Poljubite me jer nema sumnje da ćemo se sresti tek na drugom svetu kada naši poljupci više ne budu imali usana. – Margerit Jursenar
Dve lepo obučene devojke prikazane su na slici vibrantnih boja, koje prenose utisak vedrog jutra, kada se sve čini mogućim, kada je optimizam tih, i nenadan, ali prisutan i postojan poput zraka i vetra na obali.
Slikar smešta devojke na litice koje se dodiruju sa talasima. Slika je nastala oko 1922. godine i sadrži u sebi modernistički impuls. Fluidnost materijala haljina i čvrste strukture stena, jedan sofisticirani paradoks. Vibrantonst boja, koje kao da sliku pokreću, simuliraju buru emocija koja, možda, postoji ispod tihe površine naizgled mirnog jutra.
Ova slika asocirala me je na Margerit Jursenar iz više razloga. Jedan od njih je što ona, svojom prozračnom svetlošću bistog prolećnog dana pored mora, podseća na naziv priče njene priče Jedno lepo jutro.
Zatim, dve devojke, obučene u skladu sa modom dvadesetih godina 20. veka, asociraju na Margerit Jursenar i njenu partnerku, Grejs Frik, na nekom od njihovih mnogobrojnih putovanja.
Najzad, slika podseća i na specifičnu atmosferu romana Virdžinije Vulf koju je Margerit Jursenar prevodila sa engleskog na francuski i koju je, svojevremeno, i upoznala.
Purpurna boja, koja dominira haljinom devojke u prednjem planu, navodi nas da se setimo Sapfo u čijoj poeziji purpurna ima važnu simboliku, ali i antičkih skulptura Kore, pronađenih u Eleusini i na Siciliji, koje su prvobitno bile purpurne boje. Jursenar je puno mislila o Sapfo pišući Vatre, ali i prevodeći Pindara, putujući Mediteranom, razmišljajući o čežnji i strasti o kojima bi pisala u romanima Aleksis ili Ana, soror.
Purpurna, sledeći Sapfo, vraća nas strasti, želji i čežnji. Sutonima na Mediteranu. Srcu koje gori pred Voljenim bićem. Lepota i ljubav stalne su teme Margerit Jursenar, smeštene uvek unutar određenih istorijskih kulisa koje umetnica, poput pravog erudite, vešto ovaploćuje, bilo da se radi o renesansnoj Francuskoj, antičkom Rimu, baroknom Napulju ili otmenoj atmosferi stare srednje Evrope.
Sve ljubavi Margerit Jursenar čine se nemogućim, one su uvek prepreka i, samim tim, podsticaj strasti. Bilo da je reč o homoseksualnoj ljubavi u romanu Aleksis, bilo da je reč o incestuoznoj ljubavi u pripovetki Ana, Soror, bilo da je reč o caru Hadrijanu koji može imati svaku ženu koju poželi ali koji nijednoj ne može pripadati u potpunosti.
U nastavku slede tri odlomka. Prvi iz pripovetke Ana, soror (1925), drugi iz romana Aleksis (1929), treći iz autorkinog najpoznatijeg dela, Hadrijanovi memoari (1951). Sva tri praćena su komentarima u vidu hiperteksta koji je inače specifičan za njeno delo. Njeni eseji, komentari, pogovori i objašnjenja koji dolaze uz romane i novele za čitaoce su od velikog značaja i jesu estetska vrednost po sebi.
*
Pripovetka „Ana, soror“ napisana je za nekoliko sedmica s proleća 1925, tokom jednog boravka u Napulju i neposredno po povratku iz njega; možda to objašnjava zašto se avantura brata i sestre i završava za vreme Svete nedelje. Još više nego antičkim skulpturama ili freskama iz Vile misterija u Pompeji, koje ću voleti tokom čitavog života, Napulj me je osvojio vrevom i tvrdokornim siromaštvom pučkih kvartova, strogom lepotom ili ocvalom velelepnošću crkava, od kojih su neke kasnije bile ozbiljno oštećene ili čak potpuno uništene bombardovanjem 1944, kao, na primer, San Đovani del Mare, u kojoj, prema mome opisu, Ana otvara Miguelov kovčeg. Obišla sam tada tvrđavu San Elmo, u koju sam smestila svoje ličnosti, i obližnji kartuzijanski manastir, gde zamišljam kako don Alvaro okončava svoj život. Proputovala sam kroz nekoliko zaselaka Bazilikate; u jedan od njih smestila sam sam polugospodsku, poluseljačku kuću u koju Valentina i njena deca dolaze u vreme berbe, a razvaline koje Miguel otkriva u nekoj vrsti sna možda je Pestum. Nikada romaneskna invencija nije bila brže izazvana mestima u kojima se priča odigrava.
Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.
Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.
On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepopravljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali.
Reče: Ana…
Ona ne odgovori. On naglo povuče rezu. Njegove uzdrhtale ruke pipale su ne uspevajući da pronađu bravu. Kad je najzad otvorio, nikog više nije bilo sa one strane praga.
Dugi nadsvođeni hodnik bio je isto tako mračan kao i unutrašnjost sobe. On začu kako odmiče i gubi se u daljini prigušeni, laki, ubrzani bat bosih nogu.
Dugo je čekao. Ništa se više nije čulo. Ostavivši širom otvorena vrata, vratio se i legao preko postelje. Od silnog osluškivanja i najmanjeg šuma u tišini, na kraju mu se pričinjavalo da čuje čas šuštanje haljine, čas sasvim tih i stidljiv zov. Prođoše čitavi sati. Mrzeći samog sebe zbog kukavičluka, tešio se mišlju kolika mora da je njena patnja.
Kada se potpuno razdanilo, on ustade i ode da zatvori vrata.
Razbacana posteljina zgomilala se u mračne kupe. Obuze ga bes na samog sebe. Bacio se na dušeke. Sručio se na njih sa krikom.
*
Iako se o ovoj temi, koja je uvek smatrana zabranjenom, u literaturi naširoko raspravljalo, i mada je stekla jednu vrstu prećutnog prava da se o njoj govori, ipak izgleda ni danas lični Aleksisov problem nije prestao da bude manje nezgodan niti manje tajan. U stvari, prividna sloboda koju zagovaraju vrlo uski krugovi, koja se toliko razlikuje od one istinske, samo je dovela do nerazumevanja, odnosno do još jednog predubeđenja više. Dovoljno je da pažljivo pogledamo oko sebe da bismo shvatili da drama Aleksisa i Monik ne samo da nije prestala da postoji nego će, bez sumnje, postojati sve dok svet senzualne realnosti bude ograničen zabranama, od kojih su možda najopasnije one koje se tiču jezika. Običaji su se, ma šta se govorilo, premalo izmenili da bi suština ovog romana danas bila prevaziđena. Možda još nije dovoljno uočeno koliko je problem senzualne slobode, u svim svojim vidovima, najvećim delom problem slobode izražavanja. Izgleda da se sklonosti i postupci iz generacije u generaciju ne menjaju mnogo, ali se zato menja ćutanje o njima i slojevitost laži.
I
Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne probudim nepoznatog spavača.
Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.
II
Jedne večeri u septembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.
Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu. Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad srce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.
U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spuštene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima ležao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one moji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišina, kao što su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i bila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko tela sklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.
*
Ponašla sam u jednoj svesci Floberove prepiske, koju sam mnogo čitala i mnogo ispodvlačila oko 1927. godine, nezaboravnu rečenicu: „Pošto bogova više nije bilo, a Hrista još nije bilo, postoji između Cicerona i Marka Aurelija jedinstveni trenutak kada je samo čovek postojao.“ Veliki deo svog života provela sam u pokušajima da definišem, a zatim i naslikam tog čoveka samog, a ipak vezanog za sve.
Trudim se da ponovo uhvatim kolutove dima i sedefaste mehure sapunice, kao u dečijoj igri. Ali lako je zaboraviti. Toliko je stvari prošlo od tih laganih ljubavi da im bez sumnje potcenjujem slast; a naročito rado poričem da sam ikad zbog njih patio. Međutim, od svih tih ljubavnica bila je bar jedna koju sam slatko voleo. Bila je tananija i čvršća, nežnija i tvrđa od ostalih; njen vitki, obli stas podsećao je na trsku. Uvek sam uživao u lepoti kose, tom svilastom i talasastom delu tela, ali kose većine naših žena su kule, lavirinti, čamci ili zmijska klupčad. Njena kosa je pristajala da bude ono što ja volim: grozd u doba berbe ili ptičije krilo. Ležeći na leđima, oslanjajući svoju gordu glavicu na mene, pričala mi je o svojim ljubavima sa izvanrednom bestidnošću. Voleo sam njen bes i njenu ravnodušnost u zadovoljstvu, njen probirački ukus i žestinu sa kojom je razdirala dušu. Znao sam da je imala ljubavnike. Na tuceta. Više im nije znala broja; ja sam bio jedan od saučesnika koji ne zahtevaju vernost. Zaljubila se u igrača po imenu Batil, tako lepog da su sve ludosti unapred bile opravdane. Grcala je njegovo ime u mom naručju; moje odobravanje vraćalo joj je hrabrost. U drugim trenutcima mnogo smo se smejali zajedno. Umrla je mlada, na jednom nezdravom ostrvu, kuda ju je prognala porodica posle razvoda koji je izazvao skandal. Milo mi je zbog nje, jer se plašila starenja, ali tako nešto ne osetimo za one koje smo zaista voleli. Trebalo joj je strašno mnogo novca! Jednog dana mi zatraži da joj pozajmim sto hiljada sestercija. Doneo sam joj ih sutradan! Ona sede na zemlju, sitnog lica, čistih crta, kao u devojčice koja se igra piljaka, prosu kesu na ploče poda i poče da deli blistavi brežuljak na gomilice. Znao sam da za nju, kao i za sve nas rasipnike, ti zlatnici nisu teturavi novci sa likom Cezara, već čarobna materija, lična moneta neke himere sa žigom igrača Batila. Ja više nisam postojao. Bila je sama. Skoro ružna, nabirajući čelo sa ljupkom ravnodušnošću prema sopstvenoj lepoti, računala je i preračunavala na prste, sa izrazom đačeta, teške zbirove. Nikad me nije u tolikoj meri očarala.
Citati: Margerit Jursenar, Aleksis, prevela Vojka Smiljanić-Đikić, Plavi jahač, Beograd, 1995; Margerit Jursenar, Anna Soror, prevela Jovana Barić-Jeremić, Svjetlost, Sarajevo, 1987; Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, 2004.
Slika: Karl Vilhelmson, Sestre, 1922. (Izvor: Bukowskis) | Fotografija: Margerit Jursenar oko 1929. godine
A . A . A 