Oskar Vajld o umetnosti, ljubavi, prijateljstvu i lepoti

Objavljeno od strane

O PRIJATELJSTVU

Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, neprijatelja po pameti. Nemam ni jednog glupog neprijatelja, sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju.

Da sam ga bolje poznavao, nikad mu ne bih bio prijatelj. Ko previše zna o prijateljima – ostaće bez njih.

Ne znam da li je Hari prvi udario Roberta ili je bilo obrnuto. Jedino znam da su bili veliki prijatelji.

O LJUBAVI

Muškarac može biti sretan sa bilo kojom ženom, ali samo dok je ne zavoli.

Ljubav počinje zavaravanjem samog sebe, a završava zavaravanjem drugih.

Muškarci uvek žele da budu ženama prva ljubav, a žene muškarcima poslednja.

Nemoguće je biti pravedan prema onima koje volimo.

Stvarno velika ljubav danas je relativno retka, a sebi je mogu priuštiti samo bogati i dokoni. To je ujedno i jedina korist od te beskorisne klase ljudi.

Onome ko istinski voli jednu ženu, sve druge postaju potpuno nevažne.

„Zauvek“ je tako grozna reč, a žene je obožavaju. One su u stanju da pokvare svaku vezu trudeći se da potraje zauvek.

O LEPOTI

Bolje je biti lep nego dobar. Čak je bolje biti i dobar nego ružan.

Prepoznavanje lepote najuzvišenija je životna spoznaja. Čak je i sposobnost razumevanja boja važnija od osećaja za ispravno ili pogrešno.

Lepota je uvek moderna.

Lepota ima toliko različitih značenja koliko čovek različitih raspoloženja. Lepota je simbol nad simbolima.

Ružnoću smatram vrstom bolesti, a bolest i patnje izazivaju u meni odbojnost. Želim da budem što dalje od takvih.

Saosećanje sa patnjom i bolom uznemirujuće je i pomalo morbidno. Treba se posvetiti lepoti i radosti življenja. Što manje govorimo o životnim nedaćama, to bolje.

O KNJIŽEVNOSTI

Najveći pesnici obično su neugledni ljudi. Istovremeno, slabiji su pesnici upravo fascinantni. Što su im stihovi lošiji, to im je izgled atraktivniji. Čim objave svoju knjižicu drugorazrednih stihova, odmah postaju neodoljivi – oni žive poeziju koju nisu u stanju da napišu. Veliki pesnici, pak, obično pišu o onome što se sami ne usude ostvariti.

Pravi umetnik ne obazire se na mišljenje publike. Za njega ona ne postoji. To ostavlja piscima popularnih romana.

Zanimljivo je da su najgora dela uvek rađena sa najboljim namerama. To se događa uvek kad ljudi sami sebe uzimaju preozbiljno.

Pišem samo zato jer mi to pruža neopisivo zadovoljstvo. Ako se usput i drugima dopadne – tim bolje. A što se tiče publike i masovnog obožavanja, to ostavljam piscima jeftinih romana. Prelako je dopasti se svima.

Kad čitaoci procene da je knjiga nerazumljiva, znači da je pisac napisao nešto novo i jako dobro. Ako pak knjigu proglase nemoralnom, znači da je istinita.

Sva loša poezija izvire iz iskrenih osećanja. Biti prirodan znači biti banalan, a to je već sasvim neumetnički.

Pesnik može otrpeti sve – osim štamparske greške.

O UMETNOSTI

Umetnost je najača vrsta individualizma koju svet poznaje.

Popularnost je lovorov venac koji svet stavlja na glavu bezvredne umetnosti. Sve što je popularno – loše je.

Jedino se voditelj aukcije može podjednako diviti umetničkim delima svih pravaca i škola.

Jedini umetnici za koje mogu reći da su u privatnom životu zabavni i zanimljivi su loši umetnici. Dobri umetnici žive samo za svoju umetnost i savršeno su nezanimljivi i dosadni.

Svako novo delo stvara i novog neprijatelja – kako delu, tako i autoru. Da bi čovek bio omiljen, treba da bude mediokritet.

Samo mediokriteti mogu napredovati u umetnosti. Pravi umetnik vrti se u krugu vlastitih remek-dela, gde je prvo isto toliko dobro kao i poslednje.

Originalnost koju zahtevamo od umetnika jeste originalnost pristupa, a ne originalnost teme. Samo nemaštoviti umetnici uvek traže nove teme.

Otkriće Amerike je početak smrti umetnosti.

Izvor: Oskar Vajld, Misli, aforizmi i parabole, preveo i priredio Nikola S. Krznarić, Feniks Libris, Beograd, 2005.

Oskar Vajld: „Slika Dorijana Greja“ (odlomak)

Objavljeno od strane

Atelje je bio ispunjen divnim mirisom ruža, a kada je letnji povetarac zalahorio u drveću bašte, kroz otvorena vrata je došao opojan miris jorgovana, ili tananiji dah crvenkasto procvalog trna.

Sa kraja divana od persijskih bisaga na kojem je ležao i po običaju pušio cigarete, lord Henri Voton mogao je da uhvati tek odsjaj medenih cvetova zanovetka koji su imali i boju meda, čije su drhtave grančice jedva uspevale da nose teret tako plamene lepote kakva je njihova; fantastične senke ptica u letu pokatkad bi preletele preko dugih zavesa od indijske svile koje su bile razapete ispred velikog prozora, stvarajući neku vrstu trenutnog japanskog efekta i terajući ga da razmišlja o onim bledim tokijskim slikarima ispijenog lica koji posredstvom umetnosti, koja je nužno nepokretna, nastoje da prenesu osećanje brzine i pokreta. Potmulo zujanje pčela koje su se probijale kroz visoku nepokošenu travu, ili dosadnom upornošću kružile oko prašnjavih pozlaćenih parožaka raskrečenih orlovih noktiju, kao da su tišinu činile još težom. Nerazgovetno brujanje Londona ličilo je na duboki bas dalekih orgulja.

Na sredini sobe, pričvršćen na uspravan štafelaj, stajao je portret neobično lepog mladića u prirodnoj veličini, a nešto dalje ispred njega sedeo je umetnik lično, Bejzil Holvord, čiji je iznenadni nestanak nekoliko godina ranije izazvao takvo uzbuđenje javnosti i dao povoda tolikim čudnim pretpostavkama.

Kada je slikar pogledao elegantnu i lpo građenu figuru koju je tako vešto odrazio u svojoj umetnosti, osemh zadovoljstva prešao mu je preko lica i kao da se na njemu zadržao. Međutim, iznenada se trgao i zatvorivši oči pritisnuo kapke prstima, kao da želi da u mislima zapiše neki čudan san iz kojeg ga je strah da se probudi.

Izvor: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Narodna knjiga-Politika, Beograd, 2004.

Tri pesme u prozi Oskara Vajlda

Objavljeno od strane

UMETNIK

Jedne večeri došla je u njegovu dušu želja da stvori predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“. I otišao je tako u svet da traži bronzu. Jer on je mogao da misli samo u bronzi. Ali sva bronza sveta nestala je i nigde u celom svetu nije bilo bronze da se nađe, sem bronze u predstavi „Tuge koja traje Zauvek“.

I ovu predstavu koju je sam, svojim rukama, bio stvorio, postavio je na grob jedine stvari koju je u životu bio voleo. Na grob umrle stvari koju je bio najviše voleo, postavio je ovu predstavu koju je sam stvorio, da bi mogla da služi kao znak čovekove ljubavi
koja ne umire, i kao simbol čovekove tuge koja traje zauvek. I u celom svetu nije bilo druge bronze sem bronze u ovoj predstavi.

I uzeo je predstavu koju je bio stvorio, i stavio ju je u veliku peć i predao ju je vatri.

I od bronze predstave „Tuge koja traje Zauvek“ on je stvorio predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“.

UČENIK

Kad je Narcis umro jezero njegovog zadovoljstva pretvorilo se iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, i Oreade su plačući došle kroz šumu da bi mogle pevati jezeru i pružiti mu utehu.

I kad su videle da se jezero pretvorilo iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, raspustile su svoju dugu zelenu kosu i plakale jezeru i rekle: „Nas ne čudi da ti ovako žališ za Narcisom, tako lep beše on.“

„Zar Narcis beše lep?“, reklo je jezero.

„Ko bi to znao bolje od tebe?“, odgovorile su Oreade. „Nas je uvek zaobilazio, a tebe je tražio, i ležao bi na tvojim obalama i gledao bi dole u tebe, i u ogledalu tvojih voda gledao je svoje lepote odraz.“

I jezero je odgovorilo: „Ali ja voleh Narcisa jer, dok je ležao na mojim obalama i gledao dole u mene, u ogledalu njegovih očiju, ja uvek gledah svoje sopstvene lepote odraz.“

SUDNICA

I beše tišina u Sudnici, i Čovek izađe nag pred Boga.

I Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, i ti beše okrutan prema onima koji behu unesrećeni, i prema onima koji tražiše pomoć ti beše surov i kamena srca. Siromasi te dozivahu a ti ih ne ču, i uši tvoje behu gluve za plač Mojih nesrećnika. Nasleđe siročadi ti zaista uze za sebe i ti zaista posla lisice u vinograd tvog suseda. Ti zaista uze hleb od dece i dade ga psima da jedu. I Moje gubavce koji živeše u močvarama, i behu u miru i slaviše me, ti zaista istera na puteve, i na moju zemlju od koje te stvorih ti zaista proli nevinu krv.

I čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I opet Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, ti tragaše za Lepotom koju Ja prikazah, a ti zaobiđe Dobro koje Ja sakrih. Zidovi tvoje odaje behu oslikani, i iz kreveta tvojih gadosti ti zaista ustajaše na zvuk frula. Ti zaista sagradi sedam oltara za grehe zbog kojih stradah, i zaista kušaše hranu koja se ne sme kušati, i otmenost tvoje odeće beše obeležena trima znakovima srama. Tvoji idoli ne behu ni od zlata ni od srebra koje traje, već od tela koje propada. Ti zaista mazaše njihovu kosu mirisima i stavljaše narove u njihove ruke. Ti zaista mazaše njihova stopala šafranom i stavljaše prostirke pred njih. Antimonom ti zaista mazaše njihove kapke i njihova tela ti zaista mazaše mirtom. Ti se zaista klanjaše do zemlje pred njima, i prestoli tvojih idola behu obasjani suncem. Ti pokazaše suncu svoj sram i mesecu svoje ludilo.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I treći put Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Zlo beše tvoj život, i zaista zlom si uzvratio dobru, i nepoštenjem ljubaznosti. Ruke koje te hraniše zaista si ranio, i grudi koje te hraniše ti si zaista prezreo.

Onaj koji ti dođe s vodom ode žedan, a odmetnike koji te skriše u svojim šatorima noću, ti zaista izdade pre zore. Tvog neprijatelja koji te poštedeše ti zaista uhvati u klopku, i prijatelja koji iđaše s tobom ti zaista izdade za novac, i onima koji ti donesoše ljubav ti uzvrati požudom.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I Bog zatvori Knjigu Života Čovekova i reče: „Svakako ću te poslati u Pakao. Baš u Pakao ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Pakao i zbog čega?”

„Jer u Paklu sam uvek živeo”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

I malo zatim Bog progovori i reče Čoveku: „Pošto te ne mogu poslati u Pakao, svakako ću te poslati u Raj. Baš u Raj ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Raj i zbog čega?”

„Jer nikada, ni na kojem mestu, ne mogoh ga zamisliti”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

Tri priložene pesme u prozi Oskara Vajlda dobra su ilustracije tema koje su zaokupljale pokret dekadencije i estetizma s kraja 19. veka. Estetika i religija, lepo i dobro, zlo, greh, zadovoljstvo i patnja neke su od tema ovih simboličnih, kratkih priča koje ponavljaju, upotrebom određenih glagolskih vremena, ton svetih knjiga. O ovim pesmama u prozi je Milena Vranešević, njihov prevodilac, napisla sledeće:

Tekstovi poseduju visok stepen artizma, ritmičkih i tropičnih figuracija i ponavljanja, kompaktne su strukture i balansiranog intenziteta. Andre Žid tvrdi da mu ih je Oskar Vajld pričao pri susretima i naziva ih pričama, a Crnjanski navodi prevod jedne pesme kao primer Vajldovog umeća, nazvavši je pripovetkom. Oba ova pisca naglašavaju da je svoja najbolja dela britanski autor prepričavao u društvu, pa se može i pretpostaviti da su njegove pesme u prozi mnogi najpre čuli kao priče, pre nego što su 1894. godine bile objavljene.

Motivi koje Vajld obrađuje su ključni problemi hrišćanstva (teme greha, pokajanja, oprosta, Hristove mudrosti i njegovog ponovnog dolaska, Poslednjeg suda, stradanja i prolaznosti). S obzirom na to da je Oskar Vajld pripadao Estetičkom pokretu i držao predavanja u SAD o estetizmu, izvesno je da su problemi lepote, njenog trajanja i prolaznosti trajno zaokupljali ovog autora, te da im se on posvetio i u drugim svojim delima, posebno potresno u ispovednoj lirskoj prozi „De profundis“. Tako su estetizam i religioznost dva stuba Vajldovog stvaralaštva, kao i dve referentne tačke u izučavanju i tumačenju prevedenih pesama u prozi. Njegovi stavovi o estetici i religiji međusobno se prepliću i razvoj svake od ovih ideja uticao je na razvoj one druge. Zajednički imenitelj u razmatranju ovih pojmova nalazimo u autorovom stavu da je lepota vrhovni imperativ i u umetnosti i u življenju, kao i u tome što je Hrist označen kod Vajlda kao vrhovni umetnik i jedan od prvih romantičara pre pojave epohe romantizma. Relacije između duše, lepote i hrišćanstva on povezuje težnjom za individualizmom, za koji tvrdi da je osnov umetnosti koliko i religioznosti.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Prevod i citat: Milena Vranešević

Izvor: Letopis Matice srpske

Fotografije: Napoleon Sarony, „Četri portreta Oskara Vajlda“, 1882.

Sfinga Oskara Vajlda

Objavljeno od strane

Hiljadu umornih vekova je tvoje…
ti umeš da čitaš hijeroglife na visokim obeliscima od peščara,
govorila si s aždajama i gledala hipogrife.
Kaži mi, jesi li bila u blizini kad je Izis pala na kolena pred Ozirisom?
I jesi li videla Egipćanku kako rastapa svoj prsten za Antonija?
I jesi li videla Kipriju kako ljubi belog Adonisa na katafalku?
Pevaj mi sva svoja sećanja!
Pevaj mi o jevrejskoj devici koja je lutala sa svojim svetim potomkom.
Pevaj mi o onoj mirisnoj sivozelenoj večeri kada si, šćućurena na obali
čula sa zlatnog Adrijanovog broda Antinohov smeh,
telo od slonovače tog retkog mladog roba s ustima kao nar!
Ko behu tvoji ljubavnici?
Ko behu oni što su se borili za tebe u areni?
Ko je bio predmet tvoje Čežnje? Da li te Drudo posedovao svakog dana?
Jesu li džinovski gušteri došli i legli preda te na obalama punim trske?
Možda su krilati lavovi s velikim metalnim bokovima skočili na tebe u tvom grešnom leglu?
Ili su se čudovišni hipopotami teturali prema tebi u magli?

Kako je suptilan i tajanstven tvoj osmeh! Nisi dakle volela nikoga?
Ne, ja znam; tvoj suložnik beše veliki Amon!
Krvlju jaraca i krvlju bikova naučila si ga monstruoznim čudima.
Čisti Amon beše tvoj suložnik! A tvoja ložnica Nil koji se puši!
I svojim iskrivljenim arhaičnim osmehom gledala si kako ga strast preplavljuje i napušta.
Pođimo u Egipat! Bez straha. Samo je jedan bog mrtav.
Samo je jedan bog dozvolio da mu rebra budu probodena kopljem jednog vojnika.
Ali, oni tvoji ljubavnici, nisu mrtvi…
Zašto oklevaš? Idi odavde!
Kucanje tvoje krvi stvara otrovne melodije, a tvoj crni vrat je kao rupa koju je ostavila baklja ili gorući ugalj na saracenskim tapiserijama…
Koja se to furija sa pletenicama od zmija, kao da je izišla iz pakla, nezgrapnim i prljavim pokretima
iskrala iz carstva makom uspavane Kraljice i dovela tebe
u ćeliju jednog naučnika?
Idi odavde, mrska tajno! Užasna životinjo, idi odavde!
Ti budiš u meni sva životinjska osećanja…
Lažna Sfingo! …ostavi me na mom raspeću,
s kojega bledo telo, nepokretno od bola, gleda svet umornim očima,
i plače za svakom dušom koja umire, i plače za svakom dušom uzaludno.

Ukoliko bismo dekadentnu fatalnu damu morali da poredimo sa nekim mitološkim bićem onda bi to bila Sfinga. Njena nedodirljivost i okturnost inspiriše Oskara Vajlda, čiji je i nadgrobni spomenik, koji je izvajao britansko-američki skulptor Jakob Epštajn, u obliku ovom mitološkog čudovišta. O Vajldovoj pesmi „The Sphinx“ piše u nastavku Mario Prac:

Kao i uvek – a to je posebno tačno za njegove pesme – Vajld na neodoljiv način podseća na svoje izvore (sve retke reči koje se pojavljuju u „The Sphinx“ uzete su iz Floberovog dela „Iskušenja svetog Antonija“) ili bolje svoje reminiscencije: jer, imajući u vidu savitljivu i imitatorsku narav ovog pisca-glumca (glumca ne u profesionalnom smislu, nego u još gorem smislu jedne dijateze), ne bi bilo tipično da je Vajld ubeđen da je glas – kad je samo odjek: i u tome je tragedija (ili komedija) njegove prevrtljive ličnosti.

O Oskaru Vajldu pisao je i jedan naš pisac, Miloš Crnjanski. On se, zapravo, ne dotiče dela o kome mi pišemo, Vajldove poeme „Sfinga“, objavljene 1894, ali ono što je o ovom irskom piscu zapazio nama može biti zanimljivo.

Treba poznavati Vajldov život da bi se uživalo u njegovim knjigama. Kao dobri i raskošni majstori renesanse, on je svoj život držao u rukama svojim kao umetničko delo. Bez ikakve veze sa Engleskom, on je već odavno pisac kojeg ne čitaju mase. Uzimam mu namigivanje na socijalizam, Oskar je daleko od svog zemljaka Šoa, i njegovi sjajni paradoksi o politici i narodima, o bogatstvu i radu iščezli su, dok njegove duhovite rečenice o životu i umetnosti svakim danom blistaju sve više. O Vajldu se uvek pisalo preterano: ili zlo ili dobro. Pre svega, ima više Vajlda. Vajldu liričaru može biti mesta u engleskoj lirici tek u trećem redu. Većina njegovih pesama, punih utisaka iz Svinberna i Kitsa, gubi svu draž kad joj se oduzme sjajna spoljašnjost; ali „Harmides“ i „Sfinks“ su spevovi čudesne lepote.

Tri glavna lica samo su tri obrazine Vajldove: lord koji duhovito prezire sve, slikar koji očajno voli sve što je lepo i mladić koji se strmoglavljuje u uživanje, tražeći da u njemu odgonetne tajnu života. U vatrometu duhovitih rečenica, koje se rugaju svemu, jednako blistaju lepota-reči, kakvih je malo u svetskoj književnosti. Ono što se tu govori opija dušu i čini se da ta knjiga ima moć u koju njen junak veruje. Vajld prosto zaprepašćuje svojim ogromnim poznavanjem lepih stvari. Sve to prosipa se po romanu kadšto nemarno, ali sa beskrajnim bogatstvom. Sigurno je da je najsjajniji roman dekadentne engleske aristokratije, verniji nego francuski „Crveni krin“ od Anatola Fransa.

I kada bude zaboravljen Vajld ironičan psiholog i lakomislen moralist, tek onda će početi da se širi slava Vajlda esteta. Jer, kao estet, on je jedan od najtananijih duhova koji su pisali. I mada je umetnosti prilazio samo sa jedne hedonističke strane jer je možda to zaista jedina sa koje joj treba prilaziti, on ju je ovio jednim tajanstvenim veličanstvom kakvo joj od Grka amo niko nije umeo dati.

I zato će roman „Slika Dorijana Greja“ biti doživljaj za svakoga. Jer na kraju, kada ga pročitate i zaboravite sve ličnosti i događaje u njemu, ostaće vam još dugo u duši drhtanje neko puno tajanstvene lepote ove knjige, kakvu su imala samo dela u srećnim vekovima grčkim i renesansnim, kada su znali istinu: „Lepota je jedino protiv čega ni vreme ništa ne može. Filozofije se rasipaju kao pesak, jedna vera prolazi za drugom, ali je lepota radost za sva vremena i svojina večnosti“.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citat 1: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Citat 2: Delovi iz kritike Miloša Crnjanskog, u: Oskar Vajld, „Slika Dorijana Greja“, preveo David S. Pijade, Feniks Libris, Beograd, 2011.

Fotografije: Frederick H. Evans, oko 1900. (The J. Paul Getty Museum)

Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Objavljeno od strane

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala a na nagovor svoje majke, udate za cara, ali na Krstiteljevo negodovanje, za uzvrat je tražila glavu sveca. Saloma je prototip junakinje kakvu književnost dekadencije i simbolizma veliča u svom stvaralaštvu, inspirisana, najpre, poezijom Šarla Bodlera ali, pre nje, i Kitsovom pesmom „Lepa dama bez milosti“. Štrausova Saloma, Malarmeova Saloma, Vajldova Saloma, sve su to fatalne žene, neprobojne i okrutne sfinge, objedinjene istim imenom.

Na sajtu Britanske biblioteke, odakle su preuzete Berdslijeve ilustracije Vajldove drame, piše sledeće:

Aubrey Beardsley (1872–1898) was a fashionable young London illustrator. When „Salomé“ was first published in February 1893, the „Pall Mall Budget“ magazine asked Beardsley for a drawing in response. They rejected the macabre, fantastic image he based around the play’s last scene, in which Salomé embraces the severed head of John the Baptist.

In April, however an art publication, „The Studio“, ran it as part of its first edition.

The critic Peter Raby argues that „Beardsley gave the text its first true public and modern performance, placing it firmly within the 1890s – a disturbing framework for the dark elements of cruelty and eroticism, and of the deliberate ambiguity and blurring of gender, which he released from Wilde’s play as though he were opening Pandora’s box.“

Berdsli ilustruje Vajldovo delo pet godina pre svoje smrti. Kada je pisac prvi put video ove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

March ’93. For Aubrey. For the only artist who, besides myself, knows what the „Dance of the Seven Veils“ is, and can see that invisible dance.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj umetnosti, u poglavlju „La belle dame sans merci“, piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer miti i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela, o kome se, kao i uostalom o celokupnoj Vajldovoj ličnosti i pojavi, ne izjašnjava najpohvalnije:

Dakle, pre nego što će Vajld obraditi priču o Salomi, Hajne i Laforg su je ironijom oslobodili tragičnog sadržaja. Pa ipak, kao što se često dešava sa lažnim delima iz druge ruke, upravo je Vajldova Saloma postala popularna (godine 1894. Antoine Sabatier je prikazao jednu svoju dramu, „Le Baiser de Jean“, u kojoj je Saloma zamišljena na isti način kao kod Vajlda: kao histerična, demonska i mračna, luda od sadističke ljubavi. Saloma je inspirisala i Rusa Aleksandra Bloka, u drugoj pesmi o „Veneciji“, u „Pesmama o Italiji“, 1909, i Portugalca Eugenio de Castra). Godine 1896. ova drama – napisana specijalno za Saru Bernar, ali je cenzor sprečio to izvođenje – doživela je osrednji uspeh na pozornici. Godine 1901, godinu dana posle Vajldove smrti, prikazana je u Berlinu i od tada – zahvaljujući i muzici Riharda Štrausa – neprestano se pojavljuje u evropskim pozorišnim repertoarima. U Nemačkoj je bila na repertoaru duže od bilo koje druge engleske drame, uključujući i Šekspirove. Prevedena je na češki, holandski, grčki, mađarski, poljski, ruski, katalonski, švedski, čak i na jidiš. U Italiji je bila na repertoaru Lide Boreli i ja se još sećam s koliko su uživanja muškarci okretali durbine prema razrokoj zvezdi odevenoj samo u ljubičasta i zelena svetla reflektora.

Salome Flobera, Moroa, Laforga i Malarmea poznate su samo ljudima od pera i sladokuscima, ali Salomu genijalnog lakrdijaša Vajlda znaju svi.

Najzad, Prac piše i o Berdsliju, ilustratoru ove drame, čija smo dela upravo videli. Manje je poznato da je Berdsli bio i pisac.

Sok engleskog dekadentizma nalazi se u četrdesetak stranica „romantičnog romana“ Obrija Berdslija „Under the Hill“ (posthumno objavljenog 1904, u znatno pročišćenijoj verziji od originalne), u kome preciozni stil koji podseća na stil „Hypnerotomachia“ (iz čijih famorznih ilustracija Berdsli za svoje crteže uzima ne samo ornamentalne motive nego čak i tehničke sugestije – uporedi poročna lica Berdslijevih figura s licimafigura u knjizi Frančeska Kolone i biće jasno kako Englez samo karikira ove poslednje moralnim ili je bolje reći nemoralnim sadržajem, lakim izoipačivanjem crta) dobija živahnost nekim osobinama iz 18. veka i sladostrasnim francuizmima: to je jedan ustajali stil prema estetici Dez Esenta.

U „Under the Hill“ izvrsni Opat Fanfreluš, Polifil ove fine avanture, ulazi u misteriozni breg gde živi Elena i tu biva pozvan na veličanstvenu orgiju. Priča je samo neprekidni opis dekora, pred kojima Fanfreluš polifilski pada u ekstazu, haljina, šešira „floral with red roses“; obiluju dekorativni citati retkih ili izmišljenih knjiga i Vagnerovih dela (Berdsli je bio oduševljen Vagnerom, kad je bio u Londonu retko je propuštao Vagnerove koncerte. Među njegovim crtežima postoji i jedan pod naslovom „The Wagnerians“). Opisan je i balet sa satirima i seoskim devojkama „The Bacchanals of Sporion“, gde je Sporion „visok, mršav, izopačen mlad čovek, lako pognut, poremećena hoda, ovalnog bezizraznog lica sa maslinastom kožom nategnutom preko kosti, snažan, purpurnih usana, dugačkih kosih očiju i s velikom pozlaćenom kosom“. Delo je od strane preobraćenog Berdslija, katolika francuskog dekadentnog tipa, posvećeno kardinalu Poldiju Pecoliju, „nunciju svete stolice u Nikaragvi i Patagoniji“.

U „Ballad of a Barber“, koja je takođe objavljena u časopisu „The Savoy“, jula 1896, Berdsli daje oduške jednom perverznom hiru; berberin Karusel, oduševljen mladalačkom svežinom jedne mlade trinaestogodišnje princeze, „lirske i nežne kao neka Šubertova melodija“, preseca njen vrat komadom stakla od boce kolonjske vode, a zatim napušta žrtvu „nežno kao što se san odvaja od spavača“; i, na kraju, završava na vešalima.

Ovaj letimičan pregled, za kraj, dopunjujemo i jednom muzičkom kompozicijom, pomenutom Štrausovom melodijom iz opere-jednočinke „Saloma“ koju je komponovao bivajući inspirisan Vajldovom predstavom. U Bibliji se nigde ne pominje ples sa sedam velova ali najpoznatijoj kompoziciji u okviru svoje opere Štraus daje ime prema Vajldu. Ples sa velovima u doba ovih umetnika naročito je dobro izvodila američka balerina Lui Fuler.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citati: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Mario Prac o Vajldovom romanu „Slika Dorijana Greja“

Objavljeno od strane

Klasik engleskog dekadentizma je Slika Dorijana Greja (prvo objavljena u Lippincott’s Monthly Magazine, jula 1890), gde protagonista, iskvaren čitanjem francuskih knjiga, propoveda principe paganskog hedonizma D’Albera i Gotijea, profinjujući ih najnovijim receptima Dez Esenta. Čim se pojavio, roman je napadnut u The St. James’s Gazette, gde se osuđivalo „novo sladostrašće“, koje „uvek vodi prolivanju krvi“ („always leed up to blood-shedding“). Ma koliko se u knjizi tvrdi da „iza svega što postoji ima nečeg tragičnog“, ma koliko se govori o „bolu koji stimuliše osećaj lepote“ i o „ranama koje su slične crvenim ružama“ i na kraju pokušava da se lik protagoniste okruži čudnim senkama misterije i smrti, Vajld ne uspeva da stvori zastrašujuću atmosferu. On želi da od Poa pozajmi (Ovalni portret), od Rosetija (Saint Agnes of Intercession, The Portrait), a možda i od Maturina (1) čaroliju portreta i ponovo od Poa (Vilijam Vilson), a od Stivensona (Čudni slučaj Dr Džekila i Mr Hajda, 1886. i Markhajm, 1885) zastrašujuću ideju o udvostručavanju ličnosti protagoniste (2); usred jedne scene koja pretenduje da bude jezovita, Vajld je u stanju da ubaci cigaretu s opijumom, par limun-žutih rukavica, lakovanu kutiju šibica, srebrni poslužavnik u stilu Luja XV ili saracensku lampu optočenu tirkizom i tako sruši celu građevinu, otkrivajući da istinsko interesovanje autora leži u dekoraciji. Tako će on govoriti o „događajima koji se na tihim krvavim krvavim nogama uvlače u mozak“ („the events of the preceding night crept with silet blood-stained feet into his brain“), o „monstruoznim krilima smrti koja kao da se okreću u olovnom vazduhu“ („its monstruous wings seem to wheel in the leaden air around me“)… A da ne govorimo da je ovo što sada činim upravo ona estetska analiza od koje sam se maločas ogradio: te neprikladne dekorativne slike potvrđuju neozbiljnost moralne angažovanosti, površnost hedonizma kod Vajlda, koji je bio sladokusac i hirovit kao neodgovorno dete. On je čak i skandal primio dobrodušno (kao što je poznato, mogao je da napusti Englesku između prvog i drugog procesa) ne toliko zbog čari ponora – koje je nesumnjivo bilo – koliko zbog tragičnog savršenstva koje će taj skandal doneti njegovoj karijeri; dakle, zbog spoljnog dekorativnog, više nego unutrašnjeg motiva (3). Stil Dorijana Greja kreće se negde između bajke i duhovitosti: Vajld je u dijalozima obično kasni epigon komediografa osamnaestog veka, ubacivanjem gomile dosetki on u opisima poprima lažnu naivnost i pitoresknu naduvenost odraslog čoveka koji želi da pred decom koju hoće da zabavi, izgleda naivno i zanimljivo. Ukratko, Vajldova tačka gledišta je uvek scenska, prospektivna; on stalno pozira, a poziraju i njegove ličnosti, i njegovi pejzaži i njegovi događaji. Kad je sve rečeno, značenje Dorijana Greja možemo smatrati u potpunosti izraženim onim latinskim stihovima (In honorem Doriani Creatorisque eius) koje je Lajonel Džonson posvetio Vajldu kada mi je ovaj poslao roman (4):

Amat avidus amores
Miros, miros carpit flores,
Saevus pulchritudine:

Quanto anima nigrescit,
Tanto facies splendescit,
Mendax, sed quam splendide!

Reference:

(1) Kad je Vajld izišao iz zatvora živeo je izvesno vreme pod lažnim imenom Sebastijan Melmot, očigledno nadahnutim Maturinom. Što se tiče motiva presipanja duše u portret vidi takođe priču Portret u Petrogradskim pričama N. Gogolja, gde jedan zelenaš živi i posle smrti u groznim očima svog portreta. Vidi H. Richter, Geschichte der Englischen Romantik, Hale, 1911. i D. Scarborough, The Supernatural in Modern English Fiction, Njujork i London, 1917.

(2) Railo, str. 188. i 306-7.

(3) O Vajldovom procesu vidi W. Gaunt, The Aesthetic Adventure i Montgomery Hyde, The Trials of O. Wilde, London, 1948.

(4) Burdett, str. 179.

SLIKE: Reprodukcije priložene u ovoj objavi preuzete su sa sajta Britanske biblioteke. U pitanju je bibliofilsko izdanje romana Slika Dorijana Greja sa ilustracijama Henrija Kina. Na sajtu biblioteke o ovom izdanju piše sledeće:

Oscar Wilde’s (1854-1900) only novel „The Picture of Dorian Gray“ is the Faust-like tale of a man who devotes his life to sensuality and debauchery, but remains youthful, while his portrait shows the effects of his physical and spiritual decay. The novel proved as controversial as Wilde’s private life. It first appeared, censored, in 1890 in „Lippincott’s Monthly Magazine“. A version heavily altered by Wilde was published in book form the following year.

This edition comes from 1925, with illustrations by Henry Keen. In addition to the twelve plates are embellishments and decorations (such as the butterfly on the cover and inked pattern at the end) hinting at the „art nouveau“ style of Aubrey Beardsley (1872-1898).

The final image shows the rings on the dead Gray’s hand – the only way to identify the body, which has now suddenly aged, while the portrait has returned to its youthful perfection.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Izvor: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Časopis „Yellow Book“

Objavljeno od strane

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost ima(la je) svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom „Žuta knjiga“ (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897.

Ime časopisa provocira neodređenošću. Žuta knjiga je, zapravo, knjiga koju čita Dorijan Grej, junak romana Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ikona pokreta simbolizma i dekadencije, bar kada je šira čitalačka javnost u pitanju. Zapravo, ikona pokreta dekadencije, koji se pojavio među belgijskim, engleskim i francuskim umetnicima, bio je jedan drugi književni junak, Uismansov bizarni esteta Dezesent, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je, u stvari, roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju oda počast dva velika romana estetike s kraja 19. veka (fin de siècle). Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala i Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Umetnički direktor časopisa, današnjim jezikom rečeno, bio je tada mladi slikar Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija pokreta dekadencije. Neka izdanja na srpskom jeziku, od romana Nasuprot do najznačajnije kritičke knjige ove književnosti, knjige italijanskog pručavaoca Marija Praca, Agonija romantizma (prevod naslova ne odgovara originalu koji glasi La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica), sadrže Berdslijeve ilustracije na svojim koricama.

Na priloženim slikama zadnjih strana magazina vide se dve jasno odeljene celine, jedna pripada književnosti, druga slikarstvu. Obe umetnosti dobile su podjednak status i fizički su bile raspoređene odvojeno unutar časopisa. Autori koji su objavljivali svoja dela, bar na osnovu dve priložene slike, današnjoj publici su nepoznati, izuzev Henrija Džejmsa i Berdslija. Redakcija časopisa je 1895. godine bila napadnuta i skoro kamenovana zbog Oskara Vajlda. On je pod miškom držao žutu knjigu za koju je rulja mislila da je u pitanju časopis. Ipak, Vajld je u tom trenutku držao jedno drugo delo, roman Afrodita francuskog pisca Pjera Luisa (Pierre Louÿs).

Izvor slika: British Library

O delima Anselma Kifera

Objavljeno od strane

Among the artists whose work I know, Kiefer is perhaps the most talented, ambitious and literary of them all, and maybe that is why his universe appeals to me so strongly. – Orhan Pamuk

Ne sećam se kada i gde sam prvi put videla slike (reprodukcije) Anselma Kifera ali su mi se odmah dopala monumentalna dela, skulpture, knjige, fotografije. U eri „dematerijalizacije“, u eri „digitalnog“, u eri „koncepta“, Anselm Kifer je pravi primer romantičarskog umetnika. On ne odustaje od slike, od reči, od mita, od preispitivanja, on ne odustaje od materije i metafizike. Njegove slike (smemo li napisati platna?) teške su nekoliko stotina kilograma. Na njima je puno boje, puno slame, stolica, metalnih predmeta. Kifer stvara materijalnost, sliku, konkretno, čulno, istovremeno bivajući brutalan prema materijalnosti.

Na putovanjima sam se dva puta srela sa Kiferovim delima. Prvi put u Veneciji, u „Pegi Gugenhajm“ muzeju gde sam videla platno na kojoj je arhetipska slika, veoma važna za moju ličnu mitologiju, život, pisanje, a to je opustošena njiva. Nad njom se nadvijala kosa plave Margarete, slama, i stihovi ispisani rukom, prelepim rukopisom samog slikara, koji su iz pesme „Fuga smrti“ Paula Celana.

Tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko

Drugi put je to bilo u Briselu kad sam u „Muzeju lepih umetnosti“ kupila tri knjige među kojima je jedna bila posvećena radu Anselma Kifera. Razmišljala sam kako je njegovo delo blisko književnosti, i ne samo po upotrebi jezičkih elemenata, već u celini. Ono nije narativno ali poziva čitaoca da pejsaž dopuni prošlim i budućim. Delo je uvek tu, u sadašnjem, u zamrznutom, u trenutku koji je istovremeno i večnost. Večna sadašnjost.

Naišla sam na nekoliko zanimljivih tekstova i video zapisa o Kiferu. Jedan je tekst Kristofa Ransmajera, drugi je Orhana Pamuka, savremenog turskog pisca, jednog od Kiferovih umetničkih pandana. Njegov citat sledi u nastavku. Takođe, pored dokumentarnog filma „Remembering the Future“, naišla sam i na tri videa nastala povodom Kiferove izložbe u bečkom muzeju „Albertina“. Svi ovi tekstovi i filmovi mogu biti, uz moje upravo predočeno sećanje, početni impuls i uvid u dalje istraživanje ovog umetnika.

I found myself thinking once again that perhaps the reason why I loved these paintings so much was the artist’s ability to demonstrate the kinship of words and images, legends and landscapes. All these words, letters, trees, mountains, frail flowers and forgotten roads were part of a single text, and shared a common texture. All I wanted was to be able to read these paintings and the forceful brushstrokes that had formed them.

Izvor citata: The Guardian

Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Objavljeno od strane

I think in pictures. Poems help me with this. They are like buoys in the sea. I swim to them, from one to the other. In between, without them, I am lost. They are the handholds where something masses together in the infinite expanse. – Anselm Kiefer

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije (Rusija, 1917). Tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu. Naredni citati predočavaju inicijalnu ideju slikara koji je, baš kao i pesnik kojim je bio inspirisan, zaokupljen istorijom i njenim stalnim, tragičnim ponavljanjem.

In 2016, inspired by a visit to St Petersburg, Anselm Kiefer produced a new exhibition project for the Hermitage. In a three-part space specially fitted out for the exhibition in the Nicholas Hall, Kiefer presents a series of new works that are important for him and are dedicated to the Russian Futurist poet and experimental wordsmith Velimir Khlebnikov (1885–1922).

One of the central ideas for Khlebnikov – an endless cycle of decisive military clashes that take place on land and water once every 317 years – provided Kiefer with a basis for reflections on the theme of war and peace, the transient and finite character of all human undertakings, the mercilessness of fate. At the same time, the exhibition „Anselm Kiefer, for Velimir Khlebnikov“ is a picturesque ode to the beauty of rusting ships that once inspired terror but have now been abandoned by their creators at the very end of the earth.

Khlebnikov’s initial motivation was a highly personal response to Russian defeat in the Russo-Japanese War: „I wanted to discover the reason for all those deaths.“ Kiefer is actually denying Khlebnikov. Kiefer’s ironic use of Khlebnikov’s predictive models reflects his conviction that history can never be programmed or given a fixed form.

Velimir Hlebnjikov je smatrao da se određeni istrijski događaji ponavljaju svakih 317 godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, ali da se njihov ritam ne može lako utvrditi i da njihova cikličnost nije izvesna, bar ne na isti način i predvidiva.

Ko god je čitao poeziju Velimira Hlebnjikova neće prepoznati istu na Kiferovim platnima. Ono što je posebno interesantno jesu podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, leže u sred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige.

Podmornice su moćno oružje, strah tokom rata svih onih što pored mora iščekuju mir. Mene su uvek asocirale na putovanja, ne na rat, što je posledica čitanja Žila Verna. Podmornice na Kiferovim slikama simbol su starog, iskorišćenog, besmislenog u neku ruku. Čemu sada ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija služi? Jesu li podmornice istorija? Šta je istorija? Kakvi predmeti, kakvi ljudski izumi utiču na naše živote?

Bitno je dovoditi rad jednog umetnika u vezu sa radom njegovih prethodnika i njegovih savremenika, nezavisno od umetnosti kojima su se oni drugi, sa kojima ga poredimo, bavili. U našem slučaju i Orhan Pamuk i Velimir Hlebnjikov bili su umetnici pisane reči. Međutim, to ne treba da nas zavara. Kiferovo delo komunicira sa mnogo drugih umetnika, ali čini se da je češće u dijalogu sa pesnicima i filozofima, pre nego sa drugim slikarima.

Paralele su prisutne. Pamukovo oduševljenje literarnim u Kiferovom delu korespondira sa Kiferovim citatom na početku, kada slikar kaže da njemu poezija pomaže da razmišlja u slikama, one su za njega kao bove u vodi koje mu pomažu da se u beskraju orjentiše. Najzad, kao završnicu ove objave, izrazila bih jednu svoju zapitanost koja je u vezi sa slikarevom inspiracijom: zašto Hlebnjikov a ne Mandeljštam?

Slike: The State Hermitage Museum (1, 2)

Preporuka: Panathinaeos

Image result for anselm kiefer velimir chlebnikovImage result for anselm kiefer velimir chlebnikov

Kristof Ransmajer: „Prijatelj olova – Anselm Kifer“

Objavljeno od strane

Čini ono što želiš. Anselm Kifer, podstaknut takvim i sličnim rečenicama, jednako lakim da se shvate i teškim da se slede, počeo je da se igra najlakšim i najtežim, užasom i smehom, najmanjim i najvećim razmerama – i da u ateljeima u badenskom Odenvaldu slika ne samo u formatima prevelikim za nemačke dnevne sobe i zidove galerija, već je i na podu upetljavao minijaturne armije i olovne modele tenkova u zamršene ratne pohode, slao je umanjene flote u pomorske bitke u cinkanim kadama i vodio gubitničke ratove između stolova i stolica, kao karikaturu besciljne, beskrajne surovosti one drame koju je tada, kao i danas, nazivao istorijom.

Dobro se sećamo zgražanja kad je krajem šezdesetih godina prošlog veka ublici koja se brzo uvećavala pokazao fotografije, crno-bele slike koje su ga prikazivale sa rukom ispruženom u pozdrav Hajl! na raznim evropskim obalama, na italijanskim, francuskim, holandskim plažama: umetnik kao sitna, ponekad gotovo iščezavajuća figura pred talasima koji se valjaju ka obali, lica okrenutog horizontu nazubljenih valova, čovečuljak kose raščupane od vetra, kao utonuo u jednako smešan i zlokoban osvajački gest.

Okupacije, tako je Kifer nazvao seriju tih dokumentarnih fotografija, i bio je prinuđen da otkrije kako u njegovoj domovini rituali uspomena na užas moraju da slede stroža, a u svakom slučaju drugačija pravila nego što su pravila izazivačkog podrugljivca. Zar je smelo da se desi da neko nastupi protiv Atlantika i Sredozemlja uz nemački pozdrav i time opet priziva tek prevaziđenu želju za ubijanjem i bes jedne nibelunške armije, ugljenisane u plamenu bombi? Hitlerovskim pozdravom protiv talasa!

KREVET OD PAPRATI I TRAVE

Čak i dreka žaba na obali jednog od zapadnih ribnjaka, zarasloj u rogoz, gde smo sad zastali, tek je nežni poj u poređenju sa onim horom koji se u Nemačkoj oglasio nakon serija slika poput Okupacija. Ko zna, možda bi kreštavi glasovi nemačke kritike, potresene Kiferovim nastupom, bez zadivljenih priznanja i odziva iz Amerike zauvek otrovali umetnikovu slavu stalno iznova recitovanom optužbom da se taj.. taj.. taj slikar zabranjenim gestovima, zabranjenim znakovima, zabranjenim slikama dotiče prošlosti. Tek kad su se čak i u Izraelu začuli glasovi koji su posvedočili da taj umetnik iz Nemačke spada u pravednike, pristali su i tamo odakle je potekao da poveruju kako ta sićušna, iščezavajuća figura na obalama Holandije i Italije i Francuske nije pozdravljala firera i despota, već, možda, uz talase samo razum, i da je ispruženom rukom ukazivala na ludilo onoga što je ljudski moguće, a ne na neki trijumf.

Ali na kraju nisu zgražavanje, nisu nesporazumi i često besni napadi bili ono što je našeg domaćina podstaklo na oproštaj od Nemačke, već samo ono što sve nas ponekad pokrene i otera u bekstvo ili u nešto drugo – priče i njihov kraj. Kifer je napustio Nemačku, godinama i godinama je putovao, na mnogim mestima je tragao za jednim novim mestom i konačno ga je pronašao ovde, u zavetrini Sevena, na La Riboti. U Nemačkoj je za sobom ostavio toliko toga, ateljee, umetničke zbirke, biblioteku, skulpture, slike i pre svea – ljude: porodicu, učitelje.

Učitelj? Ne, naš domaćin nikad nije želeo da nekog poučava niti da ikada nekog vida niti da popravlja svet. Kome bi umetnost trebalo da služi? Šta su slike značile? Šta je značila ova slika, ova skulptura? Misli šta hoćeš. Radi šta hoćeš. Anselm Kifer, nevidljiv u tami, progovara iz rogoza: ovde, kod žaba, sledećih meseci nastaće nova kuća za goste. Za vreme jednog obilaska po danu na ovoj obali smo videli plavi pravougaonik pored zaraslih ruševina zidova, obris iscrtan plavim lakom preko paprati i trave. To je krevet, odgovara nam Kifer iz rogoza i primoran je da usred žablje pesme i sam podigne glas, obris velikog kreveta u kome će se u budućnosti odmarati gosti na La Riboti. Sad ga čujemo kako se smeje: tek kad on sam bude ovde odležao, na obali, u travi, glavom i stopalima tamo gde će jednom počivati glave i stopala usnulih gostiju, tek tada će jedna dotle tek zamišljena, odsanjana kuća moći i stvarno da se uzdgne iz rogoza.

Kuće. Palate. Dvorane sa stubovima. Prisećamo se Anselma Kifera za vreme prvih godina njegove svetske slave: slikar bezljudnih šejzaža i njiva, ispisanih slovima, slikar zavejanih, pustih polja ruševina ili despotskih arhitektura koje su se smrknuto dizale u visinu, za koje su kao modeli služile monumentalne građevine, dvorane sa stubovima i spomenici jedne varvarske vladavine koja je potopljena u ruševinama od bombardovanja. Slike visoke kao kuće, slike po kojima su posipani, navejani slama, pesak, zemlja i kosa i cigleni prah, i ponekad ispisivani stihovi pesama, Celanovih ili Ingeborg Bahman: Budni u ciganskom logoru i budni u pustinjskom šatoru – pesak nam curi iz kose, monumentalne slike kao ruganje svakoj monumentalnosti, često mesecima pod vedrim nebom prepuštene kiši, snegu, suncu, kako bi se vreme samo upisalo u prikazivanje i naslikalo da ono što jeste ne može ostati.

MELANHOLIČNE PTICE

Kifer je probadao svoje slike granama i ružama, gađao ih semenkama suncokreta, organskim materijalom koji se pretvarao u hranu za grinje, a u dvorištima ponekad i za pacove. A očajni restauratori su pisali pisma, na stotine pisama sa pitanjima o nekom firnisu ili konzervaciji semenki zavitlanih na platno kao spiralne magline, koje su, izjedene bubama, padale sa oslikanih zvezdanih nebesa kao kiša crnih, ugašenih zvezda, a koje je ipak trebalo, kao i istrulelu slamu, kao i ruže, očuvati, obnoviti.

Anselm Kifer iz principa nije odgovarao na pisama sa pitanjima o trajanju, zaštiti i postojanosti, smejao se kad bi neki galerista u gasnim komorama oslobađao čitav ciklus slika od grinja i drugih parazita ili počinjao da gaji ruže kako bi stalno zamenjivao cvetove koji su vejali sa slika. Slikar je želeo da se nedovršeno nebo koje čeka ili snežni pejzaž odbrane u najbolju ruku od pacova i miševa i insistirao je na tome da čak i prikaz mora ili neba uvek mora da pokazuje još jednu stvar: sveuništiteljski, sveproždirući tok vremena.

Ali onda, prisećamo se, dok on uključuje zujeći daljinski upravljač koji mu zasvetli u rukama, da bi se odjednom pred nama u noći stvorile tri, četri staklene kuće, kao sjajne nebeske palate – onda je taj slikar prolaznosti stupio pred nas i kao tvorac olovnih biblioteka, kao autor knjiga od olova, visokih na metre i teških na tone, posvećenih evociranju Mesopotamije, Žena s ruševina ili Tajnog života biljaka, koj esu u onim prepodnevnim časovima kad nam ih je pokazivao iz regala mogle biti izvađene samo uz pomoć krana guseničara i radnika koji su nosili zaštitne cipele sa čeličnim kapnama. I brodove od olova je sagradio naš domaćin, i olovne eskadrile, modele lovaca-bombadera u gotovo prirodnoj veličini koji su oklembešenih krila čučali na golim podovima galerija, melanholične ptice. I na kraju je u crno zastrtim salama dao da se podignu olovni kreveti, plavosive postelje u čijim su udubljenjima počivale samo hladne barice vode koje su odražavale svetlost galerija i muzeja, a nikad ljudi…

Prijatelj olova, svakako. Olova je bilo posvuda, u njegovim skladištima, njegovim ateljeima, na njegovim imanjima, u njegovom životu. Kad je trebalo obnoviti krov kelnske katedrale, on je dao da se staro olovo sa crkve šleperima dopremi na La Ribotu i onda se i sam zaprepastio kada su teretna vozila zastala na velikom trgu ispred ateljea i – bila prazna, jer je dozvoljena ukupna težina kolone vozila već bila dosegnuta čudovišnim teretom olovnih ploča koje jedva da su pokrivale teretne površine. Slike, brodovi, knjige, skulpture ptica, čak i model papirnog aviona koji je da je sklopilo neko dete, metarskih razmera, okačen na spoljnom zidu ateljea – sve od olova.

Prevela sa nemačkog Tijana Tropin.

Odlomak je deo eseja „Nerođeni, ili nebeski areali Anselma Kifera“.

Napomena: Dokumentarni film „Remembering the Future“ snimljen je 2014. godine povodom retrospektivne izložbe koju je Anselm Kifer održao u Londonu, u muzeju Royal Academy of Arts. Novinar koji razgovara sa umetnikom je Alan Yentob. Učinilo mi se da je ovaj film, za početak, najbolji način da se stekne uvid u slikarstvo ovog umetnika i njegov stvaralački kontekst.

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kentaur)

Objavljeno od strane

Kentaur je najharmoničnije biće fantastične zoologije. Ovidije ga u Metamorfozama naziva „biform“, ali često se ne opaža njegov heterogeni karakter, pa smo skloni pomisliti da je u platonskom svijetu postojao određeni kentaurski arhetip, baš kao što postoji za čovjeka i za konja. Trebalo je više stoljeća dok taj arhetip nije otkriven; rani arhaični spomenici pokazuju gola čovjeka, uz čiji su struk čvrsto i neudobno pričvršćeni truplo i stražnji dijelovi konja. Na zapadnoj fasadi Zeusova hrama u Olimpiji, kentauri već imaju konjske noge, a na mjestu gdje bi se trebao nalaziti vrat životinje, nalazimo ljudski torzo.

Kentauri su potomc Iksiona, kralja Tesalije i oblaka kojem je Zeus dao oblik Here (ili Junone); druga verzija legende tvrdi da potječu od Kentaurusa, Apolonova sina, i Stilbije; a, treća, opet, da su plod veze Kentaurusa sa kobilama Magnezijuma. (Kažu da kentaur potječe od gandharva; u Vedama su gandharvi niža božanstva koja tjeraju sunčane konje.) Kako je umijeće jahanja bilo nepoznato starim Grcima iz Homerova vremena, može se naslutiti da im se prvi skitki konjanik koji je naišao pričinio srašten s konjem, kao konkvistadorsko konjaništvo Indijancima. Evo teksta koji navodi Prescott:

Jedan je jahač pao sa svog konja; a Indijanci, videći da se životinja prepolovila, a sve do tada držeći konjanika i konja jednom životinjom, bijahu tako ispunjeni užasom da su se okrenuli i razbježali, vrišteći svojim zapanjenim drugovima da se životinja sama raspolovila; u tome možemo otkriti nevidljivu ruku Božju; jer, da se to nije dogodilo, mogli su poklati sve kršćane.

No Grci su, za razliku od Indijanaca, poznavali konje; vjerojatnije je kentaur plod promišljena nadahnuća, a ne zbrke stvorene neznanjem.

Najpoznatija je priča o kentaurima ona koja opisuje njihov boj sa Lapitima nakon svađe na svadbenom piru. Za kentaure je vino predstavljalo nešto novo; usred gozbe jedan je pijani kentaur uvrijedio nevjestu i prevrnuo stolove, pa je tako došlo do poznate kentauromahije, koju će Fidija, ili neki njegov učenik, ovjekovječiti na Partenonu, Ovidije opisati u XII knjizi Metamorfoza, i koja će inspirisati Rubensa. Pošto su ih Lapiti pobijedili, kentauri su morali napustiti Tesaliju. U drugom sukobu s njima, Herkules je pogubio gotovo čitavo pleme kentaura svojim strijelama.

Kentaur simbolizira srdžbu i primitivno barbarstvo, ali Hiron, „najpravedniji kentaur“ (Ilijada, XI, 832), bio je učitelj Ahilejev i Eskulapov, podučavao ih je glazbi, lovu i ratovanju isto tako umješno kao i medicini i kirurgiji. Hiron se ističe u XII pjevanju Pakla, koje se obično naziva „Kentaursko pjevanje“. Znatiželjnike će sigurno zanimati Momiglianove primjedbe u izdanju Božanske komedije 1945.

Plinija kaže (VII, 3) da je vidio hipokentaura balzamiranog medom koji su u Rim donijeli iz Egipta za Klaudijeve vladavine.

U Gozbi sedmorice mudraca Plutarh na humorističan način priča kako je jedan od Perijandrovih pastira donio svom gospodaru, korintskom tiraninu, u kožnatoj vreći tek rođeno stvorenje koje je na svijet donijela kobila, a čije su ruke, lice i vrat bili ljudski, dok mu je tijelo bilo konjsko. Plakalo je kao dijete i svi su mislili da predstavlja zlu kob. Mudrac Tales ga je ispitao, nasmijuljio se i rekao Perijandru da se zaista ne slaže s postupkom njegovih pastira.

U petom poglavlju epa De rerum natura, Lukrecije proglašava kentaura izmišljenim, jer konji dosežu zrelost prije ljudi, pa bi trogodišnji kentaur bio potpuno odrastao konj i nerazvijeno dijete. Konj bi uginuo pedeset godina prije čovjeka.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Slika: Kentaur i Bakhantkinja. Crtrež iz 18. veka rađen prema fresci iz Vile Cicero (The Authority of Ruins)

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Minotaur)

Objavljeno od strane

Ideja o gradnji kuće u kojoj bi se ljudi mogli izgubiti, možda je neobičnija od slike čoveka s bikovskom glavom, ali obe ideje dobro se slažu, pa slika lavirinta odgovara slici Minotaura. Podjedanko je prikladno da se u sredini čudovišne kuće nalazi čudovištan stanovnik.

Minotaur, pola bik, pola čovjek, plod je obijesne strasti Pasifaje, kretske kraljice, i bijelog bika kojeg je Neptun iznio iz mora. Dedal, vješt u ispunjavanju pretjeranih kraljičinih želja za užicima, sagradio je lavirint u kome se zatvoren i sakriven nalazio njen monstruozni sin. Minotaur je hranio ljudskim mesom i radi njegove prehrane kretski je kralj nametnuo gradu Ateni godišnji danak od sedam mladića i sedam djevojaka. Tezej je odlučio da oslobodi svoju zemlju te obaveze kad je i sam bio određen da bude žrtva Minotaurove nezasitosti. Arijadna, kraljeva kći, dala mu je klupko niti da bi na povratku mogao pronaći izlaz iz zamršenih hodnika; junak je ubio Minotaura i uspio se vratiti iz lavirinta.

Ovidije u jednom stihu, koji bi imao biti duhovit, govori o Semibovemque virum, semivirumque bovem (polubikovskom čovjeku, poluljudskom biku). Dante, koji je poznavao antičku književnost ali ne i njihove novce i spomenike, zamislio je Minotaura sa glavom čovjeka i telom bika (Pakao, XII, 1-30).

Obožavanje bika i dvosekle sekire (koja se zvala labrys i možda je korijen riječi labirint) bilo je tipično za prehelenske religije, koje su održavale svete borbe sa bikovima. Sudeći po zidnim slikarijama, ljudski su likovi sa bikovskom glavom čest prizor u demonologiji Krita. Zacelo je grča priča o Minotauru kasnija i nezgrapnija verzija mnogo starijih mitova, sjenka drugih, još strašnijih snova.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Slika: Prikaz Minotaura na jednoj starogrčkoj vazi (6. vek pre nove ere).

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kerber)

Objavljeno od strane

Ako je pakao kuća, Hadova kuća, normalno je da ima svoga psa čuvara; takođe je prirodno da taj pas bude strašan. Heziodova Teogonija opisuje ga s pedeset glava, da bi se lik pojednostavio za prikazivanje u likovnim umetnostima, taj je broj smanjen, pa se Kerber sada prikazuje sa tri glave. Vergilije pominje tri njegova ždirjela; Ovidije trojaki lavež; Butler uspoređuje trorogu tijaru pape, rajskog vratara, s troglavim psom, koji je vratar pakla. Dante mu pridaje ljudske značajke koje pojačavaju njegovu paklensku ćud: prljava crna brada, a na šapama pandže koje u žestokoj kiši razdiru duše prokletnika. Iskeženim zubima grize i dere.

Posljednja Herkulova dužnost sastojala se u tome da Kerbera izvede na danje svjetlo. „Izveo je napolje Kerbera, psa pakla, piše Čoseru „Fratarevoj priči“. Zachary Grey, engleski pisac iz osamnaestog stoljeća, u komentaru djela Hudibras izlaže tu pustolovinu ovako:

Taj pas sa tri glave označava prošlost, sadašnjost i vrijeme koje će doći; koji prihvaća i, na neki način, proždire sve stvari. Herkules se pokazao jačim od njega, što potvrdjuje da junačka djela uvijek pobjeđuju vreme, jer su uvijek prisutna u sjećanju budućih pokoljenja.

Prema najstarijim tekstovima, Kerber svojim repom (koji je zapravo zmija) pozdravlja one koji dolaze u pakao, a razdire na komadiće one koji pokušaju pobjeći. Kasnija legenda kaže da grize pridošlice; da bi mu utažili glad, stavljali su medenjak u lijes preminulog.

U nordijskoj mitologiji krvlju poprskani  pas Garmr stražari pred kućom mrtvih i borit će se protiv bogova kad vukovi pakla budu proždirali mjesec i sunce. Neki drže da taj pas ima četri oka; psi bramanskog boga mrtvih, Yamae, imaju također četri oka.

I bramanizam i budizam imaju pakao pun pasa, koji su, kao i Danteov Kerber, mučitelji duša.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Rečnik mitova: Kerber

Objavljeno od strane

Cerberus--Many headed dog that guarded the gateway to the Underground

Kerber, Hadov pas, čuvar ulaza u Podzemlje. U najstarijem predanju ne pominje se njegovo ime niti izgled, ali se pripoveda da ga je Herakle, po Euristejevom nalogu, izveo na gornji svet. Kerber je kasnije smatran strašnim porodom Tifona i Ehidne, a zamišljan je kao pas sa pedeset glava, koji svakom došljaku u Podzemlje umiljato maše repom i pri tome striže ušima, ali nikoga ne pušta da izađe iz carstva mrtvih. Neki su pričali da Kerber ima i stotinu glava, ali je najrasprostranjenije predanje o troglavom Kerberu, sa zmijom umesto repa i glavama svih vrsta otrovnica na leđima. Ovog opakog i podmuklog psa Orfej je uspeo da začara svojom pesmom, a Herakle ga je savladao snagom mišica i izvukao na svetlost dana; tada je Kerber, razjaren svetlošću, izbljuvao na zemlju belu penu, iz koje je nikla otrovna biljka jedič. Kerberov bes mogao je da se stiša samo ako mu se da kolač od meda.

U likovnoj umetnosti Kerber je najpre prikazivan sa jednom glavom (na korintskim vazama), a zatim sa dve (atičke crnofiguralne vaze) i tri (ceretanske vaze), i to najčešće u senci Heraklovog silaska u Podzemlje. Na apulijskim vazama (IV vek stare ere) Kerber je predstavljen kao čuvar Podzemlja i Hadovog dvora.

Izvor: Drajoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Nepoznati umetnik | Unknown Artist

Rečnik mitova: Had

Objavljeno od strane

Had, bog Podzemlja i gospodar mrtvih, Kronov i Rejin sin, Hestijin, Demetrin, Herin, Posejdonov i Zevsov brat.

Kao i ostalu svoju decu, Kron je odmah po rođenju progutao i Hada, ali ga je kasnije, sa braćom i sestrama, izbacio iz utrobe. Pole pobede bogova nad titanima, Had je dobio vlast nad Podzemljem; tako je, uz Posejdona i Zevsa, postao jedan od vladara sveta. Had je neprijatelj svega što živi, a ne vole ga ni ljudi ni bogovi. Samo izuzetno izlazi na svetlost dana, i to u crnim kočijama, da bi duše smrtnika odveo u svoje mračno carstvo. Neumoljiv i ćutljiv, Had budno pazi da niko ne napusti Podzemlje, a živima sprečava da u njega stupe. Ustuknuo je samo pred Heraklom, koji ga je ranio strelom i ušao u carstvo mrtvih. Had se tada uputio na Olimp da mu božanski vidar Peon zaceli ranu.

Hadovo carstvo, koje se često naziva njegovim imenom, leži na polovini puta između Tartara i nebeskog svoda ili na kraju sveta, iza Okeana, gde sunce nikad ne sija; tamo teku podzemne reke Aheront, Piriflegetont, Kokit i Stiga, a u njihovoj blizini su Persefonini gajevi crnih topola i neplodne livade u kojima seni provode tužan i monoton život. Had gospodari ovim turobnim svetom sa svojom suprugom Persefonom. Kasnije se verovalo da u Podzemlju, uz zločince, sakupljene u jednoj bari, borave i pravednici, koji igraju na cvetnoj livadi ispred Hadovog dvora.

Zevs je odobrio svom bratu Hadu da se oženi Demetrinom kćerkom Persefonom. Had je ugrabio nežnu Demetrinu kćer; kasnije, kad je morao da je vrati majci, on joj je dao da okusi zrno nara i time je zanavek vezao za carstvo mrtvih.

Had i Persefona nisu imali dece; tek se kasnije pripovedalo da je njihov sin Dionis Zagrej, a kćerke – erinije. Kada je gospodar Podzemlja zaveo nimfu Mentu, Persefona je svoju suparnicu pretvorila u mirišljavu biljku, a slična sudbina zadesila je i Hadovu miljenicu nimfu Leuku, koja je preobražena u belu topolu.

Had je poštovan na mestima gde je zamišljan ulaz u Podzemlje. Njegov hram u Elidi otvaran je samo jednog dana u godini, a u njega je imao jedino pristup sveštenik. Had se naziva podzemnim Zevsom; on je onaj koji mnogo prima (Polydegmon), onaj koji zatvara vrata (Pylartes) ili onaj koji je čuven po konjima (Klytopolos). Počevši od V veka stare ere, Had postaje gospodar svega što zemlja krije, u prvom redu metala, minerala i semena. Stoga se on identifikuje sa Plutonom, bogom koji ljudima obezbeđuje bogatstva zemlje. Pod uticajem orfičkih doktrina, Had se katkad poistovećuje sa Dionisom i Helijem, a od helenističke epohe – sa Serapisom.

Hadu se žrtvuju prasići, crne ovce, petao, jaja, cveće i nar. Njegovi atributi su kapa nevidljivka, koju je dobio od kiklopa, zatim skiptar, rog izobilja i merica. Od životinja posvećen mu je konj, pas, petao i zmija, a od biljaka – nar, mak, narcis i kiparis.

U arhajskoj umetnosti, na vazama crnofiguralnog stila, Had je prikazan kao zreo bradat muškarac, obučen u hiton i himation, sa trakom u kosi i skiptarom u ruci. Na vazama crvenofiguralnog stila iz V veka stare ere gospodar Podzemlja je često predstavljan sa rogom izobilja ili narom u ruci. Na južnoitalskim vazama prikazivano je Podzemlje i Hadov dvor, a na rimskim freskama i sarkofazima često je predstavljana otmica Persefone.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Pinaks pronađen u mestu Lokri, južna Italijam na kome su prikazani Had i Persefona (Museo Nazionale di Reggio di Calabria)

Margerit Jursenar: „Grčka sela“

Objavljeno od strane

humanoidhistory: “The Temple of Apollo in old Corinth, Greece, circa 1955, courtesy of the Library of Congress. ”

Pogledajmo, na primer, eubejsko ili peloponesko selo ili ono u predgrađu Atine. Tako su jednostavna i tako gola. Ne izazivaju divljenje kao ona spržena, ostrvska, što liče na sjajne kosti i zanosne školjke, nastala u dugoj saradnji čoveka i mora. Ne prizivaju ravnodušnost, meku kao nebo i jednoličnu kao istočnjačka melodija, kao sela na Dodekanezu, maloazijskim ostrvima i u Trakiji. Atina iz Tezejevog vremena je isto tako bila selo kao i ona iz vizantijskog; Atina je i u svoja najslavnija vremena bila selo. U njoj nije bilo ni traga od one uskomešane i tajanstvene poezije istočnjačkih gradova, niti veličanstvene arhitekture antičke Aleksandrije i Rima. Atina je bila mesto gde se mogla saznati cena maslina, koji je poslednji Sofoklov komad ili čuti kako Sokratov glas odzvanja sa jednog na drugi kraj agore. Iako je moderan grad, Atina i dalje ostaje selo, uprkos neonskim natpisima i oblakoderima koji, u stvari, samo uzdižu u nebo poznate terase. Ovde je selo-grad svedeno na najpotrebnije oblike, crkvu koja podseća na golubarnik sa zvonikom, prodavnice koje prodaju sve i svašta i čiji vlasnik govori engleski jer je boravio u Njujorku ili Transvalu, hrabrog vlasnika garaže koji će svoje stare „fordove“ poterati po svim kamenitim stazama Grčke, najzad, kafanicu s dva-tri platana i isto toliko gvozdenih stolova, okruženih slamnatim stolicama – svetilište politike, dokolice i sanjarenja u kojima nema snova.

Ma kako bilo malo, niko se u grčkom selu neće začuditi turističkom autobusu ili avionu, ili što u malom zalivu koji gleda prema pučini, pristaju inostrane jahte. Ni Atinu neće iznenaditi stado koje u lepim letnjim noćima brsti suvu parnasovsku umesto suve pentilikonske trave, kao što se na njega neće osvrnuti ni poslednje noćne ptice koje sede u kafani „Janaki“. Blejanje stada neće čuti ni pospani strani turisti u hotelskim sobama. U Atini gubi svaki smisao razlika koja je kod nas tako uočljiva, između seljaka i građanina: bogati brodovlasnik i predsednik seoske opštine koji je poslovno došao u Atinu, ne odudaraju ni po čemu jedan od drugoga dok sede za istim stolom u kafanici, na obroncima Partenona; pijuckaju isti crni sok, biraju iste čaše za vodu čiji nepopijeni ostatak obojica nesvesno prolivaju po prašini, ne bi li se osvežili. Svoje cipele pružaju istom čistaču, koji će ih odmah očistiti istom pažnjom. I kao i gosti atinskih kafana, tako će i momčići obučeni u otrcane sakoe i gopoda u tamnim odelima, večiti junaci grčkog hora, u ovom seoskom gnezdu gde se suše gomile korintskog grožđa, istom brzinom i s istom ravnodušnošću tumačiti vesti iz sveta i one lokalne. Glasnici mora i polja će, kao na pozornici, proletati, s vremena na vreme, ispod platana kafneiona da podsete na srodništvo između obala, maslinjaka i travnatih padina brežuljaka, na isto srodništvo koje vezuje i pastiricu koja pod haljetkom nosi jagnje rođeno prethodnog dana, magare, svo belo od drumske prašine, i pomalo tupavog ribolovca koji, nepokretan kao antički kip ukopan u seoski trg, podiže svoju ruku kojom nežno pridržava ogromnu plavu ribu obešenu o škrge.

1935. / 1970.

Izvor: Margerit Jursenar, „Grčka sela“, u: Eseji, prevela Ivana Hadži Popović, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991.

Fotografija: Apolonov hram, Korint (Library of Congress)

Teodor Adorno: „Spomenica iz Luke“

Objavljeno od strane

Tamo se u tople jesenje dane mogu vidjeti klošari gdje spokojno spavaju. Utješno u tome: ako bi jednoga dana nestalo siromaštvo, mora biti da bi čovječanstvo moglo spavati isto tako nekontrolirano kao danas samo njegovi najveći siromasi…

Da se na jugu život odigrava na ulici, to svi kažu, no to je samo pola istine. Isto tako, ulica postaje unutrašnjost doma. Ne samo zbog uskosti što se pretvara u hodnik, nego, prije svega, zato što nema trotoara. Ulica ne nalikuje na kolovoz ni dok njome krivudaju automobili. Njih ne voze vozački nego kočijaški, na kratkim uzdama, kako bi za centimetar izbjegli pješake. Dok je god život to čemu je Hegel dao ime supstancijalno, on apsorbira i tehniku: dakle, ne ovisi o njoj. Stiješnjenost je ista kao na tržnici i stoga je fantazmagorična: prebivanje pod vedrim nebom kao u kabinama riječnih čamaca ili ciganskim kolima. Ne postoji svijest o razgraničenosti otvorenog i natkrivenog prostora, kao da se život spominje svoje nomadske prošlosti. U prodavaonicama, čak i siromašnim, izlaže se poneka krasota. Njome se već raspolaže čim se pokraj nje prođe.

U Italiji se čak ni kod najružnijih djevojaka, kojih nema malo, ne može ni zamisliti usidjeličko ponašanje, da brane od nepostojećih nasrtaja neku krepost, koja isto tako malo postoji. Ako se u sjevernim krajevima jednoj suknja previše popela, ona će je odmah brzo povući dolje, očitovat će zlovolju i kad joj se nitko ne nameće. Ista gesta kod Talijanke kazuje: to nalaže običaj, decoro. No upravo izvodeći ritual, bez isticanja osobnog raspoloženja, ona je tako identična s gestom kao s jednom čovjeka dostojnom konvencijom. Ona dopušta obje mogućnosti: kako povlačenje tako i pristanak. To govori o tomu da je koketnost oblik ponašanja u uspjeloj kulturi. Ako se djevojka iz prodavaonice u kasne sate vraća kući s posla sama i užurbana koraka, u tome se očuvalo nešto od avanture nepraćene dame.

U Italiji se osobina patrijarhalnog poretka, potčinjenost žena muškoj volji, još uvijek opire emancipaciji žena, kojoj se ni tamo nije moglo stati na put. Za muškarce je to, dakako, vrlo ugodno; ženama, vjerojatno, donosi puno patnje. Možda su stoga mnoga djevojačka lica tako nasmrt ozbiljna.

Lica koja izgledaju kao predodređena za velike, ako je ikako moguće, tragične sudbine, vjerojatno su rudimenti iz onih vremena kada je toga bilo, drugo je ako im se to zbilja dogodilo.

Lucca je, uz veliku prošlost, svojom današnjom ulogom u zemlji provincijalna, takva je i većina prodavaonica i odijevanje. Bilo bi iluzorno misliti da je to u manjoj mjeri svijest njezinih žitelja. No oni ne djeluju tako. Tradicija naroda i njihova izuzetna kraja usadila se tako duboko u izgled i ponašanje da su se oblikovani oteli barbarstvu provincije, čega nisu na sjevernim širinama čak ni najljepši srednjovjekovni gradovi izbavili svoje stanovnike. Provincija nije provincija.

Nakon beskrajna raspitivanja tamo-amo o Pallazo Guinigi, prenoćištu koje još nisam poznavao. Toskanski dostojanstveno i napola oronulo, otpala žbuka kao na palačama u bečkom Innenstadtu. Na vrlo visokoj kuli kameni hrast, doduše, ne jedini u Toskani. Prizemlje zakrčeno biciklima i raznim otpadom. Probio sam se do ruba jednog vrta zapuštene raskoši koji me obeštetio za sivilo pred ulazom. Nad žbunjem blista palma, otraga, bez prozora, ali ne i ogoljen, bočni zid jedne od srednjovjekovnih palača što čine cijelu ulicu.

U talijanskim se zgodama obično na teško objašnjiv način sjati puno svijeta, koji odmah uzima sudjelovanje u tome što namjeravate, a po mogućnosti vam se i priključi. Kadšto se ne možete osloboditi corone. No mnogi vam žele pomoći i nekoristoljubivo su ljubazni. Bez jednog nametljivog sveznadara, koji je i poprilično lagao i dosađivao osobnim ispovijestima, koje nitko nije htio slušati, ne bi bilo lako vidjeti Botanički vrt, Villu Bottini i razvaline antičkog kazališta na rubu njezine parcele. Nelagodnosti su nerazrješivo isprepletene stvarima zbog kojih treba biti zahvalan.

U autobusu za Pistoiu. Čak ni autostradi, koja se upinje sve izbjeći, protivno razumu ili reklami, ne polazi za rukom posve zabašuriti ljepotu toskanskog kraja. Ona je tako velika da se potvrđuje unatoč pustošenja prakse.

U Pistoi ulica najcrnije bijede: Via dell’abbondanza (Ulica napuštenosti). Jednom sam u Whitechapelu naišao na natpis: High Life Bar.

Uz fiziognomiju toskanskih gradova: pokadšto iskrsnu moćni katedralni trgovi zanosne arhitekture, ali iznenada i bez navještaja, u spletu ulica, tamo izbijaju i pojedine koje su posve neugledne. Sjaj, koji se iz nebesa spušta na bijedu, neposredno, prije svake simbolike, objavljuje čudo i milost, koje ona propovijeda.

Čitav grad Lucca opasan je zidinama. Kao i u njemačkim gradovima njih su ozelenili, ali su ih očuvali, a ne razorili. Gusto su obrasle platanama. Tamo su drvoredi, kakve obično poznajemo s jablanima, sjenoviti, pomalo kao naslikani snovi Henria Rousseaua. Avioni, koji nad njima svako jutro, oko deset, izvode svoje kavalkade, ne uklapaju se tu baš loše. Po velikom kamenom bedemu nabačene su mnoge male zemljane nazidine. Tamo se u tople jesenje dane mogu vidjeti klošari gdje spokojno spavaju. Utješno u tome: ako bi jednoga dana nestalo siromaštvo, mora biti da bi čovječanstvo moglo spavati isto tako nekontrolirano kao danas samo njegovi najveći siromasi.

Može li se predstaviti da se iz ove zemlje iselilo tko zna koliko milijuna u Kanadu, Sjedinjene Američke Države, Argentinu, kad bi trebalo da bude obrnuto. Bez zastoja, kao prema ritualu, ponavlja se izgon iz raja, oni moraju jesti kruh u znoju lica svojega. Tu postaje suvišna sva teorijska društvena kritika.

U pizansko-lukanskoj arhitekturi meni, laiku za povijest umjetnosti, upada u oči, unatoč mnogih primjera koji govore suprotno, nesklad između pretjerana bogatstva oblika, još petsto godina prije baroka dekorativno raspusnih fasada i interijera s jednostavnim stropovima bazilike. Historijski bi se to moglo objasniti starošću. Crkve se uzdižu redom na mjestima gdje su bile predromaničke, te vjerojatno čuvaju ponešto od njihove strukture. No glazbenik se ipak dosjeća prvenstva melodije gornjeg glasa nad ostalim dimenzijama u mnogim talijanskim kompozicijama. Homofona arhitektura. Tamo gdje se u umjetničkim djelima konstruira, vazda je jak moment gospodarenja nad prirodom, osnažen otporom prirode. Ako je ona topla i podatna, potreba za konstruiranjem vjerojatno je manja. Čuveni osjećaj za formu kod latinskih naroda čini se da je upravo akonstruktivan, mlitav; otuda i lakši prijelaz u konvenciju, kao i njezina veća prostodušnost nego na sjeveru.

Otkriće, možda su do njega i drugi već došli: na krstionici bazilike San Frediano jedan reljef koji se prezentira istodobno en face i kao profil. Njime dominira veliko uglasto oko, pritom geometrijsko, koje, zbog stilizacije oslobođene svake sličnosti sa živim, ima zanosan antički izraz. Neizbježna asocijacija na kasnog Picassoa. Ne vjerujem da mu je znana ova ekstravagantna plastika. Ono supstancijalno latinskog života napaja jednu podzemnu tradiciju koja dopire sve do tamo gdje je tradicija odbačena.

Pod vedrim nebom, ispred bara San Michele, preko puta čuvene crkve. Dubok, prohladan suton. Prepuštena sudbini, kao da će se svakog časa srušiti, pružila se prazna, četverokatna fasada prema sivoplavom nebu. Odjednom mi se otkrilo zašto je, ovako bez ikakve funkcije, mimo graditeljske pameti, tako lijepa. Ona očituje vlastitu nesvrhovitost, te ni začas ne teži biti nešto drugo osim ornamenta, što uistinu i jest. I sada to nije više puka vanjština: razrješenje od grijeha.

Preveo: Mario Kopić

Izvor: Anarhistička biblioteka

Tin Ujević: „Nit u srcu mora“ (Komiža na Visu)

Objavljeno od strane

the-absolute-best-gifs: “ Follow this blog, you will love it on your dashboard ”

Nalazim se na jadranskim Filipinima. Američani ne mogu naći ljepšu vedrinu na Havajima nego ja ovdje. Nalazim se u dubokom srcu dubokoga mora. Ovamo su me odista vile donijele, u nepoznatom nadnevku kada je globus zadrijemao i nitko nije mogao da me primijeti. Ja sam u carstvu pustolovina, u čudu događaja. Konačno sam doživio da je svijet zaboravio. I postao sam vlasnik jednog otajstva. Otputovao sam ravno prema pravoj slobodi, na jadranski front, na domaku Monte Gargana. I našao sam prije spontan, bolji nego da predstavljam svjetski PEN-club. Badava je to govoriti: Dalmacija, Jadran. Nego ovamo treba dohrliti, na Vis, kamo je stiglo dosta malo Čehoslovaka, i još dalje, na Biševo, na Svetog Andriju, na Palagruž. Poslije toliko godina trome sjedećivosti konačno me zahvatio talas epopeje. I to tako neodoljivo da će sada sva srca sa mnom zatreperiti, da će me svaka ljepota zavoljeti i blagosloviti.

Ležim na krevetu i kroz prozor preko drvenoga zaslona vidim modri trokut neba koji mi se sprva čini skut sušene oprave neke imaginarne dame koju motrim s osjećajem erotičnog fetišizma, a gotovo i religiozno. Ja znam da je gore vasiona, puna simbolskih zbivanja, a ovo je plava koprena za koju se grčevito hvatam. Ne, danas više nisam brodolomac. Život biva san, ali sladak, ljubak i raskošan san.

Trenutno sam možda na jednom ostrvu koje nije zabilježeno na geografskim kartama, te ni sam ne znam gdje je, pošto sam prethodno s motornim čamcem dodirnuo talijansku pustu obalu. Jedan mi improvizirani pilot donosi moju zračnu poštu. Šalim se s ovim novim (Charlesom) Lindberghom koji je čak ovamo doletio:

– Sportski se šampioni, premda obasuti pohvalama, i ukoliko samo ne dobiju nagrade za pobijene rekorde, nažalost smatraju krepkim mangupima koji su pripravni da sasvim badava, za koje babe brašno, polome kosti. No na moru je sigurnije.

Čitam pisma. Pišu mi filmske dive, markize, krojačice, kćeri finansijskih velmoža, studentice, Missove, nagrađene elegancije, razni narod. Mnogo komplimenata, mnogo lijepih riječi, mnogo uzdaha, ali na uzvrat nijedna doznačnica. Što je već teže, jedna me strahovito bogata Američanka moli da je povedem pred oltar. A i ona je ljepotica da zavrti mozgom. Nisam se nikada smatrao baš lijep, neki Antinous, pa ne razumijem kako su me odjedared tolike žene zavoljele, čak i dame, i to širom svijeta, čak do Hollywooda. Mora da moja jadranska propaganda riječju, kretanjem i spisom ima uspjeha. A ma nekako nisam u eri pisanja stihova za albume, a i na poštu ne kratim ići iz lijenosti. Srce, šaljem ti hladnu dopisnicu. Neka svima mjesto mene moj zračni povjerenik razdijeli mnogo cjelova. Ja ću ostati ovdje u polipskoj samoći da natapam podmorske bašte opletene oko koralnih hridina gdje se neizrecivi biseri talože u bolesne, ranjene školjke.

Sad ovdje kraljujem, a vjeruju da nisam moć da obaram otoke u umiljate pučine, kao da sam sâm Vulkan, ili posjednik kompleksa Bimini. Neću da vam kažem kojega divnog preliva bijaše svila mora kada smo se primakli ratištu Tegetthoffa iz godine 1866. I sada tu strši pramac jednoga talijanskoga parobroda koji je još onomad tovario kamen i ekrazit, ali se umorna momčad napila, zaspala i u mrkloj noći udarila o liticu.

Ovi ribari žive u beskonačnoj i neiskazanoj poeziji na kojoj im svi sretnici moraju zavidjeti, a ja još i više. Mislim da bi siromašni književnici i umjetnici problem umjetnosti mogli riješiti ispomažući se ribarstvom kada bi bilo dobrih ljudi da im kupe čamac, mreže, udice, parangale i osti. Inače, trebalo bi osnovati književno-ribarsku Ligu za samopomoć. Na to sam već više puta pomišljao, tako i prošle zime, pa ipak ne mogoh da spojim kraj s krajem i tako riješim problem najslobodnijeg opstanka.

Ovdje sam prvo našao slikara Foretića koji me je, šepesajući u dosadi svagdašnjice, sjetio na ulicu Delambre, u kojoj sam i sâm neko vrijeme stanovao u hotelu „Zürich“, gdje se našao s Arhipenkom i Zadkinom. Onda Majakovskoga, koji mi na odlasku darova flašicu strahovite votke koje je utisak gori nego kojeg eksploziva. Onda napokon jednoga mladoga slikara koji, nezavisniji nego Ciganin pod svojom čergicom, živi među ribarima na Svetom Andriji. Divna romantika, ovaj put. Instalirali smo i bežičnu postaju, a već je prije (Ljubomir) Micić iz Pariza pisao da „moje kuđenje u J. P. više cijeni nego tuđe pohvale“. Sjedio sam i s elitom mjesne inteligencije, a župni ured imao je blagohotnost da mi pokloni tri knjige (štampane 1875, 83. i 85. u Zadru) komiškoga filozofa Antuna Petrića (1829–1908). Njegovi poštovatelji i rođaci obećali su i podatke o njemu, naročito dijelove dopisivanja. Govore da je ovaj svećenik bio samotar, a svoj je sokratizam dotle dotjerao da je misio kod svoje kuće i u gotovom plaćao honorar sakupljenim vjernicima.

Dakako da sam se raspitao za ribu. Ovo je lovište jedinstveno u Dalmaciji, svaki dan vagoni divne ribe, te je temelj otočkog blagostanja. Okusio sam već domaćega zubatca, skuše i sardine iz Mardešićeve tvornice, a ovi stanovnici mora otvorili su mi apetit. Nisam zaboravio da se raspitam za vino koje je čuveno, ali izgleda da treba sporazuma da se ovdje dobije u kafani, pošto ga, nominalno bar, ako ne realno, jer ga toliko i nema, piju cijele oblasti i pokrajine, da ne kažem zemlje. Našao sam i takvih koji kažu da ne znaju što je dingač (u Beogradu znatno popularniji), a dakako da je bilo razgovora i o blatini, žilavici i drugim slavnim proizvodima vinarstva.

Okupah duh i tijelo u jednoj divnoj, milosrdnoj plaveti, jer odista sô je važnija za čovjeka nego za haringe, i osunčah se za cijelu zimu, na samom izmaku ljeta. U moru sam čak nagazio na ježa koji mi je nekoliko bodljika ostavio u asketskoj peti, a kao pozdrav mora dodirnula me je jedna velika sluzovača koju nisam mario izvlačiti na suho. Neka biće živi! Morski psi se nisu pojavili, mada je signalizirano da im je izdata uputa da paze dokle ću doplivati. Mislim da će dječica koja se ovdje kupaju biti zdrava kao kremen, žilava i imati energije u životu; u najmanju ruku bit će ljudi koji cijene vodu i konsekutni učinak pranja u čistoj i živoj vodi.

Napokon sam lično u jednoj oplakanoj, okupanoj pustari reperirao nemoguću stvar, sreću. Bio je to bijeg iz svih tlačenja stvarnosti. Ovdje sam poprimio u se dušu svih beskonačnih mora na kojima nisam nikada povraćao, i tko ne bi htio da živi ovako u prirodi, u jednoj oceanskoj, otahitskoj sreći? Rekoh: Vis mi je miliji nego cijeli Jadran, a Sveti Andrija mi je miliji čak i od Visa. K meni doploviše atlantske i pacifičke vode, a ne samo Jadran. A ta Hadrija, rekoh slušačima, dolazi od dravidske riječi „Hodru“, što na dravidskom znači Ponor (abyssus), jer je u pradrevna vremena ovdje voda odista provalila i potopila obitavane i obrađene predjele.

Jedna pitoma Sušačanka, koja je vidjela Rab i Crikvenicu, priča mi da je ovdje krajolik „divlji“, ali nalazim da bih se morao poslužiti mnogo izbrušenijim, slikanim rječnikom za ovaj gledani, nijemi osjećaj. Tako je divan da se ne bih mario vratiti u civilizaciju. Ribari, ribari, ribari! Cijeli dio mjesta miriše na srdelu i srdelino ulje, a uz jednu obalnu padinu gomila limenih kutija. Izgubio sam se, prešao u čistu fantastiku. Jednoga putnika ovo sjeća na Bretagnu (Bretanja), ali mislim da je Bretagna drugačija, sumornija. Zaronio sam u sakritu vodu da izronim s bisernim kapitalom.

Jadranska pošta VI, br. 197, Split, 28. avgust 1930.

Izvor: Tin Ujević, Izabrana djela, Naprijed (Zagreb), Prosveta (Beograd), Svjetlost (Sarajevo), 1964.

Miloš Crnjanski: „Naše plaže na Jadranu“ (Boka Kotorska)

Objavljeno od strane

Illustration from Time Was Away. A Notebook in Corsica by Alan Ross (c. 1948), John Minton

More je plavo, bezmerno, promenljivo, a večno kao nebo.

Tamo gde mora ima, ima daljine, prostora. Na obalama mora zna se za daleke svetove, za druga podneblja, za čudne biljke i čudne životinje; na obalama mora čuje se o bivšim narodima, o silnim carstvima i požarima, o slobodama i robovanju, blagostanju i sjaju za priču.

More hrani. Plodovi čak sa druge strane sveta, pića nepoznata i jestiva neviđena dovoze se na obale morske, kamen i kreč imaju cenu za tuđina. More slavi. Lađe raznose imena naših reka, naših planina, svetitelja i junaka. More teši. Izdaleka vraća se smiren u zavičaj, nigde nije bolje.

More uči, hrabrosti i skromnosti i tišini duše, uviđavnosti. Narodi koji su plovili po morima mirni su i otresiti, samopouzdani, ne izgledaju kao pijani seljaci. More uči ljubavi. Sav svet je brat i sestra; u tuđim zemljama majke i žene, drugovi i veseljaci isti su kao i u nas. Pas je verran i u najdaljim zemljama, a mačka umiljata i vrela. Gde ima mora ima i Boga.

More znači bogatstvo i lepotu. Narodi koji ne znađahu za more, niti su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova. Istorija Holanđana, kraj mora, sva je sastavljena od zlata i dragog kamenja, gospodstva i slave, velikih dela u trgovini, osvajanju, nauci, umetnosti.

Uporedite prošlost uvek radenih, vrednih, izdržljivih i mučeničkih Čeha, sa prošlošću prgavih i ćaknutih Portugalaca koji su otkrili svetove, vladali zemljama i morima i vladaće, u Americi, opet bez po muke. More znači bogatstvo, lepotu i svet.

Naše more, Jadran, najlepše je more na svetu. Plavo i bistro, burno i pitomo, gorko i lako. Puno je ostrva i školja, uvala i pristaništa, zaklona i izlaza, nigde mu ravna nema. Jadran je naše najveće blago.

Dobar deo Evrope tu je silazio na trg, da kupuje i proda. Kameno doba, gvozdeno doba, svako doba dovodilo je na Jadran one, što življahu duž Dunava, Save, Bosne, Morave, pod Šarom, Komovima i Dinarom.

Proslavili smo se bitkama na celome svetu. Ratovali smo na sve strane, do Afrike i Azije, ali nam je tek more jadransko raznelo ime po svetu, ime pomoraca, putnika, zidara i pevača. Kraj mora očešljasmo divlju razbarušenu kosu, odenusmo se ljudskim odelom, sazidasmo zadužbine i kule, opasasmo svetlo oružje i zapisasmo knjige o delima božijim. Na Jadranu naučismo sve, puteve graditi, moćnima i slinima odolevati, visoke hramove buzdovanom prebaciti i tuđinu ponosito za sofrom sedeti.

Boka Kotorska  na jugu od Dubrovnika najlepši je i najsiromašniji deo Jadrana. Od Dubrovnika istočno kao da se Norveška preselila u plavo naše more. Iz bistrog toplog mora dižu se sure i demonske vrleti Crne Gore. Velike paome i palme trepere od vetra sa pučine u tropski toplom Hercegnovom, punom nerandža, plavom i žutom, na vrhu stena, kao crep pun cveća.

HERCEG NOVI

Odmah pri ulazu u neosvojivu Boku, iza nekad strašnih utvrđenja generala Mamule, što se kao stene izdižu iz mora, varoš Hercegnovi gubi se u vrtovima.

U pazarne dane trg Hercegnovog lepši je od svih naših južnih trgova. Voće miriše gradom i zelje, a stasiti ljudi, u narodnoj nošnji, silaze sa svojih stena. Poze i pokreti tih ljudi koščatih i visokih, razvedre dušu. Lepota telesa našeg naroda tu je negde duž Podgorice i Hercegovine, duž Drine. Nema joj ravne na svetu.

I danas je varoš na steni kao vrt. Arapski jedan natpis u njenoj tvrđavi kaže: „Pesnici koje put ovuda nanese, neka bi gledajući na me, zanosno klimnuli glavom,da krasna si ti divna zgrado.“

More je neobično plavo nad tvrđavom i puno ljubičastih ježeva, stoleća počivaju na dnu mora. I danas je teren tvrđave tako sačuvan, da se u lepe večeri može razgledati zemljište strašnih opsada Hajredina Barbarose koji je u moćnim borbama u ovim ulicama izgubio osam hiljada muslimana.

Sada su večeri na tim ulicama srebrne i plave, pune hidroaviona naše flote, a pod zidinama njinim čuje se ceo dan meh kupača. Zimi tu cveta ruža.

Kraj varoši, u divnoj šumi, sa vanrednim mestima za mirno kupanje, beli se manastir Savina. Pun je starih povelja i hrisovulja, moći, krstova, petohljebnica. Zidan je nekad davno u tursko doba, ikonostas mu je vrlo lep, a zidovi su mu pokriveni freskama. Oko crkve je staro groblje, sa mramornim grobovima, u kojima su izrezani durbini pomoraca i topovi oficira. Divni leandri bele i crvene uokolo i visoko dižu pinije i čempresi.

Dubrava oko manastira lepa je kao antičko pozorište, pod morem.

PERAST

Dok je Dalmacija bila puna tuđina najpraznija je ostala Boka. Tamo, ona brda, u kojima se bele stari gradići, pod ogromnim stenama Lovćena, pepeljaste boje.

Kad se između tih brda, zabrazdi brodom, ulazi se u jedno kameno staro pozorište, u kome igraju balet brda, talasi, šume, planine, strašni krševi, plave vode, cveće i voće, vitki zvonici, pitomi vrtovi i ludi oblaci. Celo jutro ili celo veče oko lađe sjaje, sevaju, crvene, plave, zelene, žute stene i vrhovi. Sunce zalazi kao zlatna, rumena, zapaljena mumija, a mesec izađe, kao bela koza na vrh stena Krivošija.

Toliko je jasna zvezda na nebu i u vodi i u granju da se čini kao da se ceo svet jedanko trese. Pri tome je tolika tišina, da se svaki čun pre čuje, no primeti.

Uz Dubrovnik, Perast, Cavtat i Budvu leto je puno neverovatno lepih bića i vanrednih tradicija, a lepota žena, arhitekture, prošlosti, tamo je sasvim neočekivana. Obala je tamo niz divnih brodova, nerandža, knjiga, škola, igara, vezova, crkva i sve to, iz prve ruke, ostatak turskih, levantinskih, mletačkih, španskih i francuskih mornarica.

U Perastu imate vrlo lepih slika iz baroka. Pejsaž lepiš i je od bretanskog, a lepota devojaka pod Crnom Gorom, kakve nigde nema, vitka i čista i koščata.

Zaliv Boke, pred Perastom, sužava se kao plava reka i naziva se „Verige“, jer tu su razapinjali noću lance protiv tuđinskih galija. Iza varoši je ogroman profil stena Krivošija.

Mondenski Pariz nalazi da je vredno otići među Baske, popeti se u njina brda, udisati njin oštri vazduh, ovamo iz Beograda i Zagreba niko ne dolazi. Četristo Amerikanaca, međutim, koji su iz Dubrovnika naišli na Kotor, zastali su zadivljeni pred demonskom lepotom ovoga kraja.

Tu, u moru, leži obala Perasta, najčudnije varoši u Boki, pusta i mrtva, zarasla travom. Risan, ilirskih kraljeva, jedva se vidi u dnu zaliva.

Perast je zorom kao mrtav labud. Beo, prebledeo, sa mahovinom po krovovima. Taj stari grad, potpuno izumro, ne zna više da priča. Kupača ovde jedva ima, ma da je zgodno, tiho, a voda divna. Više ih je u toplom, ali veselom Prčnju, gde društvo beogradskih ženskih lekara ima svoje odmorište.

U opštinskoj zgradi starog Perasta pokazuju stare mačeve i lepe slike. Iznose putniku staru svilenu zastavu Rusije koja se vila na admiralskom brodu admirala Matije Zmajevića, admirala Petra Velikoga. Plava je i bela i raspada se, ali je njen plavi krst još divan.

Perast ima nedovršen hram iz doba svoje slave. Ta ruševina je vanredna sa svojim crnim mramornim stubovima, sa svilenim odeždama katoličkog primasa Srbije, Andrije Zmajevića, čiji su divni motivi puni persijskih ornamenata.

Pred Perastom u moru su dva romantična ostrva. Jedno je naročito čuveno, radi svoje čudotvorne Bogorodice. Sa njega se dugo gleda pakleni, pepeljasti avet Lovćena.

KOTOR

Jedna starinska kamena dvorana u stvari, cela ta varoš, nad kojom visi stenje, kao oblaci, nad kojom teče, pljušti, magli se i rumeni Lovćen, mesto neba, noći i zore.

U dnu najčudnijeg fjorda na svetu, sav u tvrdim gradskim bedemima, među vrelim i zastajalim vodama te tvrđave, taj grad je leti kao zažarena pećina skamenjenih lavova. On je centar za lepe i nezaboravne izlete u brdo, do Skadarskog jezera, Bara i Budve.

Mesečina u tom gradu, noću, sasvim je neobična. Rasipa se po dvorovima starim, hiljadugodišnjim stenama, po jarbolima i jedrima što se noću žute, prosipa se po vrtovima i gudurama. U mraku dišu vrtovi ruža, granata, čitave provalije, zastrte lovorom, senkama lešnika, smokava i zamršenim žbunovima karanfila.

Hram, na sred grada, prastara crkva Svetog Tripuna, modri se i rumeni kao neka lepa gradska kapija sa kulama, što vodi od Lovćena.

Drvo je u njoj kao porfir, a izrada mramora teška i lombardska. Vrh oltara sjaji anđeo, kao Meštrovićev, nad mauzolejem Cavtatskim.

BUDVA

Iza Kotora, spušta se plavo i sinje more‚, duž crnogorske obale, u divnim plažama Budve, Svetog Stefana, Bara i Ulcinja u maglu stenja i talasa. Vanredne te peščane plaže, na žalost još su zapuštene i slabo poznate, ali ko tu jednom prođe, uvek se ovamo vraća da provede leto u sunčanju, talasima i divnim noćima.

Na otvorenom, čistom Jadranu, sazidana u prastaro doba, Budva je i danas najčudesnija naša primorska varoš. Pod njom pučina, sinje more, sve do JOnskog mora.

U tvrdim i starim zidinama, varoš je sva crvena od vetrova. A okolo teče oko nje peskovita plaža kakve nema ni jedno naše letovalište. Duge žalove kupališta Mogrena i Jaza niko koji ih poseti neće zaboraviti, radi njinih teških ljubičastih talasa. Leti se tu nastane kolonije ferijalnog saveza. No i pravi gurmani dolazili bi ovamo na letovanje samo da poznaju budvanski ribolov i kuvane rakove. Kao što bi i pesnici vraćali se svake godine na obalu peščanu Paštrovića, u naš divni Sveti Stefan koji leži kao školjka uz obalu mora, rumena i divna.

Otuda pa dalje Jadran je jedno ljubičasto i plavo nebo što se ljulja pod našom zemljom da je polepšava, uzdiže, umiva večno.

Kogod bude proveo, ma samo jedno leto na njegovim obalama, nikad ga više u životu zaboraviti neće, kao ni Sunce.

Izvor: Miloš Crnjanski, Naše plaže na Jadranu, Izdanje Jadranske straže, Beograd 1927.

Slika: John Minton

Fragmenti iz dela Valtera Benjamina

Objavljeno od strane

chagalov: “ Walter Benjamin, 1926 -by Germaine Krull ”

DRVO I JEZIK

Popeo sam se uz obronak i legao pod drvo. Bila je to topola ili jova. Zašto nisam zapamtio vrstu? Zato što je, dok sam gledao u krošnju i pratio njeno kretanje, drvo u meni iznenada tako uzbudilo jezik da su, u mojoj prisutnosti, jezik i drvo još jednom obavili svoju drevnu svadbu. Grane, a sa njima i kruna, ljuljale su se razmišljajući ili su se savijale odbijajući; grane su ispoljavale sklonost ili nadmenost; lišće se protivilo iznenadnom udaru vetra, ježilo se od njega ili mu izlazilo u susret; deblo je bilo dobro ukorenjeno; a listovi su senčili jedan drugi. Blag vetar je zasvirao svadbenu muziku i uskoro je celim svetom razneo brzo poniklu decu ove ložnice, kao govor u slikama.

PODNEVNE SENKE

Kad se približava podne, senke postaju samo još crne i oštre ivice duž reke stvari, i spremne su da se povuku u svoju jazbinu, u svoju tajnu, tiho, neočekivano. Tada je u svojoj zbijenoj, napetoj punoći došao čas Zaratustre, mislioca u „podnevu života“ u „letnjoj bašti“. Jer saznanje, kao sunce u zenitu, okružuje stvari najstrožim obrisom.

NAPRSLINA U SAZNANJU

Prepričavaju se ove Šilerove reči: U svakom saznanju, govorio je, morao bi biti sadržan trun apsurdnosti, kao što zapažamo da antičke šare na ćilimima ili ornamentalni frizovi uvek negde pomalo odstupaju od svoje jednoličnosti. Drugim rečima: nije presudno kretanje od saznanja do saznanja, već neka tanušna naprslina u svakom pojedinačnom saznanju. Ona je neprimetan znak autentičnosti, koji ih razlikuje od svake serijske robe što se proizvodi po šablonu.

ANGELUS NOVUS

Kle ima sliku koja se zove „Angelus Novus“. Na njoj je prikazan anđeo koji izgleda tako kao da namerava da se udalji od nečega čime je fasciniran. Oči su mu razrogačene, usta otvorena, a krila raširena. Tako mora izgledati anđeo istorije. Lice je okrenuo prošlosti. Ono što mi vidimo kao lanac događaja, on vidi kao jednu jedinu katastrofu što neprekidno gomila ruševine na ruševinama i baca mu ih pred noge. Rado bi se zaustavio, budio mrtve i sastavljao ono što je razbijeno. Ali iz raja duva tako snažna oluja da mu je razapela krila i anđeo više ne može da ih sklopi. Ta oluja ga nezadrživo goni u budućnost, kojoj okreće leđa dok gomila ruševina pred njim raste do neba. Ono što mi nazivamo napretkom jeste ta oluja.

POBEDNICI I KULTURNA DOBRA

Flober piše: „Malo njih će shvatiti koliko je trebalo biti tužan da bi se oživela Kartagina.“ Priroda te tuge biće jasnija ako postavimo pitanje u koga se to, u stvari, uživljava istoričar koji pripada školi istorizma. Odgovor bez ustezanja glasi: u pobednika. Ali oni koji vladaju naslednici su svih nekadašnjih pobednika. Zato uživljavanje u pobednika uvek ide na ruku vlastodršcima. Time je istorijskom materijalisti dosta rečeno. Onaj koji je stalno pobeđivao, sve do dana današnjeg, korača u trijumfalnom pohodu. Kao što je oduvek bilo uobičajeno, u trijumfalnom pohodu se nosi i plen. Taj plen se naziva kulturnim dobrima. Kulturna dobra će u istorijskom materijalisti naići na distanciranog posmatrača. Jer ono što on vidi u kulturnim dobrima, to je za njega, bez izuzetka, takvog porekla da ne može o tome razmišljati bez užasavanja. Kulturna dobra ne zahvaljuju za svoje postojanje samo naporu genija koji su ih stvorili već i bezimenom kuluku njihovih savremenika. Nema dokumenta kulture koji istovremeno ne bi bio dokument varvarstva.

Izvor: Valter Benjamin, Eseji, preveo Milan Tabaković, Nolit, Beograd, 1974.

Napomena: Svi dati odlomci deo su pojedinačnih eseja. Naslovi su moji i upućuju na sadržaj datog fragmenta.

Fotografija: Germaine Krull, Walter Benjamin, 1926.