Slikajući niz portreta kako bi ovekovečio u Španiji 17. veka najznačajnije hrišćanske svetice, Fransisko Zurbaran ih je spustio sa neba na tle, prikazao ih je kao devojke koje su posmatrači mogli videti u crkvi, na ulici, dvorskom okupljanju ili venčanju. Svetice su prikazane kao deo sveta koji se svakodnevno sreće, kao plebejke ili kao patricijke. Neodoljivo podsećaju na junakinje Šekspirovih komedija, na Violu, Juliju, Rosalindu, Mirandu, Porciju i Ofeliju.
Kada posmatramo špansko slikarstvo toga perioda, Zurbaranove ili Muriljove slike, vidimo da su deca koja se igraju bosa, musava i siromašna. Svetlost koja pada na njih, ali i na predmete, na šoljice za kafu, limun, narandže, mesingane tanjire i korpe za voće, svedoči o lepoti i jednostavnosti života. I tada siromaštvo ne izgleda tako teško jer na slikama toga perioda samo se siromašni smeju. Pod suncem se siromoštvo lakše podnosi i uči nas da istorija nije sve.
Muriljova deca grle jagnjad, ljušte dinje, valjaju se po stepeništu, gledaju nas pravo u oči i svedoče da sve što je lepo Bog obasjava. Ima toliko svetlosti u Španiji na Muriljovim i Zurbaranovim slikama. I mnogo boje, slojevite kao što su nabori haljina, delikatne i prozirne, kao što su čipkane maramice.
Zurbaran svetice ne prikazuje u agoniji, one ne pate, ne vidimo ih pored mučitelja ili instrumenata kojima su bile mučene. Vidimo ih sa atributima za koje ih vezuje legenda. Priložena slika na početku prikazuje svetu Margaretu iz Antiohije sa pastirskim šeširom i torbom. Njena crvena i plava odeća istaknuta je odmerenim, samosvesnim, mudrim pogledom.
Zurbaranove svetice izazivaju divljenje kod posmatrača zbog svoje odeće, odnosno zbog akcenta koji je slikar stavio na njihove haljine. Uopšte, modni segment ovih slika je neporeciv. Neki od Zurbaranovih savremenika, nekoliko godina pošto su slike nastale, negodovali su zbog profanog načina na koji je slikar prikazao svetice. Izvesni Bernardo de Vilegas se pitao ima li išta nepristojnije od svetica i devica obučenih onako kako ni najbogatije dame toga doba to sebi nisu mogle da priušte. Pitao se da li da ih poštuje kao Svetu Lusiju ili Svetu Katarinu ili da, kada ih vidi, spusti pogled, jer zahvaljujući odeći, nakitu i ukrasima, svetice deluju kao zemaljske a ne svete pojave.
Zurbaran je rođen 1598. godine u Španiji a svoj stvaralački vek je proveo u Sevilji i Madridu. Bio je Velaskezov savremenik. Ove slike, najzad, ne idu u prilog katoličkom kontekstu koliko istoriji mode koja se, ovde je to očigledno, najbolje može izučavati posredstvom slikarstva. Pitamo se gde je i na kome je slikar mogao videti ovakve haljine, materijale, torbe, šešire, nakit? Ili ih je sve sam izmislio?
Slike u sredini: Bartolomej Esteban Muriljo, Na prozoru, 1655; Hoze de Ribera, Dečak sa krivim stopalima, 1642. Na donjim slikama Fransiska de Surbarana su Sveta Margareta iz Antiohije, Sveta Izabela iz Portugala, Sveta Elizabeta iz Mađarske, Sveta Dorotea, Sveta Matilda i Sveta Ursula. Godine nastanka svih slika smeštaju se između 1630. i 1635.
A . A . A 