Francuski slikar Teodor Žeriko naslikao je Splav Meduze sa samo dvadeset sedam godina i ta slika danas važi za jedno od najboljih dela evropskog romantizma. Meduza je bio naziv francuskog broda koji se uputio ka Senegalu i koji je zbog pogrešne procene kursa plovidbe, usled vremenskih nepogodnosti, potonuo. Sto četrdeset devet ljudi ostalo je usred okeana na improvizovanom splavu čekajući pomoć koja nije stizala.

Nakon nedelju dana u životu je bilo samo dvadeset osam ljudi. Preostali su, najzad, odgurnuli sa splava trinaestoro onih za koje su znali da će sigurno umreti. Najzad, treće nedelje je petnaest ljudi dočekalo da na pučini vidi spasilački brod. Na tom brodu je umrlo još petoro tako da se, od sto četrdeset devet ljudi samo deset spaslo, zahvaljujući izdržljivosti, ali i kanibalizmu koji su praktikovali kako ne bi umrli od gladi.

Ova vest odjeknula je širom Evrope i inspirisala Žerika, slikara nasilne, mračne vizije, otkinutih delova tela, lobanja, graničnih stanja svesti, divljih životinja, potresnih autoportreta i portreta umobolnih, da izloži ovo monumentalno delo. Više od prikaza događaja, njegovog simboličkog upućivanja na tadašnju stvarnost Francuske, ovo delo tematizuje i ponašanje čoveka u nevolji, i podvlači razliku koju još Ruso prvi tematizuje u francuskoj kulturi: razliku između „divljaka“ i „civilizovanog“ čoveka.

Ova slika nastaje 1818, u isto vreme kada i druga značajna dela romantizma koja ne pripadaju francuskoj kulturi: Fridrihov Putnik u moru magle, Frankenštajn Meri Šeli ili Bajronov Čajl Harold. Iste godine, na primer, umire Džejn Ostin. Ovo naglašavam zato što treba imati u vidu da je romantizam u Francuskoj znatno kasnije, upravo zbog snažnih klasicističkih normi, stupio na književnu i likovnu scenu. I u tom kontekstu, u kontekstu političkog romantizma koji se zvao Francuska revolucija, a koji je čedo prosvetiteljstva i književnih salona, treba tumačiti status i recepciju ovog dela.

Žeriko se približava Tarneru kroz prikaz slike prirode, ali i Fridrihu, naročito njegovoj slici Brodolom nade. To je bila značajna tema doba. Vizija čoveka u borbi sa elementima, herojskoj, kao i snažan dramski potencijal koji ona nosi u sebi. Tarner, međutim, ne slika ljudske figure, dok Žeriko nadmoć prirodnih sila pokazuje kroz čovekovu patnju. Estetska kategorija uzvišenog ostvaruje se u delu sva tri umetnika, ali se njih trojica različitim putem kreću, posredstvom prikazanog, ka posmatraču. Kod Tarnera doživljaj u svesti posmatrača dolazi iz pravca pejzaža (mi osećamo bol prirode koja se cepa, divljanje talasa i vetra), dok kod Žerika one dolaze preko posmatranja čoveka i njegovog stradanja.

Kompozicija slike je sugestivna. Ona se, poput strele, kreće iz donjeg levog ugla u gornji desni, označavajući tako put od agonije ka nadi. Tela muškaraca prikazana su poput tela na Mikelanđelovim i Rubensovim slikama, iako su u stvarnosti ovi putnici bili iscrpljeni i u skoro neprepoznatljivom stanju. Veličina slike odgovara veličini koju su istorijske teme podrazumevale ali, više od toga, ona ističe dramu i pokret, približava posmatrača splavu koji je poput scene, poziva ga da se popne na nju.