Zar ne žele svi ljubav? O Rembrantovoj slici „Otmica Persefone“ i jednoj pesmi Luize Glik

Zar ne žele svi da osete u noći
voljeno telo, kompas, severnu zvezdu,
da čuju tiho disanje koje saopštava
Živo sam, što takođe znači
ti si živo

Sliku Otmica Persefone holandski umetnik Rembrant van Rijn stvara 1631. godine. Umetnik tada ima dvadeset pet godina i mnoge će ta činjenica iznenaditi, s obzirom na zrelost dela. Otimica Persefone je tema koja zaokuplja barokne umetnike, naročito je, pre Rembranta, inspirisala italijanskog skulptora Đanlorenca Berninija.

Slika ima nekoliko odlika klasičnog baroknog dela: afirmiše dinamiku i prikazuje snažno kretanje, koje se ogleda kako u potezu četkice, tako i u načinu predstavljanja figura na slici. Celovitost i jedinstvo slike (kao da) ne postoje, tačke fokusa nisu ravnomerno raspoređene, slikar poentira ne u ravni celine već jedino prema efektnim delovima. Slika naglašava dramatičan odnos svetlosti i tame. Ona (kao da) prikazuje letnje popodne prožeto tamnim oblacima pred snažnu oluju. Međutim, glava devojke koja rukama gura od sebe muškarčevu glavu precizno je označena svetlošću. Taj detalj je upravo ono na čemu ćemo, kao posmatrači dela, zadržati pogled.

Slika je atmosferična i poput daha na staklu: nepostojana, evokativna, kao sećanje, kao odraz snevanog po buđenju – još uvek je oko nas mračno, ali ne u potpunosti, i nešto nam izmiče – za trenutak ne znamo gde se nalazimo. Kontura je razorena. Pojave nisu dovršene, one su permanentno u nastajanju. Tamna boja, na pojedinim mestima crna, na nekima plava, na nekim rubin crvena, odlika je Rembrantove palete koju je kao veoma mlad umetnik uspostavio. Had i Persefona deluju kao dve ribe izgubljene na pučini nekog okeana. Ambis koji Rembrant predočava odnosi se i na gore i na dole, i na nebo i na zemlju.

Gore je ambis neba, ono se polako gubi u gornjem levom uglu, dok ljubavnici streme ka donjem desnom uglu, ka poniranju u dubine carstva mraka. Otmica Persefone je metafora nasilnog seksualnog čina, prepuštanja, samozaborava, odlaska i povratka. Mladi Rembrant aktualizuje temu na način koji je njemu kao umetniku blizak, ali ju i prilagođava spostvenom životnom trenutku. Ova slika odraz je i njegove ljubavi prema prvoj supruzi i svakako je jedan od alegorijskog primera ljubavne strasti i stvaralačkog nadahnuća. Slika je nastala u Amsterdamu 1631. godine i promenila je tri vlasnika pre nego što je 1830. godine postala deo stalne postavke Umetničke galerije u Berlinu.

Kada je Had shvatio da voli ovu devojku
on je za nju sagradio duplikat zemlje,
sve isto, sve do livade,
ali sa dodatim krevetom.

Sve isto, uključujući svetlost sunca
jer bilo bi teško za mladu devojku
da tako naglo pređe iz bistre svetlosti u potpunu tamu.

Postepeno, mislio je, predstaviće noć
prvo kao senke lišća koje se kreće.
Onda mesec, onda zvezde. Onda, bez meseca, bez zvezda.
Neka se Persefona navikne na sve postepeno.
Na kraju, mislio je, ona će to doživeti utešno.

Replika zemlje
izuzev što je ovde bilo ljubavi.
Zar ne žele svi ljubav?

Čekao je mnogo godina,
gradeći svet, posmatrajući
Persefonu na livadi.
Persefona, miriše, kuša.
Ako imaš apetit za jedan, mislio je,
imaćeš ih za sve.

Zar ne žele svi da osete u noći
voljeno telo, kompas, severnu zvezdu,
da čuju tiho disanje koje saopštava
Živo sam, što takođe znači
ti si živo, jer možeš da me čuješ,
ti si ovde sa mnom. I kada se jedno okrene,
okrene se i drugo.

To je on osećao, gospodar tame,
posmatrajući svet koji je imao
sačinjen za Persefonu. Nikada nije pomislio
da ovde neće biti mirisa,
a izvesno ni hrane.

Krivica? Užas? Strah od ljubavi?
Ove stvari on nije mogao da zamisli;
nijedan ljubavnik o njima ne misli.

On sanja, on se pita kako da nazove ovo mesto.
Prvo misli: Novi Had. Onda: Vrt.
Najzad, odlučuje da ga nazove
Persefonino devojaštvo.

Meka svetlost izdiže se nad livadom,
iza kreveta. On ju uzima u naručje.
On želi da kaže Volim te, ništa te ne može povrediti

ali misli
ovo je laž, pa na kraju kaže
mrtva si, ništa te ne može povrediti
što mu izgleda kao
više obećavajući početak, istinitiji.

Američka književnica Luiza Glik objavila je 2006. godine zbirku pesama Averno, naslovljenu po jezeru koje se nalazi zapadno od Napulja. Za njega su antički Grci verovali da je ulaz u Had.

Jednu pesmu iz te zbirke prevela sam i njen stih upotrebljen je u naslovu ovog teksta. U pitanju je savremena dopuna mitu u vidu nove interpretacije žudnje, nasilja i sebičnosti. Pesma je o Hadu, ne o Persefoni. To je već značajna promena u tački gledišta. Do sada nam je, uglavnom, davana Persefonina strana priče. Had bi bio predstavljan kao nasilnik, i samo kao nasilnik. Ovde, njegov portret stavljen je u perspektivu, vidimo dubinu u prikazu njegovog lika.

O njemu se piše u trećem licu ali se zauzima njegova tačka gledišta, ljubavni odnos njega i Persefone dat je iz njegove perspektive, prilikom koje čitalac ne očekuje objektivnost. Oseća se beskrajna usamljenost i potreba za Drugim Bićem jednog starog boga. Persefona je posredno predstavljena u Hadovoj opsesiji. On želi da joj pruži ljubav, po svaku cenu, ne prezajući od toga kako će Persefona čitav čin njihove ljubavi doživeti. Had samo želi ljubav. Glagol „želeti“ tako lako prelazi u glagol „morati“. Bog mrtvih želi, ne da još jedanput prisvoji nešto živo, već da po prvi put oseti nešto živo. Želja traži ispunjenje. Ljubav, strast, pripadanje, zajedništvo u funkciji su novog života, ali brojna pitanja ostaju otvorena, poput onog koliko je istine u svemu tome. Koliko je ljubav daleko od nasilja. Naredni stihovi čine nas nespokojnim, u njihovoj ironiji prepoznajemo svu Hadovu tragičnost:

Krivica? Užas? Strah od ljubavi?
Ove stvari on nije mogao da zamisli;
nijedan ljubavnik o njima ne misli.

Pesma: Luiza Glik, „Mit o odanosti“, prevela Ana Arp (zbirka Averno, 2006 – link)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.