Te ličnosti su lepe i u izvesnom smislu nalik su na anđele, ali poseduju osećanje izgubljenosti – osećanje čežnjive sete izgnanika svesnih neiskorišćenih strasti i energije; i zato su sve njegove raznolike tvorevine prožete osećanjem neopisive melanholije. – Volter Pejter o Botičelijevom slikarstvu

Melanholija je velika renesansna tema čiji su uzori u antici. U tom tematskom prostoru pozicioniramo i Botičelijeve prikazane, bilo da su u pitanju figure mitskog ili hrišćanskog konteksta. Na njih, evocirajući davno prošla doba, vrtove, dvorske manire, modu i ljubav, možemo nadovezati veličanstvenog junaka svetske književnosti, Orlanda Virdžinije Vulf.

Jer, i Orlando je u svojoj androginosti eteričan, večan, poseduje ljupki izgled, meditativnu tananost, oslikan je poetski, boluje od neodredive čežnje, nije saobražen ni jednom očitom tipu lepote, i on je sa izrazom setnog pitanja na svojim nepravilnim crtama lica i mogli biste pomisliti da je njegovu-njenu tugu na licu izazvala boginja Venera.

Botičelijeva bića su krhka toliko da im i maslinova grančica u ruci postaje teret. Ona kao da žude za toplijim krajevima. Tu bi pisali, veruju, povest boginje uživanja, koja je oduvek žudela za ljudskim rodom. Venera je takvima, možda stidljivo, obećanje da je život, u stvari, dugi dan ljubavi.

Toplota moje mašte stopila je i preobrazila ove pojave u duhu, Botičelijeve setne izgnanike i Oralanda Virdžinije Vulf u jedan, zajednički vrt. Evo šta Volter Pejter, na čije poetske eseje iz knjige Renesansa ćemo se osvrnuti, piše o kritičaru, samim tim i o meni, pružajući mi alibi za ovako povezivanje:

Važno je, ne da kritičar ima dobru intelektualnu definiciju lepote, već izvesnu vrstu naravi, moć da ga duboko uzbudi prisustvo lepih predmeta. On će uvek imati na umu da lepota postoji u mnogim oblicima. Njemu su sva razdoblja, svi tipovi, sve škole ukusa podjednake same po sebi. U svim dobima bilo je izvrsnih stvaralaca i izvrsnih tvorevina. Pitanje koje on uvek postavlja je: u kojim su stvaraocima najbolje oličena stremljenja, genijalnost i osećanja datog perioda? Gde je središte usavršenosti, uzdignuća i ukusa datog perioda? „Doba su sva jednaka“, kaže Vilijam Blejk, „ali genije je uvek iznad svog doba.“ Često je potrebna velika tananost duha da se to svojstvo izdvoji od običnih elemenata sa kojim je združeno.

Dela ilustruju, dopunjuju, dopisuju jedno drugo, iako umetnici žive i stvaraju u različitim vremenima, usamljeni i, možda, intelektualno izolovani od svojih savremenika. Ali, vremenski poredak i duhovna prijateljstva u svetu umetnosti drugačija su od onih koja su deo sveta iskustva i svakodnevice. Tajni pokretač misli u 16. veku, isto kao i u 20, jeste ono što se zove Melancolia, ali i Sprezzatura.

Pored tek naznačene teme melanholije, zajednička nit oba umetnika i načina na koji oni prikazuju svoje junake jeste moda, odnosno odevanje i samoprezentacija. Kastiljone je u svojoj knjizi Dvoranin iz 1528. godine upotrebio reč Sprezzatura, koju prevodimo kao nehaj, a koja se odnosi na gracilno, nonšalantno, naizgled lako predstavljanje sebe posredstvom odeće i manira, ali i posredstvom retorskih i obrazovnih sposobnosti i postignuća. Naravno, tu ništa ne bi bilo nehajno i spontano već sve unapred brižljivo planirano. Da bi se izgledalo spontano bilo je potrebno uložiti puno truda.

To je bio deo obaveznog dvorskog ponašanja, a ono bi od modernog subjekta na taj način činilo nešto artificijalno, od „prirode“ i „prirodnog“ ponašanja otuđeno. Orlando je deo dvorske svite Elizabete I koja je naročito vodila računa o ovakvim oblicima ponašanja, podstičući ih, kako bi se diplomatska komunikacija održavala na iluziji bliskosti, ipak zadržavajući rastojanje. Kako je Orlando junak koji je u jednom delu pripovesti muško a u drugom žensko, i kako je dugo bio deo dvorskih i aristokratskih svečanosti, pitanje odeće postavilo se kao izuzetno značajno za ovaj roman. Virdžinija Vulf ima briljantna zapažanja na tu temu.

Naredni odlomak je o velikoj temi modernističke književnosti, o odnosu pola i roda, a kroz prizmu nošenja odeće i ponašanja u njoj. Vulf smatra da, ipak, ona nosi nas a ne samo mi nju. Botičeli je ovu problematiku pokazivao, ne i obrazlagao. Virdžinija Vaulf ju je smestila u pet stotina godina engleske istorije, stvorivši nezaboravnu poetsku bajku o slobodi i književnosti „divljoj poput vetra“, „vrućoj kao vatra“, „brzoj kao munja“, „lutajućoj, neuračunljivoj, nagloj“.

„Sama sam“, reče naglas Orlando jer nije bilo nikoga da je čuje. Ali ta samoća je očiglednija, zaklele bi se mnoge žene, neposredno pošto je neko s vama vodio ljubav. Kako je zamro zvuk točkova nadvojvodine kočije, Orlando je osetila kako od nje sve dalje odlaze nadvojvoda (to nije marila), sreća (to nije marila), bezbednost i bračno stanje (to nije marila), ali čula je kako život odlazi od nje i ljubavnik. „Život i ljubavnik“, mrmljala je; i otišavši do pisaćeg stola, umoči pero u mastilo i napisa:

„Život i ljubavnik“. Onda je odložila pero i otišla u spavaću sobu, stala pred ogledalo i namestila bisere o vrat. A potom, pošto biseri nisu išli uz jutarnji ogrtač od vezenog platna, presvuče se u golubije sivi taften; onda u jedan kao breskva u cvetu; onda u brokat boje vina. Možda je trebalo malo pudera i da joj je kosa očešljana oko čela, možda bi joj pristajalo. Onda navuče na noge papuče, na potpetice i na prst stavi smaragdni prsten. „Sad“, reče kad je sve bilo gotovo, upali srebrne svećice sa obe strane ogledala.

Može se primetiti da je Orlando sakrila svoj rukopis kada je bila prekinuta. Zatim, da je dugo i namerno gledala u ogledalo; a sada, kada se vozila u London, mogao se zapaziti njen uzmak i prigušeni krik kada su konji zagalopirali brže nego što je želela. Njena skromnost u odnosu na njeno pisanje, njena taština prema njenom liku, njen strah za sopstvenu sigurnost, sve to, izgleda, sugeriše da ono što je nedavno rečeno, kako nije bilo promene od Orlanda muškarca do Orlanda žene, nije više sasvim tačno.

Postajala je malo skromnija, kao što su žene u odnosu na svoj um i malo taštija kao što je žena na svoj lik. Izvesne osetljivosti su se potvrdile, druge su se smanjile. Promena odeće, rekli bi neki filozofi, ima s tim mnogo veze. Naizgled zaludne sitnice na odeći, kažu, imaju važniju svrhu nego da nas utople. One menjaju naš pogled na svet i pogled sveta na nas. Na primer, kada je kapetan Bartolus video Orlandovu suknju, smesta je za nju razapeo nastrešnicu, nagovarao je da uzme još jedan komad govedine i pozvao je na obalu u zapovedničkom čamcu. Ovi komplimenti svakako ne bi bili učinjeni da joj je suknja, umesto da lebdi, bila skrojena tesno uz nogu kao pumperice. A kad nam čine komplimente, dolikuje da nekako uzvratimo. Orlando se poklonila; pokoravala se; laskala je dobrim muškarčevim raspoloženjima, što ne bi činila da su njegove tesne pumperice bile ženske suknje i njegov kaput sa širitima satenski ženski steznik. Tako se mnogo čim može podržati stanovište da odelo nosi nas a ne mi njega; možemo ga navesti da da oblik ruci ili prsima, ali ono oblikuje naša srca, naše mozgove, naš jezik prema svom ukusu. Tako, pošto je sad već neko vreme nosila suknje, vidna je bila izvesna promena na Orlandu. Ako uporedimo sliku Orlanda kao muškarca sa Orlandom ženom, videćemo da postoje izvesne promene iako su oboje nesumnjivo jedna ista osoba. Muškarac ima ruke slobodne da se maši mača, žena svoje mora upotrebiti ne bi li pridržala saten da joj ne sklizne sa ramena. Muškarac gleda svet ravno u lice, kao da je ovaj sačinjen da se njime služi i srezan kako se njemu sviđa. Žena na njega baca pogled sa strane, pun tananosti, čak sumnjičavosti. Da su oboje nosili istu odeću, možda bi njihovi pogledi bili isti.

To je stav nekih filozofa i mudraca, ali u celini, mi naginjeno drugom. Razlika među polovima je, srećom, veoma duboka. Odeća je samo simbol nečega duboko skrivenog ispod nje. Upravo je promena u njoj diktirala Orlandu izbor ženske odeće i ženskog pola. I ona je verovatno time samo izrazila, mnogo otvorenije nego obično nešto što se većini ljudi događa a da se kod njih to ne izrazi tako otvoreno. Jer ovde opet dolazimo do dileme. Iako različiti, polovi se mešaju. U svakom ljudskom biću odigrava se kolebanje od jednog pola ka drugom, i često samo odeća odražava nalikovanje muškom ili ženskom, dok je pol sasvim suprotan od onog koji je gore. Svako ko je iskusio komplikacije i zbrku koja iz toga proizlazi; ali ostavljamo ovde centralno pitanje i beležimo samo čudno dejstvo koje je ono imalo u posebnom slučaju samog Orlanda.

Jer to je ta mešavina muškarca i žene u njoj, čas jedno gore čas drugo, što ju je rukovodilo u neočekivanim obrtima. Radoznalost njenog pola bi se pitala, na primer, kada je Orlando bila žena, kako to njoj ne treba više od deset minuta za oblačenje. I zar joj odeća nije izabrana nasumice i ponekad dosta otrcana? A onda bi isto tako rekli da ona nema ništa formalno u ponašanju ili ljubavi prema moći kao muškarac. Ona je preterano nežnog srca. Ne može da podnese kad vidi da tuku magarca ili dave mačiće. Opet, primetili su da ona ne voli kućne stvari, ustaje u zoru, a leti je u polju pre uranka. Zna o usevima više od bilo kog ratara, može da pije barabar s najboljima i voli kocku. Dobro jaše i vozi šest konja u galopu preko londonskog mosta. A, opet, iako smela i aktivna kao muškarac, primetili su da je prizor drugog čoveka u opasnosti dovodi do najženskijeg drhtanja. Briznula bi u plač na najmanje izazivanje. Nije poznavala geografiju, matematika joj je bila nepodnošljiva i imala je neke mušice koje češće poseduju žene nego muškarci, na primer: putovati na jug, za nju znači putovati nadole. Da li je onda Orlando bila više muškarac ili žena teško je reći i o tome ne možemo doneti konačnu odluku.

Citati: Virdžinija Vulf, Orlando, prevela Slavica Stojanović, Svetovi, Novi Sad, 1991.

Slike: Venerino rođenje (detalj), 1486; Madonna della Melagrana, 1487; Madonna del Magnificat (dva detalja), 1481; Sandro Botičeli, Palada i kentaur (dva detalja), 1482; Portret mladog muškarca sa ikonom, 1480;