Engleski pesnik i slikar Vilijam Blejk između 1805. i 1810. godine dobio je porudžbinu da ilustruje određene biblijske knjige. Četiri akvarela koja prikazuju zmaja, čudovište koje se pominje u Knjizi Otkrivenja, nastala su u tom periodu. Svaka od tih slika ima određeni narativ koji prati tok biblijske knjige koju je napisao sveti Jovan jevanđelista.
Blejk je oduvek bio inspirisan bibliskim tekstovima, podjednako Starog i Novog zaveta, u kojima se pominju anđeli. O tome sam već pisala u tekstu Vilijam Blejk i Knjiga Otkrivenja. Ti crteži su primeri kreativnog iščitavanja vizionarskih scena kojima pomenuta biblijska knjiga obiluje.
Blejkov odgovor jednom svešteniku, izvesnom doktoru Trasleru, povodom napada na njegovu umetnost i načina na koji on kroz svoje stvaralaštvo predstavlja vizije, značajan je za našu temu. Odlomak ilustruje umetnikov odnos prema imaginaciji, prema „unutrašnjem oku“ koje na pravi način vidi, za razliku od spoljašnejg koje „samo“ gleda ali je nemoćno da sa pojave transcendira.
Stvarno mi je žao što ste se razišli sa duhovnim svetom.
Ja osećam da čovek može biti srećan u ovom svetu. I znam da je ovaj svet svet Imaginacije i Vizije. Vidim sve što slikam u ovom svetu, ali ne vide svi isto. Očima tvrdice gvineja je lepša od Sunca, a vreća izlizana od nošenja novca ima lepše proporcije nego loza puna grožđa. Drvo, koje nekima mami suze radosnice, u očima drugih je samo zelena stvar koja stoji na putu.
Kakav je čovek, tako i vidi. Očima Čoveka Imaginacije, priroda je sama Imaginacija. Kako su oči formirane, takve su im i moći. Vi sigurno grešite kad kažete da se vizije mašte ne nalaze u ovom svetu. Meni je sav ovaj svet jedna stalna vizija.
Romantizam favorizuje lik Satane polazeći od Miltona a ishodište pronalazeći u Bajronovim junacima. Daleki uzor fascinacije Satanom kod romantičara je, zapravo, fascinacija mitskim titanom Prometejem. Obojica simbolizuju dva čina: pobunu i slobodu. Obe etičke kategorije bliske su čoveku doba u kome Blejk stvara, dobu prosvećenosti, dobu pred Francusku revoluciju. Mario Parac, čije poglavlje „Metamorfoze Satane“, u okviru njegove studije Agonija romantizma, može biti smernica za ispitivanje ovog fenomena, poreklo interesovanja za Satanu vidi u italijanskom baroku, ali i u delima Markiza de Sada.
Satana je lep, on je „veličanstven, mada srušen“, mračni heroj koji je u književnosti zadobio oreol heroja oštre ironije (Bulgakovljev Voland daleki je njegov potomak). „Prokleta lepota je stalno Satanino svojstvo“, piše Prac. Satana je i energija: „Ništa ne može da se meri s energijom i sjajem Satane kakvog nalazimo u Izgubljenom raju„, pisao je u Odbrani poezije Persi Biš Šeli. Dakle, Milton, uz Eshilovog Prometeja, kome Šeli, konačno, skida okove, uz markiza de Sada, glavne su književne inspiracije romantičnih negativnih junaka (villain).
Dante, Milton i Šekspir su tri pesnika koja vrše najsnažniji uticaj na romantičarsku imaginaciju. Tu su i uticaji antičke književnosti, posebno Plutarha, kao i uticaji njihovih savremenika, među kojima se izdvaja Gete. Meri Šeli u romanu Frankenštajn piše o romantičarskoj lektiri:
Našao sam na zemlji jednu kožnu torbu, u kojoj su bili neki delovi odeće i nekoliko knjiga. Žudno sam zgrabio taj plen i vratio se s njim u svoju šupu. Srećom, knjige su bile napisane jezikom čije sam osnove naučio od ukućana, a zvale su se Izgubljeni raj, jedan tom Plutarhovih Života i Jada mladog Vertera. Bio sam jako ushićen što imam to blago; neprekidno sam proučavao ta delo i pomoću njih vežbao svoj um dok su moji prijatelji obavljali svoje redovne poslove. Teško da mogu da ti opišem dejstvo koje su te knjige imale na mene. One su u meni izazivale nebrojeno novih slika i osećanja koja su me ponekad dovodila do ushićenja, ali su me mnogo češće bacale u najdublju potištenost.
Ove redove izgovara Frankenštajnovo neimenovano stvorenje koje biva humanizovano, više ne samo u fizičkom, već i u etičkom smilslu, jer ume da prepozna lepotu i misao umetničkog dela. On jezik ne koristi više kao samo deo razumevanja i olakšavanja komunikacije, već i kao mogućnost duhovne nadgradnje. Evo kako to stvorenje, dakle ne naučnik, već čudovište, doživljava Miltonov Izgubljeni raj. Naredni redovi Meri Šeli opisuju, zapravo, adekvatno i verno, kakav je odnos prema tom delu mogao imati čovek njenog vremena, umetnik, naučnik, vizionar, melanholik, revolucionar.
Ali je Izgubljeni raj izazvao kod mene daleko dublja osećanja. Čitao sam ga isto kao što sam čitao i ostale knjige koje su mi došle ruke, kao istinitu istoriju. Osećao sam čuđenje i strahopoštovanje koje može da izazove slika svemogućeg boga koji ratuje sa bićima koja je stvorio. Često sam dovodio u vezu sa sobom, kada mi je sličnost padala u oči, razne okolnosti. Kao Adam, izgleda da ni ja nisam bio vezan nikakvim sponama za bilo kakvo drugo biće; ali njegov položaj mnogo se razlikovao od mog u svakom drugom pogledu. On je bio stvoren božijim rukama kao savršeno biće, srećno i napredno, i njegov ga je tvorac čuvao sa posebnom brižljivošću; bilo mu je dozvoljeno da razgovara i da stiče znanja od viših biča, a ja sam bio nesrećan, bespomoćan i sam. Mnogo puta smatrao sam da je sotona bio bolji simbol za moje stanje, jer se često u meni, kao i u njemu, rađala žučna zavist kad sam posmatrao sreću svojih zaštitnika.
Još jedna okolnost je učvrstila i potvrdila ta moja osećanja. Ubrzo posle dolaska u šupu, našao sam neke papire u džepu odela koje sa, uzeo iz tvoje laboratorije. U početku nisam obraćao pažnju na njih, ali sada, kada sam bio u stanju da protumačim slova kojima su bili napisani, počeo sam da ih pažljivo proučavam. To je bio tvoj dnevnik koji si vodio u toku četri meseca koji su prethodili mom nastanku… U njima je opisano sve što se odnosi na moje prokleto poreklo; izneti su svi detalji iz tog niza odvratnih postupaka koji su do njega doveli, dat je najdetaljniji opisi moje grozne i gnusne ličnosti rečima koje su oslikavale tvoj sopstveni užas, dok je moj postao neizdržljiv. Smučilo mi se dok sam čitao. Neka je proklet dan kada sam oživeo!, uzviknuo sam užasnut. Prokleti tvorče! Zašto si napravio tako strašno čudovište da si se čak i ti s odvratnošću okrenuo od mene? Bog je iz sažaljenja napravio čoveka lepim i privlačnim, po sopstvenom liku; a ja sam tvoja loša kopija, još užasnija baš zbog te sličnosti. Sotona je imao svoje drugove, đavole, da mu se dive i da ga hrabre, a ja sam usamljen i omrznut!
Romantizam favorizuje Satanin čin pobune kao čin individualnosti, slobode, beskompromisne doslednosti i volje da se istraje u sopstvenom pobunjeničkom položaju. Satana odbija ropski odnos prema autoritetu. Odnos prema autoritetu i relacija na kojoj je zasnovan je unapred rečen, dat, normiran, on ne ostavlja prostor slobodi, saznanju i imaginaciji.
Prvi romantičar koji problematizuje Satanin lik u kontekstu Miltonovog speva je Vilijam Blejk. Kasnije, svi veliki umetnici ovog pokreta ostvaruju jedan specifičan intertekstualni odnos sa njim. Shvatanje Satane otrgnuto je iz religijskog konteksta i „oživljeno“, njemu je dat obrazac koji se može uporediti sa pobunom Čudovišta protiv Tvorca, baš kao u romanu Meri Šeli, svojevrsnoj alegoriji čitavog pokreta i odnosa umetnika i Tvorca, što je, opet, pre nje tematizovao Blejk u svojoj pesmi Tigar.
Lik Satane otrgnut je iz svog striktno religijskog konteksta i zaodeven je u formu koju možemo uporediti sa figurom Prometeja. Njihovo poređenje moguće je, ali između njih dolazi do razdvajanja i uočljiva je razlika kada govorimo o razlogu pobune. Naime, Prometej nije sa armijom pošao na bogove. Prometej je neposlušnik koji svojom lukavošću, dovitljivošću, neposlušnošću izneveri zapovest bogova, ali iz ideala, iz želje i uverenja da treba pomoći ljudima i dati im vatru, taj povlašćen posed bogova. On zbog toga biva kažnjen. Međutim, Miltonov Satana je pobunjenik kao takav, on nema ideal, njegova pobuna je pobuna protiv autoriteta kao takvog, ali bez daljeg obrazloženja da li bi on, koji unapred zna da je njegova pobuna izgubljena (da li i uzaludna?), da dođe na mesto Boga činio i predstavljao isto što i on: ne princip dobra koliko princip autoriteta. Satana, za razliku od Prometeja nije idealista. Samo pobunjenik. Ovo su, razume se, tumačenja koja ostaju u domenu književnih interpretacija i umetničkih pogleda pre nego striktna religijska stanovišta.
Citati i preporuke: Meri Šeli, Frankenštajn, prevela Maja Pantić; Ketlin Rejn, Knjiga o Blejku, preveo Predrag Petković; Šarl Bodler, Litanije Satani, preveo Nikola Bertolino
Slike: Vilijam Blejk, Četiri zmaja, 1810; Džon Linel, Muškarac koji je u snu učio Blejka da slika, 1825.
A . A . A 