Izgubljen u potpunom ništavilu, u praznini neodređenog prostora, pas neodređene rase, proviruje, kao da se boji, kao da gleda u nevidljivog a sveprisutnog Gospodara koji će ga u narednom trenutku, odloženom do u beskraj, likovno fiksiranoj anticipaciji nelagode koja će trajati zauvek, udariti, ubiti, udaviti u gomili peska u koji kao da i bez tog udarca pas neizbežno tone.
Ova jednostavna slika, jednostavna u izrazu, a bremenita značenjima, odgovarajuća ilustracija Kafkinog junaka, ishodišta sudbine Jozefa K, nalazila se u „Kući gluvog“ gde je zajedno sa još mnogo zastrašujućih, grotesknih, očajničkih slika bila deo zidova Gojine kuće. Ona pripada ciklusu koji je nazvan Crne slike, a koji je nastajao između 1819. i 1823. godine.
Goja je oko 1792. godine, verovatno zbog bolesti izazvane trovanjem olovom, potpuno ogluveo. Razlozi za postojanje Crnih slika u „Kući gluvog“ lične su prirode. Ta činjenica ih čini posebnima: slike nisu nastale zarad porudžbine, nisu izlagane, retko ko ih je mogao videti, osim malobrojnih posetilaca slikarevog doma koji se nalazio na jednom imanju nadomak Madrida.
Mogući razlozi za nastanak ovih slika su i događanja koja vezujemo za kraj 18. veka, za ratove, gladi i sujeverja koja su paralelno sa revolucionarnim tendencijama, i svime što su one podrazumevale, obeležila ono što zovemo dobom prosvećenosti. Goja je, kao i mnogi slikari, sebe mogao u takvim okolnostima, privatnim i društvenim, izjednačavati sa psom, pa ovu sliku možemo videti i kao autoportret.
Opet nam se nameće Kafka, i poslednja rečenica njegovog romana Proces: „Kao psa!“. Možda je to sudbina pojedinaca u vremenu prevrata, revolucija, neizvesnosti, smena epoha i ideja koje one nose sa sobom. Ili je to, zapravo, za tada ostarelog, bolesnog i već tri decenije ogluvelog Goju mudrost koja izgleda kao kompozicija ove slike, bez suvišnih detalja, skoro kao san.
Ali, pre nego što se dotaknemo teme sna, valja zaokružiti priču o psima, koji su često viđeni ili kao simbol čoveka, što je u 20. veku specifično za Đakometijevu skulpturu i slikarstvo Vladimira Veličkovića, ili kao objekat i nemoćna igračka u rukama sudbine. Tema stradanja nevinih se kod Dostojevskog redovno pojavljuje, a u okviru nje mučenje životinja od strane ljudi, gde se iznova predočava da okrutnost ima ljudsko srce, kako je to jednom kazao Blejk.
Dostojevski objavljuje Zapise iz mrtvog doma između 1860. i 1862. godine. To delo nije zasnovano na konkretnom zapletu koliko je skup različitih priča koje junaci pričaju ili doživljavaju u sibirskom radnom logoru u koji su poslati po osnovu različitih zločina. Jedan od događaja je i ovaj koji, ukoliko želimo da na pravi način razumemo ljudsku dušu, relativizuje tiranina i sadistu, nastojnika zatvora i nečoveka koji se iživljava nad zatvorenicima ali koji, kada mu se razboli pas, plače kao nevino dete u želji da ga spase.
U literaturi se bezosećajni ljudi, ljudi lišeni saosećanja, sadisti, uvek poimaju kao oni koji prvo nisu imali milosti prema životinjama. Dostojevski, ili sam život i njegova beskrajna nepredvidivost, koja uvek izmiče konačnom razumevanju, pa i smislu, ovde izneveri taj obrazac. Zanimljiv je i položaj seljaka koji jasno zna šta je psu i lako može da mu spasi život ali to ne čini, bez naročitog premišljanja, jer se brine za sebe ukoliko pas umre. Životinja tako postaje igračka između dva čoveka koja, kao i uvek, gubi.
Suđeno mi je bilo da još dve godine provedem pod starešinstvom tog majora. Sve što mi je Akim Akimić o njemu pričao bilo je istinito, samo što je utisak od stvarnosti uvek jači od prostog pričanja. Major je bio strašan zbog toga što je takav čovek bio starešina, gotovo potpuno nezavistan starešina, nad dvesta ljudi. A inače, bio je neispravan i zao i više ništa. Osuđenike je smatrao kao svoje prirodne neprijatelje i to mu je bila najveća i glavna pogreška. Imao je čak i nekih vrednosti, ali sve kod njega, pa i njegove dobre osobine, pokazivalo se nekako izopačeno. Neustrašiv, zao, on je čak ponekad i noću upadao u tamnicu, i ako vidi da neki osuđenik spava na levoj strani, ili nauznak, on ga ujutru za to kazni. „Spavaj“, veli, „na desnoj strani, kao što sam naredio.“ U tamnici su ga mrzeli i bojali su ga se kao kuge. Lice mu je crveno, pakleno. Svi su znali da je potpuno u rukama svog posilnog, Feđke. A najviše je voleo Trezorku, svog psa, i kad mu se taj pas razboleo, umalo nije poludeo od žalosti. Kažu, ridao je nad njim kao nad rođenim bratom, oterao je veterinara i, po svom običaju, umalo se nije i pobio sa njim, a kad mu je Feđka kazao da kod nas, u tamnici, ima neki samouki veterinar koji vrlo uspešno leči, odmah ga je dozvao.
„Spasavaj! Izleči Trezorku, pozlatiću te!“, povika. Osuđenik je bio sibirski seljak, lukav, pametan, uistinu veoma vešt veterinar, ali pravi seljak.
„Gledam ja Trezorku“, pričao je on posle osuđenicima, istina, mnogo posle svoje pohode kod majora, kad je već sve zaboravljeno“, gledam, leži pas na divanu, na belom jastuku i već vidim da je zapaljenje i da treba pustiti krv, pa bi pas ozdravio! A, u sebi mislim: a šta ćemo ako ga ne izlečim, ako lipše? – Bogme, gospodine majore, dockan ste me pozvali. Da ste me zvali juče ili prekjuče, ja bih ga izlečio, ali sad ne mogu da mu pomognem.
I tako Trezorka lipsa.
A, sada, o košmarima, velikoj temi 19. veka, zajedničkoj za oba umetnika o kojima je reč. Najpre, moramo se osvrnuti na najpoznatiji Gojinu grafiku San razuma stvara čudovišta. Ona je deo njegove serije Kapriči. Ta serija radova sastoji se od osamdeset grafika, od kojih je ova u tom narativnom nizu četrdeset i treća. Kapriči su nastajali između 1797. i 1799. godine, kada su i objavljeni, a tematizuju vreme i čoveka Gojinog doba. Radovi se odlikuju savremenom tematikom i predstavljeni su humorom koji ne ostavlja osmeh na licu posmatrača. Kapriči, baš kao i žanr predstavljanja ruševina u slikarstvu, podrazumevaju slobodnu igru razuma i uobrazilje. Fantastični elementi se u tom žanru podrazumevaju i tema je, stoga, već predočena u nazivu dela. Gojini Kapriči odlikuju se ciničnim i pesimističnim pogledom na ljudsku prirodu.
Umetnik posmatraču predočava izuzetno tamnu stranu ljudskog ponašanja i postojanja na uvid i dodiruje tamo gde boli. Ima li u svemu što je Goja prikazao mnogo fantastike ili se reč stvarnost konačno mora početi pisati pod navodnicima? Fantastično i stvarno u romantizmu ne stoje u napetom odnosu i obe kategorije su, samim tim, dekonstruisane u odnosu na tradicionalna poimanja. Tu dolazimo do snova. Romantizam na velika vrata umetnosti uvodi temu sna, oniričnih stanja svesti, ali i halucinacija, noćnih mora, tegoba duše iliti onoga što je Dejvid Linč u atmosferski izvanrednoj, i odgovarajućoj Gojinim raspoloženjima, pesmi Dark Night of the Soul predočio.
Grafika San razuma stvara čudovišta može biti stavljena u poredbeni odnos sa Fjuzelijevom slikom Noćna mora. Nad devojkom su konj i neodređeno demonsko biće. Ona deluje usnulo pod uticajem opojnih droga. Ovde je situacija drugačija. Muškarac u sedećem položaju, i obučen, spava, ali više deluje kao da je psihički iznemogao, kao da očajava, što nas vraća još jednom Fjuzelijevom radu, crtežu Očaj umetnika nad ruševinama antike. Nad Gojinim muškarcem su različite pojave, od slepih miševa do samog meseca koji kao da pada na njegovu glavu, dok na jednoj varijanti vidimo i slikarev autoportret, koji u ovom kontekstu dođe kao romantičarska ironija i veza sa E. T. A. Hofmanom. Umetnik prisustvom u delu razbija iluziju fikcije.
Ivan Karamazov tokom sna, ili u potpunom psihičkom bunilu, razgovara sa đavolom. Razgovor oscilira između šaljivog i grubog, a sa đavolom se ne treba šaliti. Doista, on je perverzan neprijatelj. Pretvori te u ono protiv čega se boriš. Svako ko se bori protiv đavola postane đavolji podanik. San razuma u tom romanu doista stvara čudovišta. I ništa nam, kao i posle posmatranja Gojinih Kapriča u galeriji ili monografiji, nije smešno. Naprotiv, nelagoda se, poput virusa, prenosi i na naše raspoloženje, te su tako loši snovi, ili bar odraz onog viđenog, po jungovskoj liniji sinhroniciteta, mogući i u iskustvu recipijenta. Ovo nisu romantizovanja ili impresionistička nagađanja već komentar na snagu dela i njegvu savremenost koja omogućava potpuno uživljavanje (Einfühlung).
– Iako sam ja tvoja halucinacija, ipak kao za vreme more, ja govorim stvari originalne, kakve tebi dosad nisu u glavu dolazile, tako da ja nikako ne ponavljam tvoje misli, a međutim, ja sam samo tvoja mora – i više ništa.
– Lažeš. Tvoj cilj je bio da me uveriš da ti postojiš sam po sebi, a ne da si moje priviđenje, a sad potvrđuješ da si san.
Mašta koju napusti razum stvara čudovišta. Potrebna je njihova igra. Samo tako postojanje umetnosti biva moguće. Ivan Karamazov kao da je u srednjevekovnom egzorcističkom spektaklu, u sasvim teatralnom, ciničnom i na trenutke duhovitom razgovoru sa tajanstvenim posetiocem, slično atmosferi nekog Gojinog kapriča sa magarcima i iskeženim, iznemoglim, izgladnelim licima. On vodi žučnu raspravu sa Onim koji se postavlja spram optužbi nonšalantno, za njih ne mareći, stalno se smeškajući, uz obaveznu upotrebu francuskih izraza.
– Ti si glup, ti si strašno glup! – reče Ivan jogunasto – laži pametnije, ili te neću slušati. Hoćeš da me pobediš realizmom, da me uveriš da ti postojiš! Neću poverovati!
– Ali ja ne lažem, sve je to istina; na žalost, istina je skoro uvek neoštroumna. Ti, kao što vidim, neizostavno čekaš od mene nešto veliko, a možda i lepo. To mi je vrlo žao, jer ja dajem samo ono što mogu…
– Ne filozofiraj, magarče!
Junaci Dostojevskog, posebno njegovi negativni junaci, poput Stavrogina, Ivana Karamazova, Smerdjakova, Raskoljnikova, ne otkrivaju nam se toliko kroz piščeve opise, koliko kroz dijaloge sa drugim akterima dela.
– Ćuti, jer ću te izudarati!
– Unekoliko će mi to biti i milo, jer je tada moj cilj postignut: ako me udariš, znači da veruješ u moju realnost, jer priviđenju se ne zadaju udarci.
Najzad, valja se osvrnuti i na prazno igralište, prostor kog ni đavoli ne vole da posećuju, na veliku temu romantizma, i svetske literature uopšte, a to je melanholija, koju su romantičari, skoro eufemistički, voleli da zovu Weltschmertz. Na narednoj grafici, trideset i četvrtoj u ciklusu Kapriča, vidimo, nalik na zatvorsku ćeliju, taman prostor u kome nekoliko ljudi spava. Njen opis glasi: Nemojte ih buditi, nesrećnima je san često jedina uteha.
I Ivan Karamazov pokušava da zaspi. I Gojini naslikani spavaju. I njegov pas kao da tone u pesak sna gde će možda sresti Trezorku. Zašto su san i psihičke nelagode tako važne teme 19. veka i zašto su dovedene u vezu? San je sada izjednačen sa potrebom za eksapizom ali i sa portalom za noćne more. Da li je 19. vek prvi ostavio individuu nagu, na vetrometini istorije i saznanja, po prvi put samu u svetu gde je religija izgubila na značaju kao etička i smisaona uporišna tačka pojedinačnog života? I u Bodlerovoj pesmi Leta, lirski subjekt bi samo da spava. On vapi za milost, uzvikuje sna, sna!
San je drugi život u Nervalovom romanu Aurelija. On je podjednako važna tema i u Novalisovom stvaralaštvu. Isto važi za Kolridža (Kublaj Kan), kao i za Vordsvorta (Narcisi). I mnoge druge. Ovde sam pokušala, na dva slična primera, a Goji sam prilazila do sada iskuljučivo kroz poređenja, dovesti u vezu melanholiju i potrebu za snom. Ipak, ta potreba i kada bi bila uslišena, pokazala bi se kao nepredvidivo i neprijatno iskustvo. Tako bi subjekt živeo podeljen između dve iznurujuće stvarnosti, između dve teskobe postojanja. I tu bi Đavo pokucao na vrata.
Citati: Fjodor Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, prevela Kosara Cvetković, Novosti, Beograd, 2010; Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, preveo Jovan Maksimović, Novosti, Beograd, 2006.
Slike: Pas (ciklus Crne slike), 1819-23; San razuma stvara čudovišta (ciklus Kapriči), 1797-99; Utvara, 1801; Lutka od slame, 1791;
Povezani tekstovi:
- Biti gluv i biti genijalan: Fransisko Goja i Ludvig van Betoven
- Vrzino kolo i veštičije sabati: Fransisko Goja i Margerit Jursenar
- Seksualnost, strah i snovi: O slici „Noćna mora“ Hajnriha Fislija
Napomena: Ovo je u potpunosti autorski tekst Ane Arp koji se ni u delovima ni u celini ne sme prisvajati, citirati i kopirati bez prethodne pomene i dozvole autorke.
A . A . A 