Pet pesama posvećenih boginji Persefoni

 

962171faa0d498cd2d7cd438ba0ec4b7

Skulptura: Kora, 6. vek pre nove ere, Atina

EDNA SENT VINSENT MILEJ: MOLITVA PERSEFONI

Budi joj, Persefono,
Sve ono što ja nisam mogla biti.
Položi njenu glavu na svoje krilo.
Ona koja je bila tako ponosna i divlja,
Lakomislena, arogantna i slobodna,
Ona kojoj ja nisam bila potrebna,

Usamljeno je malo dete
Izgubljeno u paklu, – Persefono,
Položi njenu glavu na svoje krilo;
Reci joj, „Moja draga, moja draga,
Nije tako strašno ovde.“

SESILIJA VOLOH: HAD

Gde odlazimo kada on zatvori moje oči
i pod koju zemlju:
neka plava tama, dalja od pakla;
predeo odsustva, korena i kamena.
Ovde nema tela,
mi sanjamo bezoblične snove –
stalnu oluju bez oblaka.

Majko, nikada se neću probuditi,
Već sam dugo putovala.
Moja usta boje su njegovih usta
i njegove ruke više nisu njegove;
oni su nemi kao dim, kao moja bela haljina,
i koplje njegovog imena, nekada svirepo,
rastvara se na mom jeziku
kao šećer, kao pesma ptice, ja ju šapućem:
Had.

NIKITA GIL: RAZGOVORI SA PERSEFONOM

Pitala sam Persefonu,

„Kako si mogla da rasteš da bi njega volela?
Odveo te je iz cveća u kraljevstvo
gde nijedna živa stvar ne može da raste.“

Persefona se nasmejala,

„Svaki cvet na tvojoj zemlji grebe.
Ono što mi je Had dao bila je kruna
načinjena za besmrtno cveće u mojim kostima.“

LUIZA GLIK: MIT O ODANOSTI

Kada je Had shvatio da voli ovu devojku
on je za nju sagradio duplikat zemlje,
sve isto, sve do livade,
ali sa dodatim krevetom.

Sve isto, uključujući svetlost sunca
jer bilo bi teško za mladu devojku
da tako naglo pređe iz bistre svetlosti u potpunu tamu.

Postepeno, mislio je, predstaviće noć
prvo kao senke lišća koje se kreće.
Onda mesec, onda zvezde. Onda, bez meseca, bez zvezda.
Neka se Persefona navikne na sve postepeno.
Na kraju, mislio je, ona će to doživeti utešno.

Replika zemlje
izuzev što je ovde bilo ljubavi.
Zar ne žele svi ljubav?

Čekao je mnogo godina,
gradeći svet, posmatrajući
Persefonu na livadi.
Persefona, miriše, kuša.
Ako imaš apetit za jedan, mislio je,
imaćeš ih za sve.

Zar ne žele svi da osete u noći
voljeno telo, kompas, severu zvezdu,
da čuju tiho disanje koje saopštava
Živo sam, što takođe znači
ti si živo, jer možeš da me čuješ,
ti si ovde sa mnom. I kada se jedno okrene,
okrene se i drugo.

To je on osećao, gospodar tame,
posmatrajući svet koji je imao
sačinjen za Persefonu. Nikada mu nije palo na pamet
da ovde neće bti mirisa,
a izvesno ni hrane.

Krivica? Užas? Strah od ljubavi?
Ove stvari on nije mogao da zamisli;
nijedan ljubavnik o njima ne misli.

On sanja, on se pita kako da nazove ovo mesto.
Prvo misli: Novi Had. Onda: Vrt.
Najzad, odlučuje da ga nazove
Persefonino devojaštvo.

Meka svetlost izdiže se nad livadom,
iza kreveta. On ju uzima u naručje.
On želi da kaže Volim te, ništa te ne može povrediti

ali misli
ovo je laž, pa na kraju kaže
mrtva si, ništa te ne može povrediti
što mu izgleda kao
više obećavajući početak, istinitiji.

RITA DAV: PERSEFONA, PADAJUĆI

Jedan narcis meću običnim lepim
cvećem, jedan nalik nijednom drugom! Povukla je,
Zastala da povuče snažnije  –
kada, izvučen iz zemlje
na njegovim sjajnim strašnim
kočijama, on došao je po svoje.
Gotovo. Niko ju nije čuo.
Niko! Zalutala je s puta.

(Zapamti: idi pravo u školu.
Ovo je važno, prestani da se motaš okolo!
Ne odgovaraj strancima. Drži se
svojih drugara. Neka ti je pogled spušten.)
Ovako lako se rupa
otvori. Ovako noga propadne u zemlju.

NAPOMENE

Sve pesme prevela je sa engleskog jezika Ana Arp
Pesme u originalu možete čitati na sledećim linkovima: 1, 2, 3, 4, 5