Arhive autora: A . A . A

O A . A . A

Internet magazin A . A . A posvećen je umetnosti i imaginaciji, stvaralačkom i istraživackom duhu, potrebi za samospoznajom kroz slobodu, putovanje i stvaranje kao inherentnim sadržajima svake umetnosti. Magazin je osnovan oktobra 2011. godine, autor i urednik je Ana Arp.

Džejms Džojs: „Kamerna muzika“

Objavljeno od strane

II

Taj sumrak boje ametista
Sada se plavi sve tamnije,
Zelenkastim sjajem lampiona
Puni drveće avenije.

Stari klavir melodiju svira
Mirno sporo i veselo;
Ona glavu nad žute dirke
Naginje, a sa njom i telo.

Stidljiva, dubokog oka, ruku
Što lutaju dok note lista –
Sumrak postaje sve tamniji
Od plavog svetla ametista.

VII

Moja ljubav je u lepršavoj haljini
Među jabukovim stablima,
Gde najviše žude razdragani
Vetrovi da trče u jatima.

Tamo, gde zastanu razdragani vetrovi
u prolazu da zavode lišće mlado,
Moja ljubav tu lagano plovi
I klanja se njenoj senci rado.

A gde nebo je kupa bledoplava,
Nad planinama zasmejanim,
Moja ljubav tu ide lagano, pridržava
Haljinu joj ručicama nežnim.

XV

Iz rosnih snova ustani, dušo moja,
Iz mrtvila i dubokog sna ljubavi,
Čuj! Puna uzdaha sad je krošnja
Čije lišće zora sada budi.

Osvit na istoku nadvladava mrak
Kad bledo plamenje sine,
Tad zavijori titraj jak
Velove sive i zlatne paučine.

Kad tajanstvena, mirisna, mila,
Ustrepere cvetna zvona jutarnja,
Tad hor mudrih vila
U beskraj počne da odzvanja.

XXII

Zatočenju tom slađem od meda
O najdraža, moja duša je sklona –
Meke ruke me mame da se predam
Da duša ostane zarobljena.
Kad bi večno mogle da me drže tu,
Rado bih ostao u zatočeništvu!

Najdraža, kroz te ruke prepletene
Od ljubavi što ne mogu da se smire,
Noć me mami tamo gde sirene
Ne bi mogle da nas uznemire.
San sa snom se venča za vremena
Gde je duša s dušom zatočena.

XXIV

U tišini ona češlja,
Češlja svoju dugu kosu,
U tišini i otmenim
Pokretima u zanosu.

Sunce je po lišću vrbe,
I pegavoj travi palo,
A još ona češlja kosu
Pred velikim ogledalom.

Molim te, ne češljaj više,
Ne češljaj dugu kosu.
O vradžbini slušao sam
O češljanju u zanosu.

Ljubavniku je svejedno tada
Da l’ da ode il’ ostane,
Praćen lepim pokretima
I nemarom s njene strane.

Izvor: Džejms Džojs, Sabrane pesme, preveo Nikola Živanović, Mali vrt, Beograd, 2015.

Pol Elijar

Objavljeno od strane

chagalov: “ Paul Éluard and Valentine Hugo, ca 1935 -by Man Ray [+] from IPC ”

DOBAR DAN TUGO

Zbogom tugo
Dobar dan tugo

Vidim te u svim naborima neba
Vidim te u očima koje volim
Ti nisi baš sasvim bedna
Jer i najsiromašnije usne odaju te
Onim svojim divnim osmehom

Dobar dan tugo
Ljubavi ljupkih tela
Snago ljubavi

Tvoja privlačnost izbija
Kao neka bestelesna sveobuhvatnost
Dušo razočarana

Ti tugo
Ti lepo lice

RED I NERED U LJUBAVI

Da bih počeo pomenuću elemente
Tvoj glas tvoje oči ruke usne

Na zemlji sam a i zašto bih bio
Da ti nisi na njoj takođe

U kupatilu sam koje se istovetilo
Sa morem slatke vode

U onom kupatilu koje je plamen ljubavi
Izdubio u našim očima

A to kupatilo od srećnih je suza
U koje sam stupio
Vrlinom tvojih ruku
Ljupkošću tvojih usana

To prvo bilo je životno
Kao neka rascvetana livada

Naša ćutanja naše reči
vetlost koja odlazi
Svetlost koja se vraća

Zora i veče
Sve to razdraganost izaziva

U srcu našeg tela
Sve cveta i sve sazreva

Na slamu tvoga života
Polažem svoje stare kosti

I tu umirem

VLADAJ

1

Na ovoj zemlji ti si ljupki osmeh
Mlada devojko grubih sandala
Osvetli nam put svojom nežnom puti

Nago sunce tvoga lica
Pokret je točka i kočnice
I u vrtu blagost vagaj
Naših zaljubljeničkih ruku

2

Najnežnija stvar na ovom svetu
Ćudljivost je plavojke

3

Naša kuća oko tovje lepote
Naša kuća od zlata danju
Noću se okružuje crnim baršunom
I uvek istim mirisom ljubavi

Vatrica u nežnim podzemljima
Podeljena je na hiljadu lica
I smešeći se osmehom čistim
Razrešuje našu usamljenost

4

Moja vera u tebe dobro je zaokružena
Zemljom i vodom dobro pokrivena
Suncem svežim i noćima vedrim
Da te stalno gledam tvojim očima
Kako sanjariš bdiš i spavaš

ODSUTNOST

Govorim ti kroz gradove
Govorim ti preko dolina

Moja su usta na tvome uhu

Obe se površine zida suprotstavljaju
Mome glasu koji te raspoznaje

I ja ti govorim o večnosti

O gradovi uspomene na gradove
Gradovi ukrašeni u našim željama
Gradovi prerani i prekrasni
Gradovi snažni gradovi prisni
Lišeni svih svojih graditeljas
Njihovih misli njihovih utvara

A polja raspoređuju smaragde
Živeli živi preživeli
Žito neba na našoj zemlji
Hrani moj glas ja snevam i plačem
Smejem se i sanjam između ognjeva
Između grozdova sunčevih

A nad mojim telom tvoje se telo pruža
Plašt tvoga svetlog ogledala

MI SMO

Vidiš li požar sutona kako se rađa iz svoje školjke
Vidiš li šumu skrivenu u svežini

Vidiš li nagu zaravan na obronku tromog neba
Sneg beskrajan kao more
I more beskrajno u plavetnilu

Savršeno kamenje i prijatne šumarke skrivenu pomoć
Vidiš li gradove obavijene setom
Pozlaćenom trotoare pune pravdanja
Trag na kome se uzdiže kip samoće
Nasmejane i ljubav i jednu jedinu kuću

Vidiš li zveri
Prepredene dvojnike žrtvovane jedne drugima
Prečistu sabraću utopljenu u senku
U krvavoj pustinji

Vidiš li lepo dete što se igra i smeje
I ono je mnogo manje
Od ptičice na kraju grane

Vidiš li pejzaž koji ima ukus ulja i vode
Gde steni nema mesta i gde zemlja ustupa
Svoje zelenilo letu koje zasipa plodovima

Žene silaze sa svog starinskog ogledala
I donose ti svoju mladost i svoju veru u tebe
A jedna koju svetlost prekriva velom i koja te privlači
Tajno ti pokazuje svet bez tebe

Sa nama će sve živeti

Životinje moje prave zlatne zastave
Ravnice doživljaji moji
Korisno zelenilo osetljivi gradovi
Vama će se na čelo staviti ljudi

Ljudi premlaćeni i obliveni znojem i suzama
Ali koji će pobrati sve svoje snove

Ja vidim kako pravi ljudi osetljivi dobri korisni
Odbacuju teret sitniji od smrti
I spavaju od radosti u žuboru sunca

Izvor: Pol Elijar, U srcu ljubavi, preveo Nikola Trajković, BIGZ, Beograd, 1971.

Fotografija: Man Rej, Pol Elijar i Valentina Igo, 1935.

Volt Vitmen

Objavljeno od strane

KADA SAM ČUO UČENOG ASTRONOMA

Kada sam čuo učenog astronoma,
Kada su dokazi, brojevi, svrstani preda mnom u kolone,
Kada su mi pokazali mape i dijagrame, da ih sabiram, delim i premeravam,
Kada sam čuo astronoma kako predaje, uz mnogo aplauza, u sali za predavanja,
Kako brzo sam neobjašnjivo umoran postao i slab,
Dok nisam ustao i otšuljao se, odlutao sam,
U tajanstveni vlažni noćni vazduh, i povremeno
U savršenoj tišini dizao pogled ka zvezdama.
1865. / 1867.

KAO ADAM U RANO JUTRO

Kao Adam u rano jutro,
Dok koračam iz svog stana osvežen snom,
Gledaj me kako prolazim, čuj glas moj, priđi,
Takni me, takni dlanom svoje šake telo moje dok prolazim,
Ne plaši se moga tela.
1860. / 1867.

PROLAZIO SAM JEDNOM KROZ JEDAN MNOGOLJUDAN GRAD

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan grad i utiskivao u mozak, buduću upotrebu, prizore njegove, arhitekturu, običaje, tradicije,
Pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo i koja me je zadržala jer me je volela;
Danima i noćima bili smo zajedno – sve drugo sam odavno već zaboravio,
Kažem, sećam se jedino te žene koja se strasno držala mene,
Ponovo lutamo, volimo se, ponovo se rastajemo,
Ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
Vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i treperave.
1860. / 1867.

NE ZATVARAJTE MI SVOJA VRATA

Ne zatvarajte mi svoja vrata, gorde biblioteke,
Jer ono što nedostajaše na vašim prepunim policama, a jeste najpotrebnije, to donosim ja;
Iz rata izašavši, knjigu sam sačinio;
Reči knjige moje nisu ništa, tok njen i smisao je sve;
Knjigu posebnu, nepovezanu sa ostalima, niti je oseća intelekt;
Ali vas, skrovitosti neizrečene, ushit čeka na svakoj strani.
1865. / 1881.

JEDNOJ LOKOMOTIVI U ZIMI

Ti da budeš moj recitativ,
Ti u nasrtljivoj oluji baš kao sada, u snegu, a zimski je dan na izmaku,
Ti sva u oklopu, a odmereno tvoje dvojstvo kuca i damaranje je tvoje potresno,
Tvoje crno cilindrično telo, zlatan tuč i srebrnasti čelik,
Tvoje teške bočne šipke, poluge paralelne što povezuju, vrte se, lete bočno kao čunkovi,
Tvoj metrički dah, čas nabujalo brektanje i grohot, čas istanjen u daljini,
Tvoj veliki istureni fenjer učvršćen s prednje strane;
Tvoje duge, blede, zalebdele zastavice pare, nežnim purpurom natopljene,
Gusti i tmasti oblaci izrigani iz tvog dimnjaka,
Tvoj spojeni oblik, opruge tvoje i ventili, treperavo blistanjetvojih točkova,
Voz vagona iza tebe, poslušan, u živahnom sledu,
Kroz buru ili tišini, sad brzo, sad tromo, ali pouzdanim tokom;
Ti što primer si savremenoga – amblem pokreta i snage – damar kontinenta,
Hajde jednom posluži Muzu i stopi se sa stihom, baš kako te ovde gledam,
U oluji, provalama udarca vetra, u snegu što pada,
Danju kada zvuči opomena tvog glasnog zvona,
Noću kad se njišu tvoja nema signalna svetla.
Lepotice razjarena grla!
Kotrljaj se mojom pesmom sa svom tvojom muzikom bezakonom, svetiljkama tvojim što njišu se u noći,
Sa pomamnim zviždukom tvog smeha što odjekuje, tutnji kao zemljotres, sve uzrujava,
Sebi si potpuni zakon, čvrsto se držiš sopstvenog koloseka,
(Strana ti je prijazna slatkoća suzne harfe ili okretnog klavira)
Stene i bregovi uzvraćaju odjek treperavih tvojih krikova
Hitnutih preko prostranih prerija, preko jezera,
Slobodnim nebesima puštenih, radosno i snažno.
1876. / 1881.

Izvor: Volt Vitmen, Vlati trave (izabrane pesme), preveo Ivan V. Lalić, BIGZ, Beograd, 1974.

Gijom Apoliner

Objavljeno od strane

dangerous2bliaisons2b2528192625292b-2bren25c325a92bmagritte2bby2bkonczakowski

U ANINOM VRTU

Zbilja smo živeli hiljadu sedamsto šezdesete
Je li to godina koju vi Ana odgonetate na toj kamenoj klupi

I kad bih ja na nesreću bio Nemac
Ali kad bih srećom bio pored vas
O ljubavi bismo maglovito govorili
Skoro uvek na francuskom
A vi biste držeći me podruku zaljubljeno
Slušali kako pričam o Pitagori
Misleći i na kafu koju ćemo popiti
Kroz pola sata

A jesen bi bila kao jesen ta
U žutikovini i u lozi sva

Ja bih se ponekad poklonio nisko
Plemkinjama punačkim i punim čeznuća

A samotan za dugih večeri
Srkao bih sporo natenane
Malvaziju i gusti tokajac
Obukao bih španjolsko odelo
Da išetam na cestu po kojoj
U kočijama stiže moja baka
Što odbija da nemački razume

I s mnogo mitologije pisao bih pesme
O vašim nedrima seoskom životu i gospama
Što tu blizu žive
A prebio bih često i svoj štap
Na leđima ponekog seljaka

Voleo bih da slušam muziku
Sladeći pri tom šunku

Kunem vam se kleo bih na nemačkom
Kad biste me zatekli kako ljubim posred usta
Onu riđu sluškinju

Vi biste mi oprostili u mirtovom gaju

Pevušio bih neko vreme
A onda bismo dugo slušali žamor sumraka

VEZE

Spone od krikova

Zvonjava preko Evrope
Obešena stoleća

Šine što vežu narode
Samo nas dvojica ili trojica
Nismo sputani nikakvim vezama
Dajmo ruke jedan drugom

Kiša žestoka što češlja dim
Spone
Spone otkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci-Prvosveštenici
I svi  koji se vole a jedna ih jedina veza spaja

Druge veze još krhkije
Beli zraci svetlosti
Spone i sporazumi

Pišem samo da bih veličao vas
Čula o čula draga
Dušmani sećanja
Dušmani želje

Dušmani kajanja
Dušmani suza
Dušmani svega što još uvek volim

POVORKA

Leonu Belbiju

Ptico mirna što obratno letiš ptico
Ugneždena u vazduhu
Na međi gde već blista naše tle
Sklopi donje kapke zemlja te zaslepljuje
Kad podigneš glavu

A i ja izbliza mračan sam i mutan
Magla kojom biva plam fenjera sputan
Ruka što na oči nenadno se stavlja
Svod što se između vas i svih svetlosti javlja
I ja ću se udaljiti obasjan usred senki
I nizova očiju mojih milih zvezda

Ptico mirna što obratno letiš ptico
Ugneždena u vazduhu
Na međi gde već blista moje sećanje
Sklopi donje kapke
Ni zbog sunca ni zbog zemlje
Nego zbog ovog dugog plamena što biva sve snažniji
Tako da će jednom postati jedina svetlost

Jednom
Jednom sam čekao samog sebe
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
Da najzad upoznam to biće koje sam ja
Ja koji poznajem druge
Poznajem ih pomoću pet čula i ponekih drugih
Da obnovim hiljade tih ljudi dosta mi je da im vidim stopala
Njihova panska stopala ili samo jednu njihovu vlas
Ili njihov jezik kad mi se prohte da budem lekar
Ili njihovu decu kad mi se svidi da budem prorok

Lađe brodovlasnika pero mojih kolega
Sitniš slepaca ruke gluvonemih
Ili pak zbog rečnika a ne zbog rukopisa
Pismo nekoga od preko dvadeset godina
Dovoljno mi je da osetim miris njihovih hramova
Vonj reka iz njihovih gradova
Miris cveća iz njihovih javnih parkova
O Kornelije Agripa miris jednog kučeta bio bi mi dovoljan
Da tačno opišem tvoje kelnske sugrađane
Njihove biblijske mudrace i ursulinsku povorku
Što te dovela do zablude o svim ženama
Dosta mi je da osetim okus lovora koji gaje da bih voleo ili se rugao
I da im dirnem odeću
Pa da kažem zimljivi su ili nisu
O ljudi koje poznajem
Dosta mi je da im čujem korake
Pa da jednom zauvek označim smer kojim su pošli
Dovoljni su mi svi oni da bih poverovao u svoje pravo
Da vaskrsavam druge
Jednom sam čekao samog sebe
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
I zanesenim korakom približiše se oni koje volim
A među njima nije bilo mene
Džinovi obrasli algama prolazahu kroz potonule
Gradove gde jedina ostrva behu kule
To more s mutnim sjajem svoje provalije
Teklo je kao moja krv što mojim srcem bije
Zatim se zemlja prekri mnoštvom plemena belih
I svi ljudi u rukama držali su ruže
Jezik što ga smišljahu ja od njih naučih
I njegove mi reči još i danas služe
Povorka je prošla a ja ne razlučih
Svoje telo iz nje Ti što nisu bili
Ja a što su redom tu nailazili
S komadićkom mene od tih su delića
Digli kulu gde su narodi se zbili
Tu nastadoh od svega ljudskog svih dela i bića
Vremena minula Preminula Bogovi koji meni
Dadoste život prolazan poput vas o seni
Pred praznom budućnošću odsad slep ja biću
Da bolje prošlost vidim što raste u mom biću

Mrtva su samo doba što još i ne postoje
Pored jarke prošlosti budućnost je bez boje
I bezoblična pored onog što savršeno
Predstavlja u celini i čin i učinjeno

OBLAČNO PRIVIĐENJE

Bilo je to uoči četrnaestog jula
Oko četri časa posle podne
Izašao sam na ulicu da vidim akrobate

Ti izvođači majstorija pod vedrim nebom
Postaju sve ređi u Parizu
U mojoj mladosti viđali smo ih mnogo više nego danas
Skoro svi su otišli u provinciju

Pođoh bulevarom Sen-Žermen
I na malom trgu između Sen-Žermen-de-Prea i Dantonovog spomenika
Naiđoh na akrobate

Gomila ih okružavaše nema i pomirena s čekanjem
Napravih sebi mesta u tom krugu da bih mogao sve videti
Golemi tereti
Belgijski gradovi što ih pruženom rukom podiže ruski radnik iz Longvija
Crna i šuplja đulad sa skrućenom rekom kao držaljem
Prsti što zavijaju cigaretu gorku i divnu kao život

Po tlu su bili prosuti mnogobrojni prljavi ćilimi
Ćilimi s naborima što se ne mogu ispraviti
A skoro posvuda behu boje prašine
Samo su ponegde ostale žute i zelene mrlje
Kao neka melodija što vas opseda
Vidiš li onog mršu divljačna izgleda
Kao proseda brada izbijaše mu pepeo predaka
Pa je tako na licu nosio čitavo svoje nasleđe
A činjaše se da mašta o budućnosti
Dok je mahinalno okretao vergl
Čiji se tromi glas čudesno jadao
Grakćući klokoćući i gluho stenjući

Akrobati se nisu micali
Najstariji je na sebi imao majicu čije je ljubičasto rumenilo bilo kao na licima onih jedrih devojaka koje već nagriza smrt

To rumenilo se naročito gnezdi u borama koje im često okružuju usta
Ili pored nozdrva
To je izdajničko rumenilo

Taj čovek je tako nosio na leđima
Odbojnu boju svojih pluća

Ruke ruke su svuda stražarile

Drugi akrobata
Bio je odeven samo u svoju senku
Dobro ga osmotrih
Ali njegovo mi lice sasvim izmiče
To je čovek bez glave

Najzad poslednji izgledaše kao protuva
Dobra propalica i ološ istovremeno
Sa svojim širokim pantalonama i kopčama za čarape
Zar svojom odećom nije sličio svodniku

Svirka umuknu i počeše pregovori s publikom
Koja novčić po novčić nabaca na ćilim sumu od dva i po franka
Umesto tri koliko stari beše odredio cenu predstave

Ali kad postade jasno da niko neće ništa više dati
Odlučiše da ipak počnu

Iza vergla se pomoli maleni akrobata odeven u plućno rumenilo
Sa kroznom na zglavcima i gležnjevima
On kratko kliknu nekoliko puta
I pozdravi razmičući ljupko podlaktice
Raširenih ruku
Zabacivši unazad nogu spreman da klekne
On pozdravi na sve četri strane
A kad se pope na jednu kuglu
Njegovo krhko telo pretvori se u finu muziku koja nijednog gledaoca ne ostavi ravnodušnim
Maleni duh bez ičeg ljudskog
Pomisliše svi
I ta je muzika oblika
Nadjačavala mehaničku svirku vergla
Koju oblikovaše čovek sa predačkim licem

Mali se akrobat prevrnu preko glave
S tolikom skladnošću
Da vergl zamuknu
A verglaš sakri lice u dlanove
U prste slične potomstvu njegove sudbine
Zamecima što mu izbijahu kroz bradu
Novi indijski kliktaji
Anđeoska muzika stabala
I dete iščeze
Akrobati ispruženim rukama podigoše krupnu đulad
I počeše žonglirati s teretom

Ali svaki je gledalac tražio u sebi čudesno dete
Stoleće o stoleće oblaka

MOST MIRABO

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeći
Stojmo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Protiču dani protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Izvor: Gijom Apoliner, Red i pustolovina, preveo Nikola Bertolino, BIGZ, Beograd, 1974.

Federiko Garsija Lorka

Objavljeno od strane

last-picture-show: ““ Postcard of Frederico Garcia Lorca by Antoni Tapiès, 1998 ” ”

UMRO OD LJUBAVI 

Margariti Manso

Šta je to što tako sija
kroz hodnike te visoke?
– Sine moj, zatvori vrata,
otkucala već ponoć je.
– U očima čet’ri svetla
gore protiv moje volje.
– Biće, sine, da susedi
ispiraju bakar dole.

Luk od srebra umirućeg,
žuti mesec spušta svoje
duge, žute pletenice
na stare i žute tornje.
Na okna balkona lupa
treperava noć i zove,
gonjena od bezbroj pasa
što ne znaju za nju, dok se
miris vina, miris ambre
kroz hodnike širi ove.

Povetarci iz ševara
i glasovi sreće prošle,
ispod luka kog je ponoć
porušila muklo zvone.
Volovi i ruže spiše.
Kroz hodnike samo ove
četri su svetla zvala
besno kao Sveti Đorđe.
Tužne žene iz doline,
s krvlju muškom slaze one,
od ubranog cveta mirne
i od mladog bedra gorke.
Starice sa reke tužne
podno brega suze rone,
jedan trenut neprolazan
od imena i od kose.
A pročelja krečna ponoć
oblači u bele kocke.
Cigana i serafima
harmonike i ječe zvonke.
– Majko, kada umrem, odmah
obavesti znance moje.
Šalji plave telegrame
što s Juga na Sever plove.
Sedam krika, sedam krvi,
sedam dvojnih bulki lome
neprozirna ogledala
kroz sumorne te salone.
Puno ruku odsečenih
i krunica cveća, more
strašnih kletvi odjekuje
sa obale ko zna koje.
I zalupi nebo vrata
ispred naglog šuma gore,
dok četri svetla zvahu
kroz hodnike te visoke.

ROMANSA CRNE TUGE

Hoseu Navaru Pardu

Kljunovima svojim petli
traže gde se skriva zora,
niz planinu kada mračnu
siđe Soledad Montoja.
Žuti bakar, koža njena,
miriše na mrak i konja.
Pesmom ječe grudi njene,
užarena dva nakovnja.
– O Soledad, koga tražiš
bez društva u ovo doba?
– Koga tražim i šta tražim
šta se brineš ti zbog toga.
Tražim gde su sakriveni
moj razum i radost moja.
– O Soledad, tugo moja,
najzad dospeće do mora
vranac uzdu što otrže
i nestaće sred valova.
– Ne spominji more meni,
jer čemerna tuga ova
niče gde su maslinjaci,
ispod šuma lisnatoga.
– O Soledad, kako patiš!
Otkud tuga ta duboka?
Suza ti je sok limunov,
od usne i nade gorka.
– Kakva tuga! Kao luda
trčim kućom, moja kosa,
pletenice dve se vuku
od kuhinje sve do soba.
Moje telo i odelo
crnina će da omota.
Aj, košulje moje tkane!
Aj, butine od makova!
– Soledad, okupaj telo
sa lastama kraj izvora
i neka se srce tvoje
smiri, Soledad Montoja.

U dolini peva reka;
vrpca neba i listova.
Cvetovima tikve žute
kruniše se svetlost nova.
O ciganska tugo kleta!
Tugo čista i samotna.
O tugo skrivene reke
i dalekog praskozorja!

TAMARA I AMNON

Alfonsu Garsija-Valdekasasu

Luna klizi preko neba
nad bezvodnim predelima,
dok proleće razvejava
šumove vatre i tigra.
Iznad kuća i krovova
zvone živci od čelika.
A kudravi vetar stiže
sa vunenim blejanjima.
Ožiljcima prekrivena
i zemlja se već otkriva,
uzdrhtala sva od oštrih,
beličastih paljevina.

A Tamara sanjala je
da tice u grlu ima,
uz mesečast zvuk kitara
i uz sveži zvuk daira.
Njena nagost na terasi,
ko vrh palme prav i šiljat,
sneg bi htela za svoj stomak
i grad za ramena divna.
Obnažena na terasi
Tamara je pevušila.
Kraj stopala njenih leži
pet smrznutih golubica.
Amnon je sa kule gleda
tankovit i smela lika,
prepone mu pune pene,
a brada mu strasno titra.
Na visokoj dok terasi
obnaženost njena blista
šum strele tek zabodene
treperi mu u zubima.
Amnon gleda kako plovi
luna obla, luna niska
i naluni spazi dojke
sestre koja mu je mila.

U tri i po Amnon leže
u postelju gde je svila.
Od krilatih očiju mu
pati cela prostorija.
Svetlost, teška, sahranjuje
sela ispod peska siva,
il’ otkriva kratkovečan
koral ruža i dalija.
Zasužnjena voda zbori
tišinom u ćupovima.
Na stablu, u mahovini,
sakrivena peva zmija.
Na svilenoj i na svežoj
posteljini Amnon rida.
Oko vrelog tela mu se
drhtavice bršljan svija.
Tamara je tiho ušla
u ložnicu punu mira,
boje vena i Dunava
što šumori iz daljina.
– O, Tamaro, nek mi oči
utre tvoja zora bliska.
Bezbroj mojih rujnih niti
po suknji ti vrpce slika.
– Pusti me na miru, brate!
Vetrića i osa ima,
u svirala dvojnom roju,
dok me ljubiš po plećima.
– Tamaro, dve ribe sjajne
mame me sa tvojih sisa
i šum ruže nerascvale
s jagodica na prstima.

Rzanje sto carskih konja
odjekuje iz dvorišta.
Na nežne se čardaklije
sunce lije mlazevima.
Već za kose on je hvata,
već košulju njenu kida.
A korali mlaki prave
na tlu plavom vrela bistra.

O, kako se čuju silni
jauci nad krovovima!
Kakva rulja od noževa
i besramnih tih tunika.
Gore-dole roblje juri
preko tužnih stepenika.
Trube se i bedra kreću
pod zastalim oblacima.
Kraj Tamare plaču mlade
Ciganke, a druge s njima
kupe kapi koje gubi
njena ruža mučenička.
U sobama zatvorenim
krv teče po čaršavima.
Šumor mlake zore menja
grozdove i jata riba.

Oskrvnitelj besni, Amnon
beži i svog konja šiba.
Strelama ga crnci gone
sa stražara i sa zida.
Kad kopite četri behu
tek odjeci od kopita,
makazama David harfi
preseče niz zvonkih žica.

TUČNJAVA

Rafaelu Mendesu

U sredini jednog klanca
noževi iz Albasete,
ulepšani krvlju mrskom,
na suncu ko ribe blešte.
Tvrda svetlostu u oporom
zelenilu ko da reže
profile jahača mrtvih
i konje im pomamljene.
Uvrh krošnje, na maslini,
nariču dve stare žene.
Pobesneli bik tučnjave
uz zidove propinje se.
A anđeli crni nose
marame i vode snežne.
Anđeli dugačkih krila
noževa iz Albasete.
Antonio de Montilja,
mrtav ruši se niz stenje,
sa narom na slepom oku,
u ljiljane uvit bele.
Krst plameni njemu sada
kazuje put smrti gde je.

Sudija sa žandarmima
maslinjacima se penje.
Nemu pesmu zmije peva
prolivena krv sa zemlje.
– Gospodo žandarmi, znajte:
oduvek to tako beše.
Kartažana pet i čet’ri
Rimljana tu mrtva leže.

Od smokava i šumova
pregrejanih ludo, veče
spušta se na konjanike
i na butine rumene.
U vazduhu predvečerja
već anđeli crni lete,
sa srcima punim ulja,
kose duge, upletene.

MESEČARSKA ROMANSA

Gloriji Hiner i Fernandu de los Riosu

Zeleno, volim te zeleno.
Zelen-grane. Zelen-vetar.
Kroz planinu vranac jezdi
i barka na moru bela.
Sa senkom o svome struku
na verandi ona sneva,
zelena joj put i kosa,
a oči od hladna srebra.
Zeleno, volim te zeleno.
Ispod ciganskog meseca
sve je stvari posmatraju,
a ona ih i ne gleda.

Zeleno, volim te zeleno.
Jato krupnih, lednih zvezda
pristiže sa ribom senke
koja zori put priprema.
Smokva trlja povetarac
tvrdom korom svoga debla,
a brežuljak, mačak lopov,
od agave sav se stresa.
Ko će doći? I otkuda?
Na verandi ona čeka,
zelena joj put i kosa
i o gorkom moru sneva.

– Kume, hoću svoga konja
da za tvoju kuću menjam,
za tvoj plašt i ogledalo
evo noža ti i sedla.
Kume, stižem krvareći
iz Kabrina klanca kleta.
– Kad bih mogo, momče, ne bi
ta pogodba bila teška,
ali ja sad već ja nisam
i mog doma više nema.
– Kume, hoću da pristojna
bude smrtna mi postelja.
Od čelika i holandskim
čaršavima presvučena.
Ne vidiš li ranu moju
od grudi do gla bela.
– Tri stotine tamnih ruža
na prsniku tvome cveta.
Oko tvoga struka kaplje
i miriše krv ti vrela.
Ali ja sad već ja nisam
i mog doma više nema.
– O, pusti me na visoke
verande gde ona sneva;
o pusti me! na zelene
verande gde ona sneva.
Na verande mesečaste
sa kojih se voda sleva.

Na verande visoke se
već penju dva kuma verna.
Za njima su suze tekle.
Za njima je i krv tekla.
Treptaše na krovovima
fenjerića niz od pleha.
Bezbroj kristalnih defova
poče zoru da ujeda.

Zeleno, volim te zeleno.
Zelen-grane. Zelen-vetar.
Dva su kuma popela se.
A vetar je stavljao redak
ukus žuči i metvice
na usne dva prijatelja.
– Kume, reci gde je ona!
Gde je gorka tvoja kćerka?
– Kako dugo čekala te!
Kako dugo moja kćerka
na verandi čekaće te,
kose crne, lica sveža?

U cisterne ogledalu
Ciganka se njiše jedna.
Zelena joj put i kosa,
a oči od hladna srebra.
Nad vodom je održava
ledenica mesečeva.
Noć postade tako prisna
da na mali trg podseća.
A žandarmi pijani su
lupali na vrata teška.
Zeleno, volim te zeleno.
Zelen-grane. Zelen-vetar.
Kroz planinu vranac jezdi
i barka na moru bela.

Izvor: Federiko Garsija Lorka, Ciganski romansero, preveo Kolja Mićević, Kultura, Beograd, 1969.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

Objavljeno od strane

ZBIGNJEV HERBERT: „PETRU VUJIČIĆU“

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo

u Čika Ljubinoj ulici
u bijelom Gradu
na rijeci koja ponovo krvari

razgovarali smo dugo
preko Alpa, Karpata, Dolomita

a sada u starosti
stvaram kseniju
i to je ksenija za tebe

slušao sam starca koji je recitovao Homera
poznavao sam ljude prognane kao Dante
u pozorištu sam gledao sve Shakespeareove komade
pošlo mi je za rukom
može se reći rođen pod sretnom zvijezdom

objasni to drugima
imao sam divan život

patio sam

Preveo: Kenan Efendić

Ova pojedinačna objava deo je ciklusa Poljska poezija ponedeljkom poslepodne. Skup objava pod ovim nazivom započet je pre četri godine, leta 2014. Do sada je u ovom časopisu objavljeno mnoštvo poljskih pesnika koje su prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Fragment je samo deo celine ali bez njega, ipak, nema celine. To je, u kratkim crtama, najbolji opis prevodioca. Tako je i sa ovom objavom. Ona je fragment veće celine ali bez tog fragmenta celina je neodrživa. Petar Vujičić, naš značajan prevodilac, zaslužuje posebnu objavu.

Kada sam pronašla pesmu Zbignjeva Herberta upućenu našem prevodiocu odlučila sam da ju objavim, ali ne u okviru pomenutog ciklusa jer Vujičić nije bio poljski pesnik a Herberta sam već objavljivala. Kasnije sam se predomislila. Da nema prevodioca ne bi bilo ni poljske poezije na ovom mestu.

Neverovatno kako je jedna ogromna količina pesničkog i umetničkog potencijala bila prisutna u zemlji koja je imala složenu i tragičnu istoriju tokom 20. veka. Ova naconalna poezija naročito dobro reflektuje to stanje. Druga fantastična nacionalna poezija 20. veka je grčka poezija. I nju bi valjalo istražiti.

Ogledalo na fotografiji je refleks i odnos. Ono je metafora recepcije srpske i poljske poezije. Ono što je u ogledalu – neko unutrašnje dvorište, socijalne stambene zgrade, neobični prozori – jeste ono što su, verujem, sa svojih prozora u tmurnim i teškim vremenima i akteri naše priče posmatrali.

Dva su izdanja koja preporučujem kada je u pitanju poljska poezija koju je preveo Petar Vujičić: Savremena poljska poezija, Nolit, Beograd, 1964. i Savremena poljska poezija (dopunjeno i prošireno izdanje), BIGZ, Beograd, 1985. Inače, on nije prevodio samo poeziju. Kada na Cobissu ukucate njegovo ime izaći će lista od deset strana sa delima koja je preveo ili u čijem izdavanju je učestvovao.

Izvor pesme: Sic!  |  Fotografija: Herbert List

Poezija Bertolda Brehta

Objavljeno od strane

Brecht’s glasses viewing a dedication by Walter Benjamin - Between visible and invisible serie - 2008 © Tomoko Yoneda

ŠLJIVA

U dvorištu se nalazi šljiva,
Jedva da poveruješ koliko je mala,
Ograđena je žicom,
Tako da je niko ne može izgaziti.

Mala ne može da poraste,
Ali bi rado htela da poraste.
O tome nema govora,
Nema dovoljno sunca.

Jedva da poveruješ da je šljiva,
Jer nikad nema plodova,
Ipak je šljiva,
Poznaje se po listu.

PROTIV ZAVOĐENJA

I

Ne dozvolite da vas zavode!
Povratka nema.
Dan je na vratima;
Možete već osetiti noćni vetar.
Jutro više neće doći.

II

Ne dozvolite da vas obmanjuju!
Život je tako mali.
Pijte ga naiskap
Neće vam ga biti dosta
Kad budete morali da ga ostavite!

III

Ne dozvolite da vas zavaravaju utehom!
Nemate suviše vremena!
Prepustite trulež blaženopočivšima!
Život je najveći:
Ništa vas više ne čeka.

IV

Potom ništa neće doći.
Na kuluk i na gladovanje!
Šta vas još može uplašiti?
Umrećete sa svim životinjama
I potom ništa neće doći.

O SIROTOM B. B.

Ja, Bertold Breht, ja sam iz crnih šuma.
Moja mati me je u gradove nosila tmurno
dok sam joj ležao u telu. I hladnoća šuma
ostaće u meni do smrti zasigurno.

U asfaltnom gradu mi je dom. Od samog početka
ovakvi posmrtni sakramenti mi se daju:
Novine. I duvan. I rakija.
Nepoverljiv sam i lenj. Ipak zadovoljan na kraju.

Prijazan sam s ljudima. Sve što propišu,
poslušam: stavio sam na glavu šešir kruti.
Kažem: to su životinje koje naročito mirišu,
i kažem: ne mari, i sam si takav, ćuti.

Pre podne pokatkad stavim nekoliko žena
u prazne stolice – ljuljaške da se klate
i posmatram ih bezbrižno, pa im kažem tiho:
na mene nikad ne možete da računate.

Predveče okupljam oko sebe muškarce.
Oslovljavamo se sa „džentlmen“ i pominjemo rad.
Oni drže noge na mojim stolovima
i kažu: biće sve bolje. A ja ih ne pitam: kad?

Pred zoru sred sivog svetla piške jele
i njihova gamad, ptice, otpočne da viče.
Tog časa nekako ispijam čašu u gradu i bacam
pikavac i zaspim nemirno, jer senka se miče.

Mi smo sedeli, jedno lako pokolenje,
u kućama za koje smo mislili da predstavljaju večnost.
(Tako smo sagradili dugačka zdanja ostrva Menhetn
i tanke antene koje Atlantsko more zabavljaju.)

Od ovih gradova ostaće onaj koji ko prođe kroz njih, vetar!
Kuća razvedrava gosta: on je prazni žedno.
Mi znamo da smo samo privremeni
i da će doći za nama: ništa pomena vredno.

Pri zemljotresima, koji će doći, nadam se dozvoliti neću
da mi se ugasi virdžinija od gorčine,
ja, Bertold Breht, prognan u asfaltne gradove
iz crnih šuma u mojoj majci, punih tmine

ROĐENIMA POSLE NAS

I

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svoje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mogu:
Zaista, živim u mračno vreme!

II

U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

III

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

NEMAČKI RATNI BUKVAR

Na zidu je bilo napisano kredom:
Oni hoće rat.
Taj ko je napisao ove reči.
Već je pao.

Radnici viču za hlebom.
Trgovci viču za tržištima.
Nezaposleni je gladovao. Sada
Gladuje zaposleni.
Skrštene ruke opet se pokreću:
Prave granate.

Noć je. Bračni parovi
Ležu u krevete. Mlade žene
Rađaće siročad.

Oni koji su gore kažu:
Ide se u slavu.
Oni koji su dole kažu:
Ide se u grob.

Kada dođe do marširanja, mnogi neće znati
Da njihov neprijatelj na njihovom čelu maršira.
Glas koji komanduje njima.
Glas je njihovog neprijatelja.
Onaj ko govori o neprijatelju
Sam je neprijatelj.

O DETETU KOJE NIJE HTELO DA SE PERE

Beše jednom jedno dete
Koje nikako nije htelo da se pere,
I kada bi se opralo, brzo bi se zanazalo pepelom.

Car je došao u posetu
I popeo se na sedmi sprat,
Majka je tražila krpu
Da opere prljavo dete.

Ali nije bilo nijedne krpe
I car je otišao
A da ga dete nije ni videlo:
Dete nije ni moglo to poželeti.

Preveli Ivan Ivanji i Boško Petrović

Preporuka: „Komentari uz Brehtove pesme“, u: Valter Benjamin, Eseji, preveo Milan Tabaković, Nolit, Beograd, 1974. 

Fotografija: Tomoko Yoneda: „Brehtove naočare i Benjaminov tekst“. Deo ciklusa fotografija Work Visible.

Vladislav Petković Dis

Objavljeno od strane

MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo, o, da mi je dići
ispod života svet umrlih nada;
još jednom samo, o, da mi je ići
prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
skrivene misli u boji ljubavi,
njen pogled nekad sve što znade reći,
još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
lik duše trajno gde se od nas krije,
gde svesti nema, već ideje same,
otkud bol sleće, da osećaj svije

u meni o njoj, o lepoti, cveću
i o mladosti – o još jednom samo,
da mi je da se moje misli kreću,
da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
gde su mi mladost, san i uspomene,
kod negda svojih da je da se sklonim
s lepotom njenom što k’o miris vene.

Il’ da je groblja, senki, vetra, zvuka
i igre mrtvih, avetinja kolo,
da je bolova, sećanja, jauka –
znamenja, da sam nekad i ja vol’o.

Al’ nije. Ja znam svi ti dani stari,
i želje, njena tuga i lepota,
i nežne veze osmeha i čari
nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
sva njena ljubav i moja stradanja:
dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
aleje bola i podneblja plava,
i moja lira sa njenom lepotom,
tugom i srećom… Da je da se spava.

I samo katkad, al’ to retko biva,
nju kada vidim posred ovih zala,
prilazi meni neka magla siva,
nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
kamo se dani moji razasuše,
širi se pokrov velik, prostran, beo,
pod kojim leže utopljene duše.

POD PROZOROM

I sinoć sam bio pored tvoga stana.
K’o bolnik kad diše, kiša jedva teče,
lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana;
sumorno i mutno spustilo se veče.

Ulica je bila pokrivena mrakom,
krovovi i kuće tonuli u tminu.
I ja sam se kret’o laganim korakom
kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
samo preko lišća noć je uzdah slala.

Poz prozorom zastah. Tu sam dugo bio
i drhtao tako bez glasa i moći:
na zid ruku stavih pobožno i ti’o,
ne mogah je dići, ne umedoh poći.

Najednom se trgoh. K’o da neko ide?
Mis’o moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l’ me kogod vide?
I sinoć sam bio pored tvoga stana.

SLUTNJA

Nebo mutno, izdubljeno, kobno;
dan ubijen pritisnuo boje,
svetlost, oko; i mrtvilo grobno,
mir i strava oko mene stoje.

Kroz prirodu, preko drva, ružno
jesen ide; gole grane ćute.
I crnilo obavilo tužno
koru, vidik, vreme i minute.

Bol klonuo; magla i bregovi
nose mis’o… i želje se kriju;
tamne slike, blede kao snovi,
šušte propast, ko bi znao čiju!

Spava mi se. Još da legne telo
u taj sumor, mrtav, što se vije.
U tu dušu, u ropac, opelo,
da potone sve što bilo nije,

da potone… i da magle sinje
obaviju: na časove bone
i na ljubav da popada inje
i zaborav… I da sve potone.

JESEN

Noć bez neba, noć jesenja; a kroz tamu
ide, mili sumaglica, vlaga hladna,
zemlja mokra i crni se k’o strast gladna.
Gde-gde samo suve senke golih grana
k’o kosturi od života, mrtvih dana.

Svuda zemlja; vidik pao. Vlažna tama
po zvucima, preko mira, leži, spava.
I tišina u dolini zaborava
mirno trune. Nigde ničeg što se budi.
Sumaglica. Noć bez neba. Pokrov studi.

Crtež: Nepoznati autor

Miloš Crnjanski: „Mizera“

Objavljeno od strane

Image result for Eugène Carrière Sleeping

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog
fenjeri.
Da l’ noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima ko u mrtvačkom sanduku
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana
gde smeh vri?
O nemoj da si topla, cvetna,
o ne budi, ne budi sretna
bar Ti mi, Ti.

O ne voli, ne voli ništa,
ni knjige ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekada iznenada
u dobrom društvu još i sada
na čijoj strani si?

O, da l’ se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi i bludnice
bili nevini?

Stid nas beše domova cvetni’,
zarekli smo se ostat nesretni
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Lirika Itake u časopisu A . A . A

Lirika Itake PDF

Slika: Eugène Carrière, Sleeping, 1897.

Branko Miljković: „Balada“

Objavljeno od strane

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Slika: Fernandez Arman

Jehuda Amihaj: „Tokom ljubavi naše kuće su sazidane“

Objavljeno od strane

Tokom ljubavi naše kuće su sazidane
I devojčica je, počevši tada,
Naučila da svira na flauti.
Njene etide dižu se i ruše.
Možeš ih čuti, danas
Kad se više ne gnezdimo,
Jedno u drugom,
Ko ptice što se gnezde, u krošnjama.
Ti menjaš novčiće, silom prilika.

Od zemlje do zemlje,
Od podstreka do podstreka.

I mada se grlismo ludo,
Sad znam da nismo odstupili od norme
Niti smo uznemirili svet,
Građane, i njihove sne. Svršeno je.

Uskoro
Od nas dvoje neće ostati nijedno
Da zaboravi drugog.

Slika: Fernandez Arman

Lučijan Blaga: „Anno Domini“

Objavljeno od strane

Noć je ušla u grad, bez carine.
Suđeno je da opet veje u kasne sate.
Na strejama srednjovekovne katedrale
čame šumski duhovi.

Izbijanje časovnika budi jorgovan
iz dugog sna, u kojem se nalazi.
Pepeo anđela izgorelih na nebesima
pada nam kao pahulje na ramena i na kuće.

Prevod: Ratomir Marković

Slika: Fernandez Arman

Bulat Okudžava: „Molitva Fransoa Vijona“

Objavljeno od strane

Dok se još Zemlja okreće,
dok je još jarko svetlo
Gospode,
daj ti svakome ono čega nema.
Mudracu daj glavu,
plašljivcu konja,
daj srećnom novac
i ne zaboravi na mene.
Dok se još zemlja okreće,
Gospode – tvoja je vlast.
Daj častohlepnom da se
nauživa vlasti,
daj predah darežljivom do kraja dana,
Kainu daj pokajanje
i ne zaboravi na mene.
Ja znam – ti sve možeš
i verujem u tvoju mudrost.
Kao što veruje mrtav vojnik
da će živeti u Raju
Kao što veruje svako uho
svojim tihim rečima
Kao što verujemo i mi sami
bez obzira što činili.
Gospode, moj Bože,
zelenooki moj,
Dok se još Zemlja okreće
a čudno je to i njoj,
dok je još vremena
i vatre,
daj svakom po palo
i ne zaboravi na mene.

Slika: Hijeronimus Boš, Brod budala, oko 1500. godine.

Pet pesama Aleksandra Bloka

Objavljeno od strane

RUSIJA

I u snu si čudna i sjajna.
Tvoje odjeće – ko se dotakao?
Sanjarim, a iza snova – tajna,
U tajni, Rusijo, vidi te svako.

Rusija se vodama ovi,
Prašuma je mnoga dotakla,
Tu su blatišta i ždralovi
I mutan pogled u ludaka.

Po tebi razni narodi brode,
Iz kraja u kraj, svuda se stvore,
I burno kolo noću vode
Pod sjajem sela što vatrom gore

Tu gatara ima i čuda
Što vračaju travom u poljima,
A s đavolima vještica luda
Igra se na drumskim smetovima

Tamo suluda krene mećava
Do krova gdje se život svio
I djevojka za druga rđava
Ispod snijega oštri sječivo

Tvoje staze i sva raskršća
Prosjačkim su štapom izrovana
A oluja kroz gipka pruća
Pjeva legende prošlih dana

Ovdje saznadoh u snu bez sreće
Bijedu svoje otadžbine
I u dronjcima tvoje odjeće
Golotinju duše krijem.

Stazu tužnu, s noćnim maglama,
Do stara groblja sam utabao,
Tamo bih nekad, međ krstačama,
Otegnutu pjesmu zapjevao.

I ne sjećam se, nisam shvatao
Za koga pjesmu pjevah tada,
U kog sam boga vjerovao,
Za kojom curom srce strada.

Živu si dušu odnjihala,
Rusijo, na svojim širinama,
A ipak nisi uprljala
Prastaru čistotu što sija nama.

Sanjarim – a iza snova: tajna,
U tajni, Rusijo, vidi te svako,
I u snu si čudna i sjajna,
Tvoje odjeće – ko se dotako?

29. septembra 1906.

 

DRUGO KRŠTENJE

Vrata mi mećave otvaraju,
Zamrzla se soba moja,
U snijeg će da me okupaju –
Ponovo biću kršten ja.

Znam da u nov svijet uhodim,
Među ljude i među brige.
Znam: put ka raju one vodi
Koji teška zločinstva čine.

Tako sam umoran od ženske laske,
Na zemlji što se lagano hladi.
I dragocjeni kamen mećave
Ko ledenica sjaji na glavi.

I ponos novog krštavanja
Srce mi je ledom obavio.
Ti obećavaš još trajanja?
Prorokuješ proljeće divno.

No, pogledaj – srce se veseli!
Zagradio sve je snijeg tvrd.
Nema proljeća, ja ga ne želim:
Treće krštenje biće: smrt.

3. januara 1907.

 

U UGLU DIVANA

U kaminu dozvonjeli
Ugljenovi.

Na prozoru dogorjeli
Plamenovi.

Na burnom moru eno tonu
I brodovi,

Nad južnim se morem popnu
I ždralovi.

Vjeruj meni, čujem moćnog
Sunca krik.

Vjeruj meni, srce moćno,
Ja sam – pjesnik!

Kakve hoćeš, ja ću bajke
Ispričati.

Kakve hoćeš, ja ću maske
Nataknuti.

I proći će svake sjenke
Kraj plamena.

Figure će čudne da lete
Zidovima.

I svaka će da se skloni
Kad se javi.

Svaki će svijet da uroni,
Cvijet plavi…

9. januara 1907.

 

Noć. Grad se primirio.
Iza velikih prozora
Tiho je i svečano
Kao da umire čovjek.

Ali tamo stoji čovjek tužan,
Rastrzan i nesrećan,
Sa razdrljenim grudima
I gleda ka zvijezdama.

– Zvijezde, zvijezde,
– Recite mi izvor tuge!

I gleda ka zvijezdama.

– Zvijezde, zvijezde,
– Odakle ovolika tuga?

I zvijezde ispričaju.
Sve ispričaju zvijezde.

 

Približava se zvuk. I, duša u tom zvuku
Biva sve mlađa.
I u snu prinosim usnama tvoju davnu ruku,
Bez daha.

Sanjam – opet sam dječak i ljubavnik opet,
Jaruga, burjan,
I u burjanu – bodljikav ružin cvijet
I magla večernja.

Kroz cvjetove i lišće, bodljikavo granje, znam
Da stara kuća gleda srce moje,
Gleda nebo opet, rumeni s kraja u kraj
I prozorče tvoje.

To je tvoj glas – njegovom neshvatljivom zvuku
Život dajem s tugama,
Makar da i u snu, tvoju davnu ruku
Prinesem usnama.

2. maja 1912.

 

RAVENA

Sve trenutno, i sve smrtno,
U vekovima si sahranila.
Ti, kao mladenac, spavaš, Raveno,
večnosti snene u rukama.

Kroz vrata rimska robovi
Ne unose već mozaik
I dogoreva pozlata
Na zidovima hladnih bazilika.

Od tihih poljubaca vlage
Nežniji je grubi svod grobnice,
Gde zelene sarkofazi
Monaha svetih i carica.

Mučaljive su odaje grobne,
Sen i studen na pragu njihovom,
Da crni pogled blažene Gale,
Probuđen, ne bi kamen sažegao.

Meteža bojnog i uvreda
Zaboravljen je, zbrisan krvavi trag,
Da vaskrsli glas Plakida
Pevao ne bi strasti minulih leta.

Daleko se povuklo more,
I ruže okovaše talas,
Da u grobu usnuli Teodorik
O buri života ne bi maštao.

A pustoš vinogradska,
Kuće i ljudi – sve sam grob
Samo bronza toržestvenog latinskog
Na pričama peva, kao truba.

Samo u netremičnom i tihom oku
Devojaka ravenskih, pokatkad,
Tuga o moru nepovratnom,
Kao bojažljiva niska, mine.

Po noćima samo, nad doline se nadnoseći,
Vekova dolazećih motreći hod,
Senka Danteova s profilom orlovskim
O Novom Životu peva.

1909.

 

PESMA O DIVNOJ DAMI

Predosećam ja Tebe. Leti prazno vreme –
U istom liku predosećam Te dugo.

Sav horizont u ognju. Zableskuje zene,
A ja Te ćutke čekam – sa ljubavlju i sa tugom.

Sav horizont u ognju, znam, stižeš sa smeškom,
Al’ strah me je da ne dođeš mi s drugim likom,

Jer rodićeš u meni podozrenje teško
Kad promeniš na kraju lik na koji svikoh.

O, kako ću ja pasti – žalosno i nisko,
Snova smrtonosnih ne podnevši krik!

Što horizont sad blešti! Viđenje je blisko.
Al’ plašim se: Ti ćeš promeniti lik.

4. jun 1901.

Izvor: Aleksandar Blok, Pesme, preveo Božo Bulatović, Rad, Beograd, 1964.

Aleksandar Blok: „Dvanaestorica“

Objavljeno od strane

Image result for malevich red cavalry

I

Crno veče,
Bijel snijeg.
Vjetar teče!
Klati se, klati čovjek.
Vjetar, vjetar –
Širom svijeta šeće!

Zavija vjetar.
Bijeli se snijeg.
Pod snijegom je led.
Klizavo od leda,
Korak gre,
Klizi – ah – bijeda!

S kuće na kuću – zini:
Uže sa sprata na sprat.
Na užetu – plakat:
„Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!“
Starica plače i pati
I nikako da shvati
Čemu taj plakat kitni,
Toliki štof đavo nosi!
Koliko bi se djeci dalo sašiti,
Svi su goli i bosi?

I starica nespretno,
Kao koka preskoči nanos snijega.
– Oh, Majko-Braniteljko!
– Oh, u zemlju će boljševik da nas utjera!
Vjetrovi nasrću!
Ni mraz nije lakši!
I buržuj na raskršću
Nos sakri u okovratnik.

Ko je to? Duga kosa, masna
I govori u pola glasa:
– Izdajice!
– Rusije je nestalo!
Sretosmo li se s piscem? –
Škrabalo…

A evo i dugoskuti –
Iza smeta on struže…
Šta te to danas ljuti,
Pope, druže?

Sjećaš li se… bivalo:
Trbuh naprijed kasa,
I krstom sijalo
Salo sred masa?

Gospa u astrahanu
Drugoj se ponaginje:
– Isplakasmo i dušu samu…
Pokliznu se
I – tup – na tlu se raspinje!

Ej, ej!
Diži, vuci je!

Vjetre, mangupe,
Zao si i blag.
Zavrćeš skute,
Prolaznike obaraš,
Hujiš, brujiš, motaš
I veliki plakat:
„Sva vlast Ustavotvornoj skupštini“…
I riječ šetaš:

… I mi smo umali zbor…
… Baš u zgradi ovoj…
… Pretresli smo
Naredili smo:
Privremeno – deset, od noćas – dvadeset pet…
… Manje ni od koga da se ne uzme…
… Sad na spavanje…

Pozno veče,
Opustjela ulica.
Smuca se jedna
Skitnica.
I zviždi vjetar…
Eh, bijeda!
Priđi bliže –
Da te cjelivam…

Hljeba!
Naprijed – šta je?
Mini dalje!

Zloba, tužna zloba
Kipti u duši…
Crna zloba, sveta zloba…

Druže! Otvori uši
I oka oba!

II

Mota se snijeg, vjetar ludi.
I dvanaest ide ljudi.

Puške crni remeni prate,
Okolo – vatre, vatre, vatre…

Zgužvan kačket, cigara u zubima,
Robijaški, valjda, znak na leđima!

Sloboda, sloboda,
Bez krsta, eh, brata!

Tra-ta-ta!

Hladno je, drugovi, hladno!

– Vanjka Kaću u krćmu svrati…
– Ima kerenke u čarapi!
– Vanja se sirotinje ne boji…
– Bio nekad naš, sad je – vojnik!
– Vanjka je kukin sin i buržuj,
Moju isprobaj, poljubi nju!

Sloboda, sloboda
Bez krsta, eh, sveta!
Kaća je s Vanjkom zauzeta –
Čime li je zuzeta?…

Tra-ta-ta!

Uokolo vatre, vatre, vatre…
Crni remenovi puške prate…

Revolucionarni korak slavan!
Neumorni dušman ne spava!

Drž’ karabin, druže, bez straha!
Po Svetoj Rusiji – iz pušaka –

U debeloguzu nju!

Oj, oj, bez krsta sveta!

III

I pođoše naši momci
Da crvenu služe gardu –
Da crvenu služe gardeu –
Da plome mladu glavu!

Ej, gorak si i jadan
Živote istinski,
Gunj mi poderan,
Karabin austrijski!

Na nevolju svih buržuja
Svjetski požar razduvaj.
Svjetski požar u krv vodi
Blagoslovi, gospodi.

IV 

Junak viče, snijeg odzvanja,
Vanjka s Kaćom se zabavlja –
Električni se fenjer javlja
Na rukunici…
Padni, ah, padni!…

On u šinjelu soldatskom,
S fizionomijom blesastom,
Suče, suče crnu brčinu,
A pomalo neveseo,
Malo šalu zapodjeo…

Taj Vanjka je – plećonja!
Taj Vanjka je – grlonja!
Kaću-naivku zaglio,
I sasvim je osvojio…
Kaća glavu zabacila
Biser-zube priotkrila…
Ah ti, Kaća, Kaća moja,
Kolika je njuška tvoja…

V

Na tvom vratu, mala Kaćo,
Nesrasla se rana ježi.
Od noža, na vratu, Kaćo,
Ožiljak je svježi!

Ej, hej, zaigraj!
Dobre i bolne noge imaš!

U vešu donjem hodila –
Dođi-de ovamo, ti!
S oficirima bludničila –
Zabludi, samo, zabludi!

Ej, eh, zabludi!
Srce ječi sred grudi!

Sjećaš li se, Kaćo, oficira –
On nož nije izbjegao…
Na koleru što sve dira
Zaborav je li pao?
Ej, eh, ne zaboravi,
Hajde, sa sobom spi!
Divne haljine nosila,
Čokoladu „Minjon“ jela,
Sa junkerom hodila –
Sa vojnikom bi htjela?
Ej, eh, sagriješi!
Biće lakše na duši!

VI

… Opet u susret juri jak
Leti, urla, viče junak! …

Stoj! Stoj! Andrjuha, priteci!
Petruha, pozadi poteci! …

Trah-tararah-tah-tah-tah-tah!
Vitla se k nebu sniježni prah! …

Junak s Vanjkom – bježi, kidaj …
Još samo malo! Kokoške daj! …

Trah-tararah! Čućeš od brata
……………………………………….
Kako se tuđa cura hvata!

Pobježe, podlac! Još ću ti dati,
Sjutra ćemo se skusurati!

Gdje je Kaća? – Ni – a …
Leži, strvina, sred snijega! …

Revolucionarni korak slavan!
Neumorni dušman ne spava!

VII

I opet idu dvanaestorica,
Na ramenima po puščica.
Samo u bijednog ubice
Ne vidiš sasvim lice…

Sve žurnije i žurnije
Koračaji njini grede.
Marame im preko šije,
Al nikako da se srede…

– Što si, druže, tužan, vraže?
– Što si, drugar, preneražen?
– Što ti, Pećka, objesi nos,
Možda Kaću žališ još?

– Oh, drugovi, moje rane,
Tu sam curu zavolio…
Noći crne i pijane
S tom sam curom provodio…

– Zbog junaštva jadnog
Sred vatrenih joj zjena,
Zbog madeža crvenog
Iza desnog ramena,
Izgubih je blesavo,
Budala nesmotrena!

– Ih, strvino, verglaš isto,
Šta je, Pećka, nisi suknja?
– Jasno, dušu svoju čisto
Iščupo bih! Evo, čupaj!
– Na držanje pazi bistro!
– Daj, pripazi, ne trtljaj!

– Nije takvo sad vrijeme
Da ti neko vlasi broji!
Teško ćemo nositi breme,
Dragi, mili, drugari moji!

I Petruha usporava
Korak brzi, poludjeli.

Ipak, glavu poispravlja
I opet se razveseli.

Ej, eh!
Zaboraviti se nije grijeh!

Kapije svoje zatvarajte,
Danaske će biti pljačke!

Otvarajte podrume –
Hoće golać da grune!

VIII

Oh, ti, tugo tužna
Muko ti, mučna,
Samrtna!
Malo će vremena,
Krenuti, krenuti…

Malo će vrh tjemena
Češnuti, češnuti! …

Još ću sjemenčice
Dobiti, dobiti…

Još ću nožićem
Krojiti, krojiti! …

Leti, buržuju, kao vrapčić!
Ispiću krvcu
Za ljubovcu,
Za crnoobrvku…

Upokoji, gospodi, dušu raba tvojego…

Tužno!

IX

Ne čuje se gradska vreva,
Nad nevskom kulom – tišina,
Ni žandarma više nema –
Bančimo, momci, bez vina!

Stari buržuj na raskršću
U okovratnik nos sakrio,
Pokraj njega, s dlakom čvrstom,
Pas šugavi rep podvio.

Stoj! buržuj ko pas gladni,
Ko pitanje stoji ćutljiv.
A stari svijet ko pas jadni
Iza njega – rep podaviv.

X

Razmahala se mećava
Oj, mećava, mećava!
Ne vidi drugar druga slavna
Ni na četri koraka!

Snijeg se vije kao vrana,
Snijeg – spirala uspravna…

– Oh, mećava, kakva je, čuj me!
– Pećka! Da, ne zaviruj me!
Otkud tebi iza pojasa
Zlato sa ikonostasa?
Nedozvanac ti si čisti,
Prosudi malo, porazmisli –
Zar ti ruke u krv zavi
Zbog Kaćkine ljubavi?
– Drži korak revolucionarni!
Da nas dušman ne prevari!

Naprijed, naprijed, naprijed,
Radni narod ide!

XI

… I idu bez svetog imena
Svih dvanaest – sve dalje.
Družina spremna.
Nikog ne žale…

Njihove čelične puške
Nevidljivog dušmana vide…
A kroz sokake gluve
Samo mećava ide…
Nanose, sniježne, suve,
Ne savladaše cokule…

U oči seže
Crven-zastava
Odliježe
Mirni korak.

Probudiće se
Dušmanin jak…

Mećava mete pravo u oči
I po danu i po noći
U mimohode…

Naprijed, naprijed,
Radni narode!

XII

… U daljinu idu moćnim korakom …
– Ko je tamo? Nek iziđe!
To se vjetar s crven-barjakom
Razigrao, naprijed ide…

Naprijed su – smetovi hladni,
– Ko je u smetu? Nek iziđe!
Samo skitnica, pas gladni,
Pozadi svih ide…

– Odveži se ti, krastavi,
Jer ću bajonetom u te!
Sati svijete – psu ogavni,
Predaj se brzo, ubošću te!

… Škrkut zuba – to vuk gladni
Rep podvio, ide ovamo –
Pas beskućni i pas hladni…
– Ej, javi se, ko je tamo?

– Ko to maše crvenim stijegom?
– Pogledaj, de – tama mutna!
– Ko to juri punim bijegom,
Sakrivajući se iza kuća?

– Ulovićemo te, ipak, tico,
Bolje – ti se predaj nama!
– Ej, druškane, to je rizično,
Iziđi, de – ode glava!

Trah-tah-tah! – I samo ehom
Odgovaraju na to kuće…
To mećava dugim smijehom
U snijeg skoči i skakuće…

Trah-tah-tah!
Trah-tah- tah!

Korakom moćnim ide se, vrvi –
Otpozadi pas se vije,
Naprijed – zastava od krvi,
A iza mećave, nevidljiv,
Od zrna sasvim neranljiv,
Laganim krokom, nadmećavnim,
Bisernim prahom presjajnim,
Na njemu vijenac od ruža bijel –
Isus Hristos – ide naprijed.

Januara 1918.

Izvor: Aleksandar Blok, Pesme, preveo Božo Bulatović, Rad, Beograd, 1964.

Slika: Kazimir Maljević, Crvena konjica, 1932.

Mišel Uelbek: „Poslednji bedem protiv liberalizma“

Objavljeno od strane

immaginaria: “Gerhard Richter, Betty, 1988 Saint Louis Art Museum, Saint Louis Gerhard Richter based this painting on a 1978 photograph he took of his daughter Betty when she was 11 years old. The girl’s position is partially posed, but also...

Odbijamo liberalnu ideologiju jer ne
Pruža nikakav smer, okosnicu za pomirenje
Pojedinca sa svojim bližnjim unutar zajednice
Koju bismo mogli da nazovemo ljudskom,
Štaviše cilj koji sebi postavlja je sasvim
Suprotan.

Odbijamo liberalnu ideologiju u ime enciklike
Leona trinaestog o socijalnoj ulozi Evanđelja
U istom duhu u kome su antički proroci zazivali
Propast i prokletstvo nad Jerusalimom,
I Jerusalim pade, i bi mu potrebno ne manje nego četiri
hiljade
Godina da ustane

Nepobitno je, dokazano je da svaki ljudski napor
Se sve više meri kroz čisto ekonomske
Aršine,
Apsolutno brojčane kriterijume,
Koje pamte fajlovi računara.
To je neprihvatljivo i mi treba da se borimo za
Podređivanje ekonomije, za njeno potčinjavanje
Određenim, usudio bih se da kažem, etičkim, razlozima

I kad otpuste tri hiljade ljudi a čujem gde
Baljezgare o socijalnom trošku takve operacije dođe mi žešće
Da zadavim desetak
Savetnika za obračunske revizije,
Što bi, uostalom, bila odlična operacija,
Apsolutno dobitno skidanje masnog tkiva,
Takoreći higijenska operacija

Imajte poverenja u individualnu inicijativu, eto što
ponavljaju,
Svugde, na svakom koraku, kao ti stari budilnici na federe
čiji ravnomerni
Otkuj je bio dovoljan da nas baci u smarajuću i potpunu
Nesanicu,
Na šta mogu da kažem samo jedno, jedno koje
Proističe iz istovremeno poražavajućeg i redovnog
Iskustva,
A to je da je individua, hoću reći ljudska jedinka,
Uglavnom mala zver koja je istovremeno svirepa i
Bedna,
I da bi smešno bilo ukazati joj poverenje osim
Ukoliko je ne ogradimo, omeđimo i održimo unutar
Strogih principa nenarušivog morala,
Što nije slučaj.
U liberalnoj ideologiji, razume se.

Sa francuskog preveo Boris Lazić

Izvor: Časopis Buktinja

Slika: Gerhard Richter, Betty, 1988. (Saint Louis Art Museum, Saint Louis)

Ljubica Ivošević Dimitrov: „Lanci su pali… Roblje se budi“

Objavljeno od strane

Posvećeno leskovačkim borcima

U fabričkim zidinama mladost vam je saranjena
A metalnim čudovištem vaša snaga iscrpljena.
Od napora i bolova, od gladi ste malaksali.
Nebrojane, teške žrtve kapitalu vi ste dali.

Šta je sreća, ljubav, nada, šta mladosti rosno cveće,
I veseli cvrkut ptica, šta lepota i proleće.
Braćo, sestre porobljene vi to niste smeli znati.
Večno žici robovati! Večno presti, večno tkati!

Ali svanu majska zora, dan slobode i radosti,
I ogreja vaša lica nada lepše budućnosti
Pogledi vam zablistaše! Opusteše mračne zgrade
Danas više roblja nema, nek mašine same rade!

Vaši gordi gospodari zanemeše od užasa,
Zar da roblje glavu diže?! Da slušaju pesmu glasa
Što sloboda obećava?! Ne, to nigde ne sme biti!
Glađu će vas umoriti, na pokornost naučiti!

Haj uzalud svi napori! Ropski lanci već su pali;
A, u duši mučenika, zraci nade zablistali
Točak žića nikada se ka prošlosti ne okreće:
Nikada se vreme ropstva povratiti više neće.

Prvi put objavljeno u časopisu Jednakost, br. 11, 1906, Beograd.

Preporuka: Knjiženstvo | Kakva ženska

Poezija Danice Marković

Objavljeno od strane

DALMACIJI

O, zemljo čari i nebesna baja
Pitomih luka, gde večno proleće
U veličanstvu svoga vedrog sjaja
Smeši se zrakom nadzemaljske sreće,
A iz Levanta tihi vetrić struji
U susret šumu što sa mora huji;

Gde smokva slatka i maslina plodna
Pitome grane povile pod rodom;
Pod pucem jedrim pada loza rodna,
I galeb kruži nad širokom vodom,
A po dragama žarka pesma zvoni;
Gde primorkinja belo stado goni.

I nad svim ovim gde more beskrajno
Valima snažnim, bez kraja i reda,
Obale bije monotono, trajno,
I, peruć’ žalo, večnost pripoveda,
A mrko granje čempresa visoka
Vezuje pogled zadivljena oka!

O, zemljo divna, ti mi nisi znana!
Tek putnik koji, mladi ili stari,
Iz udaljena dolazeći stana,
Pričao mi je lepote i čari
Što tvojim divnim sagledo je krajem;
Al’ ja te, zemljo sjajna, ne poznajem.

Ti, zemljo lepa, gde proleće cveta,
Gde talas žalu bajku pripoveda,
Gde u svetlosti teku burna leta,
A u pučini večnost se ogleda,
I gde predanja još čuva nacija,
Ponosno ti je ime: Dalmacija.

Jednoga, možda, vrlo bliskog dana,
Doći ći i ja na obale tvoje,
S jednom od onih nevidljivih rana,
Da tamo trajem gorke dane svoje
Što udes zao ume da dodeli
Srcima koje sudbina ucveli.

Doći ću i ja; al’ ne kao drugi,
Da smrt pobedim il’ uživam čari,
Već da besciljan život pust i dugi
(Dok samrt drugi, bolji ne podari),
Čuvajuć’ spomen svetao i čedan,
Vežem za humku jednu i grob jedan.

NA BUNARU

U vedri dan što nagoveštava proleće
Drumom širokim išli smo pokraj livada.
I sa klicama obesne, detinjske sreće
Zdravili pastire mlade i njihova stada.

Idući tako putem u veselu hodu,
Stigli smo, ushićeni, do jednog bunara,
I nadnesmo se nad mirnu i tihu vodu
Izvora što gasi žeđ umorna ovčara.

I dišuć’ miris rascvetanih ljubičica,
Što sveži dah gonjaše iz obližnja luga,
S osmehom blaženstva ogledali smo lica
Na tihoj površini vodenoga kruga.

Al’ u tom času žeđ nas je morila ljuta;
Žarka se želja javi da je utolimo;
I ti spusti vedro; za nekol’ko trenuta
Svežu vodu pismo, da žeđ ugasimo.

Ugasivši žeđ ljutu presićeni smo stali,
S utoljenom željom duboko odanuli,
I zajedničkom mišlju smo se pogledali,
Pa, pristupiv bunaru, nad vodu se nagnuli.

Al’ u dubini plahi se koluti vili.
Nevino zadovoljstvo što nam radost čini
Izgubili smo! Žeđ ljutu smo utolili;
Al’ dole, na ustalasanoj površini,

Ah, ne mogasmo više ogledati lica…
I zalud sva lepota proletnjega dana,
I sveži miris rascvetanih ljubičica,
I nežna pesma iz pastirska stana…

BOJA GLASA

„Volim vas kao pesnika
I poštujem kao ženu“
Reče mi jedne studene, zimske večeri.
I tad glas tvoj zavodnika
Imade uzvišenu
Čistotu, čar i boju snega i glečeri.

Kad pouzdanim i smelim
Naglaskom izjavi: „Želim
Da u pesmu vašu uđem pobedno!“
Odlučan, kristalan i čist
– Ljubičast kao ametist –
Bio je glas tvoj zvonki, dubok nedogledno.

Zašto te malo ne volim?
I udvornim i oholim
Tonom kad si me pitao,
Glas je tvoj omađijani
Laskavče nepostojani,
Bio je rumen ko nebo, dan bi svitao.

Kad reče mi da će doći
Tvoj čas i kneževske reči:
„Vreme i moje pravo poginuti neće!“
U veče proletnje noći
Bio je glas tvoj, što leči,
Rujan ko oganj, što brod ogromni pokreće.

Uporan to isto veče
I neumoran mi reče:
„Nezaboravan za vas bih ostao –
Spomen moj ničim potrven.“
I ko turčinka cvet crven
Tvoj vreli, strasni glas je u taj čas postao.

Svem sebi nađe izraza
Najzad kad plaho iskaza:
„Na muke bi vas valjalo staviti!“
Licem ti zračio osmeh,
No crn tad i mračan, ko greh,
Bio je glas tvoj bezdani, slutnjom obaviti.

NOĆNE BORBE

Svu se noć o mene otimahu strasti.
Dok fijukom vetar gonjaše duhove,
Kao da u mračne ponore me zove
Glas demona: razum nemađaše vlasti
Nad slikama divljim što stvara osama,
Niti međa beše bezumnim željama.

Preko opustelih polja i bregova
Mesečinu mrtvu vetar je titrao.
I ko odjek bolnih, fantastičnih snova,
Uzdah se iz grudi mojih u noć krao.
Nigde jednog zračka da duši posvetli –
A već eno zoru objavljuju petli.

No kroz kapke teške svetlost ne prodire.
U jecanje moji uzdasi prelaze.
More iskušenja sve šire i šire,
A obale nigde, niti ima staze
Na pučini; i kad vetar kapke hukom
Zatrese, duša se odazove jaukom.

O mnogo je noći prolazilo tako,
Pa ujutro sumorno slazilo dosadno,
I dan proticao besplodno i jadno.
I opet iz tiha podmuklo i lako
Veče spuštalo se gluho iz daleka,
Kao pauk što u mreži žrtvu čeka.

Vrebala je ponoć, u pustoj samoći
– Pritajenom snagom neslućenih strasti –
Moj visoki trijumf savladanih strasti.
Kopnela je mladost u te žarke čase
I životom šturim sudba titrala se.

Dok prolaze dani bespovratni snagom,
Nemilosnom stopom vreme dok sve gazi;
Bez oslonca stupam po sumornoj stazi,
S kolebanjem hudim u životu nagom:
Pod kapcima vrelim zamućeno oko
Nepobednu žudnju prikriva duboko.

ŽIVOT

Žudeh da osvojim snažnoga čoveka
Či bi ritam krvi odjek silni bio
Vasionskog bila; pogled svetlost meka
Udaljenih zvezda, srce kutak mio

Sanjanoga raja; duša neba deo;
I njegovo delo, uzor ljudske misli,
Da moj ponos bude život nam ceo
Harmonija da je najviše zamisli.

O kako su kobni i snovi i mašta
Što mi ne dadoše da život pobedim!
Koliko se kaje i kako ispašta
Žarka težnja duše u danima bledim.

Sad u tamne čase vedrog, letnjeg dana
Posmatram na prstu kolutić od zlata:
Znam da neprebolnih zadao je rana
I koliko skupa njegova je plata.

I znam da je uvek on znamenje bola,
Da je simvol svega odricanja žene,
Da je okov, igo i surova škola –
Blistava kolajna patnje prikrivene.

PISMO

O divnog sela, da krasnoga mesta,
Srećna života u ovome kraju!
Od kako stigoh, nikako ne presta
Usrdna žurba: neprestano traju
Posete česte iz susedstva cela
I prijateljski poziv na posela.

Kad je četvrtak, ili praznik koji,
Smatra za dužnost komšinica svaka,
Da svojim budnim prisustvom nastoji
Da dokolica meni bude laka.
Skupe se tako da mi vreme krate
I svoju leptu besposlici plate.

Ivana priča kako silno žali
Pop domaćicu pokojnu, i zašto;
Živana kako selu mnogo „vali“
Što vode nema. Smilja opet: našto
Glačati rublje?! Joka život daje
Da zna što Tasa kćeri ne udaje.

Ja s bolom gledam sklopljenog Verlena,
I svog poleta vidim paralizu
– Tu oličenu, u tom skupu žena.
Dok san moj sjajni, još doskora blizu,
Beži u tamu pred karikaturom
Života, što me davi rukom šturom.

Izvor: Danica Marković, Trenuci i raspoloženja, SKZ, Beograd, 1928.

Slika: Beta Vukanović, Letnji dan, 1919. (Narodni muzej)

Preporuke: Wikipedia  |  Knjiženstvo

Nikita Stanesku: „Finiš“

Objavljeno od strane

Image result for georgia o keeffe road

Trčao sam toliko brzo
da mi je oko ostalo za mnom
i gledalo usamljeno
kako se tanjim –
najpre pruga, linija zatim…
Plemenita praznina što probija ništavilo,
ubrzani nepostojeći deo
što prolazi kroz smrt.

Preveo Petru Krdu

Slika: Džordžija O’Kif, Winter Road I, 1963. (National Gallery of Art)

Preporuka: Prejaka reč

Wanda Coleman: „Wanda zašto nisi mrtva“

Objavljeno od strane

wanda kad ćeš raspustiti kosu
wanda to je ime za kurvu
wanda zašto nemaš love
wanda znaš nijedan muškarac kojemu su sve na broju ne želi već gotovu obitelj
zašto ne smršaviš
wanda zašto si tako ljuta
kako to da su ti stopala tako jebeno velika
zar se stvarno ne možeš odseliti iz te odvratne rupe
da sam ja ti, ja ti, ja ti
wanda kako je to biti crnkinja
čujem da ne spavaš sa crncima
priznaj da si dvocjevka. reci mi da si nimfomanka.
reci mi da se pališ na lance
wanda nisi to stvarno mislila
sereš. curo, spaljena si
wanda što te to tako ljuti
wanda uzmi ovo mislim da ti treba malo
wanda ne znaš se šaliti, previše si ozbiljna
wanda nisam znao da te boli
bilo je slučajno
wanda znam što misliš
wanda mislim da ti to neće moći odstraniti

wanda zašto si tako ljuta

žao mi je što se nisam sjetio ovo ovo ovo
to to to je tebi bilo jako važno

wanda ti UVIJEK napadaš

wanda wanda wanda pitam se

zašto nisi mrtva

Preveli Simo Mraović i Vivijana Radman

Izvor: Camille Paglia, Slomi, sruši, sprži, prevela Vivijana Radman, Postscriptum, Zagreb, 2006.

Slika: Renee Gouin