Esej poljske teoretičarke Marije Janjion pod nazivom „Razbojnici i vampiri“ deo je njene knjige Romantizam, revolucija, marksizam, objavljene u okviru Nolitove biblioteke „Književnost i civilizacija“. Ona stoji za vrlo važno delo u izučavanju i razumevanju doba romantizma, njegove umetnosti i istorijskih prilika koje su je oblikovale.
Marija Janjion razbojnike i vampire vidi kao romantičarske prototipne heroje, baš kao što su to Satana ili Prometej. Ona nas vraća u Nemačku 18. veka i preispituje motive koji su doveli do Šilerovih Razbojnika, engleskog gotskog romana, književnosti markiza de Sada, nemačkog ekspresionističkog filma i, najzad, francuskog nadrealizma.
Janjion smatra da je gospođa de Stal među prvima otkrila neiscrpno bogatstvo pesničkih efekata u Nemačkoj: utvare, priviđenja, vampire, mađioničarske opsenare. Ona navodi Getea koji piše Šileru o baladama, u čijoj formi je prvobitno zamislio Fausta 1797. godine, gde on kaže: „Naš rad na baladama uputio me je opet na taj put, mračan od magle i isparenja.“
Bajke braće Grim bile su, takođe, kompendijum okrutnosti i užasa germanske mitologije. Tada oživljavaju vampiri, likovi iz severnih mitova, legendi i bajki. I Hajnrih Hajne je tim povodom pisao: „Kad biste opljačkali mrtvačnicu, groblje, zajedničke grobnice posle srednjevekovne kuge, ne biste skupili tako dobro društvo.“
Šarl Nodije u zbirci pripovedaka Infernaliana iz 1822. piše: „Dok je vampirima dobro u Austriji, Moravskoj, Poljskoj, o njima se nije čulo u Londonu, pa čak ni u Parizu. U tim gradovima postoje poslovni špekulanti koju u po bela dana sisaju krv naroda.“
U literaturi, vampiri žive izvan Mediterana, na severu, u romantičnom književnom prostoru gde je Nemačka predvodila. Da nije bilo nemačkih duhova i vampira ne bi bilo ni Frojda koji je bio istraživač „sfera noći“ ljudske duše. Udvajanje, razdvojenost, dvojstvo, odraz, ponavljanje, der Doppelgänger, kako su govorili Nemci, bila je glavna tema Hofmanove književnosti i njegovih nastavljača.
Dvojnik nije kopija, nije alter ego, to je ego alter. Opsesija dvojnikom kod Hofmana pojavljuje se ne kao replika „ja“ već antagonist toga „ja“ koji istovremeno izvršava njegove najskrivenije zločinačke fantazije i težnje. Mađioničari, filisti, tajni arhivari vode čudan dvostruki život.
Hofmanove junake progone utvare nalik Gojinim: do ludila ih dovode šapat, šuškanja, pucketanja. Hofman piše: „Glave su skakale unaokolo na nogama skakavca, koje su im rasle iz ušiju i neobični zli insekti su se smejali.“ Ili: „Gavrani sa ljudskim licima su lepršali u vazduhu.“
Nemački ekspresionistički film bio je vizuelno ostvarenje sveta snova nemačke romantike. Podnaslov filma Nosferatu glasi „Simfonija jeze“, dok je drugo ime za gotski roman bilo „roman jeze“. Nemački ekspresionistički film satkan je od romantičarske materije – junak malo deli svoj unutrašnji život od spoljašnjeg, toliko da su granice oba jedva primetne. Stalno se prekoračuje granica jave i sna, spoljašnjeg i unutrašnjeg, materije i duha. U pitanju je svet ogledala i senki, nesigurnih oblika, svet fasciniran hodnicima i stepenicama. Tadašnji nemački filmovi su prepuni ljudi koji vode dvostruki život: u bidermajerskoj odeći se skriva demon, demonski građanin, demonski filistar.
Film Nosferatu je oličenje nordijske arhitekture, nesnosne sporosti vampira, halucinantne igre svetlosti i senke. Lote Ajsner je pisala: „Je li to još u pitanju konflikt dve duše koje žive u Faustovim grudima i da li to nehotično dvojništvo razdire ceo narod?“ Da li je, stoga, nemački film dvadesetih godina 20. veka isprva mutna slika koja će naknadno postati transparentna i istina kolektivnih predstava i želje Nemaca koje su dremale u podsvesti naroda pre Hitlerovog dolaska na vlast? Nemačka svest, tačnije podsvest, kao da se koprcala između tiranije i haosa.
Isprva romantična literatura zatim ekspresionistički film predstavljaju invaziju dvojnika i nakaza: Golem i Homunkulus kao da odražavaju kolektivni psihološki nemir. Film Student iz Praga tematizuje dva „ja“ jednog čoveka. Junak, student iz demonskog Praga svestan je da se nalazi u kandžama neprijatelja koji nije niko drugi do on sam. Razdvojena ličnost nemačkog demonskog čoveka pripremala se za dolazak velikog zla.
Već je roman Frankenštajn anticipirao veštački ožvljena stvorenja koja bivaju uništena u ludilu jer im je uskraćena ljubav i jer su osuđeni na samoću. Destruktivna osvetoljubivost proistekla je iz dobrih želja i sentimentalnih osećanja koje su drugi odbacili. Romantične nakaze su osećajne i baš ta činjenica im donosi nesreću.
Zigfrid Krakauer u knjizi Od Kaligarija do Hitlera, iz psihologije nemačkog filma piše da filmska čudovišta pate od kompleksa niže vrednosti, negujući u sebi osećanje izolacije, kao i sami Nemci, omrznuti, kako veruju, u celom svetu. Kompleks niže vrednosti rasterećuje se u strasti uništavanja a Tomas Man, dok je pisao Doktora Faustusa, mislio je o „usamljenosti Nemaca u svetu uopšte“.
Nemački ekspresionistički film se, tako, vidi kao film predosećanja. Krakauer u nastavku piše: „Ličnosti udvojene i samo prividno suprotne, istovremeno sadističke i mazohističke, ličnosti koje teže vlasti i želji da joj se pokore, ličnosti koje su ponižavane i koje ponižavaju, koje se pokoravaju i primoravaju na pokornost, upravo je ta problematika postala domen nemačkog ekspresionističkog filma.“ Stoga je Tomas Man smatrao da je jedino uspešno oružje protiv fašizma – psihoanaliza.
Romantizam 19. veka u Nemačkoj 20. veka je ekspresionizam, a u Francuskoj nadrealizam. Za Hajnea Francuska je bila oličenje lepote, plemenitosti, ljupkosti i razumnosti. Francuski vampiri bili su laki i veseli, društveni i ludični. Hajne je bio obožavalac revolucije te su, u tom smislu, za njega bajke i vampiri bili plod feudalno-srednjevekovne duhovne zaostalosti njegove otadžbine.
Međutim, francuski nadrealisti vide se kao obožavaoci nemačkih romantičara. Francuska fantastika, goticizam, vampiri, snovi, bezumlje i ludilo inspirisani su već navedenim nemačkim temama 19. veka. Cvetan Todorov u knjizi Uvod u fantastičnu književnost u francuski romantizam ubraja Balzakove romane Šagrinska koža i Luj Lamber, Kazotov roman Zaljubljeni đavo, Gotjeove Fantastične priče, Nervalovu Aureliju, Merimeovu novelu Lokis i Rukopis nađen u Saragosi Jana Potockog.
Nadrealizam je proistekao iz posebnog spleta okolnosti. Dugove francuskog romantizma prema drugim zemljama nadoknađivao je nadrealizam u promenjenim uslovima civilizacije. Bilo je to „nadrealističko nadoknađivanje romantičnih dugova“, kako je govorio poljski pesnik Adam Važik. Međutim, nadrealisti nisu želeli da ostanu epigoni.
Breton je u Manifestu iz 1924. pisao da je Markiz de Sad nadrealista. Sad i Lotreamon vide se kao ikone nadrealizma. Ostale umetnike nadrealisti su morali doraditi nastavljajući tako ono što su u evropskoj kulturi započeli nemački romantizam i engleski gotski roman. Breton je često pominjao Novalisa a pisao je i predgovor izdanjiu Arnimovih bajki.
Romantičari i nadrealisti prihvataju postojanje nadstvarnosti, skrivene stvarnosti. Ona je za romantičare transcendentna a za nadrealiste (Bretona) imanentna. Romantičari su smatrali da neka druga stvarnost prosijava kroz vidljivu, čulnu stvarnost. Oni vidljivi svet posmatraju kao manifestaciju nevidljivog odnosno transcendentnog. Nadrealisti podvlače da je nadrealnost sadržana u prirodnoj stvarnosti. Nadrealizam, slično romantizmu, rehabilituje ludilo.
Bajronov Kain iz 1821. ima Miltona za inspiraciju. Eliotova studija o Bajronu razlikuje se od one Maria Praca. Eliot poreklo Bajronovog dijabolizma vidi u odgoju društva vaspitanog na kalvinističkoj teologiji. Jedinka, dobra po rođenju, plemenite prirode, biva izopačena zbog zločina koji su nad njim izvršili drugi. Tako razdvojena individualnost pojavljuje se pred nama kao Đaur, Gusar, Manfred, Lara, Kain. Deformacija kalvinizma oblikovala je dvoznačnog prometejsko-satanskog bajronovskog junaka.
Šeli 1819. godine piše lirsku dramu Oslobođeni Prometej. Meri Šeli 1818. piše roman Frankenštajn ili moderni Prometej. Prometej je, tako, vidimo, romantičarska opsesija. On ima ulogu i u francuskoj prosvećenosti i u nemačkoj književnosti perioda Sturm und Drang. Prometej označava dostojanstvo u patnji i idealističko žrtvovanje za ljude.
Alber Kami, kasnije, ukazuje na razliku između drevnog i savremenog Prometeja. Prometej Grka se ne diže protiv celog sveta već jedino protiv Zevsa, protiv jednog Boga. On zna granice pobune. Savremenog Prometeja odlikuje totalnost pobune, „metafizičke pobune“ po Kamiju.
Bajron, Šeli, Gete, Meri Šeli, Helderlin, svi se oni bave temom Prometeja. Stoga, Kaina i Lucifera u kontekstu romantizma treba razmatrati kao oličenje Prometeja. Kain je istorija inicijacije potencijalnog buntovnika. Kain saznaje za smrt. On je, tako, možda oličenje evropskog društva posle francuske revolucije. Ubistvo Avelja predstavlja proces inicijacije. Lucifer Kainu otkriva istinu o njihovom Bogu.
Iz Šilerove drame Razbojnici (1781) proističe svaki imoralni, razbojnički romantični junak. Karl i Franc Mor, dva su buntovnika iz različitih razloga. Karl poseduje plemeniti razbojnički prometeizam. Šiler ga poredi sa Luciferom i Abadonom. Franca nalazimo među gotskim zlikovcima engleskog romana jeze, prožetog Sadovim razmišljanjima. On je nalik Šekspirovim negativnim junacima. Biće ono što sam od sebe načini. Predaje se paklu sa dostojanstvom Molijerovog Don Žuana, i govori: „Neka se desi šta hoće; neće biti rečeno da sam bio sposoban da se pokorim.“
Ambrozio, monah iz Luisovog romana, koji, uzgred rečeno, čita junakinja Hofmanove knjige Đavolji eliksir, sedam dana umire među stenama u strašnim mukama, pod suncem koje žeže, dok planinski orlovi kidaju njegovo telo i kopaju mu oči povijenim kljunovima. Tu prisustvujemo travestiji prometejske patnje. Ambrozio je prevrtljivi Prometej, baš kao i Franc Mor koji hoće da Bogu otme njegovo pravo da raspolaže ljudskim postojanjem. Ne radi ideje, radi čovečanstva i njegove dobrobiti, već isključivo zbog sebe, za svoju sreću i zadovoljstvo.
Značajan je i tekst markiza de Sada, pisan oko revolucije, ali uvršćen kasnije u njegovu knjigu Filozofija u budoaru (1795), koji se zove „Francuzi, još jedan napor, ako hoćete da postanete republikanci“. Sad ne skriva mržnju prema svakoj religiji, naročito ne prema judeohrišćanstvu. Hrišćanstvo je bilo potpora monarhije, savez tiranije i sujeverja. Taj savez raskrinkao je republikanski francuski narod!
Sadov pamflet stoji kao originalna poetika protiv stare religije i starog društva. Sa kritike religije Sad prelazi na kritiku Boga, a to je glas romantičnih buntovnika: „Nećemo to biće tobož beskrajne dobrote koje svima čini krivdu.“ Biće koje je sam zakon, a u čijoj je vladavini sve bezakonje. Upravo to je bio stav koji je postojao između prosvećenosti i romantičara. Religija i sloboda nisu bile pomirljive. To je za Sada osnovni problem u novom društvu posle revolucije.
Sadu je bilo stalo do potpune slobode, do metafizičke slobode. Zagovarao je kult heroja, po uzoru na rimski, republikanski, ili kult paganskih bogova. On u svojim opscenim romanima-pamfletima organizuje postrevolucionarno društvo u minijaturi, u usamljenim zamkovima u kojima se odvija radnja njegovih orgijastičkih romana.
Zakon je nečastan i neprihvatljiv. Zakon je hladan i ne dozvoljava pristup strastima. Zakon je suprotstavljen prirodi. Zakon i priroda nemaju slične motivacije, stoga, ne mogu imati ni slična prava. Ludilo misli i logika retorike sadrže sav postupak markiza de Sada koji nasilje vidi kao filozofsku provokaciju i pojam prirode kao argument u korist njega.
Priroda je ključna reč za Sada koja u 18. veku ima mnoštvo značenja. Sadovo delo smešta se u određenu sekvencu epohe, u teme prosvetiteljske filozofije, pitanje moralnog zla, prirode i reda. Sad, stoga, misli u okviru sopstvene epohe, ali ju u mnogo čemu i prevazilazi. Oštrina i brutalnost destrukcije koju je izvršio otkrivaju se pre svega u njegovoj koncepciji prirode. On piše: „Vukovi koji proždiru jagnjad, ovce koje rastržu divlje zveri; moćni koji žrtvuju slabog, slabi koju postaju žrtva nasilja – to je Priroda, to je njen lik, to su njena načela.“ Priroda nam kazuje užasavajuću istinu – u njoj nema nikakvog moralnog reda. Ona uništava i stvara sa jednakom ravnodušnošću. U Justini (1791), on piše: „Glupače! Spavaj, jedi, pij i bez straha vrši sve te zločine ako smatraš da su dobri; svi ti tobožnji prestupi me raduju i ja ih želim, čim u tebi budim težnju za njima.“
U očima Prirode, ubistvo nije zločin. Njeno postojanje se zasniva na smrti, uništavanju, ponovnom rađanju, ona je čudovište koje večno preživa. Sad tvrdi da je priroda amoralna, da ravnodušno ćuti kad propadaju vrste i jedinke. Iz nje se ne može izvesti nikakav sistem moralnih zapovesti za ljude. Priroda je anti-red. Kultura je, nasuprot njoj, sistem etičkih zabrana a priroda je antikultura. Na prirodu se može nadovezati jedino antimoralnost. Ako perverzija i zločin predstavljaju izvore uživanja, onda je to najbolji dokaz da su oni prirodna neophodnost. Čovek se ne može emancipovati u odnosu na prirodu u potpunosti jer je on njen deo, kao što integralni deo prirode predstavljaju zlo i zločin.
Preko sto godina pre Frojda Sad otkriva privlačnost smrti i instinkt smrti. Ipak, Sadov sistem nije dualistički, on ne suprotstavlja Eros i Tanatos. To je monistički sistem u kome su zlo i smrt, ili uništenje, sam život, oni su večiti pakao egzistencije.
Sad vidi permanentni nemoral kao permanentnu pobunu. On vrši uticaj na Hofmana, Bajrona, Gotjea, Delakroaa, Bodlera, Flobera. On afirmiše „lepotu zločina“ i „radost pokvarenosti“. Posredstvom Justine utiče i na engleske pisce gotskih romana, En Redklif (Tajna zamka Udolofo, 1794; Italijan, 1797;) i Luisa (Monah, 1796).
U okviru zbirke novela Zločini ljubavi (1800) izlaže svoje misli o romanu koji definiše, dajući i njegovu kratku istoriju. Piše o delima koja su mu se naročito dopala, o romanima Don Kihot i Nova Eloiza. Smatra da su Ričardson i Filding naučili Francuze da uspesi romana ne potiču iz slikanja dosadnih ljubavnih čežnji nego iz praćenja zlih karaktera koji nam pokazuju opasnosti i nesreće. Duboko ispitivanje ljudskog srca, tog lavirinta prirode, jeste nadahnuće pisca. Delo, stoga, treba da nam pokazuje ne samo čoveka takvog kakav jeste nego i onakvog kakvim ga čine prestupi i strasti. Vrlina je samo jedan od načina postojanja srca i pošto je sentimentalni roman ogledalo tog srca onda on mora da prouči sve njegove tajne.
Otac svih libertena, markiz de Sad, preuzima motive sentimentalnog romana, ali ih preobražava prema svojim ubeđenjima, prema svom znanju o čoveku, a on se razlikuje od predstave koju taj čovek ima o sebi u sentimentalnom romanu. Sad odbacuje trijumf vrline na završetku romana ali nalazi saveznike u Ričardsonu i Fildingu jer su prikazivali zlo, prestup i porok koji se skriva u srcu svakog čoveka. Surovost je u Sada bezdušna, apstraktna, brutalna, oštra.
Najveće vrednosti pisaca gotskih romana su po njemu čarolije i fantazmagorije. On smatra da je gotski roman postao neophodan plod revolucionarnih potresa koje je osetila cela Evropa. Užas revolucionarne ere i užas gotskog romana veze su fantastike i politike. Sad dodaje da njegova epoha prerasta mogućnosti romanopisca. Ljubav i zločin jesu sentimentalizam i gotika. To spajanje javlja se više puta u romantičnoj književnosti a Sad ga prepoznaje kod Luisa, u romanu Monah. Gotski roman obiluje bizarnim efektima, užasima, strastima pre nego psihološkim suprotnostima. Požuda, ošamućenost, ludilo, pohlepa, strast, nemir, jeza, bol kao naslada, sve su to odlike romana jeze, preterivanja svake vrste, unutar kojih se Luis ponaša kao prednadrealista koji neobično svodi na poznato i obično.
Luisu je stalo, uprkos nabrojanim iracionalnostima, do logike i erotske požude, čiste, jasne, nezavisne od njenog nosioca. Engleski gotski roman predstavlja čitavu galeriju junaka poput Luisovog monaha, oca Ambrozija. Manfred iz Otrantskog zamka, Montoni iz Tajnog zamka Udolfo, Skedoni iz Italijana, svi oni imaju uticaj na kasnije junake Bajronovih poema. Poznate su Luisove veze sa nemačkim piscima Sturn und Dranga. Šilerovi Razbojnici su, takođe, odigrali važnu ulogu u vaspitavanju engleskih nitkova.
Prosvetiteljski antiklerikalizam se vidi kao borba protiv sujeverja i, paradoksalno, istovremena afirmacija vampira. Borba protiv verskih predrasuda da bi se palo u vlast vampira – na tom mestu se rađa romantizam. Sedište vampira je u samim junacima. Junaci su, pak, ubeđeni da vampiri dolaze spolja. Vampir je stoga fantom. Taj spoj vidimo i u Gojinim Kapričima.
Sopstvene demone, vampire, fantome, sferu sna, iracionalnog , tajanstvenog, ludila, to otkriva gotski roman, zagonetnost i dvoznačnost ljudske prirode i postojanja. Mnoge zagonetke evropskog romantizma leže i u paraleli gotskog romana i Gojinog stvaralaštva. On je tri puta obradio temu koja u konačnoj verziji četrdeset trećeg kapriča nosi naziv San razuma rađa vampire. Prva verzija se zvala Umetnikovo nadahnuće, druga Univerzalni jezik, prvi san, idioma universal. Tako je trebalo da se zove ceo ciklus zamišljen 1797. To je trebalo da bude svita snova jer upravo oni čine taj „idioma universal“, jezik oniričnih halucinacija.
Mi smo naviknuti na prosvetiteljsko objašnjenje potpisa pod četrdeset trećim kapričom: kad razum spava bude se vampiri, kad se razum probudi, oni bivaju prognani. Dole predrasude i sujeverja! Takva interpretacija nije u skladu ni sa intencijom a ni sa Gojinom realizacijom. O tome svedoči i umetnikov retko citirani komentar koji dolazi uz taj crtež: „Fantazija koju je napustio razum stvara nečuvena čudovišta: ujedinjena sa njim, ona postaje majka umetnosti i izvor njenih čuda.“
Umetnost mora da razgovara sa čudovištima. Goja i gotski roman, tako, krče put romantizmu. Čuda umetnosti nastaju u savezu fantazije i razuma. Ignorisanje postojanja čudovišta neće doneti koristi umetnosti. Umetnost mora da gospodari i razumom i domenom ludila, sna i noći. Vampiri, stoga, emaniraju iz razbojnika i u gotskom romanu je ta veza najsnažnije predstavljena. Dvoznačni romantični buntovnik bio je okružen njima. Otkrivao je svoju razdvojenost, svoju moralnu ambivalentnosti, svoje bogohulno očajanje, svoje ludilo, nosio ih je u sebi. Romantičarski junak narušavao je pravila odnosa koji su obavezivali: u porodici, u životu, sa ljudima. Njegovo ponašanje bilo je antikonformističko.
Vampiri i aveti pokazali su se kao kriza pogleda na svet. Preokretanje i preispitivanje vrednosti u modernoj evropskoj svesti predstavljaju Sturm und Drang i gotska književnost kao ogledalo društvenog potresa koji je na kraju 18. veka zahvatio celu Evropu iz posledica francuske revolucije. Iz njega su se mogle iščitati patnje i strasti koje su preorale lice epohe. Aveti su postojale u evropskoj kulturi i ranije, to vidimo po Bošovom i Grinevaldovom slikarstvu. Oni su bili van čoveka i njegovo iskušenje. Aveti modernog čoveka su Gojine aveti. Oni su posledica krize svesti, destrukcija prosvetiteljskog poretka, rođeni su iz francuske revolucije koja je rušila stari poredak a potvrđivala novi.
Avangarda tih vremena nastanila se u ruševinama, podrumima, podzemljima gotskih zamkova, u grobnicama i divljim šumama. Ili u sred večitog leda severnog pola, kao Frankenštajn i njegovo čudovište. To su mesta razbojnika i vampira epohe. U romantičarskoj književnosti su zapisani mitovi i simboli revolucionarne epohe: ruševine zamka su vizuelna propast feudalne epohe a duhovi koji ih nastanjuju i posećuju mogu imati dvosmislenu simboliku. Oni su preostale aveti prošlosti a, podjednako, mogu simbolizovati i sadašnjost, novi poredak koji se iz ruševina starog sveta formira.
Izvor: Marija Janjion, „Razbojnici i vampiri“, u: Romantizam, revolucija, marksizam, preveo dr Stojan Subotin, Nolit, Beograd, 1976.
Slike: Vilijam-Adolf Bužero, Dante i Vergilije u paklu, 1850; Fransisko Goja, Veštičije sabati, 1797; Hajnrih Fisli, Noćna mora, 1781; Hajnrih Fisli, Poludela Kejt, 1807; Fransisko Goja, San razuma stvara čudovišta, 1799.
A . A . A 