Kako sam mogao da se s toliko sunca u sećanju kladim u besmisao?
Ko je imao prilike da se približi Helderlinu i Kamiju zna kakvo crno dno neurastenije leži u duši obožavaoca grčke vedrine.
Prvo o Helderlinu, počevši od njegove ode Hiron i njene beskrajne lepote o umirućem kentauru koji u ekstazi bola očekuje svog spasioca. Opisala bih sva njegova priviđenja, dovela ih u vezu sa mitom, kulturom, okolnostima života.
Alber Kami eseja o Mediteranu neizostavan bi bio deo te knjige. Moja teza glasi da je Helderlinovo delo, u toj „odloženosti za jedan vek“, svog pravog duhovnog potomka pronašlo u Kamiju. Dakle, prvo poezija, potom esej.
Da slavim hteo bih; ali šta? I s drugima da pevam,
Ali u toj samoći sve božansko mi manjka.
O istoj turobnosti o kojoj Helderlin piše u Menonovim tužaljkama za Diotimom, piše i Kami, koji za zbirku svojih heliotropnih misli, eseja o Mediteranu, Suncu i gradovima bez prošlosti pod nazivom Leto, izdvaja deo iz Helderlinovog Hiperiona: „Ali ti, ti si rođen za prozračnu svetlost dana“. On ga citira suprotstavljajući mu „turobne oblake duha“ koji se nadvijaju nad Evropom:
Drugog septembra 1939, naime, nisam otišao u Grčku, kao što sam nameravao. Taj razmak, te godine koje su razdvajale tople ruševine i bodljikavu žicu, pronašao sam i u sebi, tog dana, pred sarkofazima punim crne vode ili pod pokislim tamarisima.
Za nas je značajan i sledeći deo koji, kao i uvek kod Kamija, biva kontrateža melanholiji:
U neka jutra, na zavijutku ulice, blaga rosa padne na srce i potom ispari. Ali, neka svežina ostaje i baš nju srce traži.
Helderlin i Kami, svaki u svome vremenu, imaju dvojak odnos prema svojoj domovini, ali ne prema Nemačkoj ili Francuskoj, već prema Evropi. Sadašnjica Evrope vidi se kao utonula pospana u gradove od kamena i magli. Njena prava postojbina, kuda duša žudi, kuda oba umetnika okreću svoj pogled, jeste Mediteran, tačnije Grčka, „obale Jonije“, koju Kami ovaploćuje i kroz sećanja na odrastanje u Alžiru, među ruševinama hramova.
Tajna koju tražim skrivena je u maslinovoj dolini, pod travom i hladnim ljubičicama, oko jedne stare kuće koja miriše na lozu. Više od dvadeset godina prolazio sam tom dolinom i dolinama koje na nju liče, raspitivao se kod nemih pastira, kucao na vrata napuštenih ruševina. Ponekad, kada se na još svetlom nebu pojavi prva zvezda, pod kišom tanane svetlosti, mislio sam da znam. I znao sam, zaista. Znam još uvek, možda. Ali, tu tajnu niko ne želi, nema sumnje, ne želim je ni ja, i ne mogu da se rastanem od svojih. Živim u svojoj porodici, koja misli da vlada gradovima, bogatim i odvratnim, sazdanim od kamena i magli. Ona govori glasno, danju i noću, i sve se klanja pred njom, koja se ne klanja ničemu: gluva je za sve tajne. Njena moć, koja me nosi, ipak je zamorna i ponekad sam sit njenih pokliča. Ali, njena nesreća je i moja nesreća. Iste smo krvi. I sam osakaćen, saučesnik i larmadžija, nisam li i ja vikao među kamenjem? Zato se trudim da zaboravim, koračam kroz naše gradove od gvožđa i ognja, hrabro se osmehujem noći, pozdravljam oluje, biću veran. Da, zaboravio sam: odsad ću biti delotvoran i gluv. Ali, možda ću jednog dana, kad budemo spremni da umremo od iscrpljenosti i neznanja, moći da se odreknem naših razmetljivih grobova, i odem u onu dolinu da legnem tamo, pod tom istom svetlošću, da poslednji put otkrijem ono što znam.
Isto kao i Helderlin, koji je svoje vreme smatrao onim „u noći“, dalekim od antičkog ideala zlatnog veka ljubavi i života, pominje i Kami:
Uzmičem li pred ovim škrtim vremenom, golim drvećem, zimom sveta? Ali, sama ta čežnja za svetlošću daje mi za pravo: ona mi govori o jednom drugom svetu, o mojoj pravoj domovini.
Šiler je pisao da naivni pesnici žive u skladu sa prirodom, da su u njihovom doživljaju život i umetnost u istoj ravni, da su oni sami delujuća priroda, a da su romantični pesnici izgubili čulnu i duhovnu vezu sa tim idealom, i da je njima pripalo, umesto življenja, sećanje.
Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo.
Mediteran je hiljadu stvari u isti mah, kako je to pisao Brodel. I moderno brodogradilište nadomak Venecije, i Odisejev čamac, u malenoj luci grčkog ostrva. Jedna od konstanti evropskog sredozemlja jeste siromaštvo, odnosno okolnosti iskustva i života koje se ne doživljavaju drastično, kao u drugim delovima kontinenta, baš zahvaljujući suncu. Ono, sunce na Mediteranu, istoriju i lepotu drugačije sagledava. Oba pojma od izuzetne su važnosti za ove umetnike.
Pre svega, siromaštvo nikada nisam doživljavao kao nesreću: ono je zračilo svetlošću. Čak su i moje pobune bile obasjane suncem. Te pobune su skoro uvek – mislim da to mogu reći bez zavaravanja – bile pobune za svačije dobro; težile su da svačiji život uzdignu ka toj svetlosti. Sasvim je moguće da moje srce nije bilo prirodno sazdano za tu vrstu ljubavi. Ali, okolnosti su mi pomogle. Da bi nekako ispravile moju prirodnu ravnodušnost, smestile su me na pola puta između siromaštva i sunca. Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.
Najzad, tu je i pitanje koje i meni često upućuju:
Na kraju, traže od mene da kažem ko sam. Još ništa, još ništa…
Zašto ga je bilo važno istaći u ovom kontekstu? Zato što samospoznaja može ići u nekoliko pravaca: kroz iskustvo, kroz stvaranje, kroz putovanje. Sebe doživljavati kao delo u nastajanju. To i jeste u vezi sa mojom dugo planiranom knjigom o Helderlinovoj odi Hiron koja bi mitsku priču o Heraklu, Prometeju i kentauru Hironu približila, kroz pisanje, i meni samoj. Dok se ne stvore uslovi za njen nastanak, i ja ću odgovarati: Još ništa, još ništa…
Citati: Alber Kami, Leto, prevela Ivanka Marković Pavlović, Nolit, Beograd, 1956; Fridrih Helderlin, Odabrana poezija, preveo Ivan V. Lalić, Nolit, Beograd, 2005.
Fotografije: Mervyn O’Gorman, 1913.
A . A . A 