O delima Anselma Kifera

Objavljeno od strane

Among the artists whose work I know, Kiefer is perhaps the most talented, ambitious and literary of them all, and maybe that is why his universe appeals to me so strongly. – Orhan Pamuk

Ne sećam se kada i gde sam prvi put videla slike (reprodukcije) Anselma Kifera ali su mi se odmah dopala monumentalna dela, skulpture, knjige, fotografije. U eri „dematerijalizacije“, u eri „digitalnog“, u eri „koncepta“, Anselm Kifer je pravi primer romantičarskog umetnika. On ne odustaje od slike, od reči, od mita, od preispitivanja, on ne odustaje od materije i metafizike. Njegove slike (smemo li napisati platna?) teške su nekoliko stotina kilograma. Na njima je puno boje, puno slame, stolica, metalnih predmeta. Kifer stvara materijalnost, sliku, konkretno, čulno, istovremeno bivajući brutalan prema materijalnosti.

Na putovanjima sam se dva puta srela sa Kiferovim delima. Prvi put u Veneciji, u „Pegi Gugenhajm“ muzeju gde sam videla platno na kojoj je arhetipska slika, veoma važna za moju ličnu mitologiju, život, pisanje, a to je opustošena njiva. Nad njom se nadvijala kosa plave Margarete, slama, i stihovi ispisani rukom, prelepim rukopisom samog slikara, koji su iz pesme „Fuga smrti“ Paula Celana.

Tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko

Drugi put je to bilo u Briselu kad sam u „Muzeju lepih umetnosti“ kupila tri knjige među kojima je jedna bila posvećena radu Anselma Kifera. Razmišljala sam kako je njegovo delo blisko književnosti, i ne samo po upotrebi jezičkih elemenata, već u celini. Ono nije narativno ali poziva čitaoca da pejsaž dopuni prošlim i budućim. Delo je uvek tu, u sadašnjem, u zamrznutom, u trenutku koji je istovremeno i večnost. Večna sadašnjost.

Naišla sam na nekoliko zanimljivih tekstova i video zapisa o Kiferu. Jedan je tekst Kristofa Ransmajera, drugi je Orhana Pamuka, savremenog turskog pisca, jednog od Kiferovih umetničkih pandana. Njegov citat sledi u nastavku. Takođe, pored dokumentarnog filma „Remembering the Future“, naišla sam i na tri videa nastala povodom Kiferove izložbe u bečkom muzeju „Albertina“. Svi ovi tekstovi i filmovi mogu biti, uz moje upravo predočeno sećanje, početni impuls i uvid u dalje istraživanje ovog umetnika.

I found myself thinking once again that perhaps the reason why I loved these paintings so much was the artist’s ability to demonstrate the kinship of words and images, legends and landscapes. All these words, letters, trees, mountains, frail flowers and forgotten roads were part of a single text, and shared a common texture. All I wanted was to be able to read these paintings and the forceful brushstrokes that had formed them.

Izvor citata: The Guardian

Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Objavljeno od strane

I think in pictures. Poems help me with this. They are like buoys in the sea. I swim to them, from one to the other. In between, without them, I am lost. They are the handholds where something masses together in the infinite expanse. – Anselm Kiefer

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije (Rusija, 1917). Tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu. Naredni citati predočavaju inicijalnu ideju slikara koji je, baš kao i pesnik kojim je bio inspirisan, zaokupljen istorijom i njenim stalnim, tragičnim ponavljanjem.

In 2016, inspired by a visit to St Petersburg, Anselm Kiefer produced a new exhibition project for the Hermitage. In a three-part space specially fitted out for the exhibition in the Nicholas Hall, Kiefer presents a series of new works that are important for him and are dedicated to the Russian Futurist poet and experimental wordsmith Velimir Khlebnikov (1885–1922).

One of the central ideas for Khlebnikov – an endless cycle of decisive military clashes that take place on land and water once every 317 years – provided Kiefer with a basis for reflections on the theme of war and peace, the transient and finite character of all human undertakings, the mercilessness of fate. At the same time, the exhibition „Anselm Kiefer, for Velimir Khlebnikov“ is a picturesque ode to the beauty of rusting ships that once inspired terror but have now been abandoned by their creators at the very end of the earth.

Khlebnikov’s initial motivation was a highly personal response to Russian defeat in the Russo-Japanese War: „I wanted to discover the reason for all those deaths.“ Kiefer is actually denying Khlebnikov. Kiefer’s ironic use of Khlebnikov’s predictive models reflects his conviction that history can never be programmed or given a fixed form.

Velimir Hlebnjikov je smatrao da se određeni istrijski događaji ponavljaju svakih 317 godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, ali da se njihov ritam ne može lako utvrditi i da njihova cikličnost nije izvesna, bar ne na isti način i predvidiva.

Ko god je čitao poeziju Velimira Hlebnjikova neće prepoznati istu na Kiferovim platnima. Ono što je posebno interesantno jesu podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, leže u sred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige.

Podmornice su moćno oružje, strah tokom rata svih onih što pored mora iščekuju mir. Mene su uvek asocirale na putovanja, ne na rat, što je posledica čitanja Žila Verna. Podmornice na Kiferovim slikama simbol su starog, iskorišćenog, besmislenog u neku ruku. Čemu sada ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija služi? Jesu li podmornice istorija? Šta je istorija? Kakvi predmeti, kakvi ljudski izumi utiču na naše živote?

Bitno je dovoditi rad jednog umetnika u vezu sa radom njegovih prethodnika i njegovih savremenika, nezavisno od umetnosti kojima su se oni drugi, sa kojima ga poredimo, bavili. U našem slučaju i Orhan Pamuk i Velimir Hlebnjikov bili su umetnici pisane reči. Međutim, to ne treba da nas zavara. Kiferovo delo komunicira sa mnogo drugih umetnika, ali čini se da je češće u dijalogu sa pesnicima i filozofima, pre nego sa drugim slikarima.

Paralele su prisutne. Pamukovo oduševljenje literarnim u Kiferovom delu korespondira sa Kiferovim citatom na početku, kada slikar kaže da njemu poezija pomaže da razmišlja u slikama, one su za njega kao bove u vodi koje mu pomažu da se u beskraju orjentiše. Najzad, kao završnicu ove objave, izrazila bih jednu svoju zapitanost koja je u vezi sa slikarevom inspiracijom: zašto Hlebnjikov a ne Mandeljštam?

Slike: The State Hermitage Museum (1, 2)

Preporuka: Panathinaeos

Image result for anselm kiefer velimir chlebnikovImage result for anselm kiefer velimir chlebnikov

Kristof Ransmajer: „Prijatelj olova – Anselm Kifer“

Objavljeno od strane

Čini ono što želiš. Anselm Kifer, podstaknut takvim i sličnim rečenicama, jednako lakim da se shvate i teškim da se slede, počeo je da se igra najlakšim i najtežim, užasom i smehom, najmanjim i najvećim razmerama – i da u ateljeima u badenskom Odenvaldu slika ne samo u formatima prevelikim za nemačke dnevne sobe i zidove galerija, već je i na podu upetljavao minijaturne armije i olovne modele tenkova u zamršene ratne pohode, slao je umanjene flote u pomorske bitke u cinkanim kadama i vodio gubitničke ratove između stolova i stolica, kao karikaturu besciljne, beskrajne surovosti one drame koju je tada, kao i danas, nazivao istorijom.

Dobro se sećamo zgražanja kad je krajem šezdesetih godina prošlog veka ublici koja se brzo uvećavala pokazao fotografije, crno-bele slike koje su ga prikazivale sa rukom ispruženom u pozdrav Hajl! na raznim evropskim obalama, na italijanskim, francuskim, holandskim plažama: umetnik kao sitna, ponekad gotovo iščezavajuća figura pred talasima koji se valjaju ka obali, lica okrenutog horizontu nazubljenih valova, čovečuljak kose raščupane od vetra, kao utonuo u jednako smešan i zlokoban osvajački gest.

Okupacije, tako je Kifer nazvao seriju tih dokumentarnih fotografija, i bio je prinuđen da otkrije kako u njegovoj domovini rituali uspomena na užas moraju da slede stroža, a u svakom slučaju drugačija pravila nego što su pravila izazivačkog podrugljivca. Zar je smelo da se desi da neko nastupi protiv Atlantika i Sredozemlja uz nemački pozdrav i time opet priziva tek prevaziđenu želju za ubijanjem i bes jedne nibelunške armije, ugljenisane u plamenu bombi? Hitlerovskim pozdravom protiv talasa!

KREVET OD PAPRATI I TRAVE

Čak i dreka žaba na obali jednog od zapadnih ribnjaka, zarasloj u rogoz, gde smo sad zastali, tek je nežni poj u poređenju sa onim horom koji se u Nemačkoj oglasio nakon serija slika poput Okupacija. Ko zna, možda bi kreštavi glasovi nemačke kritike, potresene Kiferovim nastupom, bez zadivljenih priznanja i odziva iz Amerike zauvek otrovali umetnikovu slavu stalno iznova recitovanom optužbom da se taj.. taj.. taj slikar zabranjenim gestovima, zabranjenim znakovima, zabranjenim slikama dotiče prošlosti. Tek kad su se čak i u Izraelu začuli glasovi koji su posvedočili da taj umetnik iz Nemačke spada u pravednike, pristali su i tamo odakle je potekao da poveruju kako ta sićušna, iščezavajuća figura na obalama Holandije i Italije i Francuske nije pozdravljala firera i despota, već, možda, uz talase samo razum, i da je ispruženom rukom ukazivala na ludilo onoga što je ljudski moguće, a ne na neki trijumf.

Ali na kraju nisu zgražavanje, nisu nesporazumi i često besni napadi bili ono što je našeg domaćina podstaklo na oproštaj od Nemačke, već samo ono što sve nas ponekad pokrene i otera u bekstvo ili u nešto drugo – priče i njihov kraj. Kifer je napustio Nemačku, godinama i godinama je putovao, na mnogim mestima je tragao za jednim novim mestom i konačno ga je pronašao ovde, u zavetrini Sevena, na La Riboti. U Nemačkoj je za sobom ostavio toliko toga, ateljee, umetničke zbirke, biblioteku, skulpture, slike i pre svea – ljude: porodicu, učitelje.

Učitelj? Ne, naš domaćin nikad nije želeo da nekog poučava niti da ikada nekog vida niti da popravlja svet. Kome bi umetnost trebalo da služi? Šta su slike značile? Šta je značila ova slika, ova skulptura? Misli šta hoćeš. Radi šta hoćeš. Anselm Kifer, nevidljiv u tami, progovara iz rogoza: ovde, kod žaba, sledećih meseci nastaće nova kuća za goste. Za vreme jednog obilaska po danu na ovoj obali smo videli plavi pravougaonik pored zaraslih ruševina zidova, obris iscrtan plavim lakom preko paprati i trave. To je krevet, odgovara nam Kifer iz rogoza i primoran je da usred žablje pesme i sam podigne glas, obris velikog kreveta u kome će se u budućnosti odmarati gosti na La Riboti. Sad ga čujemo kako se smeje: tek kad on sam bude ovde odležao, na obali, u travi, glavom i stopalima tamo gde će jednom počivati glave i stopala usnulih gostiju, tek tada će jedna dotle tek zamišljena, odsanjana kuća moći i stvarno da se uzdgne iz rogoza.

Kuće. Palate. Dvorane sa stubovima. Prisećamo se Anselma Kifera za vreme prvih godina njegove svetske slave: slikar bezljudnih šejzaža i njiva, ispisanih slovima, slikar zavejanih, pustih polja ruševina ili despotskih arhitektura koje su se smrknuto dizale u visinu, za koje su kao modeli služile monumentalne građevine, dvorane sa stubovima i spomenici jedne varvarske vladavine koja je potopljena u ruševinama od bombardovanja. Slike visoke kao kuće, slike po kojima su posipani, navejani slama, pesak, zemlja i kosa i cigleni prah, i ponekad ispisivani stihovi pesama, Celanovih ili Ingeborg Bahman: Budni u ciganskom logoru i budni u pustinjskom šatoru – pesak nam curi iz kose, monumentalne slike kao ruganje svakoj monumentalnosti, često mesecima pod vedrim nebom prepuštene kiši, snegu, suncu, kako bi se vreme samo upisalo u prikazivanje i naslikalo da ono što jeste ne može ostati.

MELANHOLIČNE PTICE

Kifer je probadao svoje slike granama i ružama, gađao ih semenkama suncokreta, organskim materijalom koji se pretvarao u hranu za grinje, a u dvorištima ponekad i za pacove. A očajni restauratori su pisali pisma, na stotine pisama sa pitanjima o nekom firnisu ili konzervaciji semenki zavitlanih na platno kao spiralne magline, koje su, izjedene bubama, padale sa oslikanih zvezdanih nebesa kao kiša crnih, ugašenih zvezda, a koje je ipak trebalo, kao i istrulelu slamu, kao i ruže, očuvati, obnoviti.

Anselm Kifer iz principa nije odgovarao na pisama sa pitanjima o trajanju, zaštiti i postojanosti, smejao se kad bi neki galerista u gasnim komorama oslobađao čitav ciklus slika od grinja i drugih parazita ili počinjao da gaji ruže kako bi stalno zamenjivao cvetove koji su vejali sa slika. Slikar je želeo da se nedovršeno nebo koje čeka ili snežni pejzaž odbrane u najbolju ruku od pacova i miševa i insistirao je na tome da čak i prikaz mora ili neba uvek mora da pokazuje još jednu stvar: sveuništiteljski, sveproždirući tok vremena.

Ali onda, prisećamo se, dok on uključuje zujeći daljinski upravljač koji mu zasvetli u rukama, da bi se odjednom pred nama u noći stvorile tri, četri staklene kuće, kao sjajne nebeske palate – onda je taj slikar prolaznosti stupio pred nas i kao tvorac olovnih biblioteka, kao autor knjiga od olova, visokih na metre i teških na tone, posvećenih evociranju Mesopotamije, Žena s ruševina ili Tajnog života biljaka, koj esu u onim prepodnevnim časovima kad nam ih je pokazivao iz regala mogle biti izvađene samo uz pomoć krana guseničara i radnika koji su nosili zaštitne cipele sa čeličnim kapnama. I brodove od olova je sagradio naš domaćin, i olovne eskadrile, modele lovaca-bombadera u gotovo prirodnoj veličini koji su oklembešenih krila čučali na golim podovima galerija, melanholične ptice. I na kraju je u crno zastrtim salama dao da se podignu olovni kreveti, plavosive postelje u čijim su udubljenjima počivale samo hladne barice vode koje su odražavale svetlost galerija i muzeja, a nikad ljudi…

Prijatelj olova, svakako. Olova je bilo posvuda, u njegovim skladištima, njegovim ateljeima, na njegovim imanjima, u njegovom životu. Kad je trebalo obnoviti krov kelnske katedrale, on je dao da se staro olovo sa crkve šleperima dopremi na La Ribotu i onda se i sam zaprepastio kada su teretna vozila zastala na velikom trgu ispred ateljea i – bila prazna, jer je dozvoljena ukupna težina kolone vozila već bila dosegnuta čudovišnim teretom olovnih ploča koje jedva da su pokrivale teretne površine. Slike, brodovi, knjige, skulpture ptica, čak i model papirnog aviona koji je da je sklopilo neko dete, metarskih razmera, okačen na spoljnom zidu ateljea – sve od olova.

Prevela sa nemačkog Tijana Tropin.

Odlomak je deo eseja „Nerođeni, ili nebeski areali Anselma Kifera“.

Napomena: Dokumentarni film „Remembering the Future“ snimljen je 2014. godine povodom retrospektivne izložbe koju je Anselm Kifer održao u Londonu, u muzeju Royal Academy of Arts. Novinar koji razgovara sa umetnikom je Alan Yentob. Učinilo mi se da je ovaj film, za početak, najbolji način da se stekne uvid u slikarstvo ovog umetnika i njegov stvaralački kontekst.

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kentaur)

Objavljeno od strane

Kentaur je najharmoničnije biće fantastične zoologije. Ovidije ga u Metamorfozama naziva „biform“, ali često se ne opaža njegov heterogeni karakter, pa smo skloni pomisliti da je u platonskom svijetu postojao određeni kentaurski arhetip, baš kao što postoji za čovjeka i za konja. Trebalo je više stoljeća dok taj arhetip nije otkriven; rani arhaični spomenici pokazuju gola čovjeka, uz čiji su struk čvrsto i neudobno pričvršćeni truplo i stražnji dijelovi konja. Na zapadnoj fasadi Zeusova hrama u Olimpiji, kentauri već imaju konjske noge, a na mjestu gdje bi se trebao nalaziti vrat životinje, nalazimo ljudski torzo.

Kentauri su potomc Iksiona, kralja Tesalije i oblaka kojem je Zeus dao oblik Here (ili Junone); druga verzija legende tvrdi da potječu od Kentaurusa, Apolonova sina, i Stilbije; a, treća, opet, da su plod veze Kentaurusa sa kobilama Magnezijuma. (Kažu da kentaur potječe od gandharva; u Vedama su gandharvi niža božanstva koja tjeraju sunčane konje.) Kako je umijeće jahanja bilo nepoznato starim Grcima iz Homerova vremena, može se naslutiti da im se prvi skitki konjanik koji je naišao pričinio srašten s konjem, kao konkvistadorsko konjaništvo Indijancima. Evo teksta koji navodi Prescott:

Jedan je jahač pao sa svog konja; a Indijanci, videći da se životinja prepolovila, a sve do tada držeći konjanika i konja jednom životinjom, bijahu tako ispunjeni užasom da su se okrenuli i razbježali, vrišteći svojim zapanjenim drugovima da se životinja sama raspolovila; u tome možemo otkriti nevidljivu ruku Božju; jer, da se to nije dogodilo, mogli su poklati sve kršćane.

No Grci su, za razliku od Indijanaca, poznavali konje; vjerojatnije je kentaur plod promišljena nadahnuća, a ne zbrke stvorene neznanjem.

Najpoznatija je priča o kentaurima ona koja opisuje njihov boj sa Lapitima nakon svađe na svadbenom piru. Za kentaure je vino predstavljalo nešto novo; usred gozbe jedan je pijani kentaur uvrijedio nevjestu i prevrnuo stolove, pa je tako došlo do poznate kentauromahije, koju će Fidija, ili neki njegov učenik, ovjekovječiti na Partenonu, Ovidije opisati u XII knjizi Metamorfoza, i koja će inspirisati Rubensa. Pošto su ih Lapiti pobijedili, kentauri su morali napustiti Tesaliju. U drugom sukobu s njima, Herkules je pogubio gotovo čitavo pleme kentaura svojim strijelama.

Kentaur simbolizira srdžbu i primitivno barbarstvo, ali Hiron, „najpravedniji kentaur“ (Ilijada, XI, 832), bio je učitelj Ahilejev i Eskulapov, podučavao ih je glazbi, lovu i ratovanju isto tako umješno kao i medicini i kirurgiji. Hiron se ističe u XII pjevanju Pakla, koje se obično naziva „Kentaursko pjevanje“. Znatiželjnike će sigurno zanimati Momiglianove primjedbe u izdanju Božanske komedije 1945.

Plinija kaže (VII, 3) da je vidio hipokentaura balzamiranog medom koji su u Rim donijeli iz Egipta za Klaudijeve vladavine.

U Gozbi sedmorice mudraca Plutarh na humorističan način priča kako je jedan od Perijandrovih pastira donio svom gospodaru, korintskom tiraninu, u kožnatoj vreći tek rođeno stvorenje koje je na svijet donijela kobila, a čije su ruke, lice i vrat bili ljudski, dok mu je tijelo bilo konjsko. Plakalo je kao dijete i svi su mislili da predstavlja zlu kob. Mudrac Tales ga je ispitao, nasmijuljio se i rekao Perijandru da se zaista ne slaže s postupkom njegovih pastira.

U petom poglavlju epa De rerum natura, Lukrecije proglašava kentaura izmišljenim, jer konji dosežu zrelost prije ljudi, pa bi trogodišnji kentaur bio potpuno odrastao konj i nerazvijeno dijete. Konj bi uginuo pedeset godina prije čovjeka.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Slika: Kentaur i Bakhantkinja. Crtrež iz 18. veka rađen prema fresci iz Vile Cicero (The Authority of Ruins)

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Minotaur)

Objavljeno od strane

Ideja o gradnji kuće u kojoj bi se ljudi mogli izgubiti, možda je neobičnija od slike čoveka s bikovskom glavom, ali obe ideje dobro se slažu, pa slika lavirinta odgovara slici Minotaura. Podjedanko je prikladno da se u sredini čudovišne kuće nalazi čudovištan stanovnik.

Minotaur, pola bik, pola čovjek, plod je obijesne strasti Pasifaje, kretske kraljice, i bijelog bika kojeg je Neptun iznio iz mora. Dedal, vješt u ispunjavanju pretjeranih kraljičinih želja za užicima, sagradio je lavirint u kome se zatvoren i sakriven nalazio njen monstruozni sin. Minotaur je hranio ljudskim mesom i radi njegove prehrane kretski je kralj nametnuo gradu Ateni godišnji danak od sedam mladića i sedam djevojaka. Tezej je odlučio da oslobodi svoju zemlju te obaveze kad je i sam bio određen da bude žrtva Minotaurove nezasitosti. Arijadna, kraljeva kći, dala mu je klupko niti da bi na povratku mogao pronaći izlaz iz zamršenih hodnika; junak je ubio Minotaura i uspio se vratiti iz lavirinta.

Ovidije u jednom stihu, koji bi imao biti duhovit, govori o Semibovemque virum, semivirumque bovem (polubikovskom čovjeku, poluljudskom biku). Dante, koji je poznavao antičku književnost ali ne i njihove novce i spomenike, zamislio je Minotaura sa glavom čovjeka i telom bika (Pakao, XII, 1-30).

Obožavanje bika i dvosekle sekire (koja se zvala labrys i možda je korijen riječi labirint) bilo je tipično za prehelenske religije, koje su održavale svete borbe sa bikovima. Sudeći po zidnim slikarijama, ljudski su likovi sa bikovskom glavom čest prizor u demonologiji Krita. Zacelo je grča priča o Minotauru kasnija i nezgrapnija verzija mnogo starijih mitova, sjenka drugih, još strašnijih snova.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Slika: Prikaz Minotaura na jednoj starogrčkoj vazi (6. vek pre nove ere).

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kerber)

Objavljeno od strane

Ako je pakao kuća, Hadova kuća, normalno je da ima svoga psa čuvara; takođe je prirodno da taj pas bude strašan. Heziodova Teogonija opisuje ga s pedeset glava, da bi se lik pojednostavio za prikazivanje u likovnim umetnostima, taj je broj smanjen, pa se Kerber sada prikazuje sa tri glave. Vergilije pominje tri njegova ždirjela; Ovidije trojaki lavež; Butler uspoređuje trorogu tijaru pape, rajskog vratara, s troglavim psom, koji je vratar pakla. Dante mu pridaje ljudske značajke koje pojačavaju njegovu paklensku ćud: prljava crna brada, a na šapama pandže koje u žestokoj kiši razdiru duše prokletnika. Iskeženim zubima grize i dere.

Posljednja Herkulova dužnost sastojala se u tome da Kerbera izvede na danje svjetlo. „Izveo je napolje Kerbera, psa pakla, piše Čoseru „Fratarevoj priči“. Zachary Grey, engleski pisac iz osamnaestog stoljeća, u komentaru djela Hudibras izlaže tu pustolovinu ovako:

Taj pas sa tri glave označava prošlost, sadašnjost i vrijeme koje će doći; koji prihvaća i, na neki način, proždire sve stvari. Herkules se pokazao jačim od njega, što potvrdjuje da junačka djela uvijek pobjeđuju vreme, jer su uvijek prisutna u sjećanju budućih pokoljenja.

Prema najstarijim tekstovima, Kerber svojim repom (koji je zapravo zmija) pozdravlja one koji dolaze u pakao, a razdire na komadiće one koji pokušaju pobjeći. Kasnija legenda kaže da grize pridošlice; da bi mu utažili glad, stavljali su medenjak u lijes preminulog.

U nordijskoj mitologiji krvlju poprskani  pas Garmr stražari pred kućom mrtvih i borit će se protiv bogova kad vukovi pakla budu proždirali mjesec i sunce. Neki drže da taj pas ima četri oka; psi bramanskog boga mrtvih, Yamae, imaju također četri oka.

I bramanizam i budizam imaju pakao pun pasa, koji su, kao i Danteov Kerber, mučitelji duša.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Rečnik mitova: Kerber

Objavljeno od strane

Cerberus--Many headed dog that guarded the gateway to the Underground

Kerber, Hadov pas, čuvar ulaza u Podzemlje. U najstarijem predanju ne pominje se njegovo ime niti izgled, ali se pripoveda da ga je Herakle, po Euristejevom nalogu, izveo na gornji svet. Kerber je kasnije smatran strašnim porodom Tifona i Ehidne, a zamišljan je kao pas sa pedeset glava, koji svakom došljaku u Podzemlje umiljato maše repom i pri tome striže ušima, ali nikoga ne pušta da izađe iz carstva mrtvih. Neki su pričali da Kerber ima i stotinu glava, ali je najrasprostranjenije predanje o troglavom Kerberu, sa zmijom umesto repa i glavama svih vrsta otrovnica na leđima. Ovog opakog i podmuklog psa Orfej je uspeo da začara svojom pesmom, a Herakle ga je savladao snagom mišica i izvukao na svetlost dana; tada je Kerber, razjaren svetlošću, izbljuvao na zemlju belu penu, iz koje je nikla otrovna biljka jedič. Kerberov bes mogao je da se stiša samo ako mu se da kolač od meda.

U likovnoj umetnosti Kerber je najpre prikazivan sa jednom glavom (na korintskim vazama), a zatim sa dve (atičke crnofiguralne vaze) i tri (ceretanske vaze), i to najčešće u senci Heraklovog silaska u Podzemlje. Na apulijskim vazama (IV vek stare ere) Kerber je predstavljen kao čuvar Podzemlja i Hadovog dvora.

Izvor: Drajoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Nepoznati umetnik | Unknown Artist

Rečnik mitova: Had

Objavljeno od strane

Had, bog Podzemlja i gospodar mrtvih, Kronov i Rejin sin, Hestijin, Demetrin, Herin, Posejdonov i Zevsov brat.

Kao i ostalu svoju decu, Kron je odmah po rođenju progutao i Hada, ali ga je kasnije, sa braćom i sestrama, izbacio iz utrobe. Pole pobede bogova nad titanima, Had je dobio vlast nad Podzemljem; tako je, uz Posejdona i Zevsa, postao jedan od vladara sveta. Had je neprijatelj svega što živi, a ne vole ga ni ljudi ni bogovi. Samo izuzetno izlazi na svetlost dana, i to u crnim kočijama, da bi duše smrtnika odveo u svoje mračno carstvo. Neumoljiv i ćutljiv, Had budno pazi da niko ne napusti Podzemlje, a živima sprečava da u njega stupe. Ustuknuo je samo pred Heraklom, koji ga je ranio strelom i ušao u carstvo mrtvih. Had se tada uputio na Olimp da mu božanski vidar Peon zaceli ranu.

Hadovo carstvo, koje se često naziva njegovim imenom, leži na polovini puta između Tartara i nebeskog svoda ili na kraju sveta, iza Okeana, gde sunce nikad ne sija; tamo teku podzemne reke Aheront, Piriflegetont, Kokit i Stiga, a u njihovoj blizini su Persefonini gajevi crnih topola i neplodne livade u kojima seni provode tužan i monoton život. Had gospodari ovim turobnim svetom sa svojom suprugom Persefonom. Kasnije se verovalo da u Podzemlju, uz zločince, sakupljene u jednoj bari, borave i pravednici, koji igraju na cvetnoj livadi ispred Hadovog dvora.

Zevs je odobrio svom bratu Hadu da se oženi Demetrinom kćerkom Persefonom. Had je ugrabio nežnu Demetrinu kćer; kasnije, kad je morao da je vrati majci, on joj je dao da okusi zrno nara i time je zanavek vezao za carstvo mrtvih.

Had i Persefona nisu imali dece; tek se kasnije pripovedalo da je njihov sin Dionis Zagrej, a kćerke – erinije. Kada je gospodar Podzemlja zaveo nimfu Mentu, Persefona je svoju suparnicu pretvorila u mirišljavu biljku, a slična sudbina zadesila je i Hadovu miljenicu nimfu Leuku, koja je preobražena u belu topolu.

Had je poštovan na mestima gde je zamišljan ulaz u Podzemlje. Njegov hram u Elidi otvaran je samo jednog dana u godini, a u njega je imao jedino pristup sveštenik. Had se naziva podzemnim Zevsom; on je onaj koji mnogo prima (Polydegmon), onaj koji zatvara vrata (Pylartes) ili onaj koji je čuven po konjima (Klytopolos). Počevši od V veka stare ere, Had postaje gospodar svega što zemlja krije, u prvom redu metala, minerala i semena. Stoga se on identifikuje sa Plutonom, bogom koji ljudima obezbeđuje bogatstva zemlje. Pod uticajem orfičkih doktrina, Had se katkad poistovećuje sa Dionisom i Helijem, a od helenističke epohe – sa Serapisom.

Hadu se žrtvuju prasići, crne ovce, petao, jaja, cveće i nar. Njegovi atributi su kapa nevidljivka, koju je dobio od kiklopa, zatim skiptar, rog izobilja i merica. Od životinja posvećen mu je konj, pas, petao i zmija, a od biljaka – nar, mak, narcis i kiparis.

U arhajskoj umetnosti, na vazama crnofiguralnog stila, Had je prikazan kao zreo bradat muškarac, obučen u hiton i himation, sa trakom u kosi i skiptarom u ruci. Na vazama crvenofiguralnog stila iz V veka stare ere gospodar Podzemlja je često predstavljan sa rogom izobilja ili narom u ruci. Na južnoitalskim vazama prikazivano je Podzemlje i Hadov dvor, a na rimskim freskama i sarkofazima često je predstavljana otmica Persefone.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Pinaks pronađen u mestu Lokri, južna Italijam na kome su prikazani Had i Persefona (Museo Nazionale di Reggio di Calabria)

Margerit Jursenar: „Grčka sela“

Objavljeno od strane

humanoidhistory: “The Temple of Apollo in old Corinth, Greece, circa 1955, courtesy of the Library of Congress. ”

Pogledajmo, na primer, eubejsko ili peloponesko selo ili ono u predgrađu Atine. Tako su jednostavna i tako gola. Ne izazivaju divljenje kao ona spržena, ostrvska, što liče na sjajne kosti i zanosne školjke, nastala u dugoj saradnji čoveka i mora. Ne prizivaju ravnodušnost, meku kao nebo i jednoličnu kao istočnjačka melodija, kao sela na Dodekanezu, maloazijskim ostrvima i u Trakiji. Atina iz Tezejevog vremena je isto tako bila selo kao i ona iz vizantijskog; Atina je i u svoja najslavnija vremena bila selo. U njoj nije bilo ni traga od one uskomešane i tajanstvene poezije istočnjačkih gradova, niti veličanstvene arhitekture antičke Aleksandrije i Rima. Atina je bila mesto gde se mogla saznati cena maslina, koji je poslednji Sofoklov komad ili čuti kako Sokratov glas odzvanja sa jednog na drugi kraj agore. Iako je moderan grad, Atina i dalje ostaje selo, uprkos neonskim natpisima i oblakoderima koji, u stvari, samo uzdižu u nebo poznate terase. Ovde je selo-grad svedeno na najpotrebnije oblike, crkvu koja podseća na golubarnik sa zvonikom, prodavnice koje prodaju sve i svašta i čiji vlasnik govori engleski jer je boravio u Njujorku ili Transvalu, hrabrog vlasnika garaže koji će svoje stare „fordove“ poterati po svim kamenitim stazama Grčke, najzad, kafanicu s dva-tri platana i isto toliko gvozdenih stolova, okruženih slamnatim stolicama – svetilište politike, dokolice i sanjarenja u kojima nema snova.

Ma kako bilo malo, niko se u grčkom selu neće začuditi turističkom autobusu ili avionu, ili što u malom zalivu koji gleda prema pučini, pristaju inostrane jahte. Ni Atinu neće iznenaditi stado koje u lepim letnjim noćima brsti suvu parnasovsku umesto suve pentilikonske trave, kao što se na njega neće osvrnuti ni poslednje noćne ptice koje sede u kafani „Janaki“. Blejanje stada neće čuti ni pospani strani turisti u hotelskim sobama. U Atini gubi svaki smisao razlika koja je kod nas tako uočljiva, između seljaka i građanina: bogati brodovlasnik i predsednik seoske opštine koji je poslovno došao u Atinu, ne odudaraju ni po čemu jedan od drugoga dok sede za istim stolom u kafanici, na obroncima Partenona; pijuckaju isti crni sok, biraju iste čaše za vodu čiji nepopijeni ostatak obojica nesvesno prolivaju po prašini, ne bi li se osvežili. Svoje cipele pružaju istom čistaču, koji će ih odmah očistiti istom pažnjom. I kao i gosti atinskih kafana, tako će i momčići obučeni u otrcane sakoe i gopoda u tamnim odelima, večiti junaci grčkog hora, u ovom seoskom gnezdu gde se suše gomile korintskog grožđa, istom brzinom i s istom ravnodušnošću tumačiti vesti iz sveta i one lokalne. Glasnici mora i polja će, kao na pozornici, proletati, s vremena na vreme, ispod platana kafneiona da podsete na srodništvo između obala, maslinjaka i travnatih padina brežuljaka, na isto srodništvo koje vezuje i pastiricu koja pod haljetkom nosi jagnje rođeno prethodnog dana, magare, svo belo od drumske prašine, i pomalo tupavog ribolovca koji, nepokretan kao antički kip ukopan u seoski trg, podiže svoju ruku kojom nežno pridržava ogromnu plavu ribu obešenu o škrge.

1935. / 1970.

Izvor: Margerit Jursenar, „Grčka sela“, u: Eseji, prevela Ivana Hadži Popović, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991.

Fotografija: Apolonov hram, Korint (Library of Congress)

Teodor Adorno: „Spomenica iz Luke“

Objavljeno od strane

Tamo se u tople jesenje dane mogu vidjeti klošari gdje spokojno spavaju. Utješno u tome: ako bi jednoga dana nestalo siromaštvo, mora biti da bi čovječanstvo moglo spavati isto tako nekontrolirano kao danas samo njegovi najveći siromasi…

Da se na jugu život odigrava na ulici, to svi kažu, no to je samo pola istine. Isto tako, ulica postaje unutrašnjost doma. Ne samo zbog uskosti što se pretvara u hodnik, nego, prije svega, zato što nema trotoara. Ulica ne nalikuje na kolovoz ni dok njome krivudaju automobili. Njih ne voze vozački nego kočijaški, na kratkim uzdama, kako bi za centimetar izbjegli pješake. Dok je god život to čemu je Hegel dao ime supstancijalno, on apsorbira i tehniku: dakle, ne ovisi o njoj. Stiješnjenost je ista kao na tržnici i stoga je fantazmagorična: prebivanje pod vedrim nebom kao u kabinama riječnih čamaca ili ciganskim kolima. Ne postoji svijest o razgraničenosti otvorenog i natkrivenog prostora, kao da se život spominje svoje nomadske prošlosti. U prodavaonicama, čak i siromašnim, izlaže se poneka krasota. Njome se već raspolaže čim se pokraj nje prođe.

U Italiji se čak ni kod najružnijih djevojaka, kojih nema malo, ne može ni zamisliti usidjeličko ponašanje, da brane od nepostojećih nasrtaja neku krepost, koja isto tako malo postoji. Ako se u sjevernim krajevima jednoj suknja previše popela, ona će je odmah brzo povući dolje, očitovat će zlovolju i kad joj se nitko ne nameće. Ista gesta kod Talijanke kazuje: to nalaže običaj, decoro. No upravo izvodeći ritual, bez isticanja osobnog raspoloženja, ona je tako identična s gestom kao s jednom čovjeka dostojnom konvencijom. Ona dopušta obje mogućnosti: kako povlačenje tako i pristanak. To govori o tomu da je koketnost oblik ponašanja u uspjeloj kulturi. Ako se djevojka iz prodavaonice u kasne sate vraća kući s posla sama i užurbana koraka, u tome se očuvalo nešto od avanture nepraćene dame.

U Italiji se osobina patrijarhalnog poretka, potčinjenost žena muškoj volji, još uvijek opire emancipaciji žena, kojoj se ni tamo nije moglo stati na put. Za muškarce je to, dakako, vrlo ugodno; ženama, vjerojatno, donosi puno patnje. Možda su stoga mnoga djevojačka lica tako nasmrt ozbiljna.

Lica koja izgledaju kao predodređena za velike, ako je ikako moguće, tragične sudbine, vjerojatno su rudimenti iz onih vremena kada je toga bilo, drugo je ako im se to zbilja dogodilo.

Lucca je, uz veliku prošlost, svojom današnjom ulogom u zemlji provincijalna, takva je i većina prodavaonica i odijevanje. Bilo bi iluzorno misliti da je to u manjoj mjeri svijest njezinih žitelja. No oni ne djeluju tako. Tradicija naroda i njihova izuzetna kraja usadila se tako duboko u izgled i ponašanje da su se oblikovani oteli barbarstvu provincije, čega nisu na sjevernim širinama čak ni najljepši srednjovjekovni gradovi izbavili svoje stanovnike. Provincija nije provincija.

Nakon beskrajna raspitivanja tamo-amo o Pallazo Guinigi, prenoćištu koje još nisam poznavao. Toskanski dostojanstveno i napola oronulo, otpala žbuka kao na palačama u bečkom Innenstadtu. Na vrlo visokoj kuli kameni hrast, doduše, ne jedini u Toskani. Prizemlje zakrčeno biciklima i raznim otpadom. Probio sam se do ruba jednog vrta zapuštene raskoši koji me obeštetio za sivilo pred ulazom. Nad žbunjem blista palma, otraga, bez prozora, ali ne i ogoljen, bočni zid jedne od srednjovjekovnih palača što čine cijelu ulicu.

U talijanskim se zgodama obično na teško objašnjiv način sjati puno svijeta, koji odmah uzima sudjelovanje u tome što namjeravate, a po mogućnosti vam se i priključi. Kadšto se ne možete osloboditi corone. No mnogi vam žele pomoći i nekoristoljubivo su ljubazni. Bez jednog nametljivog sveznadara, koji je i poprilično lagao i dosađivao osobnim ispovijestima, koje nitko nije htio slušati, ne bi bilo lako vidjeti Botanički vrt, Villu Bottini i razvaline antičkog kazališta na rubu njezine parcele. Nelagodnosti su nerazrješivo isprepletene stvarima zbog kojih treba biti zahvalan.

U autobusu za Pistoiu. Čak ni autostradi, koja se upinje sve izbjeći, protivno razumu ili reklami, ne polazi za rukom posve zabašuriti ljepotu toskanskog kraja. Ona je tako velika da se potvrđuje unatoč pustošenja prakse.

U Pistoi ulica najcrnije bijede: Via dell’abbondanza (Ulica napuštenosti). Jednom sam u Whitechapelu naišao na natpis: High Life Bar.

Uz fiziognomiju toskanskih gradova: pokadšto iskrsnu moćni katedralni trgovi zanosne arhitekture, ali iznenada i bez navještaja, u spletu ulica, tamo izbijaju i pojedine koje su posve neugledne. Sjaj, koji se iz nebesa spušta na bijedu, neposredno, prije svake simbolike, objavljuje čudo i milost, koje ona propovijeda.

Čitav grad Lucca opasan je zidinama. Kao i u njemačkim gradovima njih su ozelenili, ali su ih očuvali, a ne razorili. Gusto su obrasle platanama. Tamo su drvoredi, kakve obično poznajemo s jablanima, sjenoviti, pomalo kao naslikani snovi Henria Rousseaua. Avioni, koji nad njima svako jutro, oko deset, izvode svoje kavalkade, ne uklapaju se tu baš loše. Po velikom kamenom bedemu nabačene su mnoge male zemljane nazidine. Tamo se u tople jesenje dane mogu vidjeti klošari gdje spokojno spavaju. Utješno u tome: ako bi jednoga dana nestalo siromaštvo, mora biti da bi čovječanstvo moglo spavati isto tako nekontrolirano kao danas samo njegovi najveći siromasi.

Može li se predstaviti da se iz ove zemlje iselilo tko zna koliko milijuna u Kanadu, Sjedinjene Američke Države, Argentinu, kad bi trebalo da bude obrnuto. Bez zastoja, kao prema ritualu, ponavlja se izgon iz raja, oni moraju jesti kruh u znoju lica svojega. Tu postaje suvišna sva teorijska društvena kritika.

U pizansko-lukanskoj arhitekturi meni, laiku za povijest umjetnosti, upada u oči, unatoč mnogih primjera koji govore suprotno, nesklad između pretjerana bogatstva oblika, još petsto godina prije baroka dekorativno raspusnih fasada i interijera s jednostavnim stropovima bazilike. Historijski bi se to moglo objasniti starošću. Crkve se uzdižu redom na mjestima gdje su bile predromaničke, te vjerojatno čuvaju ponešto od njihove strukture. No glazbenik se ipak dosjeća prvenstva melodije gornjeg glasa nad ostalim dimenzijama u mnogim talijanskim kompozicijama. Homofona arhitektura. Tamo gdje se u umjetničkim djelima konstruira, vazda je jak moment gospodarenja nad prirodom, osnažen otporom prirode. Ako je ona topla i podatna, potreba za konstruiranjem vjerojatno je manja. Čuveni osjećaj za formu kod latinskih naroda čini se da je upravo akonstruktivan, mlitav; otuda i lakši prijelaz u konvenciju, kao i njezina veća prostodušnost nego na sjeveru.

Otkriće, možda su do njega i drugi već došli: na krstionici bazilike San Frediano jedan reljef koji se prezentira istodobno en face i kao profil. Njime dominira veliko uglasto oko, pritom geometrijsko, koje, zbog stilizacije oslobođene svake sličnosti sa živim, ima zanosan antički izraz. Neizbježna asocijacija na kasnog Picassoa. Ne vjerujem da mu je znana ova ekstravagantna plastika. Ono supstancijalno latinskog života napaja jednu podzemnu tradiciju koja dopire sve do tamo gdje je tradicija odbačena.

Pod vedrim nebom, ispred bara San Michele, preko puta čuvene crkve. Dubok, prohladan suton. Prepuštena sudbini, kao da će se svakog časa srušiti, pružila se prazna, četverokatna fasada prema sivoplavom nebu. Odjednom mi se otkrilo zašto je, ovako bez ikakve funkcije, mimo graditeljske pameti, tako lijepa. Ona očituje vlastitu nesvrhovitost, te ni začas ne teži biti nešto drugo osim ornamenta, što uistinu i jest. I sada to nije više puka vanjština: razrješenje od grijeha.

Preveo: Mario Kopić

Izvor: Anarhistička biblioteka

Tin Ujević: „Nit u srcu mora“ (Komiža na Visu)

Objavljeno od strane

the-absolute-best-gifs: “ Follow this blog, you will love it on your dashboard ”

Nalazim se na jadranskim Filipinima. Američani ne mogu naći ljepšu vedrinu na Havajima nego ja ovdje. Nalazim se u dubokom srcu dubokoga mora. Ovamo su me odista vile donijele, u nepoznatom nadnevku kada je globus zadrijemao i nitko nije mogao da me primijeti. Ja sam u carstvu pustolovina, u čudu događaja. Konačno sam doživio da je svijet zaboravio. I postao sam vlasnik jednog otajstva. Otputovao sam ravno prema pravoj slobodi, na jadranski front, na domaku Monte Gargana. I našao sam prije spontan, bolji nego da predstavljam svjetski PEN-club. Badava je to govoriti: Dalmacija, Jadran. Nego ovamo treba dohrliti, na Vis, kamo je stiglo dosta malo Čehoslovaka, i još dalje, na Biševo, na Svetog Andriju, na Palagruž. Poslije toliko godina trome sjedećivosti konačno me zahvatio talas epopeje. I to tako neodoljivo da će sada sva srca sa mnom zatreperiti, da će me svaka ljepota zavoljeti i blagosloviti.

Ležim na krevetu i kroz prozor preko drvenoga zaslona vidim modri trokut neba koji mi se sprva čini skut sušene oprave neke imaginarne dame koju motrim s osjećajem erotičnog fetišizma, a gotovo i religiozno. Ja znam da je gore vasiona, puna simbolskih zbivanja, a ovo je plava koprena za koju se grčevito hvatam. Ne, danas više nisam brodolomac. Život biva san, ali sladak, ljubak i raskošan san.

Trenutno sam možda na jednom ostrvu koje nije zabilježeno na geografskim kartama, te ni sam ne znam gdje je, pošto sam prethodno s motornim čamcem dodirnuo talijansku pustu obalu. Jedan mi improvizirani pilot donosi moju zračnu poštu. Šalim se s ovim novim (Charlesom) Lindberghom koji je čak ovamo doletio:

– Sportski se šampioni, premda obasuti pohvalama, i ukoliko samo ne dobiju nagrade za pobijene rekorde, nažalost smatraju krepkim mangupima koji su pripravni da sasvim badava, za koje babe brašno, polome kosti. No na moru je sigurnije.

Čitam pisma. Pišu mi filmske dive, markize, krojačice, kćeri finansijskih velmoža, studentice, Missove, nagrađene elegancije, razni narod. Mnogo komplimenata, mnogo lijepih riječi, mnogo uzdaha, ali na uzvrat nijedna doznačnica. Što je već teže, jedna me strahovito bogata Američanka moli da je povedem pred oltar. A i ona je ljepotica da zavrti mozgom. Nisam se nikada smatrao baš lijep, neki Antinous, pa ne razumijem kako su me odjedared tolike žene zavoljele, čak i dame, i to širom svijeta, čak do Hollywooda. Mora da moja jadranska propaganda riječju, kretanjem i spisom ima uspjeha. A ma nekako nisam u eri pisanja stihova za albume, a i na poštu ne kratim ići iz lijenosti. Srce, šaljem ti hladnu dopisnicu. Neka svima mjesto mene moj zračni povjerenik razdijeli mnogo cjelova. Ja ću ostati ovdje u polipskoj samoći da natapam podmorske bašte opletene oko koralnih hridina gdje se neizrecivi biseri talože u bolesne, ranjene školjke.

Sad ovdje kraljujem, a vjeruju da nisam moć da obaram otoke u umiljate pučine, kao da sam sâm Vulkan, ili posjednik kompleksa Bimini. Neću da vam kažem kojega divnog preliva bijaše svila mora kada smo se primakli ratištu Tegetthoffa iz godine 1866. I sada tu strši pramac jednoga talijanskoga parobroda koji je još onomad tovario kamen i ekrazit, ali se umorna momčad napila, zaspala i u mrkloj noći udarila o liticu.

Ovi ribari žive u beskonačnoj i neiskazanoj poeziji na kojoj im svi sretnici moraju zavidjeti, a ja još i više. Mislim da bi siromašni književnici i umjetnici problem umjetnosti mogli riješiti ispomažući se ribarstvom kada bi bilo dobrih ljudi da im kupe čamac, mreže, udice, parangale i osti. Inače, trebalo bi osnovati književno-ribarsku Ligu za samopomoć. Na to sam već više puta pomišljao, tako i prošle zime, pa ipak ne mogoh da spojim kraj s krajem i tako riješim problem najslobodnijeg opstanka.

Ovdje sam prvo našao slikara Foretića koji me je, šepesajući u dosadi svagdašnjice, sjetio na ulicu Delambre, u kojoj sam i sâm neko vrijeme stanovao u hotelu „Zürich“, gdje se našao s Arhipenkom i Zadkinom. Onda Majakovskoga, koji mi na odlasku darova flašicu strahovite votke koje je utisak gori nego kojeg eksploziva. Onda napokon jednoga mladoga slikara koji, nezavisniji nego Ciganin pod svojom čergicom, živi među ribarima na Svetom Andriji. Divna romantika, ovaj put. Instalirali smo i bežičnu postaju, a već je prije (Ljubomir) Micić iz Pariza pisao da „moje kuđenje u J. P. više cijeni nego tuđe pohvale“. Sjedio sam i s elitom mjesne inteligencije, a župni ured imao je blagohotnost da mi pokloni tri knjige (štampane 1875, 83. i 85. u Zadru) komiškoga filozofa Antuna Petrića (1829–1908). Njegovi poštovatelji i rođaci obećali su i podatke o njemu, naročito dijelove dopisivanja. Govore da je ovaj svećenik bio samotar, a svoj je sokratizam dotle dotjerao da je misio kod svoje kuće i u gotovom plaćao honorar sakupljenim vjernicima.

Dakako da sam se raspitao za ribu. Ovo je lovište jedinstveno u Dalmaciji, svaki dan vagoni divne ribe, te je temelj otočkog blagostanja. Okusio sam već domaćega zubatca, skuše i sardine iz Mardešićeve tvornice, a ovi stanovnici mora otvorili su mi apetit. Nisam zaboravio da se raspitam za vino koje je čuveno, ali izgleda da treba sporazuma da se ovdje dobije u kafani, pošto ga, nominalno bar, ako ne realno, jer ga toliko i nema, piju cijele oblasti i pokrajine, da ne kažem zemlje. Našao sam i takvih koji kažu da ne znaju što je dingač (u Beogradu znatno popularniji), a dakako da je bilo razgovora i o blatini, žilavici i drugim slavnim proizvodima vinarstva.

Okupah duh i tijelo u jednoj divnoj, milosrdnoj plaveti, jer odista sô je važnija za čovjeka nego za haringe, i osunčah se za cijelu zimu, na samom izmaku ljeta. U moru sam čak nagazio na ježa koji mi je nekoliko bodljika ostavio u asketskoj peti, a kao pozdrav mora dodirnula me je jedna velika sluzovača koju nisam mario izvlačiti na suho. Neka biće živi! Morski psi se nisu pojavili, mada je signalizirano da im je izdata uputa da paze dokle ću doplivati. Mislim da će dječica koja se ovdje kupaju biti zdrava kao kremen, žilava i imati energije u životu; u najmanju ruku bit će ljudi koji cijene vodu i konsekutni učinak pranja u čistoj i živoj vodi.

Napokon sam lično u jednoj oplakanoj, okupanoj pustari reperirao nemoguću stvar, sreću. Bio je to bijeg iz svih tlačenja stvarnosti. Ovdje sam poprimio u se dušu svih beskonačnih mora na kojima nisam nikada povraćao, i tko ne bi htio da živi ovako u prirodi, u jednoj oceanskoj, otahitskoj sreći? Rekoh: Vis mi je miliji nego cijeli Jadran, a Sveti Andrija mi je miliji čak i od Visa. K meni doploviše atlantske i pacifičke vode, a ne samo Jadran. A ta Hadrija, rekoh slušačima, dolazi od dravidske riječi „Hodru“, što na dravidskom znači Ponor (abyssus), jer je u pradrevna vremena ovdje voda odista provalila i potopila obitavane i obrađene predjele.

Jedna pitoma Sušačanka, koja je vidjela Rab i Crikvenicu, priča mi da je ovdje krajolik „divlji“, ali nalazim da bih se morao poslužiti mnogo izbrušenijim, slikanim rječnikom za ovaj gledani, nijemi osjećaj. Tako je divan da se ne bih mario vratiti u civilizaciju. Ribari, ribari, ribari! Cijeli dio mjesta miriše na srdelu i srdelino ulje, a uz jednu obalnu padinu gomila limenih kutija. Izgubio sam se, prešao u čistu fantastiku. Jednoga putnika ovo sjeća na Bretagnu (Bretanja), ali mislim da je Bretagna drugačija, sumornija. Zaronio sam u sakritu vodu da izronim s bisernim kapitalom.

Jadranska pošta VI, br. 197, Split, 28. avgust 1930.

Izvor: Tin Ujević, Izabrana djela, Naprijed (Zagreb), Prosveta (Beograd), Svjetlost (Sarajevo), 1964.

Miloš Crnjanski: „Naše plaže na Jadranu“ (Boka Kotorska)

Objavljeno od strane

Illustration from Time Was Away. A Notebook in Corsica by Alan Ross (c. 1948), John Minton

More je plavo, bezmerno, promenljivo, a večno kao nebo.

Tamo gde mora ima, ima daljine, prostora. Na obalama mora zna se za daleke svetove, za druga podneblja, za čudne biljke i čudne životinje; na obalama mora čuje se o bivšim narodima, o silnim carstvima i požarima, o slobodama i robovanju, blagostanju i sjaju za priču.

More hrani. Plodovi čak sa druge strane sveta, pića nepoznata i jestiva neviđena dovoze se na obale morske, kamen i kreč imaju cenu za tuđina. More slavi. Lađe raznose imena naših reka, naših planina, svetitelja i junaka. More teši. Izdaleka vraća se smiren u zavičaj, nigde nije bolje.

More uči, hrabrosti i skromnosti i tišini duše, uviđavnosti. Narodi koji su plovili po morima mirni su i otresiti, samopouzdani, ne izgledaju kao pijani seljaci. More uči ljubavi. Sav svet je brat i sestra; u tuđim zemljama majke i žene, drugovi i veseljaci isti su kao i u nas. Pas je verran i u najdaljim zemljama, a mačka umiljata i vrela. Gde ima mora ima i Boga.

More znači bogatstvo i lepotu. Narodi koji ne znađahu za more, niti su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova. Istorija Holanđana, kraj mora, sva je sastavljena od zlata i dragog kamenja, gospodstva i slave, velikih dela u trgovini, osvajanju, nauci, umetnosti.

Uporedite prošlost uvek radenih, vrednih, izdržljivih i mučeničkih Čeha, sa prošlošću prgavih i ćaknutih Portugalaca koji su otkrili svetove, vladali zemljama i morima i vladaće, u Americi, opet bez po muke. More znači bogatstvo, lepotu i svet.

Naše more, Jadran, najlepše je more na svetu. Plavo i bistro, burno i pitomo, gorko i lako. Puno je ostrva i školja, uvala i pristaništa, zaklona i izlaza, nigde mu ravna nema. Jadran je naše najveće blago.

Dobar deo Evrope tu je silazio na trg, da kupuje i proda. Kameno doba, gvozdeno doba, svako doba dovodilo je na Jadran one, što življahu duž Dunava, Save, Bosne, Morave, pod Šarom, Komovima i Dinarom.

Proslavili smo se bitkama na celome svetu. Ratovali smo na sve strane, do Afrike i Azije, ali nam je tek more jadransko raznelo ime po svetu, ime pomoraca, putnika, zidara i pevača. Kraj mora očešljasmo divlju razbarušenu kosu, odenusmo se ljudskim odelom, sazidasmo zadužbine i kule, opasasmo svetlo oružje i zapisasmo knjige o delima božijim. Na Jadranu naučismo sve, puteve graditi, moćnima i slinima odolevati, visoke hramove buzdovanom prebaciti i tuđinu ponosito za sofrom sedeti.

Boka Kotorska  na jugu od Dubrovnika najlepši je i najsiromašniji deo Jadrana. Od Dubrovnika istočno kao da se Norveška preselila u plavo naše more. Iz bistrog toplog mora dižu se sure i demonske vrleti Crne Gore. Velike paome i palme trepere od vetra sa pučine u tropski toplom Hercegnovom, punom nerandža, plavom i žutom, na vrhu stena, kao crep pun cveća.

HERCEG NOVI

Odmah pri ulazu u neosvojivu Boku, iza nekad strašnih utvrđenja generala Mamule, što se kao stene izdižu iz mora, varoš Hercegnovi gubi se u vrtovima.

U pazarne dane trg Hercegnovog lepši je od svih naših južnih trgova. Voće miriše gradom i zelje, a stasiti ljudi, u narodnoj nošnji, silaze sa svojih stena. Poze i pokreti tih ljudi koščatih i visokih, razvedre dušu. Lepota telesa našeg naroda tu je negde duž Podgorice i Hercegovine, duž Drine. Nema joj ravne na svetu.

I danas je varoš na steni kao vrt. Arapski jedan natpis u njenoj tvrđavi kaže: „Pesnici koje put ovuda nanese, neka bi gledajući na me, zanosno klimnuli glavom,da krasna si ti divna zgrado.“

More je neobično plavo nad tvrđavom i puno ljubičastih ježeva, stoleća počivaju na dnu mora. I danas je teren tvrđave tako sačuvan, da se u lepe večeri može razgledati zemljište strašnih opsada Hajredina Barbarose koji je u moćnim borbama u ovim ulicama izgubio osam hiljada muslimana.

Sada su večeri na tim ulicama srebrne i plave, pune hidroaviona naše flote, a pod zidinama njinim čuje se ceo dan meh kupača. Zimi tu cveta ruža.

Kraj varoši, u divnoj šumi, sa vanrednim mestima za mirno kupanje, beli se manastir Savina. Pun je starih povelja i hrisovulja, moći, krstova, petohljebnica. Zidan je nekad davno u tursko doba, ikonostas mu je vrlo lep, a zidovi su mu pokriveni freskama. Oko crkve je staro groblje, sa mramornim grobovima, u kojima su izrezani durbini pomoraca i topovi oficira. Divni leandri bele i crvene uokolo i visoko dižu pinije i čempresi.

Dubrava oko manastira lepa je kao antičko pozorište, pod morem.

PERAST

Dok je Dalmacija bila puna tuđina najpraznija je ostala Boka. Tamo, ona brda, u kojima se bele stari gradići, pod ogromnim stenama Lovćena, pepeljaste boje.

Kad se između tih brda, zabrazdi brodom, ulazi se u jedno kameno staro pozorište, u kome igraju balet brda, talasi, šume, planine, strašni krševi, plave vode, cveće i voće, vitki zvonici, pitomi vrtovi i ludi oblaci. Celo jutro ili celo veče oko lađe sjaje, sevaju, crvene, plave, zelene, žute stene i vrhovi. Sunce zalazi kao zlatna, rumena, zapaljena mumija, a mesec izađe, kao bela koza na vrh stena Krivošija.

Toliko je jasna zvezda na nebu i u vodi i u granju da se čini kao da se ceo svet jedanko trese. Pri tome je tolika tišina, da se svaki čun pre čuje, no primeti.

Uz Dubrovnik, Perast, Cavtat i Budvu leto je puno neverovatno lepih bića i vanrednih tradicija, a lepota žena, arhitekture, prošlosti, tamo je sasvim neočekivana. Obala je tamo niz divnih brodova, nerandža, knjiga, škola, igara, vezova, crkva i sve to, iz prve ruke, ostatak turskih, levantinskih, mletačkih, španskih i francuskih mornarica.

U Perastu imate vrlo lepih slika iz baroka. Pejsaž lepiš i je od bretanskog, a lepota devojaka pod Crnom Gorom, kakve nigde nema, vitka i čista i koščata.

Zaliv Boke, pred Perastom, sužava se kao plava reka i naziva se „Verige“, jer tu su razapinjali noću lance protiv tuđinskih galija. Iza varoši je ogroman profil stena Krivošija.

Mondenski Pariz nalazi da je vredno otići među Baske, popeti se u njina brda, udisati njin oštri vazduh, ovamo iz Beograda i Zagreba niko ne dolazi. Četristo Amerikanaca, međutim, koji su iz Dubrovnika naišli na Kotor, zastali su zadivljeni pred demonskom lepotom ovoga kraja.

Tu, u moru, leži obala Perasta, najčudnije varoši u Boki, pusta i mrtva, zarasla travom. Risan, ilirskih kraljeva, jedva se vidi u dnu zaliva.

Perast je zorom kao mrtav labud. Beo, prebledeo, sa mahovinom po krovovima. Taj stari grad, potpuno izumro, ne zna više da priča. Kupača ovde jedva ima, ma da je zgodno, tiho, a voda divna. Više ih je u toplom, ali veselom Prčnju, gde društvo beogradskih ženskih lekara ima svoje odmorište.

U opštinskoj zgradi starog Perasta pokazuju stare mačeve i lepe slike. Iznose putniku staru svilenu zastavu Rusije koja se vila na admiralskom brodu admirala Matije Zmajevića, admirala Petra Velikoga. Plava je i bela i raspada se, ali je njen plavi krst još divan.

Perast ima nedovršen hram iz doba svoje slave. Ta ruševina je vanredna sa svojim crnim mramornim stubovima, sa svilenim odeždama katoličkog primasa Srbije, Andrije Zmajevića, čiji su divni motivi puni persijskih ornamenata.

Pred Perastom u moru su dva romantična ostrva. Jedno je naročito čuveno, radi svoje čudotvorne Bogorodice. Sa njega se dugo gleda pakleni, pepeljasti avet Lovćena.

KOTOR

Jedna starinska kamena dvorana u stvari, cela ta varoš, nad kojom visi stenje, kao oblaci, nad kojom teče, pljušti, magli se i rumeni Lovćen, mesto neba, noći i zore.

U dnu najčudnijeg fjorda na svetu, sav u tvrdim gradskim bedemima, među vrelim i zastajalim vodama te tvrđave, taj grad je leti kao zažarena pećina skamenjenih lavova. On je centar za lepe i nezaboravne izlete u brdo, do Skadarskog jezera, Bara i Budve.

Mesečina u tom gradu, noću, sasvim je neobična. Rasipa se po dvorovima starim, hiljadugodišnjim stenama, po jarbolima i jedrima što se noću žute, prosipa se po vrtovima i gudurama. U mraku dišu vrtovi ruža, granata, čitave provalije, zastrte lovorom, senkama lešnika, smokava i zamršenim žbunovima karanfila.

Hram, na sred grada, prastara crkva Svetog Tripuna, modri se i rumeni kao neka lepa gradska kapija sa kulama, što vodi od Lovćena.

Drvo je u njoj kao porfir, a izrada mramora teška i lombardska. Vrh oltara sjaji anđeo, kao Meštrovićev, nad mauzolejem Cavtatskim.

BUDVA

Iza Kotora, spušta se plavo i sinje more‚, duž crnogorske obale, u divnim plažama Budve, Svetog Stefana, Bara i Ulcinja u maglu stenja i talasa. Vanredne te peščane plaže, na žalost još su zapuštene i slabo poznate, ali ko tu jednom prođe, uvek se ovamo vraća da provede leto u sunčanju, talasima i divnim noćima.

Na otvorenom, čistom Jadranu, sazidana u prastaro doba, Budva je i danas najčudesnija naša primorska varoš. Pod njom pučina, sinje more, sve do JOnskog mora.

U tvrdim i starim zidinama, varoš je sva crvena od vetrova. A okolo teče oko nje peskovita plaža kakve nema ni jedno naše letovalište. Duge žalove kupališta Mogrena i Jaza niko koji ih poseti neće zaboraviti, radi njinih teških ljubičastih talasa. Leti se tu nastane kolonije ferijalnog saveza. No i pravi gurmani dolazili bi ovamo na letovanje samo da poznaju budvanski ribolov i kuvane rakove. Kao što bi i pesnici vraćali se svake godine na obalu peščanu Paštrovića, u naš divni Sveti Stefan koji leži kao školjka uz obalu mora, rumena i divna.

Otuda pa dalje Jadran je jedno ljubičasto i plavo nebo što se ljulja pod našom zemljom da je polepšava, uzdiže, umiva večno.

Kogod bude proveo, ma samo jedno leto na njegovim obalama, nikad ga više u životu zaboraviti neće, kao ni Sunce.

Izvor: Miloš Crnjanski, Naše plaže na Jadranu, Izdanje Jadranske straže, Beograd 1927.

Slika: John Minton

Fragmenti iz dela Valtera Benjamina

Objavljeno od strane

chagalov: “ Walter Benjamin, 1926 -by Germaine Krull ”

DRVO I JEZIK

Popeo sam se uz obronak i legao pod drvo. Bila je to topola ili jova. Zašto nisam zapamtio vrstu? Zato što je, dok sam gledao u krošnju i pratio njeno kretanje, drvo u meni iznenada tako uzbudilo jezik da su, u mojoj prisutnosti, jezik i drvo još jednom obavili svoju drevnu svadbu. Grane, a sa njima i kruna, ljuljale su se razmišljajući ili su se savijale odbijajući; grane su ispoljavale sklonost ili nadmenost; lišće se protivilo iznenadnom udaru vetra, ježilo se od njega ili mu izlazilo u susret; deblo je bilo dobro ukorenjeno; a listovi su senčili jedan drugi. Blag vetar je zasvirao svadbenu muziku i uskoro je celim svetom razneo brzo poniklu decu ove ložnice, kao govor u slikama.

PODNEVNE SENKE

Kad se približava podne, senke postaju samo još crne i oštre ivice duž reke stvari, i spremne su da se povuku u svoju jazbinu, u svoju tajnu, tiho, neočekivano. Tada je u svojoj zbijenoj, napetoj punoći došao čas Zaratustre, mislioca u „podnevu života“ u „letnjoj bašti“. Jer saznanje, kao sunce u zenitu, okružuje stvari najstrožim obrisom.

NAPRSLINA U SAZNANJU

Prepričavaju se ove Šilerove reči: U svakom saznanju, govorio je, morao bi biti sadržan trun apsurdnosti, kao što zapažamo da antičke šare na ćilimima ili ornamentalni frizovi uvek negde pomalo odstupaju od svoje jednoličnosti. Drugim rečima: nije presudno kretanje od saznanja do saznanja, već neka tanušna naprslina u svakom pojedinačnom saznanju. Ona je neprimetan znak autentičnosti, koji ih razlikuje od svake serijske robe što se proizvodi po šablonu.

ANGELUS NOVUS

Kle ima sliku koja se zove „Angelus Novus“. Na njoj je prikazan anđeo koji izgleda tako kao da namerava da se udalji od nečega čime je fasciniran. Oči su mu razrogačene, usta otvorena, a krila raširena. Tako mora izgledati anđeo istorije. Lice je okrenuo prošlosti. Ono što mi vidimo kao lanac događaja, on vidi kao jednu jedinu katastrofu što neprekidno gomila ruševine na ruševinama i baca mu ih pred noge. Rado bi se zaustavio, budio mrtve i sastavljao ono što je razbijeno. Ali iz raja duva tako snažna oluja da mu je razapela krila i anđeo više ne može da ih sklopi. Ta oluja ga nezadrživo goni u budućnost, kojoj okreće leđa dok gomila ruševina pred njim raste do neba. Ono što mi nazivamo napretkom jeste ta oluja.

POBEDNICI I KULTURNA DOBRA

Flober piše: „Malo njih će shvatiti koliko je trebalo biti tužan da bi se oživela Kartagina.“ Priroda te tuge biće jasnija ako postavimo pitanje u koga se to, u stvari, uživljava istoričar koji pripada školi istorizma. Odgovor bez ustezanja glasi: u pobednika. Ali oni koji vladaju naslednici su svih nekadašnjih pobednika. Zato uživljavanje u pobednika uvek ide na ruku vlastodršcima. Time je istorijskom materijalisti dosta rečeno. Onaj koji je stalno pobeđivao, sve do dana današnjeg, korača u trijumfalnom pohodu. Kao što je oduvek bilo uobičajeno, u trijumfalnom pohodu se nosi i plen. Taj plen se naziva kulturnim dobrima. Kulturna dobra će u istorijskom materijalisti naići na distanciranog posmatrača. Jer ono što on vidi u kulturnim dobrima, to je za njega, bez izuzetka, takvog porekla da ne može o tome razmišljati bez užasavanja. Kulturna dobra ne zahvaljuju za svoje postojanje samo naporu genija koji su ih stvorili već i bezimenom kuluku njihovih savremenika. Nema dokumenta kulture koji istovremeno ne bi bio dokument varvarstva.

Izvor: Valter Benjamin, Eseji, preveo Milan Tabaković, Nolit, Beograd, 1974.

Napomena: Svi dati odlomci deo su pojedinačnih eseja. Naslovi su moji i upućuju na sadržaj datog fragmenta.

Fotografija: Germaine Krull, Walter Benjamin, 1926.

Valter Benjamin: „Na suncu“

Objavljeno od strane

Alexander Calder Dream Figments, 1964. Ink and gouache on paper.

Ivisa (Ibica), jul 1932.

Kažu da na ostrvu ima sedamnaest vrsta smokava. Trebalo bi – kaže čovek sebi, dok ide svojim putem, pod suncem – znati kako se zovu. Zaista, ne treba samo videti trave i životinje, kojima ostrvo duguje svoje lice, zvuke i mirise; ne treba samo videti geološke slojeve planina i različitih vrsta tla, u rasponu od prašnjavo žute do ljubičasto smeđe, sa širokom trakom cinabarita u sredini – treba, iznad svega, naučiti njihova imena. Zar svakim kutkom zemlje ne vlada neki neponovljiv spoj biljaka i životinja i nije li svako lokalno ime šifra iza koje se flora i fauna sreću po prvi i poslednji put? Seljak, međutim, drži ključ te šifre. On zna njihova imena. A opet, nije u njegovoj moći da kaže nešto o svom svetu. Da li ga imena obavezuju na zavet ćutanja? Da li to znači da obilje reči pripada samo onima sa znanjem, ali koji ne znaju imena; i da obilje ćutanja sleduje onima koji nemaju ništa osim imena?

Bilo je očigledno da čovek koji je koračao zadubljen u misli nije odatle; izgledao je kao neko kome misli, kada ga zateknu negde na otvorenom, tamo kod kuće, dolaze samo noću. Zaprepašćeno se priseća da su celi narodi – Jevreji, Indusi, Arapi – izgradili svoja učenja pod suncem, za koje se njemu čini da ometa svako razmišljanje. To sunce koje mu sada prži leđa. Miris smole i timijana natapa vazduh, u kojem kao da ostaje bez daha. Bumbar mu se očeša o uho. Samo što je primetio njegovo prisustvo, ovaj nestade u vrtlogu tišine. Glas mnogih leta, na koji se nije osvrtao, da bi mu uši sada po prvi put bile prijemčive za njega, ali on se prekinuo. Jedna staza, skoro zarasla, poče da se proširuje; trag je vodio do peći za ćumur. Iza nje, u izmaglici, planine, ka kojima se pogled izvijao kao puzavica.

Osetio je nešto hladno na obrazu. Pomislio je da je muva i udario se po licu. Ali, bila je to prva graška znoja. Uskoro je osetio žeđ. Osećaj žeđi mu nije dolazio iz nepca već iz stomaka. Odatle se širio i govorio celom njegovom telu, inače krupnom, da svakom svojom porom upije i najmanji dašak vazduha. Košulja mu je odavno spala s ramena, a kada ju je podigao, da ne izgori, bilo je to kao da se ogrnuo mokrim šalom. U jednoj udolini, bademi su bacali senke pravo u osnovice svojih stabala. Bademi su blago ove zemlje. Nijedna druga voćka ne donosi seljaku veću zaradu. U to doba godine samo on sazreva i pravo je uživanje brati u prolazu njegove plodove s grana. Ruka okleva da se razdvoji od njihove ljuske, kada izvuče jezgro. Prebira je još malo među prstima, a onda je pušta da odleprša u potok, koji je odnosi sa sobom. Jezgro je zrelo, ali ne sasvim; sok je svežiji od onog poznijeg, kada ljuska poprima smeđu boju i kada je nije tako lako ukloniti. Sada ima boju slonovače, kao kozji sir ili svileni ženski steznik. A ima i ukus slonovače. Svako ko ga oseti među zubima, moći će da mirno osluškuje potok koji žubori između smokava. Ali, smokve su bile zelene i tvrde, ugneždene, jedva vidljive, u korenima listova. Nastupa čas kada se čini da je samo drveće živo. Iz borove šume dopire pesma zrikavaca; njihova larma odjekuje iznad prašnjavih polja. Njive su ostale bez letine i sada leže puste; liče na čoveka koji se odrekao svega. Njihov poslednji imetak, njihove senke, stiskaju se u podnožjima visokih stogova sena. To je vreme žetve.

Šumarci se prostiru oko vrhova brežuljka, kao da su ih tamo nanele grabulje leta. Samo vrbe stoje raštrkane po strnjištima, a njihovo lišće, crno, s belim prugama, svetluca kao nijelo. Krošnje im više nisu okićene žutim resama, sada su suvlje i lakše se njišu – što prolazi skoro neprimećeno. Ipak, jednoj uspeva da privuče pažnju prolaznika. Prisetio se dana kada je bio jedno s drvetom. Tada su za to bili potrebni samo prisustvo voljene žene – stajala je na travnjaku, uopšte ne obraćajući pažnju na njega – i njegova tuga ili umor. I onda se naslonio leđima na stablo, a ono je primilo na sebe njegova osećanja. Naučio je da udahne kada bi se stablo povilo pod njim i da izdahne, kada bi se vraćalo nazad. To je, naravno, bilo samo negovano stablo nekog ukrasnog drveta; bilo je nemoguće zamisliti šta bi čovek mogao da nauči od ovog čvornovatog stabla vrbe, duboko rascepljenog na tri kraka, ispružena na tri različite strane, ka nekom neistraženom svetu koji se prostirao iznad tla. Nijedna staza se nije otvarala pred njim. Ali, dok je stajao, dvoumeći se da li da pođe jednim puteljkom, koji ga je mogao izneveriti svakog časa – čas je izgledalo da se širi u poljski put, čas da se završava trnovitom živicom – osetio je kako opet ovladava situacijom: kameni blokovi su se uzdizali stepenasto da formiraju terase, a na stazi se pojaviše tragovi kola, koji su govorili da se u blizini nalazi neko imanje.

Nijedan zvuk iz okruženja ne odaje prisustvo takvih imanja. Podnevna nepomičnost oko njih kao da se udvostručava. Ali, polja sada počeše se raščišćavaju i otkrivaju poteze s drugom, a zatim i trećom stazom; i dok su zidovi i ambari ostajali skriveni iza rastinja i brežuljaka, na pustoj poljani odjednom se ukazalo raskršće, kao središnja tačka. U tom kraju nije bilo kolskih puteva i poštanskih ruta, ali to opet nisu bili samo prolazi ili divlje staze; na toj čistini, ukrštali su se puteljci kojima su seljaci i njihove žene i deca i stada vekovima išli od polja do polja, od kuće do kuće, od pašnjaka do pašnjaka, retko kada tako da se ne bi iste večeri vratili da spavaju pod svojim krovom. Tlo ovde odjekuje nekako šuplje; taj zvuk kojim uzvraća na svaki korak deluje blagotvorno na svakog ko tuda ide. S tim zvukom, prolaznikova usamljenost polaže zemlju pod njegova stopala. Ako je došao do mesta na kojem se osećao dobro, znao je da ga je tamo dovela usamljenost; ona mu je dala ovaj kamen da sedne, ovu šupljinu da u njoj ugnezdi svoje udove. Ali, već je bio suviše umoran da bi zastao. Pošto je izgubio kontrolu nad svojim stopalima, koja su ga nekako prebrzo nosila dalje, postao je svestan da se njegova mašta odvojila od njega, kao široka padina koja su u daljini pružala uporedo s njegovom stazom, i počela da se igra s njim po sopstvenom nahođenju. Da li mašta pomera kamenje i vrhove brda? Ili ih samo okrzne svojim dahom? Da li prevrće svaki kamen ili sve ostavlja kako jeste?

Hasidi imaju predanje o onom svetu, koje kaže: tamo će sve biti namešteno kao i ovde. Tamo gde nam je soba, i tamo će biti soba; tamo gde spava naše dete, i tamo će spavati dete. Odeću koja sada nosimo na sebi, nosićemo i tamo. Sve će biti isto – samo malo drugačije. Tako je i sa maštom. Ona samo prebacuje veo preko daljine. Sve ostaje isto, ali veo podrhtava i pod njim sve neosetno postaje drugačije.

Sve se menja i zamenjuje mesta; ništa ne ostaje i ništa ne nestaje. Iz celog tog tkanja, međutim, odjednom izranjaju imena; bez reči ulaze u misli prolaznika i dok ih oblikuje usnama, on ih prepoznaje. Izlaze na površinu. Šta bi još mogao očekivati od tog predela? Ona prolaze pokraj njega na dalekom, bezimenom horizontu, ne ostavljajući za sobom ni traga. Imena ostrva, koja izranjaju iz mora kao mermerni kipovi, okomite stene, čiji vrhovi krune horizont, zvezde koja ga iznenade u čamcu, kada s prvim mrakom izađu na stražu. Pesma zrikavaca je utihnula, žeđ je prošla, dan se gasio. Iz dubine polja se podiže neka larma. Lavež, odron kamenja, dozivanje iz daljine? Dok osluškuje, pokušavajući da odgonetne taj zvuk, u njega počinje da se uvlači brujanje zvona, notu po notu. Onda ga obuzima i širi se u njegovoj krvi. Ljiljani koji cvetaju u uglu živice od kaktusa. U daljini, bešumno truckanje neke zaprege, koja ide poljem između stabala maslina i badema; a kada točkovi nestanu iza lišća, žene, veće od života, lica okrenutih ka njemu, kao da lebde, nepomične, u nepomičnom predelu.

Walter Benjamin, „In der Sonne“, Kölnische Zeitung, 27. decembar 1932.

Preveo: Aleksa Golijanin

Izvor: Anarhistička biblioteka

Slika: Alexander Calder, Dream Figments, 1964.

Valter Benjamin: „Marselj“

Objavljeno od strane

collatedworks: “Composition with Clouds and Spheres, Alexander Calder ”

Ulica… jedina važeća oblast iskustva. – Andre Breton, Nađa,1928.

Marselj: žute, zarđale čeljusti foke, između čijih zuba struji slana voda. A kada se to ždrelo otvori, da proguta crna i smeđa tela proletera, koja redom izbacuju trgovački brodovi, iz njega se širi zadah ulja, mokraće i štamparske boje. On potiče od debelih naslaga kamenca na toj masivnoj rešetki: od novinskih kioska, javnih klozeta i tezgi s ostrigama. Narod iz luke je prava kultura bacila, a nosači i prostitutke proizvodi raspadanja, koji samo iz daleka podsećaju na ljudska bića. Ali, nepca su im i dalje ružičasta. To je ovde boja srama i bede. Nose je grbavci i prosjakinje. I to je jedina nijansa koju izbledelim ženama iz ulice Buteri daje njihov jedini komad odeće: ružičaste bluze.

Les Bricks (Le brik, „cigle“), tako se zove četvrt crvenih fenjera, koja počinje posle barži usidrenih stotinjak koraka dalje, duž keja u staroj luci. Nepregledna zaliha stepeništa, lukova, mostića, erkera i podruma. Kao da još čeka da se stavi u upotrebu, u svoju pravu upotrebu, iako je zapravo već ima. Naime, taj depo zapuštenih sokaka je četvrt prostitutki. Nevidljive dugačke linije dele tu oblast među zainteresovanim stranama, na oštro iscrtane, pravougane teritorije, kao afričke kolonije. Kurve su strateški raspoređene, spremne da na znak okruže neodlučne posetioce i da onog koji se još nećka odbacuju kao loptu, s jedne na drugu stranu ulice. Ako u toj igri ne izgubi ništa drugo, izgubiće šešir. Da li je neko ikada zaronio dovoljno duboko u tu deponiju kuća, da bi dospeo do najskrivenijeg kutka gineceuma, odaje u kojoj su trofeji muškosti – žirado šeširi, polucilindri, lovačke kape, borsalini, džokejski kačketi – poređani na noćnim stočićima ili okačeni jedni preko drugih na čivilucima? Iz unutrašnjosti krčmi pogled se sreće s morem. Uličica prolazi između redova pristojnih domova, koje od luke kao da brani neka snebivljiva ruka. Ali, na toj snebivljivoj, mokroj ruci, kao pečatni prsten na grubom prstu prodavačice ribe, blista stari Gradski hotel (Hôtel de Ville). Tu su, pre dvesta godina, stajale patricijske kuće. Njihove nimfe s visoko podignutim grudima i glave meduza uokvirene zmijama, iznad oronulih dovrataka, tek sada su postale nedvosmislena znamenja jednog zanatskog esnafa. Osim tamo gde su preko njih okačene firme, kao što je babica Bjankamori okačila svoju, na kojoj, naslonjena na stub, mrko gleda sve vlasnice bordela iz četvrti i pokazuje nonšalantno na jedno krupno žgepče, u trenutku kada se pomalja iz jajeta.

Zvuci. Visoko iznad pustih ulica lučke četvrti, oni se roje i labavo povezuju, kao leptiri u cvetnim lejama. Svaki korak isteruje neku pesmu, prepirku, lepršanje mokrog rublja, škripu tabli, plač dojenčadi, lupanje kanti. Treba samo da zabasate tamo sami, ako ste ih pratili sa svojom mrežicom, dok se oni lelujavo gube u tišini. Naime, u tim pustim zabitima, svi zvuci i sve stvari imaju sopstvenu tišinu, kao što u podne, u brdima, postoji tišina petlova, tišina sekire, tišina zrikavaca. Ali, taj lov je opasan i mrežica se na kraju cepa, kada je, kao neki džinovski stršljen, otpozadi proburazi zvuk tocila, svojom škripećom žaokom.

Notre Dame de la Garde (Notr dam de la gard; Crkva Svete Bogorodice Čuvarke). Brdo s kojeg gleda ispod sebe, zvezdani je plašt, pod kojim se zbijaju kuće Šabasa, gornjeg grada (Haute Cité Chabas). Fenjeri iz njene modre unutrašnjosti, po noći formiraju sazvežđe koje još nije dobilo ime. Ima jedan rajsferšlus: kabinu u dnu čelične trake žičare, pravi dragulj, u čijim se ovalnim vitražima ogleda svet. Napuštena tvrđava je njen sveti tronožac, a oko vrata nosi oval od uvoštenih, glaziranih zavetnih venaca, koji izgledaju kao reljefi s profilima njenih predaka. Lančići s parobrodima i jedrenjacima su njene minđuše, a nad senovitim usnama kripte podiže se nakit od kao rubin crvenih i zlatnih sfera, pod kojima se hodočasnici roje kao muve.

Katedrala. Na slabo posećenom i ujedno najosunčanijem potezu, stoji katedrala. Mesto je pusto, uprkos blizini Žolieta (La Joliette) i luke na jugu i proleterskih predgrađa na severu. Kao punkt za pretovar neopipljivih, nedokučivih dobara, to sumorno zdanje uzdiže se između pristaništa i skladišta. Na njenu izgradnju otišlo je skoro četrdeset godina. Do vremena kada je konačno završena, 1893, mesto i vreme su se u tom spomeniku pobednički urotili protiv njegovih arhitekata i sponzora, tako da je od izdašnih resursa klera nastala džinovska železnička stanica, koja nikada neće biti puštena u promet. Fasada ukazuje na čekaonice u kojima putnici, od prve do četvrte klase (iako su pred Bogom svi jednaki), stešnjeni među svojim duhovnim bagažom kao među koferima, sede čitajući molitvenike, koji, opet, sa svojim konkordancijama i korespondencijama, veoma lične na međunarodne redove vožnje. Izvodi iz železničkog pravilnika vise na zidovima, kao reči pastora, navedene su tarife indulgencija na ekskurzijama u Sataninom luksuznom vozu, a toaleti, u kojima putnici na dužim relacijama mogu da se diskretno okupaju, održavaju se urednim, kao ispovedaonice. To je marseljska religijska stanica. Spavaća kola za večnost polaze odatle u vreme mise.

Svetlost iz piljarnica, koja se može videti na Montičelijevim slikama, potiče od unutrašnjih ulica njegovog grada, od jednoličnih stambenih četvrti, u kojima žive starosedeoci, koji znaju ponešto o tugama Marselja. Naime, detinjstvo su rašlje melanholije, a da bi se poznavala tuga tako veličanstveno blistavih gradova, u njima se mora biti dete. Sive zgrade na bulevaru Lonšan (Longchamp), prozori s rešetkama duž Pužeove ulice (Le Cours Pierre-Puget) i drveće na Aleji Mejan (Allées de Meilhan), ne odaju putniku ništa, osim ako ga slučaj ne nanese do gradske katakombe, prolaza Loret (Passage de Lorette), uskog dvorišta, u kojem se, u dremljivom prisustvu nekoliko muškaraca i žena, ceo svet sažima na jedno nedeljno popodne. Neka firma za promet nekretnina je tu uklesala svoj naziv na portalu. Zar taj unutrašnji prostor ne odgovara precizno onom tajanstvenom, belom brodu ukotvljenom u luci, Nautika (Nautique), koji se nikada nije otisnuo na more, ali zato svakog dana služi jela strancima, za belim stolovima, s posuđem koje je nekako previše čisto, kao da se istanjilo od pranja?

Tezge sa školjama i ostrigama. Neshvatljiva vlaga koja se kao prljavi pljusak obrušava s gornjih polica, na prljave daske i bradavičaste hrpe ružičastih školjki, protiče između butina i trbuha glaziranih Buda, pored kupola limuna, ka močvarma kresa (Lepidium sativum), da bi posle prolaska kroz šumu francuskih zastavica konačno natopila nepce najboljim sosom drhtavih stvorenja. Morski ježevi iz Lestaka, portugalske ostrige, školjke iz Marena, vongole, dagnje – sve se to stalno slaže, prebrojava, otvara, baca, služi, isprobava. A onaj tromi, glupi posrednik kontinentalne trgovine, papir, nema šta da traži u tom nesputanom elementu, potezu morske pene na usnama, koje se stalno puće ka vlažnim stalažama. Ali, tamo na drugom keju, pruža se planinski venac „suvenira“, mineralnih ostataka školjki. Sezimičke sile su nagomilale taj masiv istopljenog stakla, krečnjaka i gleđi, u kojem se mešaju mastionice, parobrodi, sidra, živini termometri i sirene. Pritisak od hiljadu atmosfera, pod kojim se taj svet slika uvija, propinje, gomila, ista je ona sila koja je prožimala ruke pomoraca, kada bi se, posle dugih plovidbi, spustile na udove i grudi žena; a žudnja koja je, na školjkama optočene škrinjice, iz mineralnog sveta utiskivala crvena ili plava baršunasta srca, koja će probosti igle ili broševi, ista je ona žudnja od koje ove ulice podrhtavaju u dane isplate.

Zidovi. Zadivljuje disciplina kojoj se povinuju u ovom gradu. Oni bolji, u centru, nose livreje i nalaze se na platnom spisku vladajuće klase. Pokrivaju ih drečave šare i celom svojom dužinom su već stotinama puta bili prodati za najnoviju marku aperitiva, „Francuske dame“ (Aux Dames de France, robna kuća), Menjeove čokolade (Chocolat Menier) ili Dolores del Rio. U siromašnijim četvrtima su politički mobilisani i izlažu svoja krupna, crvena slova, kao prethodnicu crvene garde, naspram brodogradilišta i arsenala.

Propali čovek, koji posle sumraka prodaje svoje knjige, na uglu ulice Republike i Stare luke, budi u prolaznicima loše instinkte. Golica ih da nekako iskoriste svu tu svežu bedu. I onda žude da saznaju nešto više o toj bezimenoj nesreći, koja je za nas slika i prilika katastrofe. Naime, kakva je nevolja mogla navesti čoveka da prospe te knjige, koje su mu još jedino ostale, na asfalt ispred sebe, u nadi da će prolaznike, u taj pozni sat, spopasti želja za čitanjem? Ili je reč o nečemu sasvim drugom? Da li tu bdije neka sirota duša, koja nas nemo preklinje da podignemo blago iz ruševina? Ubrzavamo korak. Ali, opet ćemo naleteti na njega, na svakom ćošku, zato što je južnjački ulični prodavac ogrnuo preko njega prosjački plašt, s kojeg nas sudbina posmatra sa svojih hiljadu očiju. Ovde smo zaista daleko od tugaljivog dostojanstva naših siromaha, koje je rat onesposobio za konkurenciju i koji svoje pertle i limenke imalina nose kao lente i odlikovanja.

Predgrađa. Što se više udaljavamo od gradskog jezgra, atmosfera postaje politički nabijenija. Dolazimo do dokova, unutrašnjih pristaništa, skladišta, sirotinjskih četvrti, raštrkanih azila bede: predgrađa. Predgrađa su vanredno stanje grada, teren na kojem neprekidno besni velika, odlučujuća bitka između grada i sela. Ona nigde nije tako ogorčena kao između Marselja i provansalskog pejzaža. To je borba prsa u prsa, između telegrafskih stubova i agava, između bodljikave žice i bodljikavih palmi, između magluština smrdljivih hodnika i vlažne tmine platanovih gajeva, između vijugavih montažnih stepeništa i moćnih brda. Dugačka Lionska ulica je barutni rov koji je Marselj prokopao kroz pejzaž, tako da u Sen Lazaru, Sen Antoanu, Arenku, Septemu može da raznese teren i raspe ga u šrapnel svih svetskih i trgovačkih jezika. Alimentation Moderne (Moderna ishrana), Rue de Jamaïque, Comptoir de la Limite, Savon Abat-Jour (Sapun „Abažur“), Minoterie de la Campagne (Seoski mlin), Bar du Gaz (Gas-bar), Bar Facultatif (Opcioni bar) – i preko svega toga pada prašina, koja se ovde sastoji od morske soli, krečnjaka i liskuna, čiji gorki ukus traje duže u ustima onih koji su opekli o ovaj grad, nego odsjaj sunca i mora u očima onih koji mu se dive.

Walter Benjamin, „Marseille“, Neue schweizer Rundschau, april 1929.

Preveo: Aleksa Golijanin

Izvor: Anarhistička biblioteka

Slika: Alexander Calder, Composition with Clouds and Spheres, 1965.

Valter Benjamin: „San Điminjano“

Objavljeno od strane

Image result for Alexander Calder

Posvećeno uspomeni na Huga fon Hofmanstala

Pronaći reči za ono što ti je pred očima – to je ponekad tako teško. Ali, kada jednom dođu, one lupkaju po stvarnosti svojim malim čekićima, sve dok iz nje ne iskuju sliku, kao iz bakrene ploče. „S večeri, žene se okupljaju oko česme kod gradske kapije, da bi nasule vodu u velike krčage“ – samo jednom kada sam našao te reči, zaista se, iz onoga čime sam u stvarnosti bio suviše zaslepljen, pojavila slika, sa svojim grubim izbočinama i dubokim senkama. Šta sam znao od ranije, o zapaljenom vrbovom pruću, čiji se plamen svakog popodneva dizao ispred gradskih bedema? Ili kako je nekada trinaest kula moralo biti stešnjeno, da bi onda mirno zauzele svaka svoje mesto, a da između njih opet ostane dovoljno prostora.

Ako dolazite iz daleka, grad iskrsava odjednom, bešumno, kao da ste kroz neka vrata zakoračili pravo u pejzaž. Čini vam se da mu nikada nećete prići bliže. Ali, ako uspete, padate mu u naručje i onda više ne možete dopreti do sebe, od pesme zrikavaca i dečje graje.

Tokom vekova, njegove zidine postale su još zbijenije; jedva da ima neka kuća koja ne nosi tragove velikih, zaobljenih lukova iznad njegove uske kapije. Otvori, na kojima se sada lagano njišu prljavi laneni zastori, kao zaštita od insekata, nekada su bili bronzana vrata. Tragovi starih kamenih ukrasa kao da su ostali zaboravljeni u ciglanim zidovima, što im daje pomalo heraldički izgled. Ako uđete kroz kapiju San Đovani (Porta San Giovanni), imate utisak da ste u dvorištu, a ne na ulici. Čak su i trgovi u stvari dvorišta i osećate se zaštićenim na svakom od njih. Ono što se često sreće u gradovim na jugu, nigde nije tako opipljivo kao ovde: naime, da biste pribavili ono što vam je potrebno za život, morate se napregnuti da to zamislite, zato što od linije lukova i zidina, senki, jata golubova i vrana, zaboravljate na svoje potrebe. Teško je umaći toj prenaglašenoj sadašnjosti, misliti izjutra na veče, i po noći na dan.

Svuda gde se može stajati, može se i sedeti. Ne samo deca već i žene zauzimaju svoja mesta na pragovima, telom bliže podu i tlu, svojim običajima i, možda, svojim bogovima. Stolica ispred kućnog praga već je znamen gradske inovacije. Tu nečuvenu priliku za sedenje koriste samo muškarci po kafanama.

Nikada ranije nisam ovako gledao izlazak sunca i meseca u prozorskom oknu. Kada noću ili popodne ležim u krevetu, tu je samo nebo. Počeo sam da se redovno budim malo posle svitanja. Onda čekam da se sunce popne iznad planina. U početku, na svega nekoliko trenutaka, nije veće od kamena, malog, sjajnog kamena na planinskom grebenu. Ono što je Gete rekao za mesec, „Tvoj rub sija kao zvezda“ (Gete), nikada nije bilo rečeno za sunce. Ali, to nije zvezda već kamen. Drevni ljudi su sigurno znali kako da čuvaju taj kamen kao amajliju, i tako okrenu sate na svoju sreću.

Gledam grad sa zidina. Ova zemlja se ne razmeće svojim zdanjima i naseljima. Ima ih mnogo, ali sva su zaklonjena i senovita. Dvorišta, koja je izgradila samo nužda, elegantnija su od svake vlastelinske kuće podignute u dubini imanja, ne samo u obrisima, već i u svakoj nijansi cigala i prozorskog stakla. Ali, zidine, na koje se oslanjam, čuvaju tajnu maslinovog stabla, čija se krošnja otvara ka nebu, kao tvrdi, krti venac, s hiljadu naprslina.

Walter Benjamin, „San Gimignano“ (jul 1929), Frankfurter Zeitung, 23. avgust 1929.

Preveo: Aleksa Golijanin

Izvor: Anarhistička biblioteka

Slika: Aleksandar Kalder

Džejms Džojs: „Kamerna muzika“

Objavljeno od strane

II

Taj sumrak boje ametista
Sada se plavi sve tamnije,
Zelenkastim sjajem lampiona
Puni drveće avenije.

Stari klavir melodiju svira
Mirno sporo i veselo;
Ona glavu nad žute dirke
Naginje, a sa njom i telo.

Stidljiva, dubokog oka, ruku
Što lutaju dok note lista –
Sumrak postaje sve tamniji
Od plavog svetla ametista.

VII

Moja ljubav je u lepršavoj haljini
Među jabukovim stablima,
Gde najviše žude razdragani
Vetrovi da trče u jatima.

Tamo, gde zastanu razdragani vetrovi
u prolazu da zavode lišće mlado,
Moja ljubav tu lagano plovi
I klanja se njenoj senci rado.

A gde nebo je kupa bledoplava,
Nad planinama zasmejanim,
Moja ljubav tu ide lagano, pridržava
Haljinu joj ručicama nežnim.

XV

Iz rosnih snova ustani, dušo moja,
Iz mrtvila i dubokog sna ljubavi,
Čuj! Puna uzdaha sad je krošnja
Čije lišće zora sada budi.

Osvit na istoku nadvladava mrak
Kad bledo plamenje sine,
Tad zavijori titraj jak
Velove sive i zlatne paučine.

Kad tajanstvena, mirisna, mila,
Ustrepere cvetna zvona jutarnja,
Tad hor mudrih vila
U beskraj počne da odzvanja.

XXII

Zatočenju tom slađem od meda
O najdraža, moja duša je sklona –
Meke ruke me mame da se predam
Da duša ostane zarobljena.
Kad bi večno mogle da me drže tu,
Rado bih ostao u zatočeništvu!

Najdraža, kroz te ruke prepletene
Od ljubavi što ne mogu da se smire,
Noć me mami tamo gde sirene
Ne bi mogle da nas uznemire.
San sa snom se venča za vremena
Gde je duša s dušom zatočena.

XXIV

U tišini ona češlja,
Češlja svoju dugu kosu,
U tišini i otmenim
Pokretima u zanosu.

Sunce je po lišću vrbe,
I pegavoj travi palo,
A još ona češlja kosu
Pred velikim ogledalom.

Molim te, ne češljaj više,
Ne češljaj dugu kosu.
O vradžbini slušao sam
O češljanju u zanosu.

Ljubavniku je svejedno tada
Da l’ da ode il’ ostane,
Praćen lepim pokretima
I nemarom s njene strane.

Izvor: Džejms Džojs, Sabrane pesme, preveo Nikola Živanović, Mali vrt, Beograd, 2015.

Pol Elijar

Objavljeno od strane

chagalov: “ Paul Éluard and Valentine Hugo, ca 1935 -by Man Ray [+] from IPC ”

DOBAR DAN TUGO

Zbogom tugo
Dobar dan tugo

Vidim te u svim naborima neba
Vidim te u očima koje volim
Ti nisi baš sasvim bedna
Jer i najsiromašnije usne odaju te
Onim svojim divnim osmehom

Dobar dan tugo
Ljubavi ljupkih tela
Snago ljubavi

Tvoja privlačnost izbija
Kao neka bestelesna sveobuhvatnost
Dušo razočarana

Ti tugo
Ti lepo lice

RED I NERED U LJUBAVI

Da bih počeo pomenuću elemente
Tvoj glas tvoje oči ruke usne

Na zemlji sam a i zašto bih bio
Da ti nisi na njoj takođe

U kupatilu sam koje se istovetilo
Sa morem slatke vode

U onom kupatilu koje je plamen ljubavi
Izdubio u našim očima

A to kupatilo od srećnih je suza
U koje sam stupio
Vrlinom tvojih ruku
Ljupkošću tvojih usana

To prvo bilo je životno
Kao neka rascvetana livada

Naša ćutanja naše reči
vetlost koja odlazi
Svetlost koja se vraća

Zora i veče
Sve to razdraganost izaziva

U srcu našeg tela
Sve cveta i sve sazreva

Na slamu tvoga života
Polažem svoje stare kosti

I tu umirem

VLADAJ

1

Na ovoj zemlji ti si ljupki osmeh
Mlada devojko grubih sandala
Osvetli nam put svojom nežnom puti

Nago sunce tvoga lica
Pokret je točka i kočnice
I u vrtu blagost vagaj
Naših zaljubljeničkih ruku

2

Najnežnija stvar na ovom svetu
Ćudljivost je plavojke

3

Naša kuća oko tovje lepote
Naša kuća od zlata danju
Noću se okružuje crnim baršunom
I uvek istim mirisom ljubavi

Vatrica u nežnim podzemljima
Podeljena je na hiljadu lica
I smešeći se osmehom čistim
Razrešuje našu usamljenost

4

Moja vera u tebe dobro je zaokružena
Zemljom i vodom dobro pokrivena
Suncem svežim i noćima vedrim
Da te stalno gledam tvojim očima
Kako sanjariš bdiš i spavaš

ODSUTNOST

Govorim ti kroz gradove
Govorim ti preko dolina

Moja su usta na tvome uhu

Obe se površine zida suprotstavljaju
Mome glasu koji te raspoznaje

I ja ti govorim o večnosti

O gradovi uspomene na gradove
Gradovi ukrašeni u našim željama
Gradovi prerani i prekrasni
Gradovi snažni gradovi prisni
Lišeni svih svojih graditeljas
Njihovih misli njihovih utvara

A polja raspoređuju smaragde
Živeli živi preživeli
Žito neba na našoj zemlji
Hrani moj glas ja snevam i plačem
Smejem se i sanjam između ognjeva
Između grozdova sunčevih

A nad mojim telom tvoje se telo pruža
Plašt tvoga svetlog ogledala

MI SMO

Vidiš li požar sutona kako se rađa iz svoje školjke
Vidiš li šumu skrivenu u svežini

Vidiš li nagu zaravan na obronku tromog neba
Sneg beskrajan kao more
I more beskrajno u plavetnilu

Savršeno kamenje i prijatne šumarke skrivenu pomoć
Vidiš li gradove obavijene setom
Pozlaćenom trotoare pune pravdanja
Trag na kome se uzdiže kip samoće
Nasmejane i ljubav i jednu jedinu kuću

Vidiš li zveri
Prepredene dvojnike žrtvovane jedne drugima
Prečistu sabraću utopljenu u senku
U krvavoj pustinji

Vidiš li lepo dete što se igra i smeje
I ono je mnogo manje
Od ptičice na kraju grane

Vidiš li pejzaž koji ima ukus ulja i vode
Gde steni nema mesta i gde zemlja ustupa
Svoje zelenilo letu koje zasipa plodovima

Žene silaze sa svog starinskog ogledala
I donose ti svoju mladost i svoju veru u tebe
A jedna koju svetlost prekriva velom i koja te privlači
Tajno ti pokazuje svet bez tebe

Sa nama će sve živeti

Životinje moje prave zlatne zastave
Ravnice doživljaji moji
Korisno zelenilo osetljivi gradovi
Vama će se na čelo staviti ljudi

Ljudi premlaćeni i obliveni znojem i suzama
Ali koji će pobrati sve svoje snove

Ja vidim kako pravi ljudi osetljivi dobri korisni
Odbacuju teret sitniji od smrti
I spavaju od radosti u žuboru sunca

Izvor: Pol Elijar, U srcu ljubavi, preveo Nikola Trajković, BIGZ, Beograd, 1971.

Fotografija: Man Rej, Pol Elijar i Valentina Igo, 1935.

Volt Vitmen

Objavljeno od strane

KADA SAM ČUO UČENOG ASTRONOMA

Kada sam čuo učenog astronoma,
Kada su dokazi, brojevi, svrstani preda mnom u kolone,
Kada su mi pokazali mape i dijagrame, da ih sabiram, delim i premeravam,
Kada sam čuo astronoma kako predaje, uz mnogo aplauza, u sali za predavanja,
Kako brzo sam neobjašnjivo umoran postao i slab,
Dok nisam ustao i otšuljao se, odlutao sam,
U tajanstveni vlažni noćni vazduh, i povremeno
U savršenoj tišini dizao pogled ka zvezdama.
1865. / 1867.

KAO ADAM U RANO JUTRO

Kao Adam u rano jutro,
Dok koračam iz svog stana osvežen snom,
Gledaj me kako prolazim, čuj glas moj, priđi,
Takni me, takni dlanom svoje šake telo moje dok prolazim,
Ne plaši se moga tela.
1860. / 1867.

PROLAZIO SAM JEDNOM KROZ JEDAN MNOGOLJUDAN GRAD

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan grad i utiskivao u mozak, buduću upotrebu, prizore njegove, arhitekturu, običaje, tradicije,
Pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo i koja me je zadržala jer me je volela;
Danima i noćima bili smo zajedno – sve drugo sam odavno već zaboravio,
Kažem, sećam se jedino te žene koja se strasno držala mene,
Ponovo lutamo, volimo se, ponovo se rastajemo,
Ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
Vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i treperave.
1860. / 1867.

NE ZATVARAJTE MI SVOJA VRATA

Ne zatvarajte mi svoja vrata, gorde biblioteke,
Jer ono što nedostajaše na vašim prepunim policama, a jeste najpotrebnije, to donosim ja;
Iz rata izašavši, knjigu sam sačinio;
Reči knjige moje nisu ništa, tok njen i smisao je sve;
Knjigu posebnu, nepovezanu sa ostalima, niti je oseća intelekt;
Ali vas, skrovitosti neizrečene, ushit čeka na svakoj strani.
1865. / 1881.

JEDNOJ LOKOMOTIVI U ZIMI

Ti da budeš moj recitativ,
Ti u nasrtljivoj oluji baš kao sada, u snegu, a zimski je dan na izmaku,
Ti sva u oklopu, a odmereno tvoje dvojstvo kuca i damaranje je tvoje potresno,
Tvoje crno cilindrično telo, zlatan tuč i srebrnasti čelik,
Tvoje teške bočne šipke, poluge paralelne što povezuju, vrte se, lete bočno kao čunkovi,
Tvoj metrički dah, čas nabujalo brektanje i grohot, čas istanjen u daljini,
Tvoj veliki istureni fenjer učvršćen s prednje strane;
Tvoje duge, blede, zalebdele zastavice pare, nežnim purpurom natopljene,
Gusti i tmasti oblaci izrigani iz tvog dimnjaka,
Tvoj spojeni oblik, opruge tvoje i ventili, treperavo blistanjetvojih točkova,
Voz vagona iza tebe, poslušan, u živahnom sledu,
Kroz buru ili tišini, sad brzo, sad tromo, ali pouzdanim tokom;
Ti što primer si savremenoga – amblem pokreta i snage – damar kontinenta,
Hajde jednom posluži Muzu i stopi se sa stihom, baš kako te ovde gledam,
U oluji, provalama udarca vetra, u snegu što pada,
Danju kada zvuči opomena tvog glasnog zvona,
Noću kad se njišu tvoja nema signalna svetla.
Lepotice razjarena grla!
Kotrljaj se mojom pesmom sa svom tvojom muzikom bezakonom, svetiljkama tvojim što njišu se u noći,
Sa pomamnim zviždukom tvog smeha što odjekuje, tutnji kao zemljotres, sve uzrujava,
Sebi si potpuni zakon, čvrsto se držiš sopstvenog koloseka,
(Strana ti je prijazna slatkoća suzne harfe ili okretnog klavira)
Stene i bregovi uzvraćaju odjek treperavih tvojih krikova
Hitnutih preko prostranih prerija, preko jezera,
Slobodnim nebesima puštenih, radosno i snažno.
1876. / 1881.

Izvor: Volt Vitmen, Vlati trave (izabrane pesme), preveo Ivan V. Lalić, BIGZ, Beograd, 1974.

Gijom Apoliner

Objavljeno od strane

dangerous2bliaisons2b2528192625292b-2bren25c325a92bmagritte2bby2bkonczakowski

U ANINOM VRTU

Zbilja smo živeli hiljadu sedamsto šezdesete
Je li to godina koju vi Ana odgonetate na toj kamenoj klupi

I kad bih ja na nesreću bio Nemac
Ali kad bih srećom bio pored vas
O ljubavi bismo maglovito govorili
Skoro uvek na francuskom
A vi biste držeći me podruku zaljubljeno
Slušali kako pričam o Pitagori
Misleći i na kafu koju ćemo popiti
Kroz pola sata

A jesen bi bila kao jesen ta
U žutikovini i u lozi sva

Ja bih se ponekad poklonio nisko
Plemkinjama punačkim i punim čeznuća

A samotan za dugih večeri
Srkao bih sporo natenane
Malvaziju i gusti tokajac
Obukao bih španjolsko odelo
Da išetam na cestu po kojoj
U kočijama stiže moja baka
Što odbija da nemački razume

I s mnogo mitologije pisao bih pesme
O vašim nedrima seoskom životu i gospama
Što tu blizu žive
A prebio bih često i svoj štap
Na leđima ponekog seljaka

Voleo bih da slušam muziku
Sladeći pri tom šunku

Kunem vam se kleo bih na nemačkom
Kad biste me zatekli kako ljubim posred usta
Onu riđu sluškinju

Vi biste mi oprostili u mirtovom gaju

Pevušio bih neko vreme
A onda bismo dugo slušali žamor sumraka

VEZE

Spone od krikova

Zvonjava preko Evrope
Obešena stoleća

Šine što vežu narode
Samo nas dvojica ili trojica
Nismo sputani nikakvim vezama
Dajmo ruke jedan drugom

Kiša žestoka što češlja dim
Spone
Spone otkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci-Prvosveštenici
I svi  koji se vole a jedna ih jedina veza spaja

Druge veze još krhkije
Beli zraci svetlosti
Spone i sporazumi

Pišem samo da bih veličao vas
Čula o čula draga
Dušmani sećanja
Dušmani želje

Dušmani kajanja
Dušmani suza
Dušmani svega što još uvek volim

POVORKA

Leonu Belbiju

Ptico mirna što obratno letiš ptico
Ugneždena u vazduhu
Na međi gde već blista naše tle
Sklopi donje kapke zemlja te zaslepljuje
Kad podigneš glavu

A i ja izbliza mračan sam i mutan
Magla kojom biva plam fenjera sputan
Ruka što na oči nenadno se stavlja
Svod što se između vas i svih svetlosti javlja
I ja ću se udaljiti obasjan usred senki
I nizova očiju mojih milih zvezda

Ptico mirna što obratno letiš ptico
Ugneždena u vazduhu
Na međi gde već blista moje sećanje
Sklopi donje kapke
Ni zbog sunca ni zbog zemlje
Nego zbog ovog dugog plamena što biva sve snažniji
Tako da će jednom postati jedina svetlost

Jednom
Jednom sam čekao samog sebe
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
Da najzad upoznam to biće koje sam ja
Ja koji poznajem druge
Poznajem ih pomoću pet čula i ponekih drugih
Da obnovim hiljade tih ljudi dosta mi je da im vidim stopala
Njihova panska stopala ili samo jednu njihovu vlas
Ili njihov jezik kad mi se prohte da budem lekar
Ili njihovu decu kad mi se svidi da budem prorok

Lađe brodovlasnika pero mojih kolega
Sitniš slepaca ruke gluvonemih
Ili pak zbog rečnika a ne zbog rukopisa
Pismo nekoga od preko dvadeset godina
Dovoljno mi je da osetim miris njihovih hramova
Vonj reka iz njihovih gradova
Miris cveća iz njihovih javnih parkova
O Kornelije Agripa miris jednog kučeta bio bi mi dovoljan
Da tačno opišem tvoje kelnske sugrađane
Njihove biblijske mudrace i ursulinsku povorku
Što te dovela do zablude o svim ženama
Dosta mi je da osetim okus lovora koji gaje da bih voleo ili se rugao
I da im dirnem odeću
Pa da kažem zimljivi su ili nisu
O ljudi koje poznajem
Dosta mi je da im čujem korake
Pa da jednom zauvek označim smer kojim su pošli
Dovoljni su mi svi oni da bih poverovao u svoje pravo
Da vaskrsavam druge
Jednom sam čekao samog sebe
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
I zanesenim korakom približiše se oni koje volim
A među njima nije bilo mene
Džinovi obrasli algama prolazahu kroz potonule
Gradove gde jedina ostrva behu kule
To more s mutnim sjajem svoje provalije
Teklo je kao moja krv što mojim srcem bije
Zatim se zemlja prekri mnoštvom plemena belih
I svi ljudi u rukama držali su ruže
Jezik što ga smišljahu ja od njih naučih
I njegove mi reči još i danas služe
Povorka je prošla a ja ne razlučih
Svoje telo iz nje Ti što nisu bili
Ja a što su redom tu nailazili
S komadićkom mene od tih su delića
Digli kulu gde su narodi se zbili
Tu nastadoh od svega ljudskog svih dela i bića
Vremena minula Preminula Bogovi koji meni
Dadoste život prolazan poput vas o seni
Pred praznom budućnošću odsad slep ja biću
Da bolje prošlost vidim što raste u mom biću

Mrtva su samo doba što još i ne postoje
Pored jarke prošlosti budućnost je bez boje
I bezoblična pored onog što savršeno
Predstavlja u celini i čin i učinjeno

OBLAČNO PRIVIĐENJE

Bilo je to uoči četrnaestog jula
Oko četri časa posle podne
Izašao sam na ulicu da vidim akrobate

Ti izvođači majstorija pod vedrim nebom
Postaju sve ređi u Parizu
U mojoj mladosti viđali smo ih mnogo više nego danas
Skoro svi su otišli u provinciju

Pođoh bulevarom Sen-Žermen
I na malom trgu između Sen-Žermen-de-Prea i Dantonovog spomenika
Naiđoh na akrobate

Gomila ih okružavaše nema i pomirena s čekanjem
Napravih sebi mesta u tom krugu da bih mogao sve videti
Golemi tereti
Belgijski gradovi što ih pruženom rukom podiže ruski radnik iz Longvija
Crna i šuplja đulad sa skrućenom rekom kao držaljem
Prsti što zavijaju cigaretu gorku i divnu kao život

Po tlu su bili prosuti mnogobrojni prljavi ćilimi
Ćilimi s naborima što se ne mogu ispraviti
A skoro posvuda behu boje prašine
Samo su ponegde ostale žute i zelene mrlje
Kao neka melodija što vas opseda
Vidiš li onog mršu divljačna izgleda
Kao proseda brada izbijaše mu pepeo predaka
Pa je tako na licu nosio čitavo svoje nasleđe
A činjaše se da mašta o budućnosti
Dok je mahinalno okretao vergl
Čiji se tromi glas čudesno jadao
Grakćući klokoćući i gluho stenjući

Akrobati se nisu micali
Najstariji je na sebi imao majicu čije je ljubičasto rumenilo bilo kao na licima onih jedrih devojaka koje već nagriza smrt

To rumenilo se naročito gnezdi u borama koje im često okružuju usta
Ili pored nozdrva
To je izdajničko rumenilo

Taj čovek je tako nosio na leđima
Odbojnu boju svojih pluća

Ruke ruke su svuda stražarile

Drugi akrobata
Bio je odeven samo u svoju senku
Dobro ga osmotrih
Ali njegovo mi lice sasvim izmiče
To je čovek bez glave

Najzad poslednji izgledaše kao protuva
Dobra propalica i ološ istovremeno
Sa svojim širokim pantalonama i kopčama za čarape
Zar svojom odećom nije sličio svodniku

Svirka umuknu i počeše pregovori s publikom
Koja novčić po novčić nabaca na ćilim sumu od dva i po franka
Umesto tri koliko stari beše odredio cenu predstave

Ali kad postade jasno da niko neće ništa više dati
Odlučiše da ipak počnu

Iza vergla se pomoli maleni akrobata odeven u plućno rumenilo
Sa kroznom na zglavcima i gležnjevima
On kratko kliknu nekoliko puta
I pozdravi razmičući ljupko podlaktice
Raširenih ruku
Zabacivši unazad nogu spreman da klekne
On pozdravi na sve četri strane
A kad se pope na jednu kuglu
Njegovo krhko telo pretvori se u finu muziku koja nijednog gledaoca ne ostavi ravnodušnim
Maleni duh bez ičeg ljudskog
Pomisliše svi
I ta je muzika oblika
Nadjačavala mehaničku svirku vergla
Koju oblikovaše čovek sa predačkim licem

Mali se akrobat prevrnu preko glave
S tolikom skladnošću
Da vergl zamuknu
A verglaš sakri lice u dlanove
U prste slične potomstvu njegove sudbine
Zamecima što mu izbijahu kroz bradu
Novi indijski kliktaji
Anđeoska muzika stabala
I dete iščeze
Akrobati ispruženim rukama podigoše krupnu đulad
I počeše žonglirati s teretom

Ali svaki je gledalac tražio u sebi čudesno dete
Stoleće o stoleće oblaka

MOST MIRABO

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeći
Stojmo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Protiču dani protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Izvor: Gijom Apoliner, Red i pustolovina, preveo Nikola Bertolino, BIGZ, Beograd, 1974.