Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?
Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.
Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.
Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.
Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava života
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.
Zajedno sa Helderlinom Kits predstavlja obnovu helenskog duha u evropskoj poeziji koja je u vreme klasicizma (i hronološkog i stilskog) bila oslonjena na latinsku antičku književnost. Oda je napisana maja 1819, a januara 1820. objavljena je u časopisu Annals of the Fine Arts. Kitsova inspiracija za ovu pesmu bio je esej njegovog savremenika Benjamina Hejdona a moguće i Eldžinovi reljefi sa Partenona koje je ovaj škotski grof baš u to vreme posle mnoštva peripetija doneo iz Atine. Valjalo bi uraditi i uporednu analizu Helderlinovog romana Hiperion i Kitsove ode istoimenog naziva, a kada već govorimo o revitalizaciji antičkog grčkog duha koja kreće od sredine 18. veka, ne možemo zaobići ni Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi. Dakle, kontekstulaziovali smo i skicirali duh vremena u kome pesma nastaje.
Pesnik koristi postupak ekfraze. Ekfraza, opis jednog umetničkog dela unutar drugog umetničkog dela, književna je evokacija likovne umetnosti. Lirski subjekt vidi pred sobom vazu, a na njoj je slika, i on ju nama, čitaocima, opisuje, predočava nam rečima ono što je u domenu vizuelnog. Mi kao čitaoci pred sobom imamo tekst, kome pristupamo kao mišljenju u slikama, i u tom tekstu je opisana vaza na kojoj je procesija, arkadijska scena jednog zlatnog dana, narušenog mučenjem junice koja mora biti žrtvovana i tugom frulaša. Vaza nam je predstavljena već u prva dva stiha
Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
Vaza verovatno nije u vreme svoga nastanka smatrana umetničkim delom već je imala svoju jasnu upotrebnu vrednost. No, pesnik ju, mnogo vekova kasnije, sagledava kao umetničko delo po sebi, ali i kao simboličko polazište za razmatranje umetnosti kao takve. Od neoklasicizma i romantizma potiče ideja da su antičke skulpture bele, što one izvorno nisu bile, i na osnovu te boje, ali i sadašnjeg izgleda hramova, mi gradimo sliku Grčke koja više govori o nama i našim estetičkim afinitetima nego što nam nešto pouzdano kazuje o starim Grcima. Romantizam i neoklasicizam njene prostore, odeću, umetnost vidi kao spokojne, odmerene, bele predmete koji su „odojčad tišine i sporih časova“.
Sada kada smo razumeli pesnikov odnos prema samom predmetu da vidimo šta on prvo opisuje na njemu, to jest šta vidi iscrtano po njegovom „boku“. Po sredini vaze su ljudi, bogovi, device, životinje, svi su zajedno. No, posmatraču da scena ostaje zagonetna, on ju ne doživljava kao direktnu i jednoznačnu.
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ekfraza ne podrazumeva mimetički odnos prema posmatranom predmetu, ona nije deskripcija. Detaljan opis predmeta primarno je bila retorska vežba koja nije morala podrazumevati opis određenog umetničkog dela, slike ili skulpture, već opis bilo kog predmeta. Ekfraza je uvek u vezi sa vizuelnim, i ova pesma to potvrđuje, pred čitaoca prinoseći, a u obliku retorskih pitanja, procesiju, živopisno lirski ispripovedano kretanje mase koja koja ide u hram „u dolini Arkadije zlatne“. Bokove vaze obavila je „cvetna bajka“ u kojoj istovremeno prebivaju bogovi i ljudi, device i frule, bitke i junica koja će biti žrtvovana. Svi oni napustili su grad i nekuda se uputili, a delo, nemo, „odojče tišine“, neće im otkriti tajnu da kretanja, zapravo, nema. Uostalom, to kružni oblik predmeta o kome je reč i potvrđuje.
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.
Ćutljivi oblik muči, poput večnosti, lirskog subjekta koji ju posmatra. Snagom njegove imaginativne moći, dinamikom i dijalektikom reči i teksta tvoreno je umetničko delo. Lirski subjekt, posmatrač, u formi pitanja opisao je urnu, ali nije doznao njenu tajnu, značenje slika kojima je kroz reč dao telo. Delo za njega ostaje „hladna pastorala“ jer predmet ostaje ćutljiv, odsutan, pasivan. Sfinga.
Ova oda nije o onome što je prikazano na urni, ona ne opisuje oblike koje je antički majstor iscrtao niti je tu da bi ih interpretirala. Pesma je, zapravo, autopoetički iskaz, odraz umetnikovog shvatanja umetnosti. Ona je o subjektu, o njegovom doživljaju svoga bića i svoje umetnosti u vremenu. Ovde, prolaznost kao da je spoljašnja u odnosu na predočeni predmet, kao i ono što je prikazano na njegovoj površini. Ističe se atemporalnost umetnosti kada se kaže da će mlada za kojom frulaš pati ostati večito mlada, kada se kaže da je urna nemi svedok vremena „dok smrt pokolenja lišava života“.
Kits je proto larpurlartista. On smatra da poezija treba da teži ispunjenju estetskog ideala. Lepota i istina jesu u pesmi, pesma je urna, savršeno oblikovana i samodovljna, duboka i šuplja – mnoštvo interpretativnih novčića kao u zalagaonicu možete ubaciti u nju, i njeno se dno neće prepuniti. Njena unutrašnja praznina je uvek mogućnost za narativ, za novi i dodatni značenjski sadržaj.
Pesma ima pet strofa, svaka strofa ima deset stihova (u ovom prevodu, doduše, duga strofa ima devet stihova, ali u orginalu ih je deset). Pesma je aktuelizacija romantičarske preokupacije odnosa dela i umetnika, kao i odnosa stare Lesingove ideje izražene u estetičkoj raspravi Laokoon o odnosu vremenske i prostorne umetnosti, njihovim međusobnim razlikama i dopunama. Ars longa, vita brevis, latinska izreka, pronašla je odgovarajući pandan, proširen i stihovno uobličen unutar ove pisane urne. Dakle, urna je materijalna, ali transcendira i od čulnog, konkretnog čini potez, luk, kas ka onostranom, duhovnom, neopipljivom, ka reči.
Treba naglasiti da ovo nije oda grčkoj urni već je ovo oda o grčkoj urni (orginalni naslov pesme nije Ode to a Grecian Urn već je Ode on a Grecian Urn). Na njoj je prikazana pastoralna slika sveta koja svoje postojanje ostvaruje jedino u umetnosti. Ali čak ni tu nije jednoznačna i ospokojavajuća. Žanrovski posmatrano ovo nije pastoralna pesma, ali jeste pesma koja u deskripciji sadrži te elemente. Ipak, tu bezbrižnu sliku sveta nešto narušava, nešto ju čini nestabilnom. Prazan grad. Mučena junica. Činjenica da su se ljudi kroz određenu procesiju, zajedno sa okićenom životinjom uputili ka žrtveniku. Žrtva bogovima za milost ili žrtva za zahvalnost? To ostaje pitanje. Pesma je fokusirana na dve scene: prva je scena sa frulašem koji večito žudi za svojom dragom, u pesmi večito mladom (druga strofa, peti stih i dalje), druga je scena kolone koja vodi junicu na žrtveni oltar.
Izvor: Džon Kits, „Oda grčkoj urni“, preveo Vladeta Košutić, u: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.
Slike: Frederik Lejton, Idila, 1881; Grčke vaze od terakote iz 350-300. pre nove ere u kolekciji Metropoliten muzeja u Njujorku
A . A . A 