I svetlo svetli u tami, i tama ga ne obuze. (Jovan, 1, 5)

Tri platna francuskog slikara Žorža de la Tura (1635-40) i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta (1824), uprkos viševekovnoj razlici, kao i odlikama koje im zakonitosti njihovih umetnosti nameću, spaja zajednička tema: razmišljanje mlade devojke o prolaznosti. Devojka je, po ikonografskim odlikama to prepoznajemo, Marija iz Magdale, u tradiciji poznatija kao Marija Magdalena. Predmeti koje uočavamo do nje imaju snažne simboličke potencijale: ogledalo, sveća, lobanja i nakit.

Tokom srednjevekovnih prikaza Smrti koja u obličju kostura obavija rukama mlado telo Devojke koja se ogleda, diveći se svojoj lepoti, trenutak prepoznavanja dva učesnika bio je očigledan. Posmatrača na likovnom prikazu ništa nije moglo iznenaditi, naviknutog na ikonološki kod koji je imao dve etičke poruke. Prva: vanitas, ili taština, praznina, očigledna u činu ogledanja i samodivljenja, smrtni je greh. Druga je, pak, glasila: memento mori.

Naturalizam nema zastrašujuću funkciju baš zato što je očigledan. Poruke ranijih slika bile su nedvosmislene. Dolazak Smrti zamenjen je kontemplacijom o istoj ili istom (smrt je imenica ženskog roda u srpskom jeziku ali je Smrt u tradiciji personifikovana kao muškarac). Okružena predmetima kao što su krst, bič, ogledalo, sveća, zaneseno ćuti i gleda u jednu tačku hrišćanska svetica, Hristova verna učenica, Marija Magdalena.

Slike Žorža de la Tura kao da imaju narativni sled, kao da su kadrovi koji, smenjujući se, otkrivaju postupan proces samospoznaje i prihvatanja. Na prvoj slici Marijin pogled uperen je u neodređenu tačku. Plamen sveće, upadljiv, koji čitavoj slici daje osobitu atmosferu, ne skreće joj pažnju, iako ima funkciju simbola koji doziva. Ona jednom rukom pridržava lobanju koja joj je na butinama, druga ruka joj je na obrazu, što je u tradiciji bila poza melanholika.

Na drugoj slici, svojevrsnom nastavku, ruke su spojene i u položaju molitve, a plamen kao da je učinio svoje: Magdalena je podigla glavu i pogled uperila ka ogledalu, koje je zamenilo knjige sa prve slike, u kome se jedino ogleda svećnjak pred njom, ali ne i njeno lice. Bič je zamenjen bisernom ogrlicom koja leži položena na stolu, tik ispred ogledala. Magdalena i dalje lobanju drži na kolenima, suknja joj je prekrila donji deo nogu. Spoznaja ili tajna skrivaju se negde na horizontu tankog vrha plamena sveće ili iza ogledala.

Magdalenu kao da je neko prekinuo u trenu, pokucavši na njena vrata. Ona diže pogled i upire ga k onome ko ulazi, ka gostu o kome mi jedino možemo, baš kao Magdalena nad lobanjom, da razmišljamo, ostavljeni u nedoumici i iščekivanju. Na trećoj slici, ona je ponovo utonula u svoje misli. I ovoga puta tu su svi ikonografski elementi na koje smo navikli da vidimo uz nju: knjiga, lobanja, ogledalo, sveća. I duga, duga, raspuštena kosa.

Ne znamo šta je inspirisalo slikara za temu melanholičnog gradiranja mudrosti zahvaljujući zapitanošću nad smislom, verom, grehom i iskupljenjem, ali znamo da je direktan povod za nastanak ove kompozicije Francu Šubertu bilo saznanje da će umreti usled progresivnog razvoja sifilisa od koga je bolovao. I kao što u Betovenovoj Petoj simfoniji kucanje sudbine, još jednog gosta, na čovekova vrata ima nezaboravan zvuk, tako i prve note Šubertovog dela jesu u istoj funkciji. Šubert je pošao od tradicionalnog motiva koji je romantizam prigrlio, a to je, jezikom psihoanalize rečeno, međusobna borba, uslovljenost i neodvojivost Erosa i Tanatosa, Života i Uništenja, Ljubavi i Smrti, i dao mu je obris svog iskustva, lišivši ga, reklo bi se, očiglednih religioznih konotacija.