Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

Objavljeno od strane

Zgrada državne štamparije BIGZ gde je većina knjiga koje će biti pominjane u nastavku teksta štampana. Projektovao ju je Dragiša Brašovan 1936-1940. Fotograf nepoznat, ’70 godine 20. veka

Jugoslavija je bila izdavački i prevodilački gigant. Izdanja koja su se u periodu obe države, i kraljevine i socijalističke federacije, štampala cirkulišu i danas, zbog svog jedinstvenog kvaliteta, tiraža, naslova, prevoda, dizajna, u svakom slučaju dobre i kvalitetne uređivačke politike, ali i kuture knjige koju je omogućila količina novca uslovljena društvenom organizacijom, kao i veličinom tržišta.

Edicije koje slede nisu konačan broj važnih i vrednih pomena, to su samo neke od najpoznatijih i najvažnijih koje je za ovu priliku, na moju molbu, sastavio Siniša Lekić, arheolog i poznavalac antikvarne knjjige. Neke od edicija sam dodala i ja, prethodno imajući u vidu izdanja koja sama posedujem. Sve moguće propuste, nedostatke i greške u nastavku teksta treba pripisati meni.

Edicije su izdanja unutar određene izdavačke kuće koja su tematski objedinjena, ona čine jednu tematsku ili idejnu celinu, imaju istog urednika, nekada i više različitih, kao i prepoznatljiv dizajn, opremu i vizuelni identitet. Osim urednika, jedan od glavnih činilaca vrednosti i prepoznatljivosti neke edicije su i grafički dizajneri koji bi ediciju vizuelno oblikovali. U tome je velika vrednost i specifičnost knjiga čiji spisak sledi. Nastavite sa čitanjem

Вирџинија Вулф – Анонимност је тамна, комотна и слободна, она дозвољава духу да иде неометано својим путем

Objavljeno od strane

Орацио Гентилески, „Девојка са лаутом“, 1620.

Док слава спречава и стиска, анонимност се овија око човека као магла; анонимност је тамна, комотна и слободна; анонимност дозвољава духу да иде неометано својим путем. Преко анонимног човека преливено је милостиво руменило таме. Нико не зна куда он одлази или долази. Он може да тражи истину и да је говори; он сам је слободан; он сам је истинит; он сам је спокојан. И тако он утону у мирно расположење под храстом чији је тврд корен, откривен изнад земље, деловао удобније него иначе.

Утонуо је задуго у дубоке мисли о вредности анонимности и дивоти чињенице да немаш име, већ да си као талас који се враћа дубоком морском телу; мислећи како анонимност ослобађа дух досаде, зависти и пакости; како она бризга у вене слободне везе дарежљивости и великодушности; и дозвољава давање и примање, без нуђења захвалности и одавања хвале, што мора да је био пут свих великих песника, претпостављао је (иако његово знање грчког није било довољно да то потврди) јер, мислио је, Шекспир је сигурно тако писао и градитељи цркава су сигурно тако градили, анонимно, нису им били потребни захвалност и име, већ само њихов рад дању и ноћу и можда мало пива – „Какав је то диван живот“, мислио је растежући удове испод храста. „И зашто га не уживати баш овог тренутка?“ Мисао га погоди као тане. Амбиција паде као олово. Ослобођен пламена у срцу због одбачене љубави и због укорене таштине и због свих убода и повреда којима га је ожарио ред коприве живота који има амбицију да буде чувен, али не може више да нанесе бол ономе ко не мари за славу, он отвори очи, које су биле широм отворене све време али су виделе само мисли и виде како у удолини испод њега лежи његов дом. Наставите са читањем

Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Орландо“ Вирџиније Вулф

Objavljeno od strane

Непознати уметник, „Портрет Хенрија Врајотхеслија, трећег ерла од Саутхемптона“, 1597.

„Сама сам“, рече наглас Орландо јер није било никога да је чује. Али та самоћа је очигледнија, заклеле би се многе жене, непосредно пошто је неко с вама водио љубав. Како је замро звук точкова надвојводине кочије, Орландо је осетила како од ње све даље одлазе надвојвода (то није марила), срећа (то није марила), безбедност и брачно стање (то није марила), али чула је како живот одлази од ње и  љубавник. „Живот и љубавник“, мрмљала је; и отишавши до писаћег стола, умочи перо у мастило и написа:

„Живот и љубавник“. Онда је одложила перо и отишла у спаваћу собу, стала пред огледало и наместила бисере о врат. А потом, пошто бисери нису ишли уз јутарњи огртач од везеног платна, пресвуче се у голубије сиви тафтени; онда у један као бресква у цвету; онда у брокат боје вина. Можда је требало мало пудера и да јој је коса очешљана око чела, можда би јој пристајало. Онда навуче на ноге папуче на потпетице и на прст стави смарагдни прстен. „Сад“, рече кад је све било готово, упали сребрне свећице са обе стране огледала.

Може се приметити да је Орландо сакрила свој рукопис када је била прекинута. Затим, да је дуго и намерно гледала у огледало; а сада, када се возила у Лондон, могао се запазити њен узмак и пригушени крик када су коњи загалопирали брже него што је желела. Њена скромност у односу на њено писање, њена таштина према њеном лику, њен страх за сопствену сигурност, све то, изгледа, сугерише да оно што је недавно речено, како није било промене од Орланда мушкарца до Орланда жене, није више сасвим тачно. Наставите са читањем

Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Љубавник“ Маргерит Дирас

Objavljeno od strane

Маргерит Дирас као девојчица у Индокини

Имам на себи хаљину од природне свиле, истрошена је, готово прозирна. Била је некада мајчина, једног је дана више није оденула јер јој се учинила пресветлом па ми ју је дала. То је хаљина без рукава, врло изрезана. Жућкаста је, каквом постаје природна свила након дуго ношења. Те се хаљине сећам. Мислим да ми лепо пристаје. Ставила сам кожни појас око струка, можда појас моје браће. Не сећам се ципела које сам тих година носила, само неких хаљина. Најчешће носим платнене сандале на босу ногу. Говорим о раздобљу које је претходило школовању у Сајгону. Одонда сам, наравно, увек носила ципеле. Тог сам дана вероватно имала онај знаменити пар од златног ламеа са високим потпетицама. Не знам шта бих друго носила тог дана – дакле те ципеле. Била им је два пута снижена цена, купила ми их је мајка. Носим те салонке од златног ламеа кад идем у школу. Идем у гимназију у вечерњим ципелама са ситним украсом од шљокица. Подносим себе само у тим ципелама, и још се данас радо замишљам таквом, то су прве високе потпетице у мом животу, оне су лепе, оне су засениле све ципеле које су им претходиле, оне су за трчање и игру, без потпетице, од бела платна.

Нису ципеле те које чине необичним, нечувеним, изглед мале тога дана. Чудно је тога дана да мала има на глави мушки шешир равна обода, меки пустени шешир боје ружина дрвета са широком црном врпцом. Наставите са читањем

Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Буђење“ Кејт Шопен

Objavljeno od strane

Френк Вестон Бенсон, „Лето“, 1900.

Тог лета на Великом острву Една је почела постепено да се ослобађа плашта уздржљивости, који ју је увек обавијао. Вероватно да је било – мора да је било утицаја, и тананих и очигледних, који су на неколико различитих начина дејствовали и навели је да се тако понаша; али најочигледнији је био утицај Аделе Ратињол. Како је Една поседовала готово чулну осетљивост на лепоту, прво ју је привукла изузетна физичка привлачност ове креолке. Затим отвореност читавог живота те жене, коју је свако могао да уочи и која је била тако изразито у супротности с њеном сопственом уобичајеном уздржљивошћу, што је можда и створило везу између њих две. Ко би могао поуздано знати које метале користе богови када кују тако танану везу коју називамо склоношћу, коју бисмо исто тако лако могли назвати љубављу.

Обе жене су биле прилично високе, а мадам Ратињол је имала женственији, пунији стас удате жене. Физичка привлачност Едне Понтелије неприметно се наметала. Обриси њеног тела су били издужени, чисти и симетрични; било је то тело које би повремено заузимало необичан положај; није било никаквог наговештаја чистог стереотипа прописаног тренутном модом. Случајни некритични пролазник можда не би на њу бацио други поглед. Али уз мало више смисла и дара опажања уочио би племениту лепоту облика и отмену строгост држања и покрета, по којима се Една разликовала од осталих. Наставите са читањем

Зашто се јунакиња Кејт Шопен буди на погрешан начин?

Objavljeno od strane

Клод Моне, „Дама са сунцобраном“, 1886.

Према мишљењу ауторке овог интернет места, која је датим избором, као и именовањем прекуцаних фрагмената романа који следе, желела да своје читање учини креативним, Една Понтелије, јунакиња романа Буђење, се буди на погрешан начин јер њено буђење, њена еманципација и „отварање очију“ пред светом иду преко аутодеструктивне емотивности, а не преко афирмације онога што ју одређује као биће, у овом случају као уметницу.

Њен образовни процес, а ми остављамо могућност да је наш закључак престрог, није довршен јер је у потпуности плутајући, неодређен, баш као и нептунијанско царство пред којим она често стоји и размишља.

Буђење је процес. Стога, ни Една Понтелије се не буди одједном, и коначно. Међутим, тај процес, нама се чини, у њеном случају нема довољно снаге за одлучност. Една није задовољна улогом мајке и супруге али није ни довољно јака да подносе тежину стваралачког пута и живота који подразумева потпуно посвећење уметности јер ју емотивност, овде изједначена са бесконачношћу, флуидношћу и снагом мора, спутава.

Она ослобађање и „буђење“ води преко заљубљивања и маштања о предавању другом мушкарцу али се то, у случају овог романа, не показује као добар избор по њу. Ни наметнути друштвени стереотипи, али ни потпуно предавање чулности, нису начин да се биће афирмише и пробуди у новом веку који је женама понудио много избора али и изазова. Наставите са читањем

Зашто је Толстојев отац Сергије себи одсекао прст?

Objavljeno od strane

Иван Крамској, „Портрет Лава Толстоја“, 1873.

Отац Сергије живео је већ шесту годину у испосничкој ћелији. Било му је четрдесет и девет година. Живот му је био тежак. И то не због исцрпљујућег поста и молитве, то му није било тешко, већ због унутрашње борбе коју он никако није очекивао. Имао је два извора борбе: сумњу и телесну пожуду. И оба непријатеља нападала су га увек заједно. Чинило му се да су то два разна непријатеља, док је то био један те исти. Чим би нестало сумње, нестало би и пожуде. Али он је мислио да су то два различита ђавола и борио се са сваким посебно.

„Боже мој, Боже мој“, мислио је он, „зашто ми не даш веру? Да, пожуда, да, с њом су се борили свети Антоније и други свеци, али вера… Они су веровали, а у мене има тренутака, часова, дана, кад нема вере. Зашто постоји цео свет и сва његова лепота, ако је грешан и ако га се ваља одрећи? Зашто си створио ту саблазан? Саблазан? А да није саблазан то што ја хоћу да побегнем од радости света и да нешто стекнем тамо где можда ничега нема?“, рече он сам себи и ужасну се, згади се на себе сама.

*

Кроз лаки сан учинило му се да чује прапорце. Није знао да ли је то било на јави или у сну. Али ево, трже га из сна куцање на његовим вратима. Он устаде, не верујући сам себи. Али се куцање понови. Јест, то је било куцање близу, а његовим вратима, и женски глас. Наставите са читањем

Зашто је Бранимир Шћепановић класик светске књижевности?

Objavljeno od strane

Дадо Ђурић, „Бициклиста“, 1955.

Ово дело магичне снаге можда је најзначајније и најбриткије дело актуелне светске књижевности. – Белгијски Notre Temps

Кажимо одмах: ова повест, напета као крик, не личи на на шта познато. То је једна необична, самотна песма, можда јединствена у савременој светској књижевности. –  Швајцарски Journal de Geneve

Са својих осамдесет засењујућих страница „Уста пуна земље“ су чисто ремек-дело! То је величанствена поема животу, роман који се лепотом речи уздиже до нивоа највећих књижевних дела. – Париски Magazine Litteraire

УВОД КАО УСПАВАНКА

Увијени у грубу вунену ћебад, лежали смо не померајући се и ћутећи, као да смо у тој поодмаклој августовској ноћи већ били омамљени опорим мирисом шуме, која нам је, кроз одшкринуто шаторско крило, личила на извијену, црну змију. У ствари,  били смо само уморни и жељни сна.

Седео је у загушљивом купеу путничког воза број 96 и гледао у велику тмину августовске ноћи. Али ништа није видео. У четвртастом, нагарављеном окну враћао му се само мутни одраз сопственог лица које је било толико измучено да му је изгледало готово туђе. Ипак се осмехнуо измењеном лику. Учинио је то нељубазно и јетко као да се већ подсмевао себи што се после толико година враћа у Црну Гору, упркос сазнању да у њој више нема никога ко би му се обрадовао или га бар препознао. Да је могао у том часу, из помрчине у коју је све потонуло, опет извући неку слику свога детињства, неко ишчезло лице или одавно заборављени глас, можда би лакше појмио своју неочекивану одлуку да умре у завичају. Али ничега није био у стању да се сети. Ништа му се више није одaзивало. Наставите са читањем

Десет година од како сам дипломирала

Objavljeno od strane

Слављеница у објективу Милоша Перишића. Топчидерски парк, 15. мај 2011. године

Дипломирала сам 19. априла 2011. године. Био је топао дан, прави пролећни. Требало је да изађем на последњи испит у јануару те године али нисам имала довољно самопоуздања и, пре свега, психичке спремности. Колегиница која је изашла тада, и дипломирала, када сам ју позвала да видим како је било, представила ми је тај чин као лак, опуштен, све је било једноставно и фантастично. А толико је све било једноставно да сам ја, у априлу, на прво питање о Кафкиним приповеткама одговарала равно четрдесет пет минута. Већ код другог и трећег питања престала сам да гледам на сат.

Сећам се да сам када се све завршило изашла из зграде на задњи улаз и ту срела једног професора који ми је предавао, он је био прва особа која ми је званично честитала. Био је срдачан, пријатан, искрен у својим честиткама. Враћала сам се кући као да се ништа није догодило, дошла сам у празан стан, јела, чула се још са двоје људи, и то је било то.

Месец дана касније, средином маја, одлучила сам да прославим тај догађај на начин француских импресиониста и Прустове верзије „слатког живота“. Импресионисти су били сликари које сам прве открила јер је мој град одувек био Париз, а њега је без Едит Пјаф, Сатија, Сањара, импресиониста, Брасаија и Кертеза, Јана Тирсена и Амелије, Балзака, Пруста, Флобера, Утрила, Модиљанија и Ахматове, Лотрека, немогуће замислити. Тако сам ја, у сврху телепортације, све то упијала и, када је дошло време за прославу, одлучила да поновим оно што сам виђала на Монеовим, Реноаровим и Тисоовим платнима. Наставите са читањем

Бувљаци као неформални музеји историје и културе једног народа

Objavljeno od strane

Играчке са земунског бувљака. Фотографија: Ана Арп

Дуго планирам да напишем један текст о београдским бувљацима иако они нису једини вредни наше пажње. Неготин, Панчево, као и многа друга мања и већа места у Србији имају крајем радне недеље и викендима бувљаке или оно што ја зовем неформалним а веома аутентичним изложбеним просторима на ободима градова. То су музеји једне далеко ведрије, живописније, динамичније, помало горке и сетне, али и радосније верзије историје нашег народа и грађанске културе.

Историја једне земље, или пак приватна историја грађана једне земље, сва динамика односа унутар ње, видљива је на бувљацима. Изузетно је важно и занимљиво посматрати шта је један народ, односно појединци који живе на датом простору, одбацио, шта је прогласио за непотребно, шта избацује из својих домова, зашто је некада то сматрао за вредно, за предмет који треба да се нађе у његовој кући, а зашто га више не цени или му не налази вредност.

Већ сам писала о београдским антикваријатима. Антикваријати могу продавати старе предмете а могу продавати и књиге. Ја сам писала о оним антикваријатима који продају књиге, иако они нису антикваријати у правом смислу јер се у њима ретко може наћи нека књига која је, рецимо, из 16. или 18. века, неко веома егзотично прво издање које ћете продати за више хиљада евра. Наши антикваријати углавном садрже књиге из најбољег издаваштва које је некада постојало, и што сам старија све више увиђам да ово није претерано становиште, а то је југословенско издаваштво. Оно је било најбоље по: цени, дистрибуцији и класној несегрегацији, по квалитету повеза, одабиру наслова и аутора из било које области, уредника, штампе, превода, дизајна, културе књиге у сваком могућем смислу. Кажу да књиге тада нису биле јефтине али да су их скоро сви који су то хтели могли приуштити. Због њиховог великог тиража те књиге циркулишу и данас. Наставите са читањем

Похвала трафици као постмодерном месту за културу

Objavljeno od strane

Трафика као постмодерни дистрибутивни ценатр културног садржаја

На трафикама има културе. Трафике имају важну улогу у истицању уметности и развијању интересовања за исту. Моја констатација ће већину људи изненадити, неки ће негодовати, помислиће да нема места релативизацијама и да је ова тврдња нешто најдаље од истине што су данас прочитали. Сви знамо да тај комад метала сведочи о нечему далеко ружнијем.

Трафика је одиграла значајну улогу у дистрибуцији културе почетком 21. века, о чему ће неке социјалне историје уметности и књижевности једном писати, јер су многи градови остали без домова културе, биоскопа, библиотека и књижара. Све је то трафика надокнадила. Али, она је трговачки изум, култура ту постоји као роба. Ту се могу купити најразличитије књиге, класици светске књижевности и сликарства по невероватно ниској цени за ту врсту књига. Не могу рећи да су та издања била без мане, с обзиром на квалитет припреме текста, дизајна и опреме, ређе превода, али неко је негде, коме су све одузели, и концерте, и биоскоп, и књижару, могао врло јефтино сваких недељу дана нешто пристојно да прочита, да открије класичну музику (говоримо о времену пре масовне употребе интернета), да оплемени бруталну стварност око себе тако што ће се упознати са неким сликама које нуде лепшу верзију света.

О значају часописа за формирање укуса излишно је говорити. Оне које не би занимали класици већ „популарна култура“ модни часописи или они за уређење ентеријера били су ту сваких месец дана. А знамо да исти ти часописи нису само о моди и илузији која никоме није доступна, већ да је њихов садржај о свеукупном искуству модерног живота. Поред њих, излазили су и музички часописи, па страни часописи о уметности (најчешће италијански). Исто тако, не могу да набројим колико сам филмских класика купила на трафици.  Наставите са читањем

КласикААА: Михаил Глинка

Objavljeno od strane

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Човека можеш спознати по степену на који се уздигла музика у његовој души. Али, пошто ме занимају само они преплављени музиком, ограђујем се од спознаје људи.

Има музичких душа које немају музичко васпитање и културу. То значи да се рађамо са мноштвом треперења, чију вредност успостављају наша туговања. Носимо у себи музику коју нисмо никада у животу чули, али која лежи у дубини нашег памћења. Све музикално у нама је ствар сећања. Сигурно смо све то слушали док смо још били безимени. Не постоји музика без успомене на рај и без пада. – Емил Сиоран

Треперење је важно. Да ли његову вредност успоствљају туговања или сањарења или нешто треће, то је неизрециво, али то је порекло музике у нама коју помиње Сиоран, коју никада нисмо чули, али која лежи у дубини нашег сећања јер „све музикално у нама је ствар сећања“. Памћење и сећање нису исто. Сећања су поузданија, иако се можда никада нису догодила. Ми музику не памтимо, ми се музике сећамо. И не сећамо се ње, она је покретач, сила која помера лавину слика, импресија и емоција које постоје у нама. Но, ми музику никако не сматрамо само покретачем, она није само то. Музика није пасивна сила у човековом постојању и искуству.

Када већ помињемо сећање и доводимо га у везу са музиком, моје сеже до дна беле завесе, чији се рубови благо крећу, сасвим неприметно. Да су жива бића, ни мачке га не би приметиле. Ти рубови завеса покрећу и светлост пред њима, па и она игра. Тако се зазива нешто далеко у мени, слика ми отвара мост, и ја се окрећем ка књизи, да пронађем овај пасус: Наставите са читањем

КласикААА: Два индиго лабуда

Objavljeno od strane

Илустрација: Јана Хајдерсхоф

Само онај може бити уметник ко има сопствену религију, оригиналан поглед на бескрајно. – Фридрих Шлегел

Обојица су била опхрвана меланхолијом. Волим да их замишљам, не као црне или беле лабудове, иако та алхемијска трансформација, пре него психоаналитичка симболика, њиховој судбини пристаје, већ као индиго лабудове који плове само ноћу, по месечини. Охоле, лепе, тамне и силовите као ноћно небо или дубине мора. „Плава је боја мојих снова“, казао је и нацртао Хуан Миро. Нека плава буде још дубља, зато нек је индиго, када говоримо о њима, али нека се сјаји, као прах месечине на води, а лабудови су симболи аутентичности, лепоте, посвећености и промене, тај симбол им припада и без наше посебне назнаке.

Обојица су имала нешто више од тридесет година када су компоновала дела која овде прилажем. Бетовен, старији, са тридесет година је компоновао Седамнаесту клавирску сонату коју су назвали Бура, по Шекспиру, или по преромантичарском покрету Sturm und Drang, под чијим је он морао бити утицајем. Тенденције доба струје нашим делима, тај циркуларни вир духа не можемо избећи. Шуман је имао око тридесет и пет година када је компоновао свој Концерт за клавир у А молу. Клавир је инструмент романтизма, то је синегдоха самог покрета, кров над главом осећајности, интелектуалне, личне и стваралачке тога доба. А облик клавира ме је одувек подсећао на тело лабуда. Наставите са читањем

КласикААА: Ханс Цендер & Франц Шуберт

Objavljeno od strane

Јозеф Абел, „Портрет Франца Шуберта, 1814.

Срце му је као обешена лаута;
Чим га дотакнеш, оно одјекне.

Ево једног музичког дела које важи за Библију меланхоличних. Шубертова музика је за естете, ескаписте, модерне вампире под којима се подразумевају они који не желе често да излазе напоље – светлост би била ново насиље, и ко зна какве би све гадости разотркрила. Зато је боље излазити ноћу, у дуге шетње, када је град празан, и има врло мало људи. Није случајно што се Шубертова музика појављује у филму Глад који је о два вампира, окружени су дугим белим завесама и љиљанима у својој њујоршкој палати, играју их Дејвид Боуви и Кетрин Денев. Касније смо гледали и друге вампире-естете (ваљало би коначно објаснити тај загонетни топос – зашто су вампири, већином, естете, зашто је њихова, у основи, насилничка природа временом добила потпуно другачије конотације, и у каквој је то вези са прототипном фигуром Родерика Ашера Едгара Алана Поа?), као у филму Само љубавници преживљавају (линк). И у том филму ноћ и музика бивају искупљујући за протагонисте, али се уместо уз Шуберта, сањари уз Паганинијев виолински капричо (линк + линк).

Зимско путовање је циклус од двадесет и четири песме које је Франц Шуберт компоновао током 1827. године. Зимско путовање је, једноставно речено, ремек-дело класичне музике. У питању је незаобилазна творевина када говоримо о уметности, идејама, сензибилитету романтизма. У питању су песме (Lied) за глас (тенор) и клавир. Шуберт је компоновао музику, стихове је написао Вилхелм Милер. Шуберт их је открио неколико година раније, у једном часопису који је излазио у Лајпцигу, и који се звао Ураниа. Те песме о меланхоличном путнику, чија осећања, сентиментална и пренаглашена, прати изглед предела којим је окружен, и којим лута, Милер је посветио једном другом композитору, Карлу Марији Веберу. Но, иронија богова била је окрутна: Вебер је преминуо 1826, Милер 1827, Шуберт 1828. године. Наставите са читањем

КласикААА: Ханс Цендер & Фридрих Хелдерлин

Objavljeno od strane

Скулптура: Рејчел Вајтред

Ханс Цендер је био немачки диригент и композитор авангардне класичне музике, новог, експерименталног звука који прекорачује јасно дефинисане границе жанра. Омаж својој култури и једном од њених највећих синова дао је посредством пет концерата компонованих у периоду од 1979. до 2012. године, које је насловио Читања Хелдерлина I-V (Hölderlin lesen). У питању су дела за гудачкe инструменте и глас. Читања Хелдерлина су једно од централних дела у опусу Ханса Цендера. Од 1979. године он се бави поезијом немачког романтичарског песника и покушава да ју преточи у облик своје уметности, у музику. Резултат његове фасцинације су јесу музичких дела, од којих су три заснована на класичном гудачком квартету.

Основа композиције Читањe Хелдерлина I (1979) је песма Мадони. Читањe Хелдерлина II је дело за виолу, говорни глас и електронику уживо (1987) у којем се говоре само фрагменти текста (Hymnische Entwürfe). У Читањe Хелдерлина III (1991), Цендер користи девет стихова из различитих верзија химне Патмос. Читањe Хелдерлина IV (2000) засновано је на тексту све три верзије песме Мнемосина. Читањe Хелдерлина V (2012) састоји се од звука хармонике и гласа а језички материјал чине два касна Холдерлинова фрагмента која је Цендер сматрао актуелним. У њима се може чути жалба на неуспех демократије, као и упозорење да се поштује херметична и неупотребљива уметност. Наставите са читањем

КласикААА: Буђења у хладној соби

Objavljeno od strane

Едвард Хопер, „Сунце у празној соби“, 1963.

Буђење у хладној соби било је једно од најтрауматичнијих догађаја у детињству  многих људи. Пробуде вас рано, напољу је још мрак, а у соби је хладно.

Композиција Хладни комади Ерика Сатија настала је марта 1897. године и састоји се из две целине. Сати је становао на Монмартру, његова соба, чија би врата била блокирана када би распростро свој кревет, налазила се у приземљу, и није била грејана зими.

У то време критика је још увек тешко прихватала његова оригинална дела, упркос залагању његовог познатијег савременика, Клода Дебисија. Сатијева афирмација у критичким круговима, не толико међу публиком, текла је споро, што је допринело његовим стваралачким кризама, поред оних изазваних животним околностима.

Ова једноставна композиција својим ритмом евоцира атмосферу јутра, онда када су мисли још увек магловите и нефокусиране, и више су низ тачкастих импресија него јасан след. Чини се тада да је све могуће, свет плута, снага гравитације слабија је од оне на Месецу. Наставите са читањем

КласикААА: Чили Гонзалес

Objavljeno od strane

Омот албума „Solo Piano“ Чилија Гонзалеса

Чили Гонзалес је савремени канадски пијаниста. Његов први албум Solo Piano појавио се 2004. године. Албум, иако нема директних референци, недвосмилено подсећа на Париз, а пошто има много Париза, рећи ћемо да је у питању, како се нама чини, боемски Париз из педесетих и раних шездесетих година 20. века, Париз ситуациониста и Moderato Cantabile фазе Маргерит Дирас.

Критика је поредила Чилијеву музику са музиком Ерика Сатија. Ја не увиђам сличности, осим, можда, по благо меланхоличној атмосфери, поетици хладних соба из којих бежмо у празне кафее на Монмартру (али Монмартру Сатијевог а не Чилијевог времена). Сатијеве композиције везујем за тишину и хладна сунчана јутра, док Чилијеве увек асоцијативно везујем за топле вечери касног пролећа. Његова музика буди чулне сензације и евоцира призоре црно-белих фотографија егзистенцијалистичких кафеа. Овај албум имао је наставке у виду Solo Piano II (2012) и Solo Piano III (2018). Наставите са читањем

КласикААА: Мидори Такада

Objavljeno od strane

Дизајн омота албума: Микио Кавасаки

Мидори Такада је савремена јапанска композиторка која је своје класично образовање, стечено у Јапану, усавршавала у послератном Берлину. Међутим, Такади западни класични канон није одговарао па је, полазећи од њега, одлучила да га прошири и допуни, спајајући га са источним традицијама, инструментима и филозофијом. Тако је настао њен стил који се кретао у правцу минимализма и амбијенталне музике, а захваљујући интернету, након неколико деценија, сазнали смо да она није била усамљена у том покушају укрштања жанрова и новог израза, већ да је круг људи који су дефинисали тај правац био знатно шири.

Такада на свом албуму Through the Looking Glass подражава звукове природе. Она то чини врло једноставно, сведено, без превише инструмената, што њену уметност приближава амбијенталном звуку. Прва композиција са овог албума, њеног дебитантског остварења, зове се „Сан Анрија Русоа“. Композиција евоцира бајковите пределе пуне зеленила, птица и животиња која подсећа на егзотичне предле овог француског сликара али призива и у сећање егзотичан и чулан водопад из Колриџове песме Кублај Кан. Поред ових различитих уметничких веза и асоцијација, Такада се ослања и на Луиса Керола, јер је по његовој другој књизи дала назив свом првенцу: „С оне стране огледала“. Наставите са читањем

КласикААА: Арво Перт

Objavljeno od strane

Арво Перт 2014. године

Морао сам да се ослободим свега беспотребног да бих спасао себе. – Арво Перт

Арво Перт је рођен у Естонији 1935. године. Живео је у Талину, Бечу и Берлину. Од седамдесетих година 20. века компонује у минималистичком стилу. Познат је по својој техници тинтинабули коју је први пут употребио у делима Für Alina (1976) и Spiegel im Spiegel (1978). За себе каже да компонује класична и религијска дела. Његову музику упоредила бих са сликарством италијанских тречентиста и кватрочентиста, нарочито са Фра Анђеликом и Дучом, а гласове у његовим композицијама са анђелима у пурпурној одећи и љиљаном у руци. Клече, са златним ореолом око главе.

Пертова дела у потпуној су дисхармонији са временом у коме живимо, она афирмишу тишину, спорост, крхкост, слабост, фрагилност, понекад ме подсећају на Ђакометијеве „трске које мисле“, на слабе, једва покретне људе који се чине као сламке, али те сламке су, видимо, од челика и бронзе. Не можеш их преломити. Тако је и са Пертовим звуком, у њему осећамо снагу, али она је, истовремено, пропусна, рањива.

У оквиру Фестивала оргуља у Београду, лета 2018. године, слушала сам Марка Паолачија, оргуљаша који је извео Пертову композицију Pari Intervallo. Било је то млеко светлости које лије низ цеви инструмента, један емотивни и звучни сфумато, просветљујуће искуство када бива јасно зашто се каже да је музика једна од могућих еманација Бога и важан пут до њега. Наставите са читањем

Еторе Спалети и апстрактне пастелне утопије

Objavljeno od strane

Еторе Спалети, „Vicino all’azzurro, l’oro“, 2010.

Еторе Спалети, „Il colore e l’oro, Rosa“, 2013.

Еторе Спалети (1940-2019) је савремени италијански уметник који ствара минималистичке слике, скулптуре и инсталације. Његов рад дубко је повезан са малим местом надомак Пескаре које се зове Cappelle sul Tavo и које је у близини Јадранског мора. Ту је његов атеље, ту се школовао и деценијама стварао.

Спалети боји прилази метафизички и његове слике су, по својој суштини, одраз пејзажа којим је уметник био окружен, боје и апстрахована монохроматска површина његових дела одраз су нијанси многобројних боја ваздуха који се чује кроз долине окружене брдима, сунца, траве и мора.

Постоји нешто што нас учи спорости, тишини, концентрацији, нешто што нас зауставља и што нам милује очи док гледамо Спалетијева платна. Његов атеље, један изузетно концептуалан простор, пружа посматрачу нове очи на дар, учи га да разуме важности односа између боја и предмета, да у њима препознаје хармонију. Учи га, најзад, да лиши себе очекивања да ствари и појаве увек морају имати одређена значења.

Његове једноставне слике у потпуности мењају простор око себе. Оне у својој једноставности имају изузетну моћ. Њихова боја доминира у односу на оно што је ван њих и што их окружује. Еторе Спалети је, заправо, филозоф. Сликарство је начин његовог изражавања, његов невербални језик, а оптика је његово поље делања. Нека врста спинозизма овде дела на изванредно суптилан начин. Наставите са читањем

За аутентичан живот потребне су храброст и слобода: Кристо & Жан-Клод

Objavljeno od strane

Кристо и Жан-Клод у пустињи 1982. године

Толико тога је речено и написано, снимљено и одштампано о уметничком и брачном пару Крста Јавачева, бугарског емигранта у Паризу, и Жан-Клод Денат, ћерке француског дипломате у Мароку, која је у својој личној заоставштини оставила и једну заједничку фотографију са Шарлом де Голом, да ово што ћу ја имати да напишем је апсолутно занемарљиво. Свет би могао без овог текста који осећам као беспотребан и безнадежан чин.

Ипак, имам потребу да подсетим на две вредности које сам истакла у наслову. Оне се некако данас подразумевају, звуче као опште место, излишно их је помињати, и ми поред њих пролазимо пасивно, а заправо их ретко ко од нас аутентично спроведе кроз своје животно искуство. Слобода и храброст су компромитоване пречестом употребом, а подразумевају одрицања, велику самоћу и снажну одговорност, особине на које су данас многи неспремни. Јер – живот је само један.

Класне и све друге могуће разлике (Крсто, кога чешће зову Кристо па ћемо и ми у наставку следити ту транскрипцију имена, рођен је у бугарском селу Грабово у предворју Другог светског рата, а у Париз је побегао од комунистичког режима кријући се под ћебадима у возу, без новца, без веза и посла који би га чекао) нису биле препрека, чини се, космички предодређеном сусрету двоје уметника који су рођени истог дана исте године – 13. јуна 1935. Наставите са читањем

Неодољива чежња за трошењем новца: „Прада“ бутик у тексашкој пустињи дуа Елмгрин & Драгсет

Objavljeno od strane

Инсталација лажног „Прада“ бутика у Марфи чији су аутори Елмгрин & Драгсет

Марфа је градић усред пустиње који има мање од две хиљаде становника. До скора је био познат по томе што је у њему живео и стварао амерички савремени уметник Доналд Џад. Онда су првог октобра 2005. године Михаел Елмгрин и Ингар Драгсет, два савремена визуелна уметника у домену скулптуре, инсталација, перформанса, архитектуре и ленд арта, која живе и раде у Берлину, поставила четрдесет километара северозападно од Марфе, у потпуно пустој области Тексаса, једну скулптуру, истовремено и инсталацију, мини објекат који је представљао бутик познатог италијанског бренда Прада. Првобитно је пројекат требало да се зове Прада Невада а не Прада Марфа, али пошто уметници нису добили дозволу да инсталацију поставе у Невади одлучили су се за Тексас. Треба напоменути да је овај објекат ограђен, да има чувара и да једном недељно долази особа из оближњег места да га одржава. У њему су изложени поједини модели Прада ципела и торби, унутра се не може ући, читав објект заправо нема никакву функцију. Зашто је онда постављен усред пустиње и зашто је ово једна од најатрактивнијих инстаграм сензација која окупља мноштво туриста који се фотографишу док радосно скачу испред ње?

Треба прво имати у виду целокупно стваралаштво ова два уметника која раде и стварају заједно. Елмгрин & Драгсет се крећу широким ободом различитих уметности и дисциплина, постављајући познате призоре и објекте у један сасвим нови контекст. Дакле, за адекватно разумевање њиховог рада изузетно је битно разумети начин на који они реконтекстуализују предмет који излажу. На пример, они су у уобичајену слику дечака на дрвеном коњићу реконтекстуализовали тако што су скулптуру предимензионирали и поставили ју на централна места у граду или испред различитих музеја. На местима где су некада стајали тријумфални споменици великим војсковођама и генералима, сада је гигантски дрвени коњић са дечаком који упире прстом у одређеном правцу. То је најодговарајући споменик Александру Македонском и нама је жао што се баш  Елмгрин & Драгсет нису нашли у центру Скопља са овом скулптуром. То је, заправо, најадекватнији споменик који је могао бити подигнут у част великом војсковођи, Александру Македонском. „Споменик“, иронично презентован, дакле реконтекстуализован, резонира са нашим временом и историјским осећањем о инфантилности жеље за освајањем света и опседнутости величином. Владари су велика деца која се играју рата, они су остали заробљени у развоју и нису превазишли своју фазу играња и клаћења на дрвеном коњићу. Наставите са читањем

Коначно неко духовит! Маурицио Кателан и Томазо Дебенедети као савремени дадаисти

Objavljeno od strane

Маурицио Кателан, „Девети сат“, 1999.

Дадаизам је надстилска и надисторијска појава. И данас постоје дадаисти, њихово деловање није се завршило у кабареу Волтер, а међу њима суперзвезда тог света бизарности и апсурда јесте италијански савремени уметник Маурицио Кателан.

Кателан је enfant terrible, немогуће дериште савремене уметности, које се креће на трагу сензационализма и провокације. Он је познат по хиперреалистичким скулптурама (као што су оне у музеју Мадам Тисо) и по инсталацијама.

Пре излагања златне wc шоље у Гугенхајму, коју је назвао Америка, и банане преко које је залепио сиву траку – инстаграм сензације од пре годину дана коју је продао за сто педесет хиљада долара – прославио се делом Девети сат (La Nona Ora) из 1999. године.

У питању је приказ папе Јована Павла II кога је ударио метеор. Папа се грчевито држи за крст који му је у рукама, метеор га је оборио, прикљештивши му ноге, његове црвене Прада ципеле се пресијавају, док му је одора нетакнута, а очи грчевито склопљене.

Осим потпуно бизарног начина на који је поглавар католичке цркве представљен, веродостојност бизарности сведочи и стакло око папиног тела које хигијеничари музеја не смеју да додирну или усисају док свакодневно чисте црвени тепих на коме је воштана фигура. Наставите са читањем

Како је Трејси Емин својом инсталацијом „Мој кревет“ предвидела 2020. годину

Objavljeno od strane

Инсталација „Мој кревет“ британске уметнице Трејси Емин из 1998. године

Британска уметница Трејси Емин као да је предвидела 2020. годину својом инсталацијом Мој кревет.

Она је 1998. доживела потпуни слом: због проблема у вези и психичко-емотивне исцрпљености провела је, једном приликом, пуна четири дана у кревету. Није јела, није устајала, само се опијала алкохолом. Уколико и није реч о предвиђању 2020, онда је, свакако, реч о призору који су многи видели пред собом, једном или, на несрећу, више пута у свом животу, призору који је материјализација емотивног и животног стања у датом тренутку онога ко спава у том кревету.

Трејси Емин је петог дана видела шта је од њеног искуства остало, видела је пред особом оно што је направила, и одлучила је да кревет као материјалну манифестацију своје патње изложи као посебан рад. На кревету и око њега су реквизити који изазивају непријатност: прљав веш, исфлекана постељина крвљу, празне флаше водке, искоришћене марамице, папуче, плишана играчка, разноразно смеће. Сва та непосредност и бруталност манифестују њено психичко и емотивно стање. Дело није оспоравано нити са уметничке тачке преиспитивано док се није сазнало да је на аукцији куће Кристи овај рад плаћен два ипо милиона долара. Наставите са читањем

Два кентаура, једна стрела. О перформансу „Енергија мировања“ Марине и Улаја

Objavljeno od strane

Марина и Улај током извођења перформанса „Енергија мировања“

Сви перформанси Марине Абрамовић и Улаја (Франк Уве Лајсиепен) делују једноставно, они су симболички доста директни и комуникативни. Упркос натпису Art is Easy, који је стајао изнад волана њиховог заједничког комбија, опште је познато да уметност није лака, ни у процесу стварања, ни у процесу извођења, ни у процесу дистрибуције, а ни у процесу рецепције (доступности, разумевања, прихватања), те да се до идеја које делују једноставно, и до дела за која се чини чини „ово сам могла/могао и ја“, заправо долази најтеже и нимало лако.

Тако је и са перформансом Енергија мировања, до нас пристиглом путем видеа и путем фотографије. Дакле, посредством уметничких докумената. Приложена фотографија уз овај текст није уметничко дело, она је само документовани тренутак уметничког дела коме више нико никад неће моћи да присуствује, осим у нечијем извођењу, али то је као када бисте гледали сликара како копира Дирера а не Дирера самог како слика. Ово треба нагласити и разрадити јер многи мисле да је Маринина уметност фотографија коју виде. Не, њена уметност је, као што видимо, само у извођењу. Она је, стога, крајње ефемерна и краткотрајна. Од ње, на крају, остају само документа у различитом медију (фотографија, видео), али не и она сама. То је важна одлика савремене уметности која даје примат идеји у односу на материју. То је, истовремено, и сасвим непланирана стваралачка рефлексија Хегеловог става о „смрти уметности“.

„Смрт уметности“ не значи да уметности више неће бити, да ће она престати да постоји у једном конкретном историјском тренутку. „Смрт уметности“ означава, заправо, дисбаланс између духа и материје унутар једног уметничког дела, где оно духовно, идејни и метафизички слој дела „прелива“ и „преплављује“ материјални, чулно опипљиви сегмент. У класичној фази уметности материја и дух били су у равнотежи. Одраз тога стања, према Хегелу, била је величанствена грчка класична уметност петог века, нарочито скулптура. Симболичка уметност, која је претходила класичној фази, подразумевала је дисбаланс, али овога пута у корист материје. Идеја је била сићушна у односу на габаритност и монументалност дела. У последњој фази, током фазе романтичне уметности, која нема везе са историјским романтизмом, већ са уметношћу која следи по завршетку антике, која тече упоредо са развојем и ширењем хришћанства, идеја у односу на материју постаје апсолутно доминантна унутар једног дела. Наставите са читањем

Зашто је лоша мајка истрајан табу? О скулптури „Мајка“ Лујзе Буржоа

Objavljeno od strane

Скулптура „Мајка“ у лондонској Тејт галерији. Фотографија Мет Стјуарт.

Паук је створење које код већине људи изазива страх и одбојност. Многи га сањају, осећајући по буђењу велику нелагоду и згроженост. Он је један од најчешћих стваралачких облика у опусу француско-америчке уметнице Лујзе Буржоа. Њен паук је пред нама у форми скулптуре чији је назив Мајка. Скулптура је први пут изложена 1999. године, сачињена је од бронзе и нерђајућег челика, а висока је скоро десет метара. Мајка има осам танких ногу, између којих је могуће пролазити, док је сама утроба паука довољно високо да посетиоци могу да стоје под њом и посматрају бела мермерна јајашца унутар ње.

Као мотив паук се јавља још 1947. у опусу ове уметнице, на неким цртежима и акварелима, а касније га она варира кроз скулптуру. Према многобројним описима, паук је демијуршки и космолошки симбол од велике важности у Индији, док је према грчкој легенди он карикатура божанства. Девојка Арахна је кажњена јер се хвалила да боље тка и од саме богиње Атене. Паук може значити још и господара судбине који поседује доминантну функцију у одоносу на своје ткање.

Мајка, њена улога, њен симболички значај, у свакој култури јесте од велике важности, али чини се да је та улога узета здраво за готово, да јој се приступа без детаљнијег преиспитивања и да се она искључиво сагледава као позитиван учинак и са позитивним прерогативима. Вео (ауто)цензуре је присутан у свакој култури када се говори о мајкама. Лоша мајка је један од најистрајнијих табуа у скоро свакој култури. Међутим, уметност је ту да симболички заодева и разодева проблеме које табуи подразумевају. Наставите са читањем

Спектакл дистопије, наивност утопије. О филму „Метрополис“ Фрица Ланга

Objavljeno od strane

Постер за филм „Метрополис“ из 1927. године

Метрополис је књига коју је 1925. године написала немачка књижевница Теа фон Харбоу. На основу тог романа, код нас још увек непреведеног, Фриц Ланг, њен тадашњи супруг, снимио је филм, две године касније, 1927. године.

Метрополис је класик филмске уметности и изузетно спектакуларан филм. Под спектакуларним подразумевам читав сетинг, кулисе кроз које и испред којих се крећу јунаци, начин на који је град Метрополис замишљен, начин на који глумци глуме, а који је мени веома интересантан баш зато што је пренаглашено експресиван, лишен било какве назнаке „природног“. Филм је пренаглашено театралан, покрети и гестикулација су овде на граници плеса или авангардног балета на коме би Дјагиљев и сви Руси у Паризу позавидели Лангу и његовим глумцима.

Фантастичну артифицијалност овог немог филма, чију „немост“ надокнађују други елементи, немост коју скоро и да не примећујемо, истиче више антологијских сцена:

  • приказ самог града из далеке будућности, радња је смештена у 2026.
  • приказ Вавилонске куле у средишту града
  • приказ Молоха, божанства коме деца бивају жртвована, а који се појављује пред главним јунаком као визија у форми огормне машине којој су дата обличја сфинге
  • приказ жене-робота
  • приказ декаденције, иначе својствене Берлину и Немачкој између два рата, на забави богатих људи који похотно гледају мушке и женске забављаче („Вавилонска блудница“ у чувеном костиму)
  • приказ религиозних и револуционарних заноса маса – радника који су изједначени са првим хришћанима 
  • приказ потопа, чувеног библијског мотива.

Филм Метрополис садржи мноштво алузија на старозаветне и новозаветне приче.У филму је снажно истакнута потреба човечанства за месијом, за оним који ће успостваити правду на свету кроз помирење ума (власника фабрика) и руку (радника). Тај медијатор мора бити срце, а срце се огледа, пре свега, у духовном помирењу супротстављених страна. Радници су у потрази за срцем, Марија, њихова духовна водиља и предводница им обећава да ће се то срце појавити пред њима, она их теши, она их убеђује да буду стрпљиви – њихов спаситељ ће се сигурно доћи. Наставите са читањем

Богати људи никада неће отићи у рај али сиромашни већ служе свој рок у паклу. О филму „Крадљивци бицикла“ Виториа де Сике

Objavljeno od strane

Сцена из филма „Крадљивци бицикла“ Виториа де Сике

Крадљивци бицикла је тужан филм. Режирао га је Виторио де Сика 1948. године. Сценарио је написао Чезаре Заватини. У њему препознајемо послератну тугу земље која је изгубила рат. То је филм о безизлазу и очају сиромашног човека, о понижењу које не бива искупљено и неком вишом милошћу награђено.

Антонио Ричи коначно добија посао. Он ће лепити филмске постере по фасадама Рима. Једини услов да добије тај посао, баш он међу десетинама других, јесте да има бицикл.

Ипак, његов бицикл је покварен. Он нема новца за поправку а посао му је очајнички потребан. Има двоје мале деце. Његова жена има план: продаће сву постељину коју имају како би поправили бицикл. Међутим, већ првог дана на послу Антонију украду бицикл. Никога нема да за њим потрчи како би ухваио лопова, у полицији никоме није стало до његовог случаја, нико на овом свету не може да му помогне.

Он заједно са сином, дететом које има највише седам година, лута градом, трчи од места до места, креће се од једне ситуације до друге, како би пронашао крадљивца, али у томе не успева. Очајан је. Не сме да изгуби посао али бицикл не може да пронађе. Запоставља сина, удари га, виче на њега, заборавља га, дете пада по улицама, кисне, градси превоз је препун, људи су непријатни, зли, варалице. Његов син једе хлеб и моцарелу док у истој таверни друго дете једе „прави оброк“. Ако тата не пронађе бицикл син ускоро неће имати ништа да једе. Наставите са читањем

Правда за Тонија! О филму „Лице са ожиљком“ Брајана де Палме

Objavljeno od strane

Постер за филм „Лице са ожиљком“ из 1983. године

Када помислим на филм Лице са ожиљком, чији су аутори Брајан де Палма и Оливер Стоун, а главни протагониста Ал Паћино у улози Тонија Монтане, прво ми падну на памет два цитата, један је Кјубриков, други Маргерит Дирас:

Одувек су ме занимале две врсте људи, криминалци и уметници, јер ни једни ни други не прихватају живот такав какав јесте. – Кјубрик

односно

Прерано је за мене постало прекасно. – Дирас

Тони Монтана се савршено уклапа у речено. Он не прихвата живот такав какав јесте али у његовој судбини је оличена сва „прекасност“, још на почетку. Класа и околности у којима смо рођени тешко могу бити превазиђени јер оно што је у средини се апсолутно не рачуна с обзиром на оно што стоји на почетку и на крају, а то је оно Кафкино: „Као пса!“.

Тони је јунак кога је маестрално одиграо Ал Паћино. Он успева, упркос у основи негативном карактеру Тонија, да произведе у гледаоцу емпатију. Управо такве улоге и одликују Паћина. Први његов филм који сам гледала био је Млетачки трговац, у коме глуми Шајлока, „негативца“ (мора под наводнике). Затим, Ричарда III, демонског негативца коме наводници нису потребни, али који производи симпатије гледалаца. О макијавелистичкој заводљивости Мајкла Корлеонеа, кога волимо баш зато што је тако бриљантан негативац, не треба пуно говорити. Углавном, мислило се да је са том улогом Паћино досегао свој глумачки врхунац. Ипак, он се 1980. остварује у улози кубанског мигранта и кокаинског боса, Тонија Монтане, и апсолутно одушевљава, проширујући границе схватања негативца. Наставите са читањем

Зашто нису на страни жртве? О проблематичном феминистичком читању Дизнијеве „Пепељуге“

Objavljeno od strane

Постер за Дизнијев анимирани филм „Пепељуга“ из 1950. године

Шта је то у човеку – дубоко сакривено – што чини да не верује жртви?

Не постоје речи којима бих предочила свој емотвни потрес када гледам два Дизнијева цртана филма, Пепељугу и Дамба. Иако сам се одувек идентификовала са Алисом – наивном, дружељубивом, радозналом – коју на крају расплачу – моја најдубља емоционална емпатија ишла је увек ка поменуто двоје.

Овога пута желим да предочим свој утисак поводом Дизнијевог цртаног филма Пепељуга који је последњих година стављен под лупу феминистичке критике. Предложак за овај анимирани филм била истоимена бајка Шарла Пероа, иако је у питању, заправо, народна бајка чије су варијације познате од давнина у многим културама.

Данас су водеће феминисткиње богате и класно привилеговане жене. Управо такве особе критикују Пепељугу којој је, кажу, брак био спас из околности у којима се налазила (била је слушкиња). Пепељуга је, кажу, спонзоруша и оличава концепт по коме слабу и пасивну жену само мушкарац, брак или новац спашавају из незавдних околности. Управо привилеговане особе имају проблем са Пепељугом јер је, чини се, у питању пројекција, чија дефиниција гласи:

Пројекција је један од најпознатијих механизама одбране. Састоји се од тежњи и склоности особе да своје жеље, импулсе или садржаје подсвести – који нису прихватљиви за сопствени его – пројектује на друге особе, приписујући им сличне особине. Пројекција је изражена тако да врши скривени притисак ради изазивања осећања кривице.

Данашњи феминизам (под наводнике феминизам) је дубоко корпоративан и острашћен бренд. Данашњи феминизам под наводнике – који је прихватио Бијонсе за свог нискокалоричног идеолога – осуђује Пепељугу, али не разуме суштину њеног проблема, односно проблем и решење наводи на ону идеолошку страну која њему највише одговара. Пепељуга младим девојкама не треба да буде узор, поручују нам. Наставите са читањем