Zar ne žele svi ljubav? O Rembrantovoj slici „Otmica Persefone“ i jednoj pesmi Luize Glik

Zar ne žele svi da osete u noći
voljeno telo, kompas, severnu zvezdu,
da čuju tiho disanje koje saopštava
Živo sam, što takođe znači
ti si živo

Sliku Otmica Persefone holandski umetnik Rembrant van Rijn stvara 1631. godine. Umetnik tada ima dvadeset pet godina i mnoge će ta činjenica iznenaditi, s obzirom na zrelost dela. Otimica Persefone je tema koja zaokuplja barokne umetnike, naročito je, pre Rembranta, inspirisala italijanskog skulptora Đanlorenca Berninija.

Slika ima nekoliko odlika klasičnog baroknog dela: afirmiše dinamiku i prikazuje snažno kretanje, koje se ogleda kako u potezu četkice, tako i u načinu predstavljanja figura na slici. Celovitost i jedinstvo slike (kao da) ne postoje, tačke fokusa nisu ravnomerno raspoređene, slikar poentira ne u ravni celine već jedino prema efektnim delovima. Slika naglašava dramatičan odnos svetlosti i tame. Ona (kao da) prikazuje letnje popodne prožeto tamnim oblacima pred snažnu oluju. Međutim, glava devojke koja rukama gura od sebe muškarčevu glavu precizno je označena svetlošću. Taj detalj je upravo ono na čemu ćemo, kao posmatrači dela, zadržati pogled.

Slika je atmosferična i poput daha na staklu: nepostojana, evokativna, kao sećanje, kao odraz snevanog po buđenju – još uvek je oko nas mračno, ali ne u potpunosti, i nešto nam izmiče – za trenutak ne znamo gde se nalazimo. Kontura je razorena. Pojave nisu dovršene, one su permanentno u nastajanju. Tamna boja, na pojedinim mestima crna, na nekima plava, na nekim rubin crvena, odlika je Rembrantove palete koju je kao veoma mlad umetnik uspostavio. Had i Persefona deluju kao dve ribe izgubljene na pučini okeana. Ambis koji Rembrant predočava odnosi se i na gore i na dole, i na nebo i na zemlju.

Gore je ambis neba, ono se polako gubi u gornjem levom uglu, dok ljubavnici streme ka donjem desnom uglu, ka poniranju u dubine carstva mraka. Otmica Persefone je metafora nasilnog seksualnog čina, prepuštanja, samozaborava, odlaska i povratka. Mladi Rembrant aktualizuje temu na način koji je njemu kao umetniku blizak, ali ju i prilagođava spostvenom životnom trenutku. Ova slika odraz je i njegove ljubavi prema prvoj supruzi i svakako je jedan od alegorijskog primera ljubavne strasti i stvaralačkog nadahnuća. Slika je nastala u Amsterdamu 1631. godine i promenila je tri vlasnika pre nego što je 1830. godine postala deo stalne postavke Umetničke galerije u Berlinu.

Kada je Had shvatio da voli ovu devojku
on je za nju sagradio duplikat zemlje,
sve isto, sve do livade,
ali sa dodatim krevetom.

Sve isto, uključujući svetlost sunca
jer bilo bi teško za mladu devojku
da tako naglo pređe iz bistre svetlosti u potpunu tamu.

Postepeno, mislio je, predstaviće noć
prvo kao senke lišća koje se kreće.
Onda mesec, onda zvezde. Onda, bez meseca, bez zvezda.
Neka se Persefona navikne na sve postepeno.
Na kraju, mislio je, ona će to doživeti utešno.

Replika zemlje
izuzev što je ovde bilo ljubavi.
Zar ne žele svi ljubav?

Čekao je mnogo godina,
gradeći svet, posmatrajući
Persefonu na livadi.
Persefona, miriše, kuša.
Ako imaš apetit za jedan, mislio je,
imaćeš ih za sve.

Zar ne žele svi da osete u noći
voljeno telo, kompas, severnu zvezdu,
da čuju tiho disanje koje saopštava
Živo sam, što takođe znači
ti si živo, jer možeš da me čuješ,
ti si ovde sa mnom. I kada se jedno okrene,
okrene se i drugo.

To je on osećao, gospodar tame,
posmatrajući svet koji je imao
sačinjen za Persefonu. Nikada nije pomislio
da ovde neće biti mirisa,
a izvesno ni hrane.

Krivica? Užas? Strah od ljubavi?
Ove stvari on nije mogao da zamisli;
nijedan ljubavnik o njima ne misli.

On sanja, on se pita kako da nazove ovo mesto.
Prvo misli: Novi Had. Onda: Vrt.
Najzad, odlučuje da ga nazove
Persefonino devojaštvo.

Meka svetlost izdiže se nad livadom,
iza kreveta. On ju uzima u naručje.
On želi da kaže Volim te, ništa te ne može povrediti

ali misli
ovo je laž, pa na kraju kaže
mrtva si, ništa te ne može povrediti
što mu izgleda kao
više obećavajući početak, istinitiji.

Američka književnica Luiza Glik objavila je 2006. godine zbirku pesama Averno, naslovljenu po jezeru koje se nalazi zapadno od Napulja. Za njega su antički Grci verovali da je ulaz u Had.

Jednu pesmu iz te zbirke, „Mit o odanosti“, prevela sam i njen stih upotrebljen je u naslovu ovog teksta. U pitanju je savremena dopuna prastarom grčkom mitu (starijem od dolaska Dorana) u vidu nove interpretacije žudnje, nasilja i sebičnosti. Pesma je o Hadu, ne o Persefoni. To je već značajna promena u tački gledišta. Do sada nam je, uglavnom, davana Persefonina strana priče. Had bi bio predstavljan kao nasilnik, i samo kao nasilnik. Ovde, njegov portret stavljen je u perspektivu, vidimo dubinu u prikazu njegovog lika. Ingrid Ridel, nemačka psihološkinja, u svojoj studiji o Demetri, Persefoni i Hadu, kod nas prevedenoj pod nazivom Majke i kćeri – Jedan proživljeni mit piše o ovome na sledeći način:

Zbog čega mu je ona uopšte toliko važna, i zašto ni po koju cenu ne želi da zauvek ostane bez nje? Znači li to da i carstvo mrtvih mora da ima svoju žensku predstavnicu, boginju vladarku? Da li je i Had nešto što može biti otključano i spoznato samo zahvaljujući ženi? Očigledno da jeste. Hadu je Kora njegova ženska polovina i ona mu je potrebna da probudi njegovu dušu, njegovu plutonovsku riznicu skrivenu u ovom castvu senki. Jedno je jasno: tu, pod zemljom, počivaju semena i klice žitarica; tu su skrivena bogatstva zemlje u vidu ruda, dragog kamenja, plemenitih metala, srebra i zlata. Otuda kreću svi izvori, a prema verovanju starih Grka tu počivaju i seni, to jest odrazi svih preminulih, tu je zarobljena njihova suština, sve što su nekada bili. Sve blago ljudskog sećanja i uspomena čuva se upravo ovde. Podzemni svet, domen nesvesnog, takođe je i izvorište svih snova, intuicije i imaginacije. Drugim rečima, ako se povežu gornji i donji svet, ako bog sa crnim kovrdžama zaprosi kćer svetlokose Demetre, onda se i tu, u dubini, može nešto pokrenuti; iz dubine će onda izniknuti nekakav izdanak. Persefona mu je, dakle, neophodna.

Luiza Glik o Hadu piše u trećem licu ali je ljubavni odnos dvoje bogova u ovoj pesmi dat iz njegove perspektive. Oseća se beskrajna usamljenost i potreba za Drugim Bićem jednog starog boga. Persefona je posredno predstavljena u Hadovoj opsesiji. On želi da joj pruži ljubav, po svaku cenu, ne prezajući od toga kako će Persefona čitav čin njihove ljubavi doživeti. Had samo želi ljubav. Glagol „želeti“ tako lako prelazi u glagol „morati“. Bog mrtvih želi, ne da još jedanput prisvoji nešto živo, već da po prvi put oseti nešto živo. Želja traži ispunjenje. Proći će još mnogo vremena dok bude naučio da će ga Persefona zavoleti tek onda kada ju bude pustio, tek tada će ga, po prvi put, doživeti dopadljivim, čak privlačnim. Prethodno joj ponudivši nar, i tako ju vežući za sebe. Ko jednom proba hranu mrtvih, stalno se mrtvima vraća. Ljubav, strast, pripadanje, zajedništvo u funkciji su novog života, ali brojna pitanja ostaju otvorena, poput onog koliko je istine u svemu tome. Koliko je ljubav daleko od nasilja. Je li Persefonina otmica inicijacija u seksualna iskustva, i moraju li se ona isprva doživeti ambivalentno? Naredni stihovi čine nas nespokojnim, u njihovoj ironiji prepoznajemo svu Hadovu tragičnost:

Krivica? Užas? Strah od ljubavi?
Ove stvari on nije mogao da zamisli;
nijedan ljubavnik o njima ne misli.

Ingrid Ridel, najzad, citira nemačko-američku profesorku uporedne religije, Kristin Dauning, pokušavajući da razume vezu Hada i Persefone iz ugla dubinske psihologije. On nam može biti od pomoći u razumevanju ove pesme, ali i umetničke preokupacije tokom mnogih vekova ovom temom. Had, koji će nas odvesti u dubine carstva mraka i podzemnog sveta, ne da bi nas progutao u samozaboravu, već da bi nas darivao, prethodno nas naučivši da se oslobodimo straha, jedno je od ključnih iskustava za svaku autentičnu umetničku egzistenciju.

Počela sam da prihvatam Hada ne kao nešto negativno, već kao, jednostavno, „dubinu“; tada sam spoznala koliko sam se zapravo i sama, iako ne potpuno svesno, plašila dubine koju je Had predstavljao. Shvatila sam da je prodor u ove dubine uvek nalik na otmicu, jer mi – to jest ja – nikada ne osećamo da smo potpuno spremni, dovoljnoi zreli i hrabri da se sami onamo zaputimo. Još smo device naspram iskustva od suštinskog značaja… Ranije sam pozdravljala Hermesa kao onoga koji izvodi iz donjeg sveta, a sada počinjem da pozdravljam Hada, kao onoga koji će me onamo odvesti. Čini mi se da tek sada razumem kako se Persefonin otpor prema Hadu preokrenuo u ljubav prema njemu… oni trenuci zbunjenosti i beznađa koje sam nekada podrazumevala da su iskustva koja me otuđuju od sebe, sada mi deluju kao trenuci u kojima bivam gurnuta ka sebi.

Pesma: Luiza Glik, „Mit o odanosti“, prevela Ana Arp (zbirka Averno, 2006 – link)

Citati: Ingrid Ridel, Majke i kćeri – Jedan proživljeni mit, prevela Slavica Sinđelić, Fedon, Beograd, 2011.