Ružica Medaković o knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Objavljeno od strane

Ružica Medaković je prvobitno bila moja vituelna prijateljica, baš kao što su bile i Katarina Đošan i Bratislava Terzić. Vremenom, zahvaljujući blogu, češće smo komunicirale i, najzad, shvatile da smo vršnjakinje koje su istovremeno studirale na Filološkom fakultetu.

Ružica je jedna od prvih čitateljki bloga koja je kupila moju knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“. Posle određenog vremena naznačila mi je da bi mogla o njoj nešto i da napiše, što je mene obradovalo. Njene čitalačke impresije uobličene su u kraći tekst i sada su pred vama.

*

Pišući o „Anatomiji melanholije“ Roberta Bartona, Bela Hamvaš primećuje da je ovaj pisac načinio jedan grandiozan silazak u podzemni svet, kakav je preduzeo Dante, ili Odisej ili Vergilije. Taj silazak se, prema Hamvašu, dešava u presudnim i odlučnim krizama ljudskog života, nenamerno, vrlo često nesvesno. To iskliznuće u podzemni svet ima snagu autentične spoznaje, što je presudno za stvaraoca. Prema Hamvašu, ne postoji ni velika umetnost, ni filozofija, ni velika sudbina, bez jakih „podzemnih odnosa“, bez katabazije. U tom smislu Tri mita o putovanju iza sunca Ane Arp su zaumna poezija koja počinje silaskom, a odvodi nas do graničnog horizonta i iskonskih predela, i to za one čitaoce koji su spremni da putuju iza Sunca.

Putovanje počinje u praskozorje u jednom grimiznom i sedefnom pejzažu, ophrvanom injem, koji nam je predočen u epistolarnoj  formi. Pisma Persefoni  su datirana 6. decembra i naslovljena kao elegije o zimskim pejzažima i sećanju i mogu se čitati kao svojevrsna poema, jer svako pismo predstavlja po jednu pesmu koja se smisaono nadovezuje na drugu. Forma epistole otvara mogućnost lirskom Ja da se poistoveti sa božanstvom kome su pisma namenjena i tako elegični ton Pisama reinterpretira mit, stvarajući božanstvo u kome će se prožimati glas lirskog ja i Persefone. Ta ambivalencija lirskog glasa biće predočena i grafički u knjizi. Takođe, unutrašnji pejzaž koji se raskriljuje pred čitaocem istovremeno je i hladni i sumorni Prozerpinin vrt.

Putovati kroz svoja sećanja, koja su često nepouzdana, međutim, intenzivna i nezaboravna, i u kojima je prepoznato nešto kao izvestan poziv na putovanje, znači imaginativno nadomestiti ono čega se ne sećamo. To je put umetnikove vizije, a pijuk ptice postaje prepoznavanje pesničke vokacije.

Persefona, kako sama pesnikinja piše u Pogovoru, vezuje se za kruženje, bujnost i jalovost prirode. U  izvesnom smislu Persefona je izgnanik, jer ju je Had oteo, dok je privučena lepotom narcisa, posegnula za cvetom, i onda, kako bi je vezao za svoje mračno carstvo, na prevaru joj je dao da pojede  zrno nara. Nar postaje tako simbol greha i osuda na večno vraćanje maglovitim tminama:

I padale svuda
Po predelu su tvom
Stare i smežurane kore nara
Koje preobraziti se neće
U himne povratku

Anina Persefona je već u prenatalnom dobu, u utrobi majke, osetila da će njena glad biti večna i da će se uvek vraćati u utrobu carstva mrtvih. To posvećenje kružnom kretanju je simbolično predstavljeno motivom panja na koji Persefona polaže glavu kao na giljotinu:

U neka kasna jutra
Kad oko sebe mir bi osetila
Glavu na panj ti bi polagala

Godovi sa kojih Persefona čita stihove razmaknutih izdisaja su godine večnog vraćanja, jalovog života, zimske nesanice i izgnanstva. Imperativ koji sebi postavlja na kraju ciklusa Panj da sopstvenim telom iscrta krug godova jesu gorko prihvatanje sopstvene sudbine.

Zanimljivo je da su Persefonini vapaji, koji se tri puta ponavljaju u ciklusu Horizont, u stvari, doslovno preneti početni stihovi Helderlinove ode Hiron:

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
Uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti

Ovo apostrofiranje svetlosti se javlja i u drugoj pesmi ciklusa Horizont. Nameće se pitanje zašto pesnikinja doslovno prenosi ove stihove i kakav im smisao daje dovodeći ih u vezu sa Persefonom. Ako se značenje teksta obrazuje u uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima, onda je neophodno odgonetnuti smisao ovih intertekstualnih veza, tj. proniknuti u smisao Helderlinove ode Hiron, kao i njegovih motiva svetlosti i noći.

U paratekstu (tačnije u pogovoru koji je estetski izvanredno osmišljen i smisaono izuzetno važan za razumevanje trilogije, pa ga možemo posmatrati i kao integralni deo ove pesničke knjige) pesnikinja nam otkriva šta je uticalo na oblikovanje njenog pesničkog habitusa, pa između ostalog, govori i o tome da je oda Hiron poslužila kao polazište za Tri mita o putovanju iza Sunca. Odi „Hiron“ prišla je dvostruko – pesnički i esejistički.

Simbol noći kod Helderlina je simbol za svetskoistorijski položaj zapadnog čoveka, jer „živi se u noći istorije, mračnoj sudbini Zapada, daleko od bogovima ispunjenog sveta antike, u bezbožnom svetu“. Međutim, simbol noći je i simbol postojanog sećanja na dan i očekivanje njegovog povratka. Hesperijanska noć je noć prebiranja i poštede, a suton između bivšeg i dolazećeg dana predstavlja taj istorijski položaj pesnikov, koji je za njega istovremeno i okov i obilje. Nije li onda Hironov vapaj: „Gde si svetlosti?“, kako pesnikinja primećuje u svom eseju, ujedno i Helderlinovo pitanje koje on postavlja stoleću koje zjapi kao večno prazno bure Danaida? Pesnikinja u svom eseju još piše: „Žudnja za lepšim krajevima stvorila je veličanstvene poetske slike. Helderlin voli u grčkom svetu to što tu svako ‘sa smislom i dušom pripada svetu’, što ‘božija slika živi među ljudima’, dok kod modernih naroda vlada ‘bezosećajnost za zajedničku čast i zajedničku svojinu, jedna ograničenost koja ih sve – a pre svih Nemce – iznutra parališe’.“

I Hiron iz Fragmenata kentaurovog dnevnika i Persefona su u izvesnom položaju nedostatnosti, nedovoljnosti, svojevrsne ambivalencije, izgnanstva i očekivanja silaska u Had. U Fragmenatima kentaurovog dnevnika pesnikinja opisuje trenutak u kome Hiron, ranjen otrovnom strelom, čeka da uđe u Had, kao što i Persefona svake godine silazi u mračno carstvo senki. Biti besmrtan, pa potom okusiti bol „koji menja utvrđene koordinate vremena“ znači okusiti smrt, ali i preobraziti se i steći izvesnu vidovitost.

Poslednji stihovi Pisama Persefoni otkrivaju autopoetičnost Pisama i daju mogućnost da se svetlost ipak može nazirati tamo gde je nema. Naime, entuzijazam praznine je neobičan oksimoronski spoj koji predstavlja izvesnu samospoznaju. Nedostatnost, nedostatak i praznina, paradoksalno, otkrivaju smisao stvaranja:

Kad jednom se usudiš
Otvorenih očiju da roniš
Iza Sunca stići ćeš

Preobražaji počinju onoga trenutka kada se umetnička imaginacija otvori za iskustvo sa druge strane, jer je pesnik u dosluhu sa onostranim. Tek tada je moguće da:

Plavište u voćnjak sraste.
Da kestenje u vodu palo
Oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
Pod jedan bagrem čučnu

Da jabuke pod drvetom gnjile
Zamirišu zimskim vrtom

Nije li nam putnik i lekar Hiron u Fragmenatima kentaurovog dnevnika upravo u svojim vizijama između života i smrti preneo jedno takvo iskustvo vrtoglavice, omamljenosti, vertigo poetskim jezikom:

Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna,kao oklop
puža zagledana u spor put kojim je hodala,predelom
po kori ljušture joj iscrtanim.

Naposletku, možemo reći da je Hamvaševa misao o nepostojanju velike umetnosti „bez jakih podzemnih odnosa“ i katabazije, dobila potvrdu upravo u knjizi Ane Arp Tri mita o putovanju iza Sunca.

Tekst: Ružica Medaković

Fotografija: Luna Jovanović

Citati: Ana Arp, Tri mita o putovanju iza Sunca, A . A . A, Beograd, 2016.

Fotografije Bratislave Terzić rađene prema knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Objavljeno od strane

Bratislavu Terzić sam upoznala davno, i to samo posredstvom društvene mreže Facebook. U međuvremenu, komunicirale smo posredstvom poruka, poslala sam joj svoju knjigu po objavljivanju, a ona je meni, za uzvrat, poslala iz svog grada jedan mini globus, uz ručno napisano pismo. Jedna od najlepših stvari u vezi sa ovim internet mestom jeste upoznavanje mnoštva ljudi iz Srbije, regiona i inostranstva.

Iznenadila sam se i obradovala kada mi se jednoga dana Bratislava javila, napisavši da priprema seriju fotografija rađenih na osnovu onoga što je pročitala u mojoj knjizi. Vizuelne impresije tokom čitanja bile su toliko jake da su je inspirisale za sopstveno stvaralaštvo. To je bila lepa vest za mene! Nakon skoro godinu dana čekanja, Bratislava mi je poslala svoje fotografije, praćene tekstom, koje vam prilažem u nastavku.

*

O AUTORICI

Ana Arp je jedno apsolutno savremeno mitsko biće za mene. Kada kažem savremeno, želim da to zaista zazvuči u vašim mislima i da se zamislite, uz dužno poštovanje, ali bez povezivanja sa bilo kojim drugim mitskim bićima. Njene misli nadahnjuju i čine se kao slamke iz kojih pijem nasvakidašnju poeziju. Poezija Ane Arp je božanstvena. Zlatna lampa u nekom muzeju zacakli se kada dođu do nje šapati poezije, kao da joj daje novu dušu. Jako mi se sviđa sveobuhvatnost  osjećaja ljudske duše u sthovima kao što je smjenjivanje prošlosti i sadašnjosti, te interesantno suočavanje s budućnošću. Posebno bih pohvalila autentičnost stihova.

O KNJIZI 

Sada kada postoji knjiga, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, javljaju se samo osjećaji sreće zbog postojanja ozbiljnog pristupa želje za stvaranjem i uspjehom istog. Kada čitam „Tri mita o potovanju iza Sunca“, ponekad krenem odmah od treće knjige, „Deadlovih soba“, i čitam ih cijelo veče, slike koje se stvaraju u mom umu su nadahnjujuće. Zatim volim ujutro da čitam prvu knjigu, „Pisma Persefoni“, dovoljno je da pročitam jedno pismo, ili nekoliko strana jednog pisma da bi mi iznova njihovo značenje obogatilo dušu i obasjalo dan da pokušam primjećivati sve te fantastične pejzašne opise ili još jedna luckasta vizija kada čitam jeste da se bacam na krevet mekan od vate s nekog drveta, i to je neki opuštajući fenomen ovih stihova, kao da moja duša drijema, kao da se oslobađa, kao da se odmara. Knjigu nikako ne bih preporučila da se poželi pročitati za jedan dan. Treba joj dati vremena, kako se meni čini treba svakom stihu posvetiti dan, jer su toliko za mene inspirativni.  Drugu knjigu, „Herbarijum“, volim čitati dok mi sunce ide u oči i neka vrelina prolazi kroz lice, tako uzbudljivije slušam muziku stihova.  Kada je  čitam uvijek sam sama u svojim mislima i u fazi samospoznaje.

O FOTOGRAFIJAMA

Dakle, zbog jako velike doze inspiracije odlučila sam se za jedan fotografski osvrt.  Fotografije nisu nužno vezane za stihove, već neke moje fotografske imaginacije dok sam čitala knjigu, ali naravno povezane su sa pjesničkim slikama stihova i apstraktnog su karaktera. Sastoji se od nekoliko serija fotografija, tačnije pet serija, počevši sa prvom koja nosi naziv, „Cilj“, zatim „Putnica“, „Putovanje“, Sunce“ i „Zidovi“.

CILJ

Serija fotografija „Cilj“ se sastoji od četiri fotografije, a to su: Cilj, Mapa, Putokaz i Skica. Bez cilja nema pomaka s mjesta, ako želim na primjer napraviti džem od šipova, moj cilj mora biti da oberem seoske šipove prije drugih ljudi koji tu žive, tako nastaju planovi kada ću ih obrati, pa čak i na jednom bezazlenom primjeru.

PUTNICA

Serija fotografija „Putnica“ sadrži siluetu putnice koju sam napravila sitnom smeđom zemljom koja nosi naziv Ana Arp, za koju sam željela da asocira upravo na jedno lijepo mitsko biće koje voli jutrom šetati kroz vrt i mirisati ruže, te se nadam da će i sama autorica knjige primjetiti moje divljenje njenoj ličnosti.

PUTOVANJE

Serija fotografija „Putovanje“ sastoji se od deset fotografija: Bor, Kroz dvogled, Neodlučnost, Opasnost, Plovidba, Pomračenje sunca, Stijene, Šumsko ogledalo putokaza, U blizini sunca, Uzaludnost.

Uglavnom sve ono što jedno putovanje može da sadrži, a posebice misaono putovanje gdje sam željela s njim naglasiti mijenjane lokacija i spremnost suočavanja sa svim preprekama.

Sa fotografijom „Bor“ želim prikazati misterioznost putovanja, vlažnosti u zraku i graktanje vrana u daljini te naslutiti promrzla lica koja se nadovezuju sa fotografijom „Plovidba“ i „Pomračenje sunca“ gdje prvobitno tragamo za Suncem, a onda shvatamo da je njegovo pomračenje i čekamo da prođe zbog čega je fotografija „Stijene“ poprimila  takav neobičan izgled, a onda kada konačno pomračenje sunca prolazi, javljaju se gromovi i oluje i to se objedinjuje u fotografiji „Opasnosti“. Preživljavamo te prepreke i stižemo do otoka i pronalazimo „Šumsko ogledalo putokaza“ jer smo izgubljeni i ne znamo kamo dalje, te očajnički čekamo odgovor vila koje žive u drugom nevidljivom svijetu i dobijamo opciju kojom se moramo odlučiti za jedan put, ukoliko izaberemo pogrešan lutat ćemo i dalje, ako odaberemo pravi put idemo mu u susret, te je to prikazano na fotografiji „Neodlučnost“. Izabrali smo treći put s dozom mudrosti shvativši da put do Sunca ne može biti tako povezan kao prva dva. Bližimo se Suncu posmtramo ga kroz dvogled, zumiramo, želimo da nam bude jasnije, ali shvatamo da nam je još uvijek mnogo daleko, što prikazujem na fotografiji „Kroz dvogled“, ali već osjećam njegovu toplinu, vidim biljke kako su vesele i kako se čine dremljivo njegovim milovanjima, te to prikazujem na fotografiji „U blizini sunca“.

Sa fotografijom „Uzladunost“ naglašavam motivacijski pad i osjećaj kada nam se čini da nas nada napušta. Zbog toga zaljevam kaldrmu iz koje može niknuti trava, iako trenutno djeluje kao nemoguće.

SUNCE

Serija fotografija „Sunce“ sadrži samo jednu istoimenu fotografiju, a to je upoznavanje s njim i shvaćanje koliko je savršeno njegovo apsolutno postojanje. Moji kamioni istovaranja divljenja prema njemu su svim srcem naglašeni na ovoj fotografiji.

ZIDOVI

Serija fotografija „Zidovi“ se sastoji od jedne glavne fotografije, „Sobe“, koja nije povezana samo sa trećom knjigom Deadlove Sobe, već sa kompletnom knjigom.  Fotografija, „Sobe“ se sastoji od sedamnaest zidova koji prkazuju moje impresije čitanja knjige.

Tekst i fotografije: Bratislava Terzić

Tri mita o putovanju iza Sunca na blogu A . A . A

A . A . A u internet magazinu „Plezir“

Objavljeno od strane

Na poziv Katarine Đošan, mlade istoričarke umetnosti, dala sam intervju za internet magazin Plezir. U pitanju je novembraski broj za 2018. godinu. Intervju možete čitati na njihovom sajtu, a ja ga ovde prenosim u celini.

Razgovarale smo o umetnosti i putovanjima u jednom unutrašnjem dvorištu zgrade u ulici Zmaja od Noćaja. Uvek sam volela estetiku zabačenih prostora između zgrada pa sam Plezir timu dala predlog za razgovor baš na takvom mestu.

Zahvaljujem se na pozivu za razgovor, druženje i fotografisanje novinarki Katarini Đošan, fotografu Aleksi Mitriniću i Teodori Kovrlji, urednici ovog lifestyle internet magazina koji pratim doslovno od prvog broja.

*

Ana Arp je mlada umjetnica koja sebe na prvom mjestu doživljava kao pisca i putnika. Javnosti je ipak najpoznatija kao autor i urednik internet časopisa A . A . A posvećenog umjetnosti u raznim njenim vidovima, ali s tendencijom da se takvo nasilno raščinjavanje umjetnosti zaobiđe, odnosno da se ti razni vidovi približe. Slika i tekst, muzika i riječ, film i filozofija: nerazdvojni su. Teorija je shvaćena ne samo kao mjesto tumačenja umjetnosti, nego i kao polazište za stvaranje. Subjektivni doživljaj je metodološki uobličen, on ima svoju težinu i vrijednost, a naučno u jednom rigidnom i tradicionalnom smislu ovdje ne igra nikakvu ulogu. Čini se da Ana tako pristupa svemu čega se dotakne: studiranju, posmatranju, putovanju, čitanju, druženju, svakodnevnom životu. Autorka je knjige Tri mita o putovanju iza Sunca, a trenutno piše dvije knjige koje planira da objavi u skorije vrijeme. U slobodno vrijeme putuje; podjednako se divi sjevernjačkom sivilu koliko i mediteranskom suncu, buvljacima koliko i muzejima, zabačenim i napuštenim dvorištima zgrada koliko i vrhunskoj arhitekturi…Pa ipak, svako putovanje počinje i završava u sebi.

Ovog mjeseca slaviš 7 godina postojanja bloga A. A. A. Kako se osjećaš zbog toga?

Lepo. I brzo mi je prošlo. Da si me pitala 2011. da li će on postojati za 7 godina, rekla bih da hoće, ali bih iznutra imala neku strepnju hoću li biti dosledna, hoću li izdržati, jer ne volim da stvarima pristupam površno. Koliko god to zvučalo tašto, ja na blog gledam kao na svoje zaveštanje i svoj doprinos naciji, kulturi i pre svega mladim ljudima. Sa druge strane, to je moj lični izraz, i ako bi to bilo kratko i samim tim hirovito, onda bih ja imala veću sumnju u sebe. Kakav je moj odnos prema umetnosti? Nikad to nisam posmatrala kao nešto od danas do sutra; ja i dalje gorim, i dalje imam dvesta objava u nacrtima, puno planova, i naravno strašnu sumnju u to što radim.

Blog si otpočela jednim citatom Šlegela. Da li je to nešto što i dalje važi za tvoj rad i shvatanje umjetnosti? Ima li i danas važnost za tebe?

Svakako, on je ne samo jedan od autora romantizma koji mene zanima i kojim se bavim, već je uopšte u nekim stvarima neprevaziđen. On kaže: „Tvoji su ciljevi umetnost i nauka, tvoj život ljubav i obrazovanje. I da ne znaš, na putu si ka religiji.“ U fragmentu je obuhvaćeno sve ono pojedinačno što meni znači: i ljubav, i obrazovanje, nauka i umetnost i naravno religija. Taj nemački romantičarski odnos prema umetnosti je meni neverovatno blizak.

Kada pišeš za blog, tvoj pristup je komparativan, gotovo sinestezijski. To je nešto što je ne tako rijetko u svijetu stvaranja umjetnosti, ali se takav pristup mnogo rjeđe sreće u tumačenju i teoriji umjetnosti. Negdje si napisala da je to možda naivno. Da li je?

Moj pristup je takav jer se trudim da zadržim metod, stil i ozbiljnost koji zahteva naučni rad. Međutim, ja sam više umetnik nego naučnik, isuviše stvari posmatram impresionistički, a umetnosti prilazim kao umetnik ili kao neko dete. Naučni pristup kakvom nas uče na fakultetima je odraz osamnaestovekovnog shvatanja nauke i katalogiziranja, a to je pristup koji kod mene ne prolazi. Više sam za analogije, i za ono lično. Za mene, umetnost poništava vreme i prostor, i ja tako pišem, ali se ipak trudim da o tom doživljaju pišem metodično. To nekome može delovati ili amaterski ili da mu se ne svidi, ali to sam ja, mada to možda ne prođe test vremena. Jako je teško o Prustu pisati kao o hemijskom procesu, ali izgleda da nekome i to uspeva. Ja najviše volim kada se o umetnosti piše i stvara esejistički.

Meni se čini da je tvoj blog više kao nekakav kunstkammer, kabinet kurioziteta.

Jeste, tako sam ga i ja nazvala, čak napisala na jednom mestu na blogu. On ima te police gde su stvari svrstane, ali su kao i u kunstkammeru predmeti drugačije raspoređeni, ima egzotičnih predmeta, itd. Ta soba kurioziteta je za mene Prosperov oltar. Ja uvek kad vidim kunstkammer, pomislim – evo ga Prospero – zapadni čovek koji ima potrebu da odvaja od prirode, da kolektuje, ali je to što skuplja vrlo neobično, i svakako ima veze sa putovanjima. Tako se i ja trudim da tu bude svega. Najlakše je objaviti pet pesama Laze Kostića ili nešto drugo što svi znamo, ali hajde da izvučemo neku drugu manje poznatu osobu, ili da izvedemo neke neočekivane analogije.

Kad si se već dotakla prirode, zanima me kakav je tvoj stav o mogućnosti da se estetsko spozna u prirodi? Da li je estetsko uvijek umjetničko?

Pa i u kabinetu kurioziteta ima i predmeta iz prirode, ali oni tokom izdvajanja dobijaju novi smisao i značenje. Po meni su prirodno lepo i umetničko lepo dve odvojene umetničke sfere. Uostalom, šta podrazumevamo pod prirodom? Ono što mi zovemo prirodom je uglavnom slika prirode, što je nešto sasvim drugo. Ta slika može biti vrlo estetična – reka koja potiče sa vrha planine podseća me na moje vene. Forme u prirodi se ponavljaju, ali treba znati da u prirodi nekada vlada i haos. Priroda po mom mišljenju ipak, za razliku od umetnosti, nema moralnu komponentu, nema duhovnu komponentu, iako ima svoj red i sistem. Nije prožeta umom, ali u tome pak ima prednosti.

Zapažam da je blog okrenut staroj umjetnosti, gotovo je izuzetak naći nešto nastalo nakon pedesetih. Jednom smo prilikom raspravljale o Dišanu i ti si kritikovala tu struju modernih tendencija u umjetnosti. Šta misliš o umjetnosti danas? Pratiš li je?

Pratim je, mnogo je više pratim nego što o njoj pišem. Mislim da umetnost danas na bilo kojoj tački Zemljine kugle jeste takva da u njoj nema Boga. Ona je lišena duhovnosti. I još nešto. Za stvaraoca postoje dva ozbiljna oblika cenzure. Prvi je autocenzura, a drugi je sloboda. Danas ste u umetnosti potpuno slobodni, a to je jako velika cenzura. Nema trenja, otpora, a smatram da samo u takvim uslovima nastaje zaista velika umetnost. Nema Šekspira bez Elizabete I, ali ni Elizabete I bez Šekspira. Sloboda je za umetnika bitna samo dok stvara, to je ona unutrašnja sloboda, ali ako ima potpunu slobodu spolja on onda mora iz sebe da stvori svoju neslobodu. To je loše, a to je odlika umetnosti danas. Takođe, isto se može reći za pervertirano shvaćenu kategoriju novog, kao i za težnju da se posmatrač zbuni, što nikada ranije nije bio slučaj. Zašto su vrata umetničko delo? Šta si ti stvorio? Po meni umetnost nikada ne može biti samo ideja. Otuda kritika Dišana. Mislim da je profesor Miško Šuvaković jednom za Hegela ili Hajdegera rekao da je on njegov lični neprijatelj. Ja volim kad ljudi ozbiljno shvataju stvari do kojih im je stalo. Marsel Dišan je moj lični neprijatelj! (smijeh) Mislim da je mnogo gore od glupog i ružnog – banalno. Kategorija banalnog vlada savremenom umetnošću.

Često pišeš tekstove o italijanskoj umjetnosti, nedavno si (ponovo) putovala tamo. Zašto baš Italija?

Ima nešto između romanske rase i estetike, mada to naravno ne može da se dokaže. Dopada mi se estetski, dopadaju mi se ljudi. Oni shvataju umetnost drugačije, tamo su crkve uz stambenu zgradu, umetnost je deo života. Drugo, manuelna je to nacija, a ja mislim da prava umetnost ipak ne može bez zanata. Ne možeš da budeš dobar modni dizajner ako ne znaš da šiješ. Jednostavno ne možeš. Ljudi su u Italiji ponosni, ali nisu arogantni, recimo za razliku od Francuza. Oni to svakako delom duguju svojoj zemlji, odličnom geografskom položaju.

Kako bi predstavila svoju knjigu, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, koja je izašla 2016. godine?

Oni koji redovno prate moj blog primetiće da ja ne pričam često o tome, jer mi je samopromocija koju po prirodi stvari korisnici mreža koriste nekako nepristojna. Mislim da, što se knjige tiče, do koga treba da stigne – stići će. Počela sam da je oformljujem oko 2009. godine, i mogu reći da je ona rezultat fascinacije za određene prirodne pojave, kao što je recimo njiva, ili voćnjak – ali voćnjak u novembru, decembru ili februaru, i voćnjak u kome jabuke nisu obrane već su popadale… Tim slikama sam dugo bila okružena i za mene su značajne. Tu su naravno i slike i zvukovi iz detinjstva, pejzaž siv kao praskozorje, atmosfera kao na slikama Kaspara Davida Fridriha. Ne mogu da pišem o kafama i cigarama kao neke moje kolege savremeni pisci, nije mi to prirodno.

Tvoje djetinjstvo ti je dakle bilo inspirativno. Kako bi ga opisala?

Trenutno sam u fazi pisanja druge dve knjige, od kojih će jedna, koju ću verovatno nazvati „Jabuke“ i biće zbirka priča, biti dosta vezana za moje detinjstvo. Mislim da je drugi uslov za umetničko stvaranje, sem onoga da se bude u sukobu sa spoljašnjim, taj da se ima dosadno detinjstvo. I nesrećno detinjstvo, da, ali ne nužno. Dosada kao nedostatak smisla, egzistencijalna dosada, rano se kod mene javila, imala sam možda šest do sedam godina. Tada sam zavolela i klasičnu muziku, iz dosade, ništa se drugo nije davalo. Bilo je to svakako detinjstvo puno grešaka, sada to vidim, kao što sada vidim i da smo bili izuzetno čudna porodica. Nismo bili građanska porodica, nikada nismo skupljali slike, a umetnost, književnost, nije smetala, ali se ignorisala: „Šta ti radiš po ceo dan? Pišeš? Što se glupiraš?!“ Tako da je moje interesovanje za umetnost zaista došlo iz života, mada ja to dugo nisam osvestila.

Kada po tebi počinje estetsko obrazovanje? Kada je počelo kod tebe?

Od početka, ali ga kao što rekoh, nisam dugo osvestila. Da sam to radila odozgo i veštački, to bi bilo odvratno, ali toga ima ovde koliko hoćeš i to je moj veliki problem sa Beogradom. To ljudi rade. Umetnički senzibilitet mora doći iz bića, iz života, a ne na silu. Sećam se koleginice sa fakulteta koja se zgrozila jer nisam znala šta su mange. Eto to je ta priča…

Šta čitaš ovih dana?

Čitam, uh… To je veliki problem sa ljudima koji vole knjige, a sa druge strane žive u doba interneta pa ne mogu da se posvete jednoj knjizi, pravolinijski, nego čitaju više knjiga odjednom, i čitaju ih dijagonalno. Tako da sada čitam Šekspira, zatim dve monografije: o Pjeru dela Frančeski i Mantenji. Čitam novi roman moje profesorke Jelene Pilipović, „Divotnice“; čitam Mikelanđelova pisma, jedan esej o El Greku, Tomasa Mana. Uvek se vraćam Prustu, posebno delu „Kombre“; čitam
Margerit Jursenar, i da, sigurno još nešto čitam… (smijeh)

A šta slušaš?

Slušam Nina Rotu, italijanskog kompozitora, njegovu muziku za film „Kum“. Sinoć sam na Trećem programu radio Beograda slušala jednu baroknu kompozitorku, a kada se to završilo jednu pesmu Pop Mašine, mislim da se zove „Kiselina“. Dosta slušam klasičnu muziku, a od pop muzike sam u poslednje vreme slušala Karen Elson, prvi album, mislim da se zove „The Ghost Who Walks“. Slušam XX, Parov Stelar… U poslednje vreme sam više počela da slušam muziku za katoličke mise, Agnus Dei, Pergolezija, Vivaldija… To uopšte nije mračno i konzervativno, to je baš dobra muzika, vrlo živa. Takođe pratim Jutjub kanal „Deutsche Grammophon“, oni vrlo dobro rade svoj posao, jer i dalje održavaju živom muziku iz tradicije, ali su je prilagodili pop formatu i uopšte savremenom trenutku. Sada zvučim kao najveći elitista, muzika za mise… (smijeh). Ali to je zaista zanimljiva muzika!

Jesi li bila na Sajmu? Šta si kupila?

Ne volim Sajam i rekla sam da neću otići, ali sam se vratila ranije sa puta i pošto planiram da pišem o putnicima romantizma, ali savremenim, iz literature, kupila sam grafičke novele o Korto Malteze-u. Te novele se ne iznose iz biblioteke, a skuplje su kada se kupuju van Sajma, tako da sam od novca koji mi je ostao od nedavnog puta u Italiju kupila novo izdanje. Sajam je inače sada bazar, vašar, buvljak, i meni se to ne dopada, mada shvatam da je dobro za izdavače. Morali bi da se okupljaju veliki pisci, da se izlažu stara izdanja, jer Beograd je zaista centar na ovim prostorima, koliko god da se ja protivim centralizaciji. Takođe, mislim da je malo sedam dana, to treba da je sajam kulture, jedna ozbiljna manifestacija. Tako odem da bih srela nekog, da bih pričala sa nekim, ali to se retko dešava…

U šta vjeruješ danas?

Verujem, mada možda zvuči glupo, u mlade ljude. Verujem jer njima nemam šta da zamerim. Volim mladost ali ne zbog godina već zbog energije i potencijala. Mladi mogu nešto da urade. Ne mislim ja da su oni a priori dobri, vaspitani, itd. ali verujem u potencijal za promenu u njima. Verujem u samosvesnog pojedinca, u pojedinca koji misli svojom glavom, i koji zna da kaže Ne. Verujem u reč Ne. Verujem u čoveka koji radi svoju stvar. Verujem da ima dobrih ljudi. Verujem u umetnost. Neće umetnost nikada promeniti svet. Neće spasti svet. Ali hoće promeniti i spasti pojedinačan svet, pojedinca hoće. Verujem u putovanje. Balzak je rekao: „Nije mi dovoljno da imam šta da jedem, treba mi prostor za laktove.“ E to je putovanje, širina. Ne verujem u apokalipsu niti u kraj civilizacije, sve će to na kraju biti baš kako treba.

Razgovor vodila: Katarina Đošan

Fotografije: Aleksa Mitranić

Izvor: Plezir

Sedam godina bloga A . A . A

Objavljeno od strane

ČITAOCI PIŠU

I Oprostite, draga i poštovana Ana, na javnom ukazivanju komplimenata, ali bez obzira što su javni, nisu puka kurtoazija. Onomad mi je prijateljica poslala par Vaših tekstova iz magazina „Puls“ u kojima sam uživao, kao i u predgovoru za Vašu knjigu, koji sam našao na blogu. Jedna slika me je oduševila, ona „gde se priviđenja ne razlikuju od sećanja“. Mislio sam da je tako sveobuhvatan renesansni duh ovde iščezao smrću Kalajićevom. Posvećenik ste Kulture u našem nihilistickom veku. I, svestan rizika da će ovo što ću reći zvučati patetično, osobe nalik Vama danas su zvezda u noći koja nam ukazuje na lepljivu hladnoću tmine oko nas. Čitao sam onomad Vaše pismo Agati Kristi, što me je namah setilo na ono Pavićevo pismo Orfelinu. A kako u ovom postu priznajete da volite poklone, meni bi bilo zadovoljstvo da Vam poklonim jedan veliki putopis jednog mog dragog, na žalost pokojnog rođaka. On je pisao ovde prvi doktorat o Andriću,a poslednjih godina se, iako starac, posvetio putovanju kroz sve kontinente, izuzev Australije i Severne Amerike; uvek s pripravnom beležnicom. Ja oduvek volim da dajem poklone, ne da ih primam, jer sam u onoj aristotelijanskoj klasifikaciji sličan megalopsihosu koji daje a ne voli da uzima. Nastavljate i obogaćujete tradicije najboljih ženskih pera u nas: Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević – to je Vaš rang. Naročito mi se iz pisma stvoriteljki gosn. Poaroa svidela Vaša rečenica o radnoj etici kao uslovu svih uslova za stvaranje. I nadam se da će Vaš entuzijazam rezultirati jođ mnogim kvalitetnim zapisima na polzu našeg sve beslovesnijeg naroda. Oprostite još jednom na indiskretnosti u ovom mom javnom iznošenju pohvala na Vaš račun, ali prosto zračite takvom vrlinom, da je na to nemoguće ostati ravnodušan. Jednom rečju – inspirišete mnogo više od najvećeg dela naših novih književnika.

Odgovor: Dušane, hvala Vam na ovako lepom komentaru. Hvala Vam, takođe, na podršci i učešću u životu mog bloga, toga što radim.

Nema potrebe da se zahvaljujete, naprotiv, Vaše posvećeništvo osvetljava javni prostor ove naše tmine. Nikada još nisam sreo osobu koja gaji toliku ljubav prema umetnosti, a da to nije neki vid pozeraja ili lukrativnosti. Želim Vam da ne izgubite taj tako vredan duh i tako dragocenu ljubav prema temama večnim i beskrajnim. Vaš blog intenzivno pratim i kad god me neko pita: „Imaš li šta interesantno za čitanje?“ uvek preporučim „A.A.A“. Nadam se da uspevate da zadržite takav vid života u kojem ima puno zadovoljstva, a malo novca. Takođe se nadam da ću kada budem u mogućnosti moći da Vam pošaljem neki skromni tekst o filozofiji ili književnosti. Živite život koji je, makar ja tako mislim, život smisla. Odatle potiče moja velika naklonost prema Vama. – Dušan Vučković

II U kratkoj dokolici svakodnevice, koja se sada provodi na internetu, postoji jedna autentična oaza za sve ljubitelje stvaralaštva. Zašto je internet magazin A . A . A locus amoenus za sve koji vole umetnost?

Sadržaji koji su prezentovani na blogu predstavljaju svojevrsni amalgam reči i slika, koji tek u takvoj objedinjenosti, pružaju jedinstven estetski doživljaj. Najraznovrsniji tekstovi iz domena stvaralaštva, bilo poetski ili kritički, napisani u formi eseja, odražavaju eklekticizam modernosti. U tom smislu je internet magazin A . A . A ogledalo osobene filozofije života i pogleda na mesto umetnosti u savremenom svetu.

U sveopštoj degradaciji kulture, umetnosti, kritičke svesti, internet preostaje poslednji bastion slobode za stvaraoce. Kada sam tu pronašla eseje kao što su Džez, leto i apstrakcije, Putnici romantizma ili Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, bila sam potpuno fascinirana lepotom ovih eseja.

Džez, leto i apstrakcije sam čitala jednog julskog popodneva čudeći se tačnosti s kojom je pogođen utisak slušanja džeza ili klasične muzike. Ovaj esej je na mene delovao gotovo sinestezijski, jer je Anino iskustvo slušanja klasične muzike ili džeza bilo upravo ono što se vidi dok se sluša takva vrsta muzike. Esej je bio upotpunjen slikama Marka Rotka koje su bile nepogrešiv izbor za ovaj esej.

Pokušavajući bezuspešno da pronađem nešto o Tomasu Manu na internetu, slučajno sam otkrila esej Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana. Kao i svaki tekst na blogu, i ovaj je bio napisan u formi naučnog rada, uz poštovanje akademskog integriteta, navođenjem izvora i literature. Anina promišljanja o uništiteljskoj komponenti lepote, a rekla bih onda i stvaralaštva, koje u sebi uvek spaja ono što se čini da je nepremostivo, dionizijsko, neobuzdano, nepredvidivo, ali i apolonijsko, koje jeste oko posmtrača, analize, discipline i ogromnog rada, jesu jedno veliko otkriće, ovde na internetu, u ovom internet magazinu.

Ovaj internet magazin je od tada postao deo moje svakodnevice. Komparativni pristup pojavama iz najšireg domena stvaralaštva otkriva široku erudiciju ove mlade književnice. Istrajati u delfijskom načelu i zaista spoznati sebe, nemoguće je bez stvaralaštva i obrazovanja, a svaki Anin tekst postaje integralni deo digitalne riznice koja je dostupna svima čiji su ciljevi umetnost i nauka. – Ružica Medaković

III Internet prostor A . A . A. je mesto koje od samog osnivanja odlučno ustaje protiv struje propadanja. Oslobođena iluzije o nekakvoj spontanoj i naprednoj „evoluciji“, autorka svojim pristupom i sadržajem ponavlja kosmičke tendencije, iskazujući poštovanje prema tradiciji. Od prvog čitanja do danas redovan sam posetilac ovog mesta koje, mora se priznati, karakteriše očaravajuća kapricioznost i smelost da ne koketira sa mediokritetlukom zarad većeg publiciteta. Vladajuća Kali Juga spram ovog internet mesta biva ponižena. Vapaj za slobodom samoodređenja i metamorfozom čoveka putem umetnosti čini misiju A . A . A. vanvremenskom, svojevrsnim svetionikom i putokazom Čoveku kojeg vuče na gore ideja svetlosti. – Igor Mirčev

IV Od prvih tekstova koje sam pročitala na stranici internet magazina A . A . A. do serije tekstova posvećenih Veneciji ili motivu Ikarovog pada u književnosti i slikarstvu, ne prestajem da se divim Aninoj erudiciji i stvaralačkoj energiji.

Ona je uspela da svojim pronicljivim zapažanjima o umetnosti da konkretan format koji prevazilazi definiciju bloga.

Brižljivo odabranim sadržajem, iscrpnim tekstovima koji svedoče o radosti stvaranja, Ana pokazuje da i u vremenu površnosti i banalnosti, posvećenost i istrajavanje na kvalitetu nisu samo potrebni nego i mogući. – Jelena Jeremić

V „Pred večnošću sve se čini malim, ali je u svojim svedenim merama jednako dostojno, kao i sve drugo, čak i ono što se, preteći, razmeće silom“, kaže Klaudio Magris. Blog A . A . A je upravo to. Svojom umerenošću, profinjenošću tema i, što je još bitnije, istančanim načinom njihovog izlaganja – jer forma je ta koja daje život ujedno ga oblikujući – on dostojanstveno i prkosno stoji nasuprot lažnoj erudiciji, možda još goroj od neznanja. Prikazujući, a ne pokazujući, iz svog mikrokosmosa pokušava da uspostavi onu, čini se izgubljenu, harmoniju života i umetnosti, i da kroz njihov suživot pruži šansu Čoveku da se putem umetnosti – jedinog istinskog blaga čovečanstva, pored Ljubavi – zapita nad Svetom kako bi se zapitao nad Sopstvom. – Nataša Gavrilović

VI Ovaj predivni blog izvanredan je primjer da i na Internetu postoje oaze u kojima će se umovi žedni saznanja i ljepote oplemeniti. Divna, zanimljiva i znalački pisana stranica sa ličnim pečatom autora. – Drago Jarić

VII Ako iza ove stranice i istoimenog bloga zaista stoji samo jedna osoba, usudio bih se da kažem da ona po svojoj erudiciji, širini znanja i istančanom ukusu pripada jednoj gotovo iščezloj vrsti polihistora i predstavnika renesansnog duha koja se u današnje vreme izuzetno retko sreće. – Siniša Lekić

VIII A . A . A – biser u moru gotovo praznih školjki. Volim da upoznajem nove, ali da se i vraćam tvojim tekstovima, draga Ana. Naslonim uvo (oko) i putujem: kroz vreme, kroz teme… Samo tako nastavi. – Valentina Obradović

IX „Od sudbine nema beganja“. Nastavite da pišete Ana, na obostrano zadovoljstvo. – Dušanka Simić

X Predivno! HVALA! – Dragana Tokin Đurković

XI Ana Arp je zanimljiva duša. – Ivan Zidarević

*

REČ AUTORKE

Sedmi rođendan i peti put da se tim povodom obraćam čitaocima.

U poslednjem rođendanskom obraćanju žalila sam se na svoju pasivnost, naglašavajući da ni posle toliko godina pisanja i održavanja bloga nisam u stanju da kupim domen. U međuvremenu se to promenilo. To je jedna od novina za ovih godinu dana.

Takođe, novina je i da sam objavila tekstove koji su mi godinama bili u beležnici i u nacrtima koje nisam uspela da realizujem zbog nedostatka vremena. I to se promenilo. U pitanju su tekstovi koji su ubrzo postali čitani.

Pored pojedinačnih tekstova o uglavnom vizuelnim umetnicima koje sam realizovala, poslednjih godinu dana objavila sam nekoliko tematskih ciklusa koje su mi godinama u nacrtima.

Što se tiče već postojećih tematskih celina neke od onih na kojima sam najviše radila i koje su naišle na pozitivan prijem, a na koje sam ponosna jer su neobične, nove, eklektične i predstavljaju duh onoga što radim su (redosled je nebitan):

Jedna od novina je i da sam za poslednjih godinu dana napisala nekoliko eseja koje nisam objavila na blogu, već sam ih u okviru doktorskih studija realizovala, a koje ću, u skorije vreme, uvrstiti u jednu od tri knjige koje trenuto pišem. Broj nije odraz megalomanije već simultanog rada na više koloseka. Ide sporo. Ne predajem se.

Prethodih godina sam citirala ono što su autori drugih blogova i sajtova ostavili kao komentar na moj rad. Ovoga puta na početku sam citirala neke od čitalaca koji su svoje komentare ostavljali u moj inbox ili u okviru fejsbuk stranice. Njihovo prisustvo nije odraz arogancije i narcizma već duboke zahvalnosti i ponosa na ono što je urađeno.

Dosta ostaje za realizaciju. U nacrtima imam preko dvesta postova. Moja samokritičnost je iz godine u godinu sve snažnija i u nju se uzdam. Iako sam u fazi nove sveske, neke odrednice i planovi iz stare još uvek nisu precrtani. Tu je i odluka da više budem deo Gutembergove galaksije. Internet ograničiti. Što više čitati. Putovala sam. Pisaću i o tome.

Oskar Vajld o umetnosti, ljubavi, prijateljstvu i lepoti

Objavljeno od strane

O PRIJATELJSTVU

Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, neprijatelja po pameti. Nemam ni jednog glupog neprijatelja, sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju.

Da sam ga bolje poznavao, nikad mu ne bih bio prijatelj. Ko previše zna o prijateljima – ostaće bez njih.

Ne znam da li je Hari prvi udario Roberta ili je bilo obrnuto. Jedino znam da su bili veliki prijatelji.

O LJUBAVI

Muškarac može biti sretan sa bilo kojom ženom, ali samo dok je ne zavoli.

Ljubav počinje zavaravanjem samog sebe, a završava zavaravanjem drugih.

Muškarci uvek žele da budu ženama prva ljubav, a žene muškarcima poslednja.

Nemoguće je biti pravedan prema onima koje volimo.

Stvarno velika ljubav danas je relativno retka, a sebi je mogu priuštiti samo bogati i dokoni. To je ujedno i jedina korist od te beskorisne klase ljudi.

Onome ko istinski voli jednu ženu, sve druge postaju potpuno nevažne.

„Zauvek“ je tako grozna reč, a žene je obožavaju. One su u stanju da pokvare svaku vezu trudeći se da potraje zauvek.

O LEPOTI

Bolje je biti lep nego dobar. Čak je bolje biti i dobar nego ružan.

Prepoznavanje lepote najuzvišenija je životna spoznaja. Čak je i sposobnost razumevanja boja važnija od osećaja za ispravno ili pogrešno.

Lepota je uvek moderna.

Lepota ima toliko različitih značenja koliko čovek različitih raspoloženja. Lepota je simbol nad simbolima.

Ružnoću smatram vrstom bolesti, a bolest i patnje izazivaju u meni odbojnost. Želim da budem što dalje od takvih.

Saosećanje sa patnjom i bolom uznemirujuće je i pomalo morbidno. Treba se posvetiti lepoti i radosti življenja. Što manje govorimo o životnim nedaćama, to bolje.

O KNJIŽEVNOSTI

Najveći pesnici obično su neugledni ljudi. Istovremeno, slabiji su pesnici upravo fascinantni. Što su im stihovi lošiji, to im je izgled atraktivniji. Čim objave svoju knjižicu drugorazrednih stihova, odmah postaju neodoljivi – oni žive poeziju koju nisu u stanju da napišu. Veliki pesnici, pak, obično pišu o onome što se sami ne usude ostvariti.

Pravi umetnik ne obazire se na mišljenje publike. Za njega ona ne postoji. To ostavlja piscima popularnih romana.

Zanimljivo je da su najgora dela uvek rađena sa najboljim namerama. To se događa uvek kad ljudi sami sebe uzimaju preozbiljno.

Pišem samo zato jer mi to pruža neopisivo zadovoljstvo. Ako se usput i drugima dopadne – tim bolje. A što se tiče publike i masovnog obožavanja, to ostavljam piscima jeftinih romana. Prelako je dopasti se svima.

Kad čitaoci procene da je knjiga nerazumljiva, znači da je pisac napisao nešto novo i jako dobro. Ako pak knjigu proglase nemoralnom, znači da je istinita.

Sva loša poezija izvire iz iskrenih osećanja. Biti prirodan znači biti banalan, a to je već sasvim neumetnički.

Pesnik može otrpeti sve – osim štamparske greške.

O UMETNOSTI

Umetnost je najača vrsta individualizma koju svet poznaje.

Popularnost je lovorov venac koji svet stavlja na glavu bezvredne umetnosti. Sve što je popularno – loše je.

Jedino se voditelj aukcije može podjednako diviti umetničkim delima svih pravaca i škola.

Jedini umetnici za koje mogu reći da su u privatnom životu zabavni i zanimljivi su loši umetnici. Dobri umetnici žive samo za svoju umetnost i savršeno su nezanimljivi i dosadni.

Svako novo delo stvara i novog neprijatelja – kako delu, tako i autoru. Da bi čovek bio omiljen, treba da bude mediokritet.

Samo mediokriteti mogu napredovati u umetnosti. Pravi umetnik vrti se u krugu vlastitih remek-dela, gde je prvo isto toliko dobro kao i poslednje.

Originalnost koju zahtevamo od umetnika jeste originalnost pristupa, a ne originalnost teme. Samo nemaštoviti umetnici uvek traže nove teme.

Otkriće Amerike je početak smrti umetnosti.

Izvor: Oskar Vajld, Misli, aforizmi i parabole, preveo i priredio Nikola S. Krznarić, Feniks Libris, Beograd, 2005.

Oskar Vajld: „Slika Dorijana Greja“ (odlomak)

Objavljeno od strane

Atelje je bio ispunjen divnim mirisom ruža, a kada je letnji povetarac zalahorio u drveću bašte, kroz otvorena vrata je došao opojan miris jorgovana, ili tananiji dah crvenkasto procvalog trna.

Sa kraja divana od persijskih bisaga na kojem je ležao i po običaju pušio cigarete, lord Henri Voton mogao je da uhvati tek odsjaj medenih cvetova zanovetka koji su imali i boju meda, čije su drhtave grančice jedva uspevale da nose teret tako plamene lepote kakva je njihova; fantastične senke ptica u letu pokatkad bi preletele preko dugih zavesa od indijske svile koje su bile razapete ispred velikog prozora, stvarajući neku vrstu trenutnog japanskog efekta i terajući ga da razmišlja o onim bledim tokijskim slikarima ispijenog lica koji posredstvom umetnosti, koja je nužno nepokretna, nastoje da prenesu osećanje brzine i pokreta. Potmulo zujanje pčela koje su se probijale kroz visoku nepokošenu travu, ili dosadnom upornošću kružile oko prašnjavih pozlaćenih parožaka raskrečenih orlovih noktiju, kao da su tišinu činile još težom. Nerazgovetno brujanje Londona ličilo je na duboki bas dalekih orgulja.

Na sredini sobe, pričvršćen na uspravan štafelaj, stajao je portret neobično lepog mladića u prirodnoj veličini, a nešto dalje ispred njega sedeo je umetnik lično, Bejzil Holvord, čiji je iznenadni nestanak nekoliko godina ranije izazvao takvo uzbuđenje javnosti i dao povoda tolikim čudnim pretpostavkama.

Kada je slikar pogledao elegantnu i lpo građenu figuru koju je tako vešto odrazio u svojoj umetnosti, osemh zadovoljstva prešao mu je preko lica i kao da se na njemu zadržao. Međutim, iznenada se trgao i zatvorivši oči pritisnuo kapke prstima, kao da želi da u mislima zapiše neki čudan san iz kojeg ga je strah da se probudi.

Izvor: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Narodna knjiga-Politika, Beograd, 2004.

Slika: Willem van Aelst

Tri pesme u prozi Oskara Vajlda

Objavljeno od strane

UMETNIK

Jedne večeri došla je u njegovu dušu želja da stvori predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“. I otišao je tako u svet da traži bronzu. Jer on je mogao da misli samo u bronzi. Ali sva bronza sveta nestala je i nigde u celom svetu nije bilo bronze da se nađe, sem bronze u predstavi „Tuge koja traje Zauvek“.

I ovu predstavu koju je sam, svojim rukama, bio stvorio, postavio je na grob jedine stvari koju je u životu bio voleo. Na grob umrle stvari koju je bio najviše voleo, postavio je ovu predstavu koju je sam stvorio, da bi mogla da služi kao znak čovekove ljubavi
koja ne umire, i kao simbol čovekove tuge koja traje zauvek. I u celom svetu nije bilo druge bronze sem bronze u ovoj predstavi.

I uzeo je predstavu koju je bio stvorio, i stavio ju je u veliku peć i predao ju je vatri.

I od bronze predstave „Tuge koja traje Zauvek“ on je stvorio predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“.

UČENIK

Kad je Narcis umro jezero njegovog zadovoljstva pretvorilo se iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, i Oreade su plačući došle kroz šumu da bi mogle pevati jezeru i pružiti mu utehu.

I kad su videle da se jezero pretvorilo iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, raspustile su svoju dugu zelenu kosu i plakale jezeru i rekle: „Nas ne čudi da ti ovako žališ za Narcisom, tako lep beše on.“

„Zar Narcis beše lep?“, reklo je jezero.

„Ko bi to znao bolje od tebe?“, odgovorile su Oreade. „Nas je uvek zaobilazio, a tebe je tražio, i ležao bi na tvojim obalama i gledao bi dole u tebe, i u ogledalu tvojih voda gledao je svoje lepote odraz.“

I jezero je odgovorilo: „Ali ja voleh Narcisa jer, dok je ležao na mojim obalama i gledao dole u mene, u ogledalu njegovih očiju, ja uvek gledah svoje sopstvene lepote odraz.“

SUDNICA

I beše tišina u Sudnici, i Čovek izađe nag pred Boga.

I Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, i ti beše okrutan prema onima koji behu unesrećeni, i prema onima koji tražiše pomoć ti beše surov i kamena srca. Siromasi te dozivahu a ti ih ne ču, i uši tvoje behu gluve za plač Mojih nesrećnika. Nasleđe siročadi ti zaista uze za sebe i ti zaista posla lisice u vinograd tvog suseda. Ti zaista uze hleb od dece i dade ga psima da jedu. I Moje gubavce koji živeše u močvarama, i behu u miru i slaviše me, ti zaista istera na puteve, i na moju zemlju od koje te stvorih ti zaista proli nevinu krv.

I čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I opet Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, ti tragaše za Lepotom koju Ja prikazah, a ti zaobiđe Dobro koje Ja sakrih. Zidovi tvoje odaje behu oslikani, i iz kreveta tvojih gadosti ti zaista ustajaše na zvuk frula. Ti zaista sagradi sedam oltara za grehe zbog kojih stradah, i zaista kušaše hranu koja se ne sme kušati, i otmenost tvoje odeće beše obeležena trima znakovima srama. Tvoji idoli ne behu ni od zlata ni od srebra koje traje, već od tela koje propada. Ti zaista mazaše njihovu kosu mirisima i stavljaše narove u njihove ruke. Ti zaista mazaše njihova stopala šafranom i stavljaše prostirke pred njih. Antimonom ti zaista mazaše njihove kapke i njihova tela ti zaista mazaše mirtom. Ti se zaista klanjaše do zemlje pred njima, i prestoli tvojih idola behu obasjani suncem. Ti pokazaše suncu svoj sram i mesecu svoje ludilo.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I treći put Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Zlo beše tvoj život, i zaista zlom si uzvratio dobru, i nepoštenjem ljubaznosti. Ruke koje te hraniše zaista si ranio, i grudi koje te hraniše ti si zaista prezreo.

Onaj koji ti dođe s vodom ode žedan, a odmetnike koji te skriše u svojim šatorima noću, ti zaista izdade pre zore. Tvog neprijatelja koji te poštedeše ti zaista uhvati u klopku, i prijatelja koji iđaše s tobom ti zaista izdade za novac, i onima koji ti donesoše ljubav ti uzvrati požudom.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I Bog zatvori Knjigu Života Čovekova i reče: „Svakako ću te poslati u Pakao. Baš u Pakao ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Pakao i zbog čega?”

„Jer u Paklu sam uvek živeo”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

I malo zatim Bog progovori i reče Čoveku: „Pošto te ne mogu poslati u Pakao, svakako ću te poslati u Raj. Baš u Raj ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Raj i zbog čega?”

„Jer nikada, ni na kojem mestu, ne mogoh ga zamisliti”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

Tri priložene pesme u prozi Oskara Vajlda dobra su ilustracije tema koje su zaokupljale pokret dekadencije i estetizma s kraja 19. veka. Estetika i religija, lepo i dobro, zlo, greh, zadovoljstvo i patnja neke su od tema ovih simboličnih, kratkih priča koje ponavljaju, upotrebom određenih glagolskih vremena, ton svetih knjiga. O ovim pesmama u prozi je Milena Vranešević, njihov prevodilac, napisla sledeće:

Tekstovi poseduju visok stepen artizma, ritmičkih i tropičnih figuracija i ponavljanja, kompaktne su strukture i balansiranog intenziteta. Andre Žid tvrdi da mu ih je Oskar Vajld pričao pri susretima i naziva ih pričama, a Crnjanski navodi prevod jedne pesme kao primer Vajldovog umeća, nazvavši je pripovetkom. Oba ova pisca naglašavaju da je svoja najbolja dela britanski autor prepričavao u društvu, pa se može i pretpostaviti da su njegove pesme u prozi mnogi najpre čuli kao priče, pre nego što su 1894. godine bile objavljene.

Motivi koje Vajld obrađuje su ključni problemi hrišćanstva (teme greha, pokajanja, oprosta, Hristove mudrosti i njegovog ponovnog dolaska, Poslednjeg suda, stradanja i prolaznosti). S obzirom na to da je Oskar Vajld pripadao Estetičkom pokretu i držao predavanja u SAD o estetizmu, izvesno je da su problemi lepote, njenog trajanja i prolaznosti trajno zaokupljali ovog autora, te da im se on posvetio i u drugim svojim delima, posebno potresno u ispovednoj lirskoj prozi „De profundis“. Tako su estetizam i religioznost dva stuba Vajldovog stvaralaštva, kao i dve referentne tačke u izučavanju i tumačenju prevedenih pesama u prozi. Njegovi stavovi o estetici i religiji međusobno se prepliću i razvoj svake od ovih ideja uticao je na razvoj one druge. Zajednički imenitelj u razmatranju ovih pojmova nalazimo u autorovom stavu da je lepota vrhovni imperativ i u umetnosti i u življenju, kao i u tome što je Hrist označen kod Vajlda kao vrhovni umetnik i jedan od prvih romantičara pre pojave epohe romantizma. Relacije između duše, lepote i hrišćanstva on povezuje težnjom za individualizmom, za koji tvrdi da je osnov umetnosti koliko i religioznosti.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Prevod i citat: Milena Vranešević

Izvor: Letopis Matice srpske

Fotografije: Napoleon Sarony, „Četri portreta Oskara Vajlda“, 1882.

Sfinga Oskara Vajlda

Objavljeno od strane

Hiljadu umornih vekova je tvoje…
ti umeš da čitaš hijeroglife na visokim obeliscima od peščara,
govorila si s aždajama i gledala hipogrife.
Kaži mi, jesi li bila u blizini kad je Izis pala na kolena pred Ozirisom?
I jesi li videla Egipćanku kako rastapa svoj prsten za Antonija?
I jesi li videla Kipriju kako ljubi belog Adonisa na katafalku?
Pevaj mi sva svoja sećanja!
Pevaj mi o jevrejskoj devici koja je lutala sa svojim svetim potomkom.
Pevaj mi o onoj mirisnoj sivozelenoj večeri kada si, šćućurena na obali
čula sa zlatnog Adrijanovog broda Antinohov smeh,
telo od slonovače tog retkog mladog roba s ustima kao nar!
Ko behu tvoji ljubavnici?
Ko behu oni što su se borili za tebe u areni?
Ko je bio predmet tvoje Čežnje? Da li te Drudo posedovao svakog dana?
Jesu li džinovski gušteri došli i legli preda te na obalama punim trske?
Možda su krilati lavovi s velikim metalnim bokovima skočili na tebe u tvom grešnom leglu?
Ili su se čudovišni hipopotami teturali prema tebi u magli?

Kako je suptilan i tajanstven tvoj osmeh! Nisi dakle volela nikoga?
Ne, ja znam; tvoj suložnik beše veliki Amon!
Krvlju jaraca i krvlju bikova naučila si ga monstruoznim čudima.
Čisti Amon beše tvoj suložnik! A tvoja ložnica Nil koji se puši!
I svojim iskrivljenim arhaičnim osmehom gledala si kako ga strast preplavljuje i napušta.
Pođimo u Egipat! Bez straha. Samo je jedan bog mrtav.
Samo je jedan bog dozvolio da mu rebra budu probodena kopljem jednog vojnika.
Ali, oni tvoji ljubavnici, nisu mrtvi…
Zašto oklevaš? Idi odavde!
Kucanje tvoje krvi stvara otrovne melodije, a tvoj crni vrat je kao rupa koju je ostavila baklja ili gorući ugalj na saracenskim tapiserijama…
Koja se to furija sa pletenicama od zmija, kao da je izišla iz pakla, nezgrapnim i prljavim pokretima
iskrala iz carstva makom uspavane Kraljice i dovela tebe
u ćeliju jednog naučnika?
Idi odavde, mrska tajno! Užasna životinjo, idi odavde!
Ti budiš u meni sva životinjska osećanja…
Lažna Sfingo! …ostavi me na mom raspeću,
s kojega bledo telo, nepokretno od bola, gleda svet umornim očima,
i plače za svakom dušom koja umire, i plače za svakom dušom uzaludno.

Ukoliko bismo dekadentnu fatalnu damu morali da poredimo sa nekim mitološkim bićem onda bi to bila Sfinga. Njena nedodirljivost i okturnost inspiriše Oskara Vajlda, čiji je i nadgrobni spomenik, koji je izvajao britansko-američki skulptor Jakob Epštajn, u obliku ovom mitološkog čudovišta. O Vajldovoj pesmi „The Sphinx“ piše u nastavku Mario Prac:

Kao i uvek – a to je posebno tačno za njegove pesme – Vajld na neodoljiv način podseća na svoje izvore (sve retke reči koje se pojavljuju u „The Sphinx“ uzete su iz Floberovog dela „Iskušenja svetog Antonija“) ili bolje svoje reminiscencije: jer, imajući u vidu savitljivu i imitatorsku narav ovog pisca-glumca (glumca ne u profesionalnom smislu, nego u još gorem smislu jedne dijateze), ne bi bilo tipično da je Vajld ubeđen da je glas – kad je samo odjek: i u tome je tragedija (ili komedija) njegove prevrtljive ličnosti.

O Oskaru Vajldu pisao je i jedan naš pisac, Miloš Crnjanski. On se, zapravo, ne dotiče dela o kome mi pišemo, Vajldove poeme „Sfinga“, objavljene 1894, ali ono što je o ovom irskom piscu zapazio nama može biti zanimljivo.

Treba poznavati Vajldov život da bi se uživalo u njegovim knjigama. Kao dobri i raskošni majstori renesanse, on je svoj život držao u rukama svojim kao umetničko delo. Bez ikakve veze sa Engleskom, on je već odavno pisac kojeg ne čitaju mase. Uzimam mu namigivanje na socijalizam, Oskar je daleko od svog zemljaka Šoa, i njegovi sjajni paradoksi o politici i narodima, o bogatstvu i radu iščezli su, dok njegove duhovite rečenice o životu i umetnosti svakim danom blistaju sve više. O Vajldu se uvek pisalo preterano: ili zlo ili dobro. Pre svega, ima više Vajlda. Vajldu liričaru može biti mesta u engleskoj lirici tek u trećem redu. Većina njegovih pesama, punih utisaka iz Svinberna i Kitsa, gubi svu draž kad joj se oduzme sjajna spoljašnjost; ali „Harmides“ i „Sfinks“ su spevovi čudesne lepote.

Tri glavna lica samo su tri obrazine Vajldove: lord koji duhovito prezire sve, slikar koji očajno voli sve što je lepo i mladić koji se strmoglavljuje u uživanje, tražeći da u njemu odgonetne tajnu života. U vatrometu duhovitih rečenica, koje se rugaju svemu, jednako blistaju lepota-reči, kakvih je malo u svetskoj književnosti. Ono što se tu govori opija dušu i čini se da ta knjiga ima moć u koju njen junak veruje. Vajld prosto zaprepašćuje svojim ogromnim poznavanjem lepih stvari. Sve to prosipa se po romanu kadšto nemarno, ali sa beskrajnim bogatstvom. Sigurno je da je najsjajniji roman dekadentne engleske aristokratije, verniji nego francuski „Crveni krin“ od Anatola Fransa.

I kada bude zaboravljen Vajld ironičan psiholog i lakomislen moralist, tek onda će početi da se širi slava Vajlda esteta. Jer, kao estet, on je jedan od najtananijih duhova koji su pisali. I mada je umetnosti prilazio samo sa jedne hedonističke strane jer je možda to zaista jedina sa koje joj treba prilaziti, on ju je ovio jednim tajanstvenim veličanstvom kakvo joj od Grka amo niko nije umeo dati.

I zato će roman „Slika Dorijana Greja“ biti doživljaj za svakoga. Jer na kraju, kada ga pročitate i zaboravite sve ličnosti i događaje u njemu, ostaće vam još dugo u duši drhtanje neko puno tajanstvene lepote ove knjige, kakvu su imala samo dela u srećnim vekovima grčkim i renesansnim, kada su znali istinu: „Lepota je jedino protiv čega ni vreme ništa ne može. Filozofije se rasipaju kao pesak, jedna vera prolazi za drugom, ali je lepota radost za sva vremena i svojina večnosti“.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citat 1: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Citat 2: Delovi iz kritike Miloša Crnjanskog, u: Oskar Vajld, „Slika Dorijana Greja“, preveo David S. Pijade, Feniks Libris, Beograd, 2011.

Fotografije: Frederick H. Evans, oko 1900. (The J. Paul Getty Museum)

Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Objavljeno od strane

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala a na nagovor svoje majke, udate za cara, ali na Krstiteljevo negodovanje, za uzvrat je tražila glavu sveca. Saloma je prototip junakinje kakvu književnost dekadencije i simbolizma veliča u svom stvaralaštvu, inspirisana, najpre, poezijom Šarla Bodlera ali, pre nje, i Kitsovom pesmom „Lepa dama bez milosti“. Štrausova Saloma, Malarmeova Saloma, Vajldova Saloma, sve su to fatalne žene, neprobojne i okrutne sfinge, objedinjene istim imenom.

Na sajtu Britanske biblioteke, odakle su preuzete Berdslijeve ilustracije Vajldove drame, piše sledeće:

Aubrey Beardsley (1872–1898) was a fashionable young London illustrator. When „Salomé“ was first published in February 1893, the „Pall Mall Budget“ magazine asked Beardsley for a drawing in response. They rejected the macabre, fantastic image he based around the play’s last scene, in which Salomé embraces the severed head of John the Baptist.

In April, however an art publication, „The Studio“, ran it as part of its first edition.

The critic Peter Raby argues that „Beardsley gave the text its first true public and modern performance, placing it firmly within the 1890s – a disturbing framework for the dark elements of cruelty and eroticism, and of the deliberate ambiguity and blurring of gender, which he released from Wilde’s play as though he were opening Pandora’s box.“

Berdsli ilustruje Vajldovo delo pet godina pre svoje smrti. Kada je pisac prvi put video ove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

March ’93. For Aubrey. For the only artist who, besides myself, knows what the „Dance of the Seven Veils“ is, and can see that invisible dance.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj umetnosti, u poglavlju „La belle dame sans merci“, piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer miti i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela, o kome se, kao i uostalom o celokupnoj Vajldovoj ličnosti i pojavi, ne izjašnjava najpohvalnije:

Dakle, pre nego što će Vajld obraditi priču o Salomi, Hajne i Laforg su je ironijom oslobodili tragičnog sadržaja. Pa ipak, kao što se često dešava sa lažnim delima iz druge ruke, upravo je Vajldova Saloma postala popularna (godine 1894. Antoine Sabatier je prikazao jednu svoju dramu, „Le Baiser de Jean“, u kojoj je Saloma zamišljena na isti način kao kod Vajlda: kao histerična, demonska i mračna, luda od sadističke ljubavi. Saloma je inspirisala i Rusa Aleksandra Bloka, u drugoj pesmi o „Veneciji“, u „Pesmama o Italiji“, 1909, i Portugalca Eugenio de Castra). Godine 1896. ova drama – napisana specijalno za Saru Bernar, ali je cenzor sprečio to izvođenje – doživela je osrednji uspeh na pozornici. Godine 1901, godinu dana posle Vajldove smrti, prikazana je u Berlinu i od tada – zahvaljujući i muzici Riharda Štrausa – neprestano se pojavljuje u evropskim pozorišnim repertoarima. U Nemačkoj je bila na repertoaru duže od bilo koje druge engleske drame, uključujući i Šekspirove. Prevedena je na češki, holandski, grčki, mađarski, poljski, ruski, katalonski, švedski, čak i na jidiš. U Italiji je bila na repertoaru Lide Boreli i ja se još sećam s koliko su uživanja muškarci okretali durbine prema razrokoj zvezdi odevenoj samo u ljubičasta i zelena svetla reflektora.

Salome Flobera, Moroa, Laforga i Malarmea poznate su samo ljudima od pera i sladokuscima, ali Salomu genijalnog lakrdijaša Vajlda znaju svi.

Najzad, Prac piše i o Berdsliju, ilustratoru ove drame, čija smo dela upravo videli. Manje je poznato da je Berdsli bio i pisac.

Sok engleskog dekadentizma nalazi se u četrdesetak stranica „romantičnog romana“ Obrija Berdslija „Under the Hill“ (posthumno objavljenog 1904, u znatno pročišćenijoj verziji od originalne), u kome preciozni stil koji podseća na stil „Hypnerotomachia“ (iz čijih famorznih ilustracija Berdsli za svoje crteže uzima ne samo ornamentalne motive nego čak i tehničke sugestije – uporedi poročna lica Berdslijevih figura s licimafigura u knjizi Frančeska Kolone i biće jasno kako Englez samo karikira ove poslednje moralnim ili je bolje reći nemoralnim sadržajem, lakim izoipačivanjem crta) dobija živahnost nekim osobinama iz 18. veka i sladostrasnim francuizmima: to je jedan ustajali stil prema estetici Dez Esenta.

U „Under the Hill“ izvrsni Opat Fanfreluš, Polifil ove fine avanture, ulazi u misteriozni breg gde živi Elena i tu biva pozvan na veličanstvenu orgiju. Priča je samo neprekidni opis dekora, pred kojima Fanfreluš polifilski pada u ekstazu, haljina, šešira „floral with red roses“; obiluju dekorativni citati retkih ili izmišljenih knjiga i Vagnerovih dela (Berdsli je bio oduševljen Vagnerom, kad je bio u Londonu retko je propuštao Vagnerove koncerte. Među njegovim crtežima postoji i jedan pod naslovom „The Wagnerians“). Opisan je i balet sa satirima i seoskim devojkama „The Bacchanals of Sporion“, gde je Sporion „visok, mršav, izopačen mlad čovek, lako pognut, poremećena hoda, ovalnog bezizraznog lica sa maslinastom kožom nategnutom preko kosti, snažan, purpurnih usana, dugačkih kosih očiju i s velikom pozlaćenom kosom“. Delo je od strane preobraćenog Berdslija, katolika francuskog dekadentnog tipa, posvećeno kardinalu Poldiju Pecoliju, „nunciju svete stolice u Nikaragvi i Patagoniji“.

U „Ballad of a Barber“, koja je takođe objavljena u časopisu „The Savoy“, jula 1896, Berdsli daje oduške jednom perverznom hiru; berberin Karusel, oduševljen mladalačkom svežinom jedne mlade trinaestogodišnje princeze, „lirske i nežne kao neka Šubertova melodija“, preseca njen vrat komadom stakla od boce kolonjske vode, a zatim napušta žrtvu „nežno kao što se san odvaja od spavača“; i, na kraju, završava na vešalima.

Ovaj letimičan pregled, za kraj, dopunjujemo i jednom muzičkom kompozicijom, pomenutom Štrausovom melodijom iz opere-jednočinke „Saloma“ koju je komponovao bivajući inspirisan Vajldovom predstavom. U Bibliji se nigde ne pominje ples sa sedam velova ali najpoznatijoj kompoziciji u okviru svoje opere Štraus daje ime prema Vajldu. Ples sa velovima u doba ovih umetnika naročito je dobro izvodila američka balerina Lui Fuler.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citati: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Mario Prac o Vajldovom romanu „Slika Dorijana Greja“

Objavljeno od strane

Klasik engleskog dekadentizma je Slika Dorijana Greja (prvo objavljena u Lippincott’s Monthly Magazine, jula 1890), gde protagonista, iskvaren čitanjem francuskih knjiga, propoveda principe paganskog hedonizma D’Albera i Gotijea, profinjujući ih najnovijim receptima Dez Esenta. Čim se pojavio, roman je napadnut u The St. James’s Gazette, gde se osuđivalo „novo sladostrašće“, koje „uvek vodi prolivanju krvi“ („always leed up to blood-shedding“). Ma koliko se u knjizi tvrdi da „iza svega što postoji ima nečeg tragičnog“, ma koliko se govori o „bolu koji stimuliše osećaj lepote“ i o „ranama koje su slične crvenim ružama“ i na kraju pokušava da se lik protagoniste okruži čudnim senkama misterije i smrti, Vajld ne uspeva da stvori zastrašujuću atmosferu. On želi da od Poa pozajmi (Ovalni portret), od Rosetija (Saint Agnes of Intercession, The Portrait), a možda i od Maturina (1) čaroliju portreta i ponovo od Poa (Vilijam Vilson), a od Stivensona (Čudni slučaj Dr Džekila i Mr Hajda, 1886. i Markhajm, 1885) zastrašujuću ideju o udvostručavanju ličnosti protagoniste (2); usred jedne scene koja pretenduje da bude jezovita, Vajld je u stanju da ubaci cigaretu s opijumom, par limun-žutih rukavica, lakovanu kutiju šibica, srebrni poslužavnik u stilu Luja XV ili saracensku lampu optočenu tirkizom i tako sruši celu građevinu, otkrivajući da istinsko interesovanje autora leži u dekoraciji. Tako će on govoriti o „događajima koji se na tihim krvavim krvavim nogama uvlače u mozak“ („the events of the preceding night crept with silet blood-stained feet into his brain“), o „monstruoznim krilima smrti koja kao da se okreću u olovnom vazduhu“ („its monstruous wings seem to wheel in the leaden air around me“)… A da ne govorimo da je ovo što sada činim upravo ona estetska analiza od koje sam se maločas ogradio: te neprikladne dekorativne slike potvrđuju neozbiljnost moralne angažovanosti, površnost hedonizma kod Vajlda, koji je bio sladokusac i hirovit kao neodgovorno dete. On je čak i skandal primio dobrodušno (kao što je poznato, mogao je da napusti Englesku između prvog i drugog procesa) ne toliko zbog čari ponora – koje je nesumnjivo bilo – koliko zbog tragičnog savršenstva koje će taj skandal doneti njegovoj karijeri; dakle, zbog spoljnog dekorativnog, više nego unutrašnjeg motiva (3). Stil Dorijana Greja kreće se negde između bajke i duhovitosti: Vajld je u dijalozima obično kasni epigon komediografa osamnaestog veka, ubacivanjem gomile dosetki on u opisima poprima lažnu naivnost i pitoresknu naduvenost odraslog čoveka koji želi da pred decom koju hoće da zabavi, izgleda naivno i zanimljivo. Ukratko, Vajldova tačka gledišta je uvek scenska, prospektivna; on stalno pozira, a poziraju i njegove ličnosti, i njegovi pejzaži i njegovi događaji. Kad je sve rečeno, značenje Dorijana Greja možemo smatrati u potpunosti izraženim onim latinskim stihovima (In honorem Doriani Creatorisque eius) koje je Lajonel Džonson posvetio Vajldu kada mi je ovaj poslao roman (4):

Amat avidus amores
Miros, miros carpit flores,
Saevus pulchritudine:

Quanto anima nigrescit,
Tanto facies splendescit,
Mendax, sed quam splendide!

Reference:

(1) Kad je Vajld izišao iz zatvora živeo je izvesno vreme pod lažnim imenom Sebastijan Melmot, očigledno nadahnutim Maturinom. Što se tiče motiva presipanja duše u portret vidi takođe priču Portret u Petrogradskim pričama N. Gogolja, gde jedan zelenaš živi i posle smrti u groznim očima svog portreta. Vidi H. Richter, Geschichte der Englischen Romantik, Hale, 1911. i D. Scarborough, The Supernatural in Modern English Fiction, Njujork i London, 1917.

(2) Railo, str. 188. i 306-7.

(3) O Vajldovom procesu vidi W. Gaunt, The Aesthetic Adventure i Montgomery Hyde, The Trials of O. Wilde, London, 1948.

(4) Burdett, str. 179.

SLIKE: Reprodukcije priložene u ovoj objavi preuzete su sa sajta Britanske biblioteke. U pitanju je bibliofilsko izdanje romana Slika Dorijana Greja sa ilustracijama Henrija Kina. Na sajtu biblioteke o ovom izdanju piše sledeće:

Oscar Wilde’s (1854-1900) only novel „The Picture of Dorian Gray“ is the Faust-like tale of a man who devotes his life to sensuality and debauchery, but remains youthful, while his portrait shows the effects of his physical and spiritual decay. The novel proved as controversial as Wilde’s private life. It first appeared, censored, in 1890 in „Lippincott’s Monthly Magazine“. A version heavily altered by Wilde was published in book form the following year.

This edition comes from 1925, with illustrations by Henry Keen. In addition to the twelve plates are embellishments and decorations (such as the butterfly on the cover and inked pattern at the end) hinting at the „art nouveau“ style of Aubrey Beardsley (1872-1898).

The final image shows the rings on the dead Gray’s hand – the only way to identify the body, which has now suddenly aged, while the portrait has returned to its youthful perfection.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Izvor: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Časopis „Yellow Book“

Objavljeno od strane

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost ima(la je) svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom „Žuta knjiga“ (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897.

Ime časopisa provocira neodređenošću. Žuta knjiga je, zapravo, knjiga koju čita Dorijan Grej, junak romana Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ikona pokreta simbolizma i dekadencije, bar kada je šira čitalačka javnost u pitanju. Zapravo, ikona pokreta dekadencije, koji se pojavio među belgijskim, engleskim i francuskim umetnicima, bio je jedan drugi književni junak, Uismansov bizarni esteta Dezesent, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je, u stvari, roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju oda počast dva velika romana estetike s kraja 19. veka (fin de siècle). Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala i Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Umetnički direktor časopisa, današnjim jezikom rečeno, bio je tada mladi slikar Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija pokreta dekadencije. Neka izdanja na srpskom jeziku, od romana Nasuprot do najznačajnije kritičke knjige ove književnosti, knjige italijanskog pručavaoca Marija Praca, Agonija romantizma (prevod naslova ne odgovara originalu koji glasi La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica), sadrže Berdslijeve ilustracije na svojim koricama.

Na priloženim slikama zadnjih strana magazina vide se dve jasno odeljene celine, jedna pripada književnosti, druga slikarstvu. Obe umetnosti dobile su podjednak status i fizički su bile raspoređene odvojeno unutar časopisa. Autori koji su objavljivali svoja dela, bar na osnovu dve priložene slike, današnjoj publici su nepoznati, izuzev Henrija Džejmsa i Berdslija. Redakcija časopisa je 1895. godine bila napadnuta i skoro kamenovana zbog Oskara Vajlda. On je pod miškom držao žutu knjigu za koju je rulja mislila da je u pitanju časopis. Ipak, Vajld je u tom trenutku držao jedno drugo delo, roman Afrodita francuskog pisca Pjera Luisa (Pierre Louÿs).

Izvor slika: British Library

O delima Anselma Kifera

Objavljeno od strane

Among the artists whose work I know, Kiefer is perhaps the most talented, ambitious and literary of them all, and maybe that is why his universe appeals to me so strongly. – Orhan Pamuk

Ne sećam se kada i gde sam prvi put videla slike (reprodukcije) Anselma Kifera ali su mi se odmah dopala monumentalna dela, skulpture, knjige, fotografije. U eri „dematerijalizacije“, u eri „digitalnog“, u eri „koncepta“, Anselm Kifer je pravi primer romantičarskog umetnika. On ne odustaje od slike, od reči, od mita, od preispitivanja, on ne odustaje od materije i metafizike. Njegove slike (smemo li napisati platna?) teške su nekoliko stotina kilograma. Na njima je puno boje, puno slame, stolica, metalnih predmeta. Kifer stvara materijalnost, sliku, konkretno, čulno, istovremeno bivajući brutalan prema materijalnosti.

Na putovanjima sam se dva puta srela sa Kiferovim delima. Prvi put u Veneciji, u „Pegi Gugenhajm“ muzeju gde sam videla platno na kojoj je arhetipska slika, veoma važna za moju ličnu mitologiju, život, pisanje, a to je opustošena njiva. Nad njom se nadvijala kosa plave Margarete, slama, i stihovi ispisani rukom, prelepim rukopisom samog slikara, koji su iz pesme „Fuga smrti“ Paula Celana.

Tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko

Drugi put je to bilo u Briselu kad sam u „Muzeju lepih umetnosti“ kupila tri knjige među kojima je jedna bila posvećena radu Anselma Kifera. Razmišljala sam kako je njegovo delo blisko književnosti, i ne samo po upotrebi jezičkih elemenata, već u celini. Ono nije narativno ali poziva čitaoca da pejsaž dopuni prošlim i budućim. Delo je uvek tu, u sadašnjem, u zamrznutom, u trenutku koji je istovremeno i večnost. Večna sadašnjost.

Naišla sam na nekoliko zanimljivih tekstova i video zapisa o Kiferu. Jedan je tekst Kristofa Ransmajera, drugi je Orhana Pamuka, savremenog turskog pisca, jednog od Kiferovih umetničkih pandana. Njegov citat sledi u nastavku. Takođe, pored dokumentarnog filma „Remembering the Future“, naišla sam i na tri videa nastala povodom Kiferove izložbe u bečkom muzeju „Albertina“. Svi ovi tekstovi i filmovi mogu biti, uz moje upravo predočeno sećanje, početni impuls i uvid u dalje istraživanje ovog umetnika.

I found myself thinking once again that perhaps the reason why I loved these paintings so much was the artist’s ability to demonstrate the kinship of words and images, legends and landscapes. All these words, letters, trees, mountains, frail flowers and forgotten roads were part of a single text, and shared a common texture. All I wanted was to be able to read these paintings and the forceful brushstrokes that had formed them.

Izvor citata: The Guardian

Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Objavljeno od strane

Image result for anselm kiefer velimir chlebnikovImage result for anselm kiefer velimir chlebnikov

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije (Rusija, 1917). Tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu.

Velimir Hlebnjikov je smatrao da se određeni istrijski događaji ponavljaju svakih 317 godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, ali da se njihov ritam ne može lako utvrditi i da njihova cikličnost nije izvesna i predvidiva.

Ono što je posebno interesantno jesu podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, leže usred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige.

Podmornice su moćno oružje, strah svih onih što pored mora iščekuju mir. Mene su uvek asocirale na putovanja, ne na rat, što je posledica čitanja Žila Verna. Oronule podmornice na Kiferovim slikama simbol su starog, iskorišćenog, besmislenog tehnološkog otpada Čemu sada služi ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija? Jesu li podmornice istorija? Šta je istorija?

Bitno je dovoditi rad jednog umetnika u vezu sa radom njegovih prethodnika i njegovih savremenika, nezavisno od umetnosti kojima su se oni drugi, sa kojima ga poredimo, bavili. Kiferovo delo komunicira sa mnogo umetnika, ali čini se da je češće u dijalogu sa pesnicima i filozofima, pre nego sa delima drugih slikara.

Paralele su prisutne. One su činjenice i njih niko ne skriva. Međutim, njihova sinteza i, najzad, njihova interpretacija, nisu uvek jednostavne. Malo toga od poezije Hlebnjikova možemo videti ili predosetiti na Kiferovim teškim platnima. Najzad, kao završnicu ove objave, izrazila bih jednu svoju zapitanost koja je u vezi sa slikarevom inspiracijom: zašto Hlebnjikov a ne Mandeljštam?

Kristof Ransmajer: „Prijatelj olova – Anselm Kifer“

Objavljeno od strane

Čini ono što želiš. Anselm Kifer, podstaknut takvim i sličnim rečenicama, jednako lakim da se shvate i teškim da se slede, počeo je da se igra najlakšim i najtežim, užasom i smehom, najmanjim i najvećim razmerama – i da u ateljeima u badenskom Odenvaldu slika ne samo u formatima prevelikim za nemačke dnevne sobe i zidove galerija, već je i na podu upetljavao minijaturne armije i olovne modele tenkova u zamršene ratne pohode, slao je umanjene flote u pomorske bitke u cinkanim kadama i vodio gubitničke ratove između stolova i stolica, kao karikaturu besciljne, beskrajne surovosti one drame koju je tada, kao i danas, nazivao istorijom.

Dobro se sećamo zgražanja kad je krajem šezdesetih godina prošlog veka ublici koja se brzo uvećavala pokazao fotografije, crno-bele slike koje su ga prikazivale sa rukom ispruženom u pozdrav Hajl! na raznim evropskim obalama, na italijanskim, francuskim, holandskim plažama: umetnik kao sitna, ponekad gotovo iščezavajuća figura pred talasima koji se valjaju ka obali, lica okrenutog horizontu nazubljenih valova, čovečuljak kose raščupane od vetra, kao utonuo u jednako smešan i zlokoban osvajački gest.

Okupacije, tako je Kifer nazvao seriju tih dokumentarnih fotografija, i bio je prinuđen da otkrije kako u njegovoj domovini rituali uspomena na užas moraju da slede stroža, a u svakom slučaju drugačija pravila nego što su pravila izazivačkog podrugljivca. Zar je smelo da se desi da neko nastupi protiv Atlantika i Sredozemlja uz nemački pozdrav i time opet priziva tek prevaziđenu želju za ubijanjem i bes jedne nibelunške armije, ugljenisane u plamenu bombi? Hitlerovskim pozdravom protiv talasa!

KREVET OD PAPRATI I TRAVE

Čak i dreka žaba na obali jednog od zapadnih ribnjaka, zarasloj u rogoz, gde smo sad zastali, tek je nežni poj u poređenju sa onim horom koji se u Nemačkoj oglasio nakon serija slika poput Okupacija. Ko zna, možda bi kreštavi glasovi nemačke kritike, potresene Kiferovim nastupom, bez zadivljenih priznanja i odziva iz Amerike zauvek otrovali umetnikovu slavu stalno iznova recitovanom optužbom da se taj.. taj.. taj slikar zabranjenim gestovima, zabranjenim znakovima, zabranjenim slikama dotiče prošlosti. Tek kad su se čak i u Izraelu začuli glasovi koji su posvedočili da taj umetnik iz Nemačke spada u pravednike, pristali su i tamo odakle je potekao da poveruju kako ta sićušna, iščezavajuća figura na obalama Holandije i Italije i Francuske nije pozdravljala firera i despota, već, možda, uz talase samo razum, i da je ispruženom rukom ukazivala na ludilo onoga što je ljudski moguće, a ne na neki trijumf.

Ali na kraju nisu zgražavanje, nisu nesporazumi i često besni napadi bili ono što je našeg domaćina podstaklo na oproštaj od Nemačke, već samo ono što sve nas ponekad pokrene i otera u bekstvo ili u nešto drugo – priče i njihov kraj. Kifer je napustio Nemačku, godinama i godinama je putovao, na mnogim mestima je tragao za jednim novim mestom i konačno ga je pronašao ovde, u zavetrini Sevena, na La Riboti. U Nemačkoj je za sobom ostavio toliko toga, ateljee, umetničke zbirke, biblioteku, skulpture, slike i pre svea – ljude: porodicu, učitelje.

Učitelj? Ne, naš domaćin nikad nije želeo da nekog poučava niti da ikada nekog vida niti da popravlja svet. Kome bi umetnost trebalo da služi? Šta su slike značile? Šta je značila ova slika, ova skulptura? Misli šta hoćeš. Radi šta hoćeš. Anselm Kifer, nevidljiv u tami, progovara iz rogoza: ovde, kod žaba, sledećih meseci nastaće nova kuća za goste. Za vreme jednog obilaska po danu na ovoj obali smo videli plavi pravougaonik pored zaraslih ruševina zidova, obris iscrtan plavim lakom preko paprati i trave. To je krevet, odgovara nam Kifer iz rogoza i primoran je da usred žablje pesme i sam podigne glas, obris velikog kreveta u kome će se u budućnosti odmarati gosti na La Riboti. Sad ga čujemo kako se smeje: tek kad on sam bude ovde odležao, na obali, u travi, glavom i stopalima tamo gde će jednom počivati glave i stopala usnulih gostiju, tek tada će jedna dotle tek zamišljena, odsanjana kuća moći i stvarno da se uzdgne iz rogoza.

Kuće. Palate. Dvorane sa stubovima. Prisećamo se Anselma Kifera za vreme prvih godina njegove svetske slave: slikar bezljudnih šejzaža i njiva, ispisanih slovima, slikar zavejanih, pustih polja ruševina ili despotskih arhitektura koje su se smrknuto dizale u visinu, za koje su kao modeli služile monumentalne građevine, dvorane sa stubovima i spomenici jedne varvarske vladavine koja je potopljena u ruševinama od bombardovanja. Slike visoke kao kuće, slike po kojima su posipani, navejani slama, pesak, zemlja i kosa i cigleni prah, i ponekad ispisivani stihovi pesama, Celanovih ili Ingeborg Bahman: Budni u ciganskom logoru i budni u pustinjskom šatoru – pesak nam curi iz kose, monumentalne slike kao ruganje svakoj monumentalnosti, često mesecima pod vedrim nebom prepuštene kiši, snegu, suncu, kako bi se vreme samo upisalo u prikazivanje i naslikalo da ono što jeste ne može ostati.

MELANHOLIČNE PTICE

Kifer je probadao svoje slike granama i ružama, gađao ih semenkama suncokreta, organskim materijalom koji se pretvarao u hranu za grinje, a u dvorištima ponekad i za pacove. A očajni restauratori su pisali pisma, na stotine pisama sa pitanjima o nekom firnisu ili konzervaciji semenki zavitlanih na platno kao spiralne magline, koje su, izjedene bubama, padale sa oslikanih zvezdanih nebesa kao kiša crnih, ugašenih zvezda, a koje je ipak trebalo, kao i istrulelu slamu, kao i ruže, očuvati, obnoviti.

Anselm Kifer iz principa nije odgovarao na pisama sa pitanjima o trajanju, zaštiti i postojanosti, smejao se kad bi neki galerista u gasnim komorama oslobađao čitav ciklus slika od grinja i drugih parazita ili počinjao da gaji ruže kako bi stalno zamenjivao cvetove koji su vejali sa slika. Slikar je želeo da se nedovršeno nebo koje čeka ili snežni pejzaž odbrane u najbolju ruku od pacova i miševa i insistirao je na tome da čak i prikaz mora ili neba uvek mora da pokazuje još jednu stvar: sveuništiteljski, sveproždirući tok vremena.

Ali onda, prisećamo se, dok on uključuje zujeći daljinski upravljač koji mu zasvetli u rukama, da bi se odjednom pred nama u noći stvorile tri, četri staklene kuće, kao sjajne nebeske palate – onda je taj slikar prolaznosti stupio pred nas i kao tvorac olovnih biblioteka, kao autor knjiga od olova, visokih na metre i teških na tone, posvećenih evociranju Mesopotamije, Žena s ruševina ili Tajnog života biljaka, koj esu u onim prepodnevnim časovima kad nam ih je pokazivao iz regala mogle biti izvađene samo uz pomoć krana guseničara i radnika koji su nosili zaštitne cipele sa čeličnim kapnama. I brodove od olova je sagradio naš domaćin, i olovne eskadrile, modele lovaca-bombadera u gotovo prirodnoj veličini koji su oklembešenih krila čučali na golim podovima galerija, melanholične ptice. I na kraju je u crno zastrtim salama dao da se podignu olovni kreveti, plavosive postelje u čijim su udubljenjima počivale samo hladne barice vode koje su odražavale svetlost galerija i muzeja, a nikad ljudi…

Prijatelj olova, svakako. Olova je bilo posvuda, u njegovim skladištima, njegovim ateljeima, na njegovim imanjima, u njegovom životu. Kad je trebalo obnoviti krov kelnske katedrale, on je dao da se staro olovo sa crkve šleperima dopremi na La Ribotu i onda se i sam zaprepastio kada su teretna vozila zastala na velikom trgu ispred ateljea i – bila prazna, jer je dozvoljena ukupna težina kolone vozila već bila dosegnuta čudovišnim teretom olovnih ploča koje jedva da su pokrivale teretne površine. Slike, brodovi, knjige, skulpture ptica, čak i model papirnog aviona koji je da je sklopilo neko dete, metarskih razmera, okačen na spoljnom zidu ateljea – sve od olova.

Prevela sa nemačkog Tijana Tropin.

Odlomak je deo eseja „Nerođeni, ili nebeski areali Anselma Kifera“.

Napomena: Dokumentarni film „Remembering the Future“ snimljen je 2014. godine povodom retrospektivne izložbe koju je Anselm Kifer održao u Londonu, u muzeju Royal Academy of Arts. Novinar koji razgovara sa umetnikom je Alan Yentob. Učinilo mi se da je ovaj film, za početak, najbolji način da se stekne uvid u slikarstvo ovog umetnika i njegov stvaralački kontekst.

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kentaur)

Objavljeno od strane

Kentaur je najharmoničnije biće fantastične zoologije. Ovidije ga u Metamorfozama naziva „biform“, ali često se ne opaža njegov heterogeni karakter, pa smo skloni pomisliti da je u platonskom svijetu postojao određeni kentaurski arhetip, baš kao što postoji za čovjeka i za konja. Trebalo je više stoljeća dok taj arhetip nije otkriven; rani arhaični spomenici pokazuju gola čovjeka, uz čiji su struk čvrsto i neudobno pričvršćeni truplo i stražnji dijelovi konja. Na zapadnoj fasadi Zeusova hrama u Olimpiji, kentauri već imaju konjske noge, a na mjestu gdje bi se trebao nalaziti vrat životinje, nalazimo ljudski torzo.

Kentauri su potomc Iksiona, kralja Tesalije i oblaka kojem je Zeus dao oblik Here (ili Junone); druga verzija legende tvrdi da potječu od Kentaurusa, Apolonova sina, i Stilbije; a, treća, opet, da su plod veze Kentaurusa sa kobilama Magnezijuma. (Kažu da kentaur potječe od gandharva; u Vedama su gandharvi niža božanstva koja tjeraju sunčane konje.) Kako je umijeće jahanja bilo nepoznato starim Grcima iz Homerova vremena, može se naslutiti da im se prvi skitki konjanik koji je naišao pričinio srašten s konjem, kao konkvistadorsko konjaništvo Indijancima. Evo teksta koji navodi Prescott:

Jedan je jahač pao sa svog konja; a Indijanci, videći da se životinja prepolovila, a sve do tada držeći konjanika i konja jednom životinjom, bijahu tako ispunjeni užasom da su se okrenuli i razbježali, vrišteći svojim zapanjenim drugovima da se životinja sama raspolovila; u tome možemo otkriti nevidljivu ruku Božju; jer, da se to nije dogodilo, mogli su poklati sve kršćane.

No Grci su, za razliku od Indijanaca, poznavali konje; vjerojatnije je kentaur plod promišljena nadahnuća, a ne zbrke stvorene neznanjem.

Najpoznatija je priča o kentaurima ona koja opisuje njihov boj sa Lapitima nakon svađe na svadbenom piru. Za kentaure je vino predstavljalo nešto novo; usred gozbe jedan je pijani kentaur uvrijedio nevjestu i prevrnuo stolove, pa je tako došlo do poznate kentauromahije, koju će Fidija, ili neki njegov učenik, ovjekovječiti na Partenonu, Ovidije opisati u XII knjizi Metamorfoza, i koja će inspirisati Rubensa. Pošto su ih Lapiti pobijedili, kentauri su morali napustiti Tesaliju. U drugom sukobu s njima, Herkules je pogubio gotovo čitavo pleme kentaura svojim strijelama.

Kentaur simbolizira srdžbu i primitivno barbarstvo, ali Hiron, „najpravedniji kentaur“ (Ilijada, XI, 832), bio je učitelj Ahilejev i Eskulapov, podučavao ih je glazbi, lovu i ratovanju isto tako umješno kao i medicini i kirurgiji. Hiron se ističe u XII pjevanju Pakla, koje se obično naziva „Kentaursko pjevanje“. Znatiželjnike će sigurno zanimati Momiglianove primjedbe u izdanju Božanske komedije 1945.

Plinija kaže (VII, 3) da je vidio hipokentaura balzamiranog medom koji su u Rim donijeli iz Egipta za Klaudijeve vladavine.

U Gozbi sedmorice mudraca Plutarh na humorističan način priča kako je jedan od Perijandrovih pastira donio svom gospodaru, korintskom tiraninu, u kožnatoj vreći tek rođeno stvorenje koje je na svijet donijela kobila, a čije su ruke, lice i vrat bili ljudski, dok mu je tijelo bilo konjsko. Plakalo je kao dijete i svi su mislili da predstavlja zlu kob. Mudrac Tales ga je ispitao, nasmijuljio se i rekao Perijandru da se zaista ne slaže s postupkom njegovih pastira.

U petom poglavlju epa De rerum natura, Lukrecije proglašava kentaura izmišljenim, jer konji dosežu zrelost prije ljudi, pa bi trogodišnji kentaur bio potpuno odrastao konj i nerazvijeno dijete. Konj bi uginuo pedeset godina prije čovjeka.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Slika: Kentaur i Bakhantkinja. Crtrež iz 18. veka rađen prema fresci iz Vile Cicero (The Authority of Ruins)

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Minotaur)

Objavljeno od strane

Ideja o gradnji kuće u kojoj bi se ljudi mogli izgubiti, možda je neobičnija od slike čoveka s bikovskom glavom, ali obe ideje dobro se slažu, pa slika lavirinta odgovara slici Minotaura. Podjedanko je prikladno da se u sredini čudovišne kuće nalazi čudovištan stanovnik.

Minotaur, pola bik, pola čovjek, plod je obijesne strasti Pasifaje, kretske kraljice, i bijelog bika kojeg je Neptun iznio iz mora. Dedal, vješt u ispunjavanju pretjeranih kraljičinih želja za užicima, sagradio je lavirint u kome se zatvoren i sakriven nalazio njen monstruozni sin. Minotaur je hranio ljudskim mesom i radi njegove prehrane kretski je kralj nametnuo gradu Ateni godišnji danak od sedam mladića i sedam djevojaka. Tezej je odlučio da oslobodi svoju zemlju te obaveze kad je i sam bio određen da bude žrtva Minotaurove nezasitosti. Arijadna, kraljeva kći, dala mu je klupko niti da bi na povratku mogao pronaći izlaz iz zamršenih hodnika; junak je ubio Minotaura i uspio se vratiti iz lavirinta.

Ovidije u jednom stihu, koji bi imao biti duhovit, govori o Semibovemque virum, semivirumque bovem (polubikovskom čovjeku, poluljudskom biku). Dante, koji je poznavao antičku književnost ali ne i njihove novce i spomenike, zamislio je Minotaura sa glavom čovjeka i telom bika (Pakao, XII, 1-30).

Obožavanje bika i dvosekle sekire (koja se zvala labrys i možda je korijen riječi labirint) bilo je tipično za prehelenske religije, koje su održavale svete borbe sa bikovima. Sudeći po zidnim slikarijama, ljudski su likovi sa bikovskom glavom čest prizor u demonologiji Krita. Zacelo je grča priča o Minotauru kasnija i nezgrapnija verzija mnogo starijih mitova, sjenka drugih, još strašnijih snova.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Slika: Prikaz Minotaura na jednoj starogrčkoj vazi (6. vek pre nove ere).

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kerber)

Objavljeno od strane

Ako je pakao kuća, Hadova kuća, normalno je da ima svoga psa čuvara; takođe je prirodno da taj pas bude strašan. Heziodova Teogonija opisuje ga s pedeset glava, da bi se lik pojednostavio za prikazivanje u likovnim umetnostima, taj je broj smanjen, pa se Kerber sada prikazuje sa tri glave. Vergilije pominje tri njegova ždirjela; Ovidije trojaki lavež; Butler uspoređuje trorogu tijaru pape, rajskog vratara, s troglavim psom, koji je vratar pakla. Dante mu pridaje ljudske značajke koje pojačavaju njegovu paklensku ćud: prljava crna brada, a na šapama pandže koje u žestokoj kiši razdiru duše prokletnika. Iskeženim zubima grize i dere.

Posljednja Herkulova dužnost sastojala se u tome da Kerbera izvede na danje svjetlo. „Izveo je napolje Kerbera, psa pakla, piše Čoseru „Fratarevoj priči“. Zachary Grey, engleski pisac iz osamnaestog stoljeća, u komentaru djela Hudibras izlaže tu pustolovinu ovako:

Taj pas sa tri glave označava prošlost, sadašnjost i vrijeme koje će doći; koji prihvaća i, na neki način, proždire sve stvari. Herkules se pokazao jačim od njega, što potvrdjuje da junačka djela uvijek pobjeđuju vreme, jer su uvijek prisutna u sjećanju budućih pokoljenja.

Prema najstarijim tekstovima, Kerber svojim repom (koji je zapravo zmija) pozdravlja one koji dolaze u pakao, a razdire na komadiće one koji pokušaju pobjeći. Kasnija legenda kaže da grize pridošlice; da bi mu utažili glad, stavljali su medenjak u lijes preminulog.

U nordijskoj mitologiji krvlju poprskani  pas Garmr stražari pred kućom mrtvih i borit će se protiv bogova kad vukovi pakla budu proždirali mjesec i sunce. Neki drže da taj pas ima četri oka; psi bramanskog boga mrtvih, Yamae, imaju također četri oka.

I bramanizam i budizam imaju pakao pun pasa, koji su, kao i Danteov Kerber, mučitelji duša.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Rečnik mitova: Kerber

Objavljeno od strane

Cerberus--Many headed dog that guarded the gateway to the Underground

Kerber, Hadov pas, čuvar ulaza u Podzemlje. U najstarijem predanju ne pominje se njegovo ime niti izgled, ali se pripoveda da ga je Herakle, po Euristejevom nalogu, izveo na gornji svet. Kerber je kasnije smatran strašnim porodom Tifona i Ehidne, a zamišljan je kao pas sa pedeset glava, koji svakom došljaku u Podzemlje umiljato maše repom i pri tome striže ušima, ali nikoga ne pušta da izađe iz carstva mrtvih. Neki su pričali da Kerber ima i stotinu glava, ali je najrasprostranjenije predanje o troglavom Kerberu, sa zmijom umesto repa i glavama svih vrsta otrovnica na leđima. Ovog opakog i podmuklog psa Orfej je uspeo da začara svojom pesmom, a Herakle ga je savladao snagom mišica i izvukao na svetlost dana; tada je Kerber, razjaren svetlošću, izbljuvao na zemlju belu penu, iz koje je nikla otrovna biljka jedič. Kerberov bes mogao je da se stiša samo ako mu se da kolač od meda.

U likovnoj umetnosti Kerber je najpre prikazivan sa jednom glavom (na korintskim vazama), a zatim sa dve (atičke crnofiguralne vaze) i tri (ceretanske vaze), i to najčešće u senci Heraklovog silaska u Podzemlje. Na apulijskim vazama (IV vek stare ere) Kerber je predstavljen kao čuvar Podzemlja i Hadovog dvora.

Izvor: Drajoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Nepoznati umetnik | Unknown Artist

Rečnik mitova: Had

Objavljeno od strane

Had, bog Podzemlja i gospodar mrtvih, Kronov i Rejin sin, Hestijin, Demetrin, Herin, Posejdonov i Zevsov brat.

Kao i ostalu svoju decu, Kron je odmah po rođenju progutao i Hada, ali ga je kasnije, sa braćom i sestrama, izbacio iz utrobe. Pole pobede bogova nad titanima, Had je dobio vlast nad Podzemljem; tako je, uz Posejdona i Zevsa, postao jedan od vladara sveta. Had je neprijatelj svega što živi, a ne vole ga ni ljudi ni bogovi. Samo izuzetno izlazi na svetlost dana, i to u crnim kočijama, da bi duše smrtnika odveo u svoje mračno carstvo. Neumoljiv i ćutljiv, Had budno pazi da niko ne napusti Podzemlje, a živima sprečava da u njega stupe. Ustuknuo je samo pred Heraklom, koji ga je ranio strelom i ušao u carstvo mrtvih. Had se tada uputio na Olimp da mu božanski vidar Peon zaceli ranu.

Hadovo carstvo, koje se često naziva njegovim imenom, leži na polovini puta između Tartara i nebeskog svoda ili na kraju sveta, iza Okeana, gde sunce nikad ne sija; tamo teku podzemne reke Aheront, Piriflegetont, Kokit i Stiga, a u njihovoj blizini su Persefonini gajevi crnih topola i neplodne livade u kojima seni provode tužan i monoton život. Had gospodari ovim turobnim svetom sa svojom suprugom Persefonom. Kasnije se verovalo da u Podzemlju, uz zločince, sakupljene u jednoj bari, borave i pravednici, koji igraju na cvetnoj livadi ispred Hadovog dvora.

Zevs je odobrio svom bratu Hadu da se oženi Demetrinom kćerkom Persefonom. Had je ugrabio nežnu Demetrinu kćer; kasnije, kad je morao da je vrati majci, on joj je dao da okusi zrno nara i time je zanavek vezao za carstvo mrtvih.

Had i Persefona nisu imali dece; tek se kasnije pripovedalo da je njihov sin Dionis Zagrej, a kćerke – erinije. Kada je gospodar Podzemlja zaveo nimfu Mentu, Persefona je svoju suparnicu pretvorila u mirišljavu biljku, a slična sudbina zadesila je i Hadovu miljenicu nimfu Leuku, koja je preobražena u belu topolu.

Had je poštovan na mestima gde je zamišljan ulaz u Podzemlje. Njegov hram u Elidi otvaran je samo jednog dana u godini, a u njega je imao jedino pristup sveštenik. Had se naziva podzemnim Zevsom; on je onaj koji mnogo prima (Polydegmon), onaj koji zatvara vrata (Pylartes) ili onaj koji je čuven po konjima (Klytopolos). Počevši od V veka stare ere, Had postaje gospodar svega što zemlja krije, u prvom redu metala, minerala i semena. Stoga se on identifikuje sa Plutonom, bogom koji ljudima obezbeđuje bogatstva zemlje. Pod uticajem orfičkih doktrina, Had se katkad poistovećuje sa Dionisom i Helijem, a od helenističke epohe – sa Serapisom.

Hadu se žrtvuju prasići, crne ovce, petao, jaja, cveće i nar. Njegovi atributi su kapa nevidljivka, koju je dobio od kiklopa, zatim skiptar, rog izobilja i merica. Od životinja posvećen mu je konj, pas, petao i zmija, a od biljaka – nar, mak, narcis i kiparis.

U arhajskoj umetnosti, na vazama crnofiguralnog stila, Had je prikazan kao zreo bradat muškarac, obučen u hiton i himation, sa trakom u kosi i skiptarom u ruci. Na vazama crvenofiguralnog stila iz V veka stare ere gospodar Podzemlja je često predstavljan sa rogom izobilja ili narom u ruci. Na južnoitalskim vazama prikazivano je Podzemlje i Hadov dvor, a na rimskim freskama i sarkofazima često je predstavljana otmica Persefone.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Pinaks pronađen u mestu Lokri, južna Italijam na kome su prikazani Had i Persefona (Museo Nazionale di Reggio di Calabria)

Margerit Jursenar: „Grčka sela“

Objavljeno od strane

humanoidhistory: “The Temple of Apollo in old Corinth, Greece, circa 1955, courtesy of the Library of Congress. ”

Pogledajmo, na primer, eubejsko ili peloponesko selo ili ono u predgrađu Atine. Tako su jednostavna i tako gola. Ne izazivaju divljenje kao ona spržena, ostrvska, što liče na sjajne kosti i zanosne školjke, nastala u dugoj saradnji čoveka i mora. Ne prizivaju ravnodušnost, meku kao nebo i jednoličnu kao istočnjačka melodija, kao sela na Dodekanezu, maloazijskim ostrvima i u Trakiji. Atina iz Tezejevog vremena je isto tako bila selo kao i ona iz vizantijskog; Atina je i u svoja najslavnija vremena bila selo. U njoj nije bilo ni traga od one uskomešane i tajanstvene poezije istočnjačkih gradova, niti veličanstvene arhitekture antičke Aleksandrije i Rima. Atina je bila mesto gde se mogla saznati cena maslina, koji je poslednji Sofoklov komad ili čuti kako Sokratov glas odzvanja sa jednog na drugi kraj agore. Iako je moderan grad, Atina i dalje ostaje selo, uprkos neonskim natpisima i oblakoderima koji, u stvari, samo uzdižu u nebo poznate terase. Ovde je selo-grad svedeno na najpotrebnije oblike, crkvu koja podseća na golubarnik sa zvonikom, prodavnice koje prodaju sve i svašta i čiji vlasnik govori engleski jer je boravio u Njujorku ili Transvalu, hrabrog vlasnika garaže koji će svoje stare „fordove“ poterati po svim kamenitim stazama Grčke, najzad, kafanicu s dva-tri platana i isto toliko gvozdenih stolova, okruženih slamnatim stolicama – svetilište politike, dokolice i sanjarenja u kojima nema snova.

Ma kako bilo malo, niko se u grčkom selu neće začuditi turističkom autobusu ili avionu, ili što u malom zalivu koji gleda prema pučini, pristaju inostrane jahte. Ni Atinu neće iznenaditi stado koje u lepim letnjim noćima brsti suvu parnasovsku umesto suve pentilikonske trave, kao što se na njega neće osvrnuti ni poslednje noćne ptice koje sede u kafani „Janaki“. Blejanje stada neće čuti ni pospani strani turisti u hotelskim sobama. U Atini gubi svaki smisao razlika koja je kod nas tako uočljiva, između seljaka i građanina: bogati brodovlasnik i predsednik seoske opštine koji je poslovno došao u Atinu, ne odudaraju ni po čemu jedan od drugoga dok sede za istim stolom u kafanici, na obroncima Partenona; pijuckaju isti crni sok, biraju iste čaše za vodu čiji nepopijeni ostatak obojica nesvesno prolivaju po prašini, ne bi li se osvežili. Svoje cipele pružaju istom čistaču, koji će ih odmah očistiti istom pažnjom. I kao i gosti atinskih kafana, tako će i momčići obučeni u otrcane sakoe i gopoda u tamnim odelima, večiti junaci grčkog hora, u ovom seoskom gnezdu gde se suše gomile korintskog grožđa, istom brzinom i s istom ravnodušnošću tumačiti vesti iz sveta i one lokalne. Glasnici mora i polja će, kao na pozornici, proletati, s vremena na vreme, ispod platana kafneiona da podsete na srodništvo između obala, maslinjaka i travnatih padina brežuljaka, na isto srodništvo koje vezuje i pastiricu koja pod haljetkom nosi jagnje rođeno prethodnog dana, magare, svo belo od drumske prašine, i pomalo tupavog ribolovca koji, nepokretan kao antički kip ukopan u seoski trg, podiže svoju ruku kojom nežno pridržava ogromnu plavu ribu obešenu o škrge.

1935. / 1970.

Izvor: Margerit Jursenar, „Grčka sela“, u: Eseji, prevela Ivana Hadži Popović, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991.

Fotografija: Apolonov hram, Korint (Library of Congress)