama vile, gde bi mogao da se upozna sa ostacima antičke i renesansne umetnosti, kao i sa drugim umetnicima koji su tu boravili, i da od najboljih majstora uči.
Umetnici, rezidenti vile, bili su poznatiji pod imenom pensionnaires. Mnoge od njihovih slika prikazuju mladiće u sobama u vili Mediči dok rade, sa prozorom pred sobom kroz koji se vidi Rim, sa građevinama oker boje i lepog, prozračnog neba.
Danas rezidenti vile nisu samo slikari već i skulptori, pisci, istoričari umetnosti, arheolozi, fotografi. Nema više takmičenja, kao što je to bila praksa vekovima, gde bi žiri među stotinama slikara koji su dostavili svoje radove izabrao jednog. Nagradu bi osvajao najbolji, po mišljenju žirija, ali je istorija umetnosti pokazala da su njihova imena na njenim stranicama danas retka.
Upravnik vile između 1961. i 1967. bio je poljsko-francuski slikar Baltus. Tokom njegovog mandata vila je rekonstruisana i modernizovana. Rimsku nagradu ukinuo je 1968. godine Andre Malro, tadašnji francuski ministar kulture. Akademija lepih umetnosti i Francuski institut izgubili su svoj značaj u korišćenju vile i nadleštvo nad njom.
Na priloženim slikama vidimo Engra sa suprugom u njegovom ateljeu sa violinom u ruci, okruženog slikama. Na jednoj slici njegova supruga, dama u beloj haljini, oslonjena je na stolicu, na drugoj stoji uspravno. Engrov učenik, Žan Alo, predstavio je učitelju dve varijante, u očekivanju da će jedna od njih biti prihvaćena kao odgovarajuća stilska vežba.
Još jedna tema koju ove slike malog formata otkrivaju, pored dokumentovanja životnog trenutka tokom školovanja u Rimu, jeste i vrlo važan motiv u umetnosti romantizma, a to je motiv otvorenog prozora koji je uvek tu da naglasi značaj subjektivne perspektive.
Istorija umetnosti nas uči da je motiv otvorenog prozora kao motiv u romantizmu prvi afirmisao Kaspar David Fridrih sa dve sepije na kojima su prikazani prozori njegovog ateljea. Ipak, valjalo bi pomenuti i Tišbajna, koji prati Getea nekoliko decenija ranije na velikom obrazovnom putovanju po Italiji, i koji pesnika prikazuje s leđa, u neformalnoj, svakodnevnoj odeći, kako stoji oslonjen na prozor svoje sobe, okrenut leđima posmatraču. On gleda iz sobe na ulicu, iznutra prati šta se događa spolja. Tišbajn prikazuje Getea 1787. a Kaspar David Fridrih suprugu Karolinu u svom ateljeu 1822. godine.
Fridrih je prethodno, oko 1805. godine, naslikao dve sepije koje iz različitih uglova prikazuju prozor njegovog drezdenskog ateljea koji gleda na Elbu. Jedna slika je nastala u Rimu, druga u Drezdenu. To su bile geografske koordinate koje sačinjavaju korpus nemačke romantičarske umetnosti.
A, gde god imamo da se pojavljuje tema prozora, imamo i temu sopstvene sobe, koju dva pola ne shvataju i doživljavaju isto. Sopstvena soba odnosno sopstveni stvaralački prostor prevazilaze zadate tematske koordinate ovog eseja ali su i te pojave od izuzetnog značaja za promatranje modernog subjekta koji se u doba romantizma, u doba Napoleonovih ratova i prethodnih revolucija povlačio u sobu ili se odmetao u divlje i nepristupačne pejzaže. Što je spoljašnja stvarnost bila neizvesnija to je unutrašnja potreba za eskapizmom bila snažnija.
Stihovi: Gete, Minjon, preveo Milan Ćurčin (deo romana Godine učenja Vilhelma Majstera)
Slike: Žan Alo, Slikar Vinsent Palije u svojoj sobi u Vili Mediči, 1817; Žan Alo, Slikar Fransoa-Eduar Piko u Vili Mediči, 1817; Leon Konije, Autoportret u Vili Mediči, 1817; Žan-Vatist Vinšon, Rezident Vile Mediči, 1817; Žan Alo, Engrov atelje u Vili Mediči, 1818. (dve verzije); Kaspar David Fridrih, Pogled iz slikarevog ateljea (levi i desni prozor), 1805; Johan Hajnrih Vilhelm Tišbajn, Gete na prozoru, 1787; Kaspar David Fridrih, Žena na prozoru, 1822; Hendrik Voogd, Pogled na Rim, 1809; Konstantin Moaju, Pogled na Rim iz umetnikove sobe, 1863; Karl Gustav Karus, Prozor u ateljeu, 1824.
A . A . A 