Tiha snaga životinje koja umire u pustinji. I slikarka, u dugoj suknji i beloj košulji, na sredini čijih kragni je broš u obliku spirale, prilazi da pomiluje kost, oseti je, glatku i hrapavu, kao da je glas. I jeste. To je ono što je ostalo od jednog života. I ona ga vraća u novi život darujući mu snagu pokreta, kao vetar koji duva okolo. Zbog vetra kost ima isti oblik kao brdo u blizini. A kroz njene šupljine čuje se, spora kao treptaj, škripa četkice po platnu. To umetnica u ateljeu slika.
Američka slikarka Džordžija O’Kif živela je devedeset osam godina. Kao da se u potpunosti saživela sa okruženjem oko sebe. Ono je večno. Nje odavno nema a pustinja je nepromenjena. Kosti životinja se smenjuju a možda su neke koje je ona viđala još uvek u blizini. Pustinja uči čoveka večnosti i prolaznosti, krhkosti i snazi, i sve to nepodonošljivo istovremeno. Kao kada se prelazi iz hladnog u toplo i iz toplog u hladno, čovekovo telo i um te spoznaje ne mogu da obuhvate, bar ne bez melanholije.
Slikarku odaje njen rukopis. U onovi svakog slova je slika ali njen je rukopis naročito bio likovnog karaktera i uvek bi me podsećao na oblike koje su praistorijski ljudi upisivali u zemlju, a koji se mogu i danas videti iz vazduha. Obično bi ti oblici bili u obliku životinje. To je bio još jedan način da se okruženje i večnost dovedu u vezu. A i da se istakne da obe forme ostvarju nedvosmislenu vezu sa apstraktnim izrazom, koji, kako ispada, uopšte nije izum umetnosti 20. veka.
Držala je kosti pustinjskih životinja u svom ateljeu, i na starim daskama na svom imanju, umetničkom delu po sebi, bez koga njena umetnost ne bi bila takva kakva je. Poznata je po svojim apstraktnim pejzažima predstavljenim iz ptičije perspektive. Možda to simbolizuje njen spiralni broš – večnost, kruženje, misao koja je zastala u mišljenju, pred tihom pustinjom, postidevši se svoje bespotrebnosti, svoje buke. Tišina je tako precizna.
Slikala je mrtve prirode i talase latica cveća koji lako mogu podsetiti na izgled ženskih genitalija. Još i oblutke, oblake, grane i jelenje rogove. Reke, fasadu svoje kuće, merdevine oslonjene na njene zidove. Slike njujorških nebodera predstavljala je, pre nego što je došla u pustinju, iz mišje perspektive. Pustinjske predele iz ptičije. Ima li u tom načinu predstavljanja simbolike? Bila je poznata i po mnogobrojnim akvarelima ženskih aktova. Volela je plavu i purpurnu boju.
Džordžija O’Kif je bila poznata i kao saputnica i inspiracija pionira umetnosti fotografije, Alfreda Stiglica, osnivača magazina Camera Work koji je okupljao u svom studiju na Menhetnu modernističku elitu tadašnje Amerike. Stiglic je voleo da fotografiše Džordžijino lice koje bi bilo istaknuto neobičnim položajem njenih ruku koje bi na njemu počivale, gordost njenog pogleda i oštrinu njene brade koju bi oči bezpogovorno podržale u ponosnom i tihom držanju. Još i njene obrve, ključne kosti i ples dlanova.
Bolesni jelen
skriven nemoćan iza lišća.
Leži kao da je beživotan,
ukočenih udova
– onda telo, već gluvo i slepo
iznenada se trgne:
naredba je stigla,
jedno čulo još uvek je na straži.Bolesni jelen,
izgnan iz nemoći, gura sebe
polako kroz travu,
cvili od bola
ali ne odustaje od slabog mirisa
koji ga navodi da dalje
– malo dalje u senci raste
lekovito bilje.
Haldis Moren Vesas je bila norveška književnica koja je napisala jednu pesmu koju sam za ovu priliku prevela. Zove se Bolesni jelen i ističe mudrost i strpljenje, izdržljivost, plemenitost i jednostavnost životinje. Sve ono što su ljudi olako potcenili ili izgubili za vreću sitnine. Njome bih zaokružila priču o tihoj snazi životinje s početka jer, iako je okruženje drugačije, pustinja spram šume, suština je slična: životinja traži lekovito bilje i iz njenih kostiju, kao na donjoj slici, procvetaće jedno, lepo i iskupljujuće.
Pesma: Halldis Moren Vesas, Sick Deer, prevela sa engleskog Ana Arp | Izvor: Norla
Preporuka: O’Keffee Museum | Izvor: Art Institute of Chicago
Slike: Džordžija O’Kif, Kost u pustinji, 1943; Beli konj iz Ufingtona, preistorijska figura na brdu u južnoj Engleskoj opisana belom kredom, oko 1380. pre nove ere; Pismo Džordžije O’Kif upućeno „Bobu“ iz 1959; Belo mesto na suncu, 1943; Bilo je žuto i pink III, 1960; Konjska lobanja, 1931; Cecil Beaton, Portret Džordžije O’Kif, Vogue, 1. mart 1967.
A . A . A 