Хермес, славни гласник богова, син Зевса и Атлантове кћерке Маје, најмлађи од дванаест олимпских богова.
Стидљива Маја живела је у дубокој пећини на планини Килени, у Аркадији, где јој је ноћу, док спавају сви богови и људи, долазио Зевс. После десет месеци, у рано јутро четвртог дана у месецу, Маја је донела на свет сина, повила га и ставила у колевку. У подне истог дана малишан се ослободио пелена и искрао се из пећине у жељи да што пре учини дела која ће га прославити и уврстити међу Олимпљане. На уласку у пећину мали Хермес је наишао на корњачу; од њеног оклопа, трске, волујске коже и седам жица од овчјих црева начинио је лиру, уз коју је одмах запевао о љубави између Зевса и Маје. Убрзо је осетио глад; да би дошао до меса, отишао је у Пијерију, где су пасла Аполонова говеда. Малишан је издвојио педесет крава и, да би заварао гониоце, терао их је унатрашке, све до једне пећине код Пила. У зору је запалио ватру, заклао две краве, испекао их и поделио на дванаест једнаких делова, које је наменио Олимпљанима. Иако је био гладан, Хермес није окусио печено месо, већ га је принео на жртву; ово је била прва жртва у месу намењена боговима. Пошто је сакрио остале краве, Хермес се друге ноћи вратио на Килену и, у зору, поново се увукао у своју колевку. Аполон је у међувремену приметио крађу, али је, заваран траговима, узалудно тражио своје краве. Неки старац, који је приметио Хермеса са говедима, открио му је да је његове краве украо неки малишан; по чудном понашању једне птице, Аполон је закључио да је крађу извршио тек рођени Зевсов син. Брзим скоком стигао је до пећине на Килени и, пошто је извукао Хермеса из пелена, запретио му је да ће га бацити у Тартар уколико не врати отете краве. Лукави Хермес је одбијао да призна крађу и тек кад га је Аполон одвео пред Зевса, морао је да одведе свог старијег брата до места на коме је сакрио говеда. Овде је Хермес засвирао на лири; умилни звуци овог инструмента – који у себи обједињује весеље, љубав и слатки сан – до те мере су очарали Аполона да је понудио брату своја говеда у замену за лиру. Хермес је пристао на трампу; Аполон му је, у свом одушевљењу, поклонио још и сјајни бич, а предао му је и власт над говедима. Хермес је затим пронашао фрулу и за њу је од Аполона добио прекрасни златни штап (керикеон), који доноси срећу и отклања сва зла. Зевс је свом разборитом, лукавом и досетљивом сину наменио улогу посредника између бесмртника и смртника.
Хермес је Зевсов лични гласник, али и гласник богова Подземља – Хада и Персефоне. Он помаже богове, хероје и смртнике; из Гејиних руку преузима Ерихтонија, а тек рођеног Диониса одводи нисејским нимфама. Помаже Аполону и Артемиди приликом кажњавања Титија, доводи Нефели златоруног овна, који спасава Фрикса и Хелу, даје Амфиону лиру, а Персеју помаже да дође до Хадове капе невидљивке и крилате обуће. У два маха Хермес спасава Одисеја, и то кад му поклања чудотворну биљку да га заштити од Киркиних чаролија и кад га одводи са Калипсиног острва. Тезеју помаже да нађе очево оружје, а Херакла штити у Подземљу и прати га на Олимп. У гигантомахији Хермес носи Хадову капу невидљивку и убија гиганта Хиполита. Посредно је везан и за тројански рат, јер је Херу, Атену и Афродиту довео Парису на Иду да пресуди која је од њих најлепша. Он је увек уплетен у догађаје који захтевају разборитост или лукавство; у време борбе између Зевса и Тифона, Хермес је са својим сином Паном успео да се домогне очевих тетива, које је чувала аждаја Делфина, и да поново оспособи Зевса за борбу. Кад су Алоади савладали Ареја и затворили га у бронзани лонац, Хермес је успео да га ослободи. У сукобима између Зевса и Хере, Хермес увек помаже оцу; на Зевсову заповест он убија Ијиног чувара Арга и спасава малог Диониса од Хериних прогањања.
Хермес је волео многе богиње и смртнице; од богиња се као његове љубавнице помињу Бримо, Перефона и Афродита, а од смртница – Акакалида, Херса и Пенелопа. Хермес је отац Одисејевог деде Аутолика, Аргонаута Еурита, Херакловог пријатеља Абдера, пастира Дафнида и бога Пана.
Хермес је на Пелопонезу поштован већ у другој половини 2. миленија старе ере, што потврђује помен његовог имена на једној плочици из Пила. Име овог божанства изведено је од речи хермаиа, хермакес, што значи камене гомиле; оне су обележавале границе испаша, гробове и путоказе, па је и божанство, које је поштовано на овим местима, заштитник пастира и сељака, господар душа и бог путника и трговаца. Судећи по старини Хермесовог култа у Аркадији, миту о његовом рођењу и крађи Аполонових говеда, као и чињеници да су га у историјско време посебно поштовали нижи слојеви народа, може се претпоставити да је Хермес најпре био божанство пастира, бог превара и лукавстава, умешности и досетљивости, јер су пастири увећавали своја стада и преваром и крађом. Као божанство камених гомила, Хермес је врло рано повезан са мртвима и Подземљем. Иако се назива Подземни или онај који води душе, Хермес није хтонско божанство, већ је само господар људских душа које води са овог света у царство мртвих, и то увек као доброчинитељ, као онај који их ослобађа бола и води вечном блаженству. Стога је Хермес сматран и богом сна, односно господарем снова; њему се приносе жртве пред спавање, јер се веровало да он приводи снове људима и да их успављује и буди својим својим чаробним штапићем. Њему су биле посвећене и херме које су биле постављене испред кућа и светилишта да их штите од сваког зла. Због тога је Хермес заштитник кућних улаза или онај који отклања свако зло. Како су гомиле камења означавале не само међе већ и путоказе, Хермес је рано постао и божанство путева и заштитник путника. Бог који је стално у покрету, а који је уз то и посебно лукав, лажљив и спретан, постао је и заштитник трговине и трговаца. Хермес је сматран проналазачем мера за дужину и тежину, а приписује му се и проналазак ватре. Он је и бог изненадног добитка и заштитник коцке.
Као гласник богова, Хермес поседује и изузетну речитост, због чега су га касније поштовали говорници. Пошто му је била поверена брига о подмлатку богова (Дионис, Асклепије, Ерихтоније, Диоскури), Хермес је постао и заштитник младежи, њихове обуке у гимназионима и палестрама, као и њихових такмичења.
Хермес је био једно од најомиљенијих божанстава у грчком свету, јер је по својим особинама најближи људима. Он је не само посредник између богова и људи већ увек помаже смртницима. Хермес често извршава послове недостојне богова; он није само њихов гласник већ и нека врста слуге, њихов кувар и пехарник. С друге стране, он вара и поткрада богове; чак и свог сина Аутолика поучава крађи. Он се није задовољио само крађом Аполонових крава већ је свом старијем брату узео и тоболац и лук, Хефесту је украо клешта, Посејдону – трозубац, а мајци и теткама – њихове хаљине. Стога је разумљиво што су Хермеса поштовали лопови и што су трговци при својим непоштеним пословањима тражили од њега заштиту.
Хермесу је поклањано мало пажње у јавном култу иако је био омиљен у народу. На његов празник, у Тнагри је сваке године најлепши младић, са овном на раменима, обилазио око градских зидина да би се град заштитио од сваког зла. На острву Саму светкован је Хермесов празник, кад је било дозвољено и да се краде. На Криту је прослављан празник Хермеје; тог дана робовима је давана изузетна слобода. Трећи дан античког празника Антестерија Хитри био је посвећен Хермесу.
Хермесу је посвећен број четри, јер је рођен четвртог дана у месецу. Његове свете животиње су петао и корњача, атрибути су му путнички шешир, чудотворни штапић, гласнички штап и крилата обућа. Као бог трговине, Хермес држи у руци кесу, а као заштитник пастира и стада – носи на раменима овна или говече. Хермесу се жртвују колачи, разно воће, мед, мешавина воде и вина; приносе му се и крвне жртве: свиња, ован, коза, јаре, као и језици жртвованих животиња.
У ликовној уметности архајског периода, на вазнама црвенофигуралног и црнофигуралног стила, Хермес је махом приказиван као старији мушкарац, шиљате браде и дуге косе, одевен у кратак хитон, преко кога је пребачена хламида. На глави носи пастирски или путнички шешир, а на ногама дубоку путничку обућу. На овим представама Хермес држи у рукама пастирски или чаробни штап, а прате га ован или јарац, каткада и пас.
Најстарије Хермесове статуе биле су израђене од дрвета (култна статуа у Аргу). Све до последњих деценија VI века старе ере и херме су израђиване од дрвета, а прве камене херме појављују се у Атици, пред крај VI века старе ере. Тек од средине V века старе ере Хермесов лик се постепено мења, односно он се приказује као младић обучен у кратак хитон, са петасом забаченим на потиљак и са крилатом обућом на ногама. Каламис и Онатас израдили су његове култне статуе са овном на раменима, које су прототип хришћанског Доброг Пастира. Под утицајем Фидијине уметности настао је чувени рељеф са представом Хермеса, Орфеја и Еуридике, који се данас чува у Националном музеју у Напуљу. Традиционална иконографија Хермеса негује се и на атичким белим лекитима. Тек у ИВ веку старе ере ствара се нова иконографија; Праксител представља Хермеса са малим Дионисом као младића, а таквим га представља и Лисип. У хеленистичко-римској уметности преовлађују дечачке представе Хермеса. Од средине III века старе ере на његовој обући се редовно приказују крилца, а на керикеону две увијене змије. Хермес је у римско доба називан Меркур.
Извор: Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић-Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, СКЗ, Службени лист, Београд, 2004.
Фотографија: Пјер и Жил (Pierre et Gilles)
