I svetlo svetli u tami, i tama ga ne obuze. (Jovan, 1, 5)

Tri platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i odlikama koje im zakonitosti njihovih umetnosti nameću, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu Devojku. Tokom srednjevekovnih i renesansnih prikaza Smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo Devojke koja se ogleda, diveći se svojoj lepoti, trenutak prepoznavanja dva učesnika bio je očigledan. Posmatrača na likovnom prikazu ništa nije moglo iznenaditi, naviknutog na ikonološki kod koji je imao dve etičke poruke. Prva: vanitas, ili taština, praznina, očigledna u činu ogledanja i samodivljenja, smrtni je greh. Druga je, pak, glasila: memento mori.

Vremenom, umetnici su pravili odstupe od uobičajenih prikaza susreta i tradiciju učvršćivali odnosno nastavljali tako što su od nje pravili odstup. Naturalizam nema zastrašujuću funkciju baš zato što je eksplicitan i očigledan. Poruke ranijih slika bile su nedvosmislene. Dolazak Smrti zamenjen je kontemplacijom o istoj ili istom (smrt je imenica ženskog roda u srpskom jeziku ali je Smrt u tradiciji personifikovana kao muškarac) koja je u delima baroknih majstora suptilnije predstavljena kroz prikaz mrtvačke glave nad kojom Devojka razmišlja. Nad smrću, okružena predmetima kao što su krst, bič, ogledalo, sveća i knjigama, kontemplira hrišćanska svetica Marija Magdalena koju prepoznajemo po puštenoj kosi i otkrivenom ramenu. U pitanju je biblijska „bludnica“ iz Magdale, jedna od najvernijih Hristovih sledbenica.

Slike kao da imaju narativni sled, kao da su kadrovi koji, smenjujući se, otkrivaju postupan proces samospoznaje i prihvatanja. Na prvoj slici Marijin pogled uperen je u neodređenu tačku. Plamen sveće, upadljiv, koji čitavoj slici daje osobitu atmosferu, ne skreće joj pažnju, iako ima funkciju elementa koji doziva. Ona jednom rukom pridržava lobanju koja joj je na butinama (Magdaleni su noge otkrivene, kao i deo nedara), druga ruka joj je na obrazu, što je u tradiciji bila poza melanholika i onih koji kontempliraju nad sudbinom ili neminovnostima koje ih očekuju.

Na drugoj slici, svojevrsnom nastavku, ruke su spojene i u položaju molitve, dozivajući plamen kao da je učinio svoje: Magdalena je podigla glavu i pogled uperila ka ogledalu, koje je zamenilo knjige sa prve slike, u kome se jedino ogleda svećnjak pred njom, ali ne i njeno lice. Takođe, njena košulja je podignuta do ramena i sada ih prekriva, bič je zamenjen bisernom ogrlicom koja leži položena na stolu, tik ispred ogledala. Magdalena i dalje lobanju drži na kolenima, suknja joj je prekrila donji deo nogu. Spoznaja ili pak tajna skriva se negde na horizontu tankog vrha plamena sveće, ili pak iza ogledala. Magdalenu kao da je neko prekinuo u času kontemplacije pokucavši na njena vrata. Ona, iznenađena, diže pogled i pogled upire ga onome ko ulazi, ka gostu o kome mi jedino možemo, baš kao Marija Magdalena nad lobanjom, da razmišljamo, ostavljeni u nedoumici i iščekivanju. Na trećoj slici, ona je ponovo utonula u razmišljanje. I ovoga puta tu su svi elementi: knjiga, lobanja, ogledalo, sveća. I duga, raspuštena kosa.

Ne znamo u kakvom je raspoloženju bio i šta je inspirisalo slikara za ovu temu erotizacije smrti, podjednako koliko i melanholičnog gradiranja mudrosti zahvaljujući zapitanošću nad smislom, verom, grehom i iskupljenjem, ali znamo da je direktan povod za nastanak ove kompozicije Francu Šubertu bilo saznanje da će uskoro umreti usled progresivnog razvoja sifilisa od koga je bolovao. I kao što u Betovenovoj Petoj simfoniji kucanje sudbine, još jednog gosta, na čovekova vrata ima nezaboravan zvuk, tako i prve note Šubertovog dela jesu u istoj funkciji. Šubert je pošao od tradicionalnog motiva koji je romantizam prigrlio, a to je, jezikom psihoanalize rečeno, međusobna borba, uslovljenost i neodvojivost Erosa i Tanatosa, Života i Uništenja, Ljubavi i Smrti, i dao mu obris svog iskustva, lišivši ga, reklo bi se, očiglednih religioznih konotacija.

Slike: Žorž de la Tur, Marija Magdalena, 1635-1640.