Ne moramo nužno Fukoovu teoriju dovoditi u vezu sa pisanjem o švajcarsko-engleskom umetniku Hajnrihu Fisliju ali asocijacije se same nameću. Fuko ima dela retorički privlačnih naslova. Istorija seksualnosti i Istorija ludila u doba klasicizma, za nas dva najznačajnija, mogu se posmatrati kao intelektualni odgovori na ono što je Fisli predstavljao na svojim platnima i crtežima.
Hajnrih Fisli je rođen u Cirihu 1741. godine. Posle završetka školovanja prelazi u London gde će ostati do kraja života i gde će stvoriti svoja najpoznatija dela koja će, nekoliko vekova kasnije od strane istoričara umetnosti biti nazvana protoromantičarskim. Takođe, tu će njegovo prezime dobiti novu zvučnost, umesto Fisli prozvaće ga Fjuzeli, umesto Hajnrih zvaće ga Henri.
Jedan od umetnika na koje je Fisli uticao bio je Vilijam Blejk. Načini predstavljanja tela, naročito muške fizionomije, kod oba umetnika pod uticajem su Mikelanđela i Rubensa. Takođe, obojica pojam slobode, značajan za doba u kome stvaraju, tematizuju, ali na različit način, na drugačijim idejnim osnovama. Blejkov čovek teži slobodi, Fislijev se odrekao te iluzije, smatrajući da je težnja ka slobodi, i nemogućnost njenog potpunog dosezanja, zapravo, odraz neslobode, čovekov novi zatvor. Tela predstavljena na Blejkovim crtežima mogu biti nosioci dva značenja, simboličke predstave ropstva i simboličke predstave slobode koja se uvek ogleda u entuzijazmu stvaralaštva i potencijalu imaginacije. U slučaju Fislija naga tela muškaraca slika su agonije, mučenja, patnje (strast ili stradanje je od nemačke reči Leidenschaft gde leiden znači patnja, patiti).
Poznato je da 18. vek nazivamo doba prosvećenosti. To je bio vek uspona naučnog poimanja sveta, vek odbacivanja sujeverja, crkvenih učenja i „alhemijskih besmislica“ (kako su ih zvali enciklopedisti). Osamnaesti vek nazivan je i prometejskim, on je trebalo da bude vek „svetlosti razuma“. Tri reči su indikativne: razum, Prometej, svetlost. Nijedna nije pozitivno afirmisana kroz Fislijevu umetnost. On ih dovodi u pitanje.
Fisli preispituje pojam slobode (i nadolazeće revolucije) kroz prikaz orgijastičkih scena. To je stara priča o bogu Dionisu. Francuska revolucija ima za cilj oslobađanje. Ona želi da uruši stari društveni poredak u kome su dominirale monarhija i crkva, kralj, aristokratija i sveštenstvo, korupcija, lenjost i društveni ugovor o laži. Fisli poručuje da se određene manifestacije slobode previđaju i da ne moraju nužno imati pozitivan ishod. Kada se sloboda osvoji – šta tada sa njom? Da li je sloboda tela istovremeno i nužna sloboda duha?
Uporedo sa dominantnim intelektualnim tendencijama jednog doba teku i druga, nedovoljno primetna stremljenja koja će se naknadno otkriti i potpunije afirmisati kroz mišljenje. Ali, ona u umetnosti već postoje. Umetnost uvek ima „brži metabolizam“ od filozofije i društvene teorije. Unutar jednog vremena uporedo struji više intelektualnih, kulturnih, umetničkih i društvenih tendencija. Zato, treba govoriti duhovi vremena. Ono što će biti budućnost, sadržano je u sadašnjosti kroz čije tkivo su prožete tetive prošlosti. Nalik procesu galvanizacije, moguća su oživljavanja neživih delova. Ti neživi delovi su tamna strana Meseca koja će se odraziti u ogledalu simboličkog posredovanja, u umetnosti. Doba razuma prožeto je oprečnim tendencijama. Vek nauke, vek je i giljotine, sprave koja je odsecala glavu, mašine koju je proizveo razum i preokrenuo ju protiv sebe.
Nasuprot razumu stoje strasti, nasuprot racionalnom iracionalno, nasuprot svetlosti tama, nasuprot Enciklopediji giljotina, nasuprot salonu budoar, nasuprot rokoko trivijalnoj lascivnosti Fjuzelijeve mučne orgijastičke scene. Doba u kome su se afirmisali slikari poput Davida, Fragonara i Rejnoldsa, doba je i Fislija, Goje, Blejka. Tokom 18. veka, nasuprot piscima sentimentalnih romana postojali su pisci gotskih romana. Istovremeno kada i Ričardson, svoja najpoznatija dela piše i Donasjen Alfons Fransoa, poznatiji kao markiz de Sad. U znaku božanskog markiza protekao je čitav 19. i prva polovina 20. Španski umetnik Fransisko Goja najbolji je primer preloma o kome govorimo. On je sve do početka svog ludila, izazvanog iznenadnim i neočekivanim ogluvljivanjem, slikao konvencijalne portrete plemstva i kraljevske porodice, ne bez doze cinizma i ironije. Na Gojinom primeru pratimo kako ceđ pomračenja uma curi niz tablu razuma, brišući do tada sadržaj koji je po njoj bio ispisan: san razuma stvara čudovišta. Serija Gojinih kapriča ilustrativan je primer, kao i „crne slike“ u kući čije je zidove oslikao najstrašnijim vizijama.
Seksualnost nije bila oslobađajuće iskustvo. Tela muškaraca na Fislijevim crtežima prikazana su kao razapeta, vizuelizacija su fizičke i duhovne agonije. Muškarci na njegovim crtežima su pasivni, nad njihovim telima nadvijaju se zlokobna i groteskna ženska lica, zastrašujuće karikature koje kao da uživaju u bestijalnosti i torturi seksualnih igara. Videćemo muškarce koji zavezani vise sa tavanice, muškarce čije su noge okovane u orgijastičkim igrama koje prevazilaze elemente erotskog i prerastaju u sadizam i najbizarniji fetišizam. Duh je raspet. Veru u regeneracijsku moć znanja Fisli preispituje ovim zlokobnim a ne lascivnim prizorima. Njegov Prometej nije oslobođen poput Blejkovog Albiona, on ne emanira energiju slobode i vere. Fislijev Prometej je u okovima. On je razapet, u centru kompozicije su njegov polni organ i drugi nag muškarac koji ga okiva. Sa strane je žena koja dodatno učvršćuju okove. Fislijev Prometej ne pruža otpor, on je umoran i predat torturi.
Između 1770. i 1778. godine Fisli je nacrtao mnogobrojne erotske crteže koje je nazvao Simplegma (Symplegma). Ti crteži razlikuju se od erotskih crteža njegovog vremena, prikaza kakvi su bili uobičajeni za rokoko period, gde su lascivne scene prikazane kao ugodne, pune zadovoljstva i razloga za razbibrigu. Na Fislijevim crtežima erotski elemenat u vezi je sa patnjom, potpunim samozaboravom, sadizmom koji nije eksplicitan i koji nam je, baš zato, neugodan. Tek je Obri Berdsli, oko 1900. godine, na sličan način doživljavao i prikazivao seksualnost.
A . A . A 