Doba magle, doba berićeta štedra,
drugo zrelog sunca omiljena ti,
da skupa blaženstvom ispunite nedra
lozi oko slamnog krova što se svi:
da jabuke pognu mahovinom grane
obrasle, da sočnost u plodu se stiče;
da krupnjaju tikve, lešnik letorast
da zajezgra slatko, i da stalno niče
pozno cveće, da bi pčele užurbane
pomislile da će večno trajat dane
toplo leto što im puni saća slast.I ko te ne vide u obilju tvome?
Ponekad pronaći može tebe svet
gde nehajno sediš na guvnu žitnome
dok ti vejalica vije vlasi splet;
il na nepožnjetoj brazi, srpa vita
štedeć upleteno cveće sa svih strana,
gde mirisom bulki opijena sniš;
katkad gde pabirčiš, poljem ponosita,
prelazeći potok, klasjem ovenčana;
il gde uz muljaču jabuka, stišana,
satima nad samotokom bdiš.Gde su sad proleća pesme zanesene?
Al ti svoj sklad imaš, ne misli na njih;
Dok nežnu smrt dana oblaci rumene
a strništa odsjaj ružičast i tih,
tada tugovanka komaraca laka
nad vrbama lebdi, čas jače, čas tiše,
po tom kako vetrić živne ili mre;
i krupna već jagnjad bleje s brežuljka;
cvrče iz živica popci što se skriše,
crvendać iz vrta zvižduće sve više,
cvrkutavo jato lasta nebom gre.Preveo Vladeta Košutić
Kitsova Oda jeseni sastoji se od tri strofe. Svaka strofa sastoji se od jedanaest stihova. To je njena precizna struktura smeštena u fomalni okvir ode. Oda pripada lirici oduševljenja. Ona je vrsta lirske poezije, svečana i dostojanstvena pohvalna pesma pisana visokim stilom i obično posvećena nekom uzvišenom predmetu posmatranja ili osobi. Ode u modernoj evropskoj tradiciji nastaju pod uticajem antičkih uzora, najčešće Pindara i Horacija.
Oda grčkoj urni, Oda indolenciji, Oda jeseni, Oda melanholiji i Oda slavuju – sve su napisane iste, za Kitsa stvaralački značajne, 1819. godine. Iz iste godine je i priloženi pesnikov portret koji je načinio Čarls Braun, i koji, možda, na najbolji način dostavlja pred posmatrača senzibilitet, pozu i raspoloženje ovog engleskog romantičarskog pesnika druge generacije. Indolentni dendi uzor je svim kasnijim estetama 19. veka.
Po završetku oda Kits odlazi u Italiju. Simptomi njegove tuberkuloze pojavili su se početkom 1820. Put je bio preduzet zarad poboljšanja zdravstvenog stanja koje će se, suprotno, samo pogoršati, najverovatnije zbog tegoba tokom samog puta koji je trajao od Engleske do Italije oko mesec dana. U napuljsku luku, zajedno sa svojim prijateljem, slikarem Džozefom Severnom, Kits je stigao 21. oktobra gde je zadržan u karantinu deset dana. U Rim stiže 15. novembra 1820. a umire nakon nekoliko meseci, 23. februara 1821. godine, u jednoj sobi nadomak Španskih stepenica u kojoj je danas Muzej Šelija i Kitsa.
Kitsova pesma o jeseni, taj mali rajski vrt od reči, nalik je Karavađovoj korpi sočnih plodova, punoj voluptivnih sokova („da sočnost u plodu se stiče“), rog izobilja („I ko te ne vide u obilju tvome?“), jedar, taman, prezreo snop svetlosti i toplote. Jabuke, grožđe, dunje, smokve, bundeve i lešnici obgrljeni su mekim rukama korpe pletenice. U sećanje možemo prizvati i Vivaldijev ciklus Četiri godišnja doba u kome je jesen notama predočena na drugačiji način od onoga kako su jesen videli pesnici Severa. Iako se na početku pominje magla, koja za sobom povlači vlagu, daljim nabrajanjem mi pred sobom vidimo beskrajne vinograde i blagu „drugu zrelog sunca“, ne tmurnu i olujnu jesen.
U drugoj strofi pesnik personifikuje dato godišnje doba te jesan tako postaje Jesen i, poput Vordsvortove Lusi, ona je u neprestanom kretanju, bilo da su u pitanju boje, zvukovi ili tečnosti koje su za to doba specifične. Jesen nehajno sedi pokraj žita, ili sanjari opijena mirisom bulki („gde mirisom bulki opijena sniš“), kreće se poljem, pa preko potoka, okićena motivima kakve smo viđali na baroknim alegorijskim prikazima ili pak starim novčanicama („poljem ponosita, prelazeći potok, klasjem ovenčana“). Pored slatkih sokova plodova, kao direktnog rezultata svetlosti i topolote, u drugoj strofi uvodi se ono što je stalna tema romantizma: rasploženje prirode. Ovde ono od ushićenja prelazi, poput valera svetlosti u sumrak, u setu, još uvek ne u melanholiju, koja se ogleda u pitanju koje postavlja lirski subjekt, još uvek pospanih očiju i usporenih udova, prirodi koju vidi pred sobom: „Gde su sad proleća pesme zanesene?“.
Međutim, nastavak na početku treće strofe glasi: „Al ti svoj sklad imaš, ne misli na njih“. Sugeriše se, tako, različitost čulne prisutnosti od koje čitaocu samo što ne krene voda na usta. Slike hrane sveprisutne su i likovno izražajne tako da prestaju da budu samo hrana već, sezanovski, one postaju forme, oblici od boja, svetlosti, toplote i zvukova. Treća strofa sva je u njihovom znaku. Čujemo komarce nad vrbama i jagnjad kako mekeću. Laste, crvendaći i popci, baš kao i boje voća, nastavljaju taj dionisijski niz koji zuji, bubri i zri. Prirode jezik, a ova pesma njen je rajski mikro vrt, pun je obilja. Pesma internalizuje majku prirodu u njenom najbujnijem izdanju, a i najstarija do sada pronađenja figurina ženskog tela bujnih oblina umesto glave kao da ima košnicu. Vilendorfska venera nema lice, baš kao što ni priroda nema jedno lice, fiksirano i nepromenjivo. Njena glava nalik je košnici, unutrašnje zujanje koje simbolizuje nepresano kretanje. Tako i Karavađova korpa, koja samo što ne padne sa stola.
Slike: Mikelanđelo Merisi da Karavađo, Korpa sa voćem, 1600. | Izvor: Ambrosiana; Charles Armitage Brown, Portret Džona Kitsa, 1819. | Izvor: National Portrait Gallery; Arčimboldov sledbenik, Četiri antropomorfne figure kao alegorije godišnjih doba, 17. vek | Izvor: Christies
A . A . A 