Interesantno je napraviti poređenje renesansne perspektive, korišćene na zapadu, i islamskog minijaturnog slikarstva koje je ukrašavalo mnogobrojne knjige tokom 16. i 17. veka, a koje perspektivu nije koristilo. Formalne odlike oba načina predstavljanja sveta i njegovih pojava upućuju na složena religijska, etička i estetička pitanja, kao i na civilizacijske razlike, poimanje čoveka i njegovog mesta u svetu.
Renesansna perspektiva svet predočava u ravni čoveka. Islamska minijatura pojavni svet predočava odozgo, onako kako bi ga jedino Bog mogao videti. Tu dolazimo do razlika: jedno predočava svet u ravni čoveka i njegovog oka, drugo ga predstavlja kao da se posmatra sa vrha minareta. Načini prikaza su, istovremeno, razlike u poimanju sveta: dominamtmo individualnog nasuprot transcendentnom.
Dok je govorio o portretima koje je u Veneciji video, lice bi mu se, poput detinjeg, povremeno prosvetlilo trenutnim spoznajama i ispunjavalo bi se životom. „Ali te franačke slike kao da se izrađuju da bi nas zastrašile. Ne plaše one nas samo snagom i bogatstvom svojih naručilaca, već pokušavaju da nas ubede u to kako je biti na ovom svetu nešto veoma posebno i tajanstveno. Svojim neponovljivim licima, očima i držanjem, kao i odećom čiji je svaki nabor u senci, žele da budu primer nekakvog misterioznog bića i da nas time uplaše.“
Ovako je pisao Orhan Pamuk u romanu Zovem se Crveno, čija se radnja dešava u doba Sulejmana Veličanstvenog. Uprkos nastojanjima da se vekovima nepromenjeno islamsko minijaturno slikarstvo prilagodi zapadnom, „franačkom“, ta stremljenja bivaju, u svetu romana, osujećena.
Orhan Pamuk Zovem se Crveno objavljuje 1998, ali trinaest godina ranije, 1985, objavio je izvanredno delo, roman Bela tvrđava, koji se bavi temama dualizma, dvojnika, te prirodno ima veze i sa ogledalima, koja su, sa jedne strane odlika evropske kulture, kojoj jedan od junaka pripada, ali su, sa druge strane, i simbol, a ne samo tehnološki artefakt kulture. Simbol iluzije, odraza i samospoznaje.
Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“, upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: „Treba li da se gledam u ogledalo?“ Odjednom me je obuzeo bes, pomislio sam kako sam nikud neće moći da stigne. Želeo sam da to shvati, došlo mi je da mu u lice kažem kako bez mene uopšte neće moći da razmišlja ni o čemu.
Tri dana kasnije, kad sam ponovo načeo ovu temu, videvši da on opet hoće da razgovara o „njima“, poželeo sam da nastavim igru; jer, bilo kako bilo, premda je zahtevala dosta razmišljanja, ova je igra u tom trenutku makar ulivala nadu. Rekoh mu kako se „oni“ odista gledaju u ogledalu, i to zapravo mnogo više nego što to ljudi ovde čine. Ne samo palate kraljeva, princeza i plemića, već su čak i kuće običnih ljudi ispunjene brižljivo uramljenim i o zidove pažljivo okačenim ogledalima; ali nisu oni u tome napredovali samo zbog toga, već zato što su neprestano razmišljali o sebi.
„Napredovali u čemu?“, upitao je sa radoznalošću i naivnošću koje su me iznenadile. Pomislio sam da je poverovao u ono što sam kazao od reči do reči, ali se on zatim osmehnuo: „Hoćeš da kažeš, gledaju se u ogledalo od jutra do mraka?“ Bio je to prvi put da se rugao onome što sam ja za sobom u svojoj domovini ostavio. Besno sam smišljao šta bih mogao reći da ga povredim i bez ikakvog razmišljanja i vere u to što ću izgovoriti, smesta rekoh da čovek jedino sam može da razmišlja o tome šta je, ali da on za to nema hrabrosti. Prijalo mi je kada sam video kako mu se lice, kao što sam i želeo, iskrivilo u bolnom grču.
Dva mladića istih godina, jedan Venecijanac, jedan Turčin, sticajem okolnosti bivaju dovedeni u vezu. Iako je brod Venecijanca zarobio turski brod, te on biva prodat kao rob Turčinu u Carigradu, veza gospodara i roba, dominantnog i potčinjenog, destabilizovana je do krajnjih granica. Mladići neverovatno liče, pripovedanje je nepouzdano, baš kao i njihova lica dok se istovremeno gledaju u ogledalu.
Njihovi razgovori su kompleksni, slojeviti i dvosmisleni. Glavno pitanje koje jedan drugom postave glasi Zašto sam ja to što jesam?. Ipak, čini se da samo Turčin valja da odgovori, uvek bivajući stavljen u odnos, u kontrast sa onim o čemu mu drugi pripoveda, a što je poneo iz svoje domovine, za kojom neprestano žudi, dok Turčinov odnos prema domovini i njenim civilizacijskim i modernizacijskim dostignućima stalno biva doveden u pitanje. Rob (Venecijanac) svom gospodaru (Turčinu), bivajući svestan svog položaja, dopušta različite oblike pasivnog i direktnog ponižavanja, ali mu samo jedno ne dopusti, čak i pod rizikom da ga gospodar ubije – da promeni veru.
Iako gospodar svoga roba stalno ponižava, istovremeno, on od roba želi da uči i sluša priče o njegovoj domovini. Magijska moć pripovedanja tada stupa na delo. Rob, koji je istovremeno i kazivač ove priče, počinje da se povlači, da manipuliše, ne želi da gospodaru ispuni sve želje. Na pitanja odgovara pitanjima, prekida govor da bi u mraku sobe zajedno sa gospodarom gledao dugo u vode Bosfora, dopuštajući da ih tišina dodatno zbliži. U tom smislu, ova knjiga ističe moć znanja kao jednu od svojih glavnih tema, pored već naznačene teme identiteta, civilizacijskih razlika istoka i zapada, dijalektičkog odnosa roba i gospodara.
Povezala sam njihov odnos i izgled sa čudnim, tajanstvenim autoportretom večito mladog slikara iz Parme, alhemičarem, Parmiđaninom (Đirolamo Frančesko Macola) i njegovim Autoportretom u konveksnom ogledalu, koji je nastao početkom 16. veka, otprilike u vreme kada se i radnja romana događa. Tema identiteta i ogledala je zajednička ovim delima, kao i pitanje koje odzvanja sobama, malim, monaški praznim i tamnim, baš poput slikareve, baš poput one na Zlatnom rogu dva blizanačka junaka, i ovde na Banjici, gde ja pišem, a koje glasi: Zašto sam ja to što jesam?
Svako od nas je makar jednom, a mnogi više puta u životu, postavio sebi pitanje Zašto sam ja to što jesam?, i ne samo po unutrašnjim osobinama, već i po spoljašnjim okolnostima. Iznova propitujemo vreme i mesto rođenja, zemlju, roditelje, sunarodnike koji su nam dati, koje nismo mogli da biramo. I pokušavamo da otkrijemo ko smo to mi, da razumemo konačno to značenje prvog lica množine, i da li bismo bili isti da smo rođeni na nekom drugom mestu, u nekom drugom vremenu. Zašto sam ja to što jesam, zašto su mi dva Pamukova junaka toliko bliska, je li ovaj tekst, jesu li ove teme moj Autoportret u konveksnom ogledalu?
Citati: Orhan Pamuk, Zovem se Crveno, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2007; Orhan Pamuk, Bela tvrđava, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2008.
Slika: Parmiđanino, Autoportret u konveksnom ogledalu, 1524; Đentile Belini, Sultan Mehmed II, 1480;
Rafaelo, Autoportret sa prijateljem, 1519; Ticijan, Par sa ogledalom, 1514.
A . A . A 