Химна генерације миленијалаца „Smells Like Teen Spirit“ или зашто сам одувек желела да будем навијачица са знаком анархије на мајици

Политички освешћена навијачица из Нирваниног спота „Smells Like Teen Spirit“, са знаком анархије на мајици, метафора је миленијалаца. То је права слика генерације којој припадам. Парадоксална, еклектична, унапред осуђена на чињеницу да ју нико неће озбиљно схватити. То је парадоксална слика јер су мишљења (стереотипи) унапред формирана: како може анархисткиња бити тако сексуално истакнута, како може својим телом настављати процес експлоатације и учествовати у капиталистичком терору над женским телом које је сведено на робу?! Навијачица је на концерту рок бенда у фискултурној сали средње школе каквом би се могли похвалити јунаци серија Твин Пикс, Мој такозвани живот и Несташне године. Ходницима те школе пролазили су Молдер и Скали, можда и Никита. Ко ће знати. Да, то су биле праве деведесете. То су биле моје деведесете.

Већина миленијалаца 2000. године имала је петнаест година и око тог датума открила је бенд из Сијетла, поп-панк Нирвану. То откриће никога није оставило равндушним. Судбина, став и појава фронтмена, кога су миленијалци прихватили за једну од икона свог одрастања, била је неодољиво привлачна и донекле се са њом дало идентификовати. Икона миленијалаца је Лана дел Реј, али и Бијонсе. Тако то иде. Еклектика насупрт једноумљу генерације икс. Наставите са читањем

Дуга досадна летња поднева са Кортни Лав

Ако је Мадона хероина мојих формативних година, година касног детињства и основношколског откривања музике, онда је Кортни Лав хероина мојих средњошколских дана. Ипак, имала је мањи утицај од Мадоне, некако ми се увек чинило краткотрајнији, иако сада увиђам да то није било тако. Реч је о две различите особе, а и каријере. Чињеница да сада пишем о њој, а да сам албум о коме ће бити речи открила 2001-2002, ипак говори више.

Уз Мадонину песму Vogue смишљала сам различите кореографије, и дан-данас, када завршим неки вeлики посао, олакшања ради, појачам до краја ту песму. Међутим, слично је и са групом Hole и, рецимо, њиховом песмом Plump која у једном делу каже: „I don’t do dishes, I throw them in a crib“. Разумеће они не воле да перу судове. Или, у другој песми, кад Кортни каже: You should learn how to say NO! „Не“ је врло моћна реч, зар не? Треба то понављати.

Албум Live Through This добила сам од тадашње другарице која је била седам година старија од мене и која ме је упознала са још много интересантне музике, коју сама вероватно не бих открила (било је то време пре масовне употребе интернета и јутјуба). Нажалост, летовала сам са мајком и сестром у годинама када је већина оних које сам познавала летовала са друштвом и у групи. Шта је друго преостајало, у ситуацији када свакидашњицу само из једне географске тачке пренесете у другу, онда када ново место и нова географија, и да ви то желите, не могу да вам дају нову стварност, него да: 1. пишем и 2. слушам музику. Наставите са читањем

Дуга досадна летња поднева са Мадоном

Летњи распуст 1996. Становали смо у вечито празној, измештеној улици предграђа која подсећа на слике Ђорђа де Кирика. Слушала сам теретне возове како долазе и одлазе (за време бомбардовања ту је била противваздушна одбрана), ранжирна станица налазила се усред кукуруза. Сећам се гласа машиновође, одзвањао је преко разгласа кроз празна и дуга поднева.

Имали смо у разреду једну девојчицу која је била најбољи ђак, најбогатији, највољенији и најзрелији, а коју нико од деце није подносио. Чак је и њено име било најнеобичније. Није она била крива. Њена преамбициозна мајка и брат старији дванаест година створили су од ње неподношљиво дериште.

Брата су послали да студира у Лондон. Брат је лети долазио са много музике. Мени је тада компакт диск био научна фантастика. То смо сви желели да имамо. Међутим, неки од нас нису имали ни касетофон, а и радио би тешко слушали, на рупице поломљених антена стављали би неки метални део, само да ухвате програм. Тако је било. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Луизе Чиконе

За оне који нису упознати, Луиза Чиконе је право име певачице која наступа под псеудонимом Мадона.

Остаје отворено питање да ли бисмо могли, када је реч о њеној књизи Sex, говорити о једној особи. Можемо говорити о појединачном телу које се појављује у низу различитих улога којима приказује или нарушава одређене сексуалне стереотипе, табуе, конвенције, на врло отворен, скоро порнографски експлицитан начин. Сама књига не истиче конкретну индивидуу у први план, већ тело. Оно је у функкцији различитих персона (маски) које Луиза Чиконе користи како би стереотпе настале у друштву поводом секусалности, нарочито женске, разбила, довела у питање, продубила и визуелно о њима експлицитно сведочила. Наставите са читањем

Свет разбијеног огледала. Слике Љубе Поповића

Он осећа одбојност према маски јер иза ње препознаје ништавило.

Много искуства било је потребно да би се прешло из прве фазе у другу, из стваралачког стања на првој фотографији, у стваралачки резултат на другој.

O Љуби Поповићу многи су писали. Ја том циклусу не могу нарочито оригиналном мишљу допринети. Могу једино овом објавом посведочити о неколико утисака које сам стекла посматрајући његова платна ове јесени у Галерији Српске акадамије наука и уметности, читајући неке есеје, гледајући емисије у којима је говорио о свом схватању живота, уметности и нашег времена.

Признајем, на изложби сам била изненађена. Његве боје, барокност израза, (де)композиција, нису ми увек пријали. Ипак, када сам стала испред слика, монументалних платна на којима су биле сцене „разбијеног огледала“, све је постало другачије. Покајала сам се због свог првобитног неповерења, а без доказа за исто. Наставите са читањем

Накит на женским портретима Ђуре Јакшића

Наизглед строго, као сеоски учитељ који покушава да се наљути, али кога ђаци не схватају озбиљно, већ више као свог старијег друга, тако, чини се, гледа и у нас, после много година, меланхолик, визионар, родољуб и боем, Ђура Јакшић, српски сликар и песник рођен 1832. године у једном банатском селу под именом Георгије који је, касније, објављивао песме под псеудонимом Теорин.

Школован у Минхену, друговао у Бечу са Бранком и Ђуром, љубав пронашао у Пожаревцу, био сеоски уча у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти и Рачи Крагујевачкој, сликао у Кикинди, био члан неколико књижевних листова у Новом Саду, а у боемском амбијенту београдских кафана златне токе са женских груди слушао како звече, наздрављајући, уз песму и галаму, свом народу, и љубљеној, која за њега није марила. Ето, и то би могла бити верзија биографије Ђуре Јакшића. Наставите са читањем

Jugoslovenske izdavačke edicije: „Erotikon“

78563060_433932837275219_3367909295331999744_n

Jugoslovenske izdavačke edicije novi je ciklus objava na ovom internet mestu. Sa objavama je započeto juna 2019. godine kada je bilo reči o ediciji Plava ptica. Sada je na redu još jedna popularna i značajna edicija jugoslovenskog izdavaštva: Erotikon.

Biblioteka „Erotikon“ izdavačke kuće „Prosveta“ izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova „Istorija seksualnosti“ na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove značajne i prepoznatljive biblioteke.

Na spisku koji sledi videćemo da je štampano oko trideset pet naslova, iako spisak verovatno nije konačan. Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja.

Urednik biblioteke „Erotikon“ bio je Milan Komnenić. Jedan njegov esej već je objavljen na  A . A . A  (ovde). Edicija knjiga „Erotkon“ školski je primer kako se prave i formiraju edicije koje će poštovati i sakupljati i oni kojima tema knjiga nije bliska: Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Карлоса Фуентеса

Доротеа Танинг, „Рођендан“, 1942.

– Седи на кревет, Фелипе.
– Да.
– Хајде да се играмо. Ти да не радиш ништа. Све препусти мени.

Посађен на кревету, покушаваш да разазнаш одакле допире та расута опално-млечна светлост, која ти једва допушта да издвојиш ствари, Аурино присуство, од златасте измаглице која их обавија. Она ће те гледати док увис дижеш поглед, док тражиш извор те светлости. По гласу знаш да клечи пред тобом:

– Небо није ни високо ни дубоко. Оно је истовремено над нама и под нама.

Скинуће ти ципеле, чарапе, и помиловаће твоје босе ноге.

Осетићеш како ти млака вода запљускује стопала, како их крепи, док те она пере неким грубим платном, кришом баца погледе на Христа од црног дрвета, најзад се одваја од твојих ногу, узима те за руку, кити се пупољцима љубичица по распуштеној коси, прима те међу своје руке и певуши ту мелодију, тај валцер што играш с њом, препуштен шапату њеног гласа, окрећући се у лаганом, свечаном ритму, у коме те она води, без склада са полетним покретима њених руку које ти раскопчавају кошуљу, мазе те по грудима, трагају по твојим леђима, заривају се у њих. И ти, такође, певушиш ту песму без речи, ту песму што се спонтано рађа у твом грлу: њих двоје се врте, сваким кругом све ближи постељи; ти гушиш нејасну песму својим изгладнелим пољупцима на Ауриним уснама, зауздаваш игру својим нестрпљивим пољупцима по Ауриним раменима, по Ауриним грудима. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Џејмса Џојса

Тема ове објаве биће ласцивни садржаји писама која су размењивали Џејмс Џојс и Нора Барнакл. У наслову стоји само Џојсово име јер су само његова писма и цитирана. Ипак, Нора је имплицитно присутна јер су многа Џојсова писма реакција на њено писање. Текст је део објава Сексуалне персоне.

*

22. август 1909.

Стално мислим на тебе. Када увече пођем на починак, за мене је то својеврсна тортура. Нећу овде писати о оном што ми испуњава мисли, о истинској помами жеље. Видим те у стотинама поза, гротескним, срамотним, девичанским, чежњивим. Желим да будем господар твога тела и твоје душе.

Сећаш ли се она три придева које сам употребио у Мртвима говорећи о твоме телу. То су ови: музикално, тајанствено и намирисано.

2. децембар 1909.

Твоје писмо било је преда мном. Има нешто непристојно и похотно у самом облику слова. Наставите са читањем

Адријана Марчетић: „Заљубљени Пруст“

Portrait-Marcel-Proust-Jacques-Emile-Blanche_0_730_1095

Жак Емил Бланш, „Портрет Марсела Пруста“, 1900.

I

Пре три године читаоци Марсела Пруста и цео књижевни свет прославили су стогодишњицу Свановог рођења. Прва књига Трагања за изгубљеним временом, „У Свановом крају“, изашла је из штампе 14. новембра 1913. године. Та година, по једнодушној оцени критике, представља прекретницу у уметности романа, тренутак у којем је романескни жанр ушао у ново доба, епоху модернизма. Али, година Свановог рођења није била преломна само у уметности романа. С данашње историјске дистанце очигледно је да је у години пред Први светски рат дошло до експлозије модернистичких покрета у готово свим уметностима и жанровима, не само у Француској већ и у многим другим земљама. Узмимо само неколико примера. Осим Свана, у Француској су објављене и песничке књиге Валерија Ларбоа (Песме А. О. Барнабута), Гијома Аполинера (Алкохоли), Блеза Сандрара (Транс-сибирска проза), песника и прозаиста Франсиса Жама, Шарла Пегија, Алена Фурнијеа; све оне су недвосмислено најавиле појаву новог песничког стила и нове, модернистичке поетике. У Америци, у часопису Поезија, Езра Паунд 1913. објављује низ текстова који се данас сматрају својеврсним манифестом имажизма; Роберт Фрост, један од најзначајнијих америчких модерниста, објављује прву књигу песама, A Boy’s Will. На немачком језику исте године светлост дана угледала је једна од најбољих Кафкиних прича, „Пресуда“, а Георг Тракл штампао је своју прву и једину збирку, Песме. У Русији, песници Бурљук, Каменски, Хлебњиков, Кручених и Мајаковски и сликари Ларионов, Маљевич, Наталија Гончарова и Олга Розанова, оснивају уметничку групу „Хијалеа“ и објављују један од неколико својих футуристичких манифеста. Унамуно, у Шпанији, објављује прву збирку прича, Огледало смрти, која га је најавила као аутора модерне, авангардне инспирације. И у Србији су 1913. године штампане књиге којима је најављена нова, модернистичка књижевност, Ракићеве Песме, Дисове Утопљене душе и први грађански роман у српској књижевности, Чедомир Илић Милутина Ускоковића. Бура и навала модернизма преплавила је и друге уметности, музику, сликарство и архитектуру. У Паризу, те године Пруст је редован и одушевљен посетилац представа Руског балета, присуствује и извођењу Посвећења пролећа Игор Стравинског. Сликари модернисти најзад улазе на велика врата галерија и музеја. Марсел Дишан у Паризу излаже први „ready-made“, „Точак бицикла“, у Њујорку приказује провокативно платно „Женски акт силази низ степенице“. Изложбе приређују и Шагал, де Кирико, Матис; Пикасо и Брак полажу темеље кубизма.

Марсел Пруст је у самом средишту необично богатог уметничког живота ове епохе. Он пише и објављује прозу и есеје у угледним париским часописима и дневним листовима, посећује књижевне салоне, концерте, изложбе и позоришта, дружи се с писцима, музичарима, уметницима и филозофима. Већ и по томе, његов допринос уметничком и културном животу Париза није занемарљив. Али, у уметности романа, у жанру у којем је створио своје животно дело, Прустов допринос је немерљив. У роману, Пруст је апсолутни иноватор, уметник који је променио природу овог жанра и истовремено указао на његове нове, до тад неслућене могућности. На иновативност, као на главну карактеристику Прустове прозе, указали су већ његови први читаоци и критичари, Мартин Тарнел, Ернст Роберт Курцијус, Лео Шпицер. У приказу објављеном у „Српском књижевном гласнику“ у фебруару 1922, неколико месеци пре Прустове смрти, Слободан Јовановић назвао је Пруста „једним од првих приповедача новог времена“. Прустово дело је било и остало трајна инспирација за различита тумачења. О њему су писали и сами писци (Жид, Бекет, Набоков), и књижевни критичари, и историчари, и биографи, а „прустологију“ су у новије време обогатила и интердисциплинарна истраживања, на пример, проучавање нехотичног сећања у оквиру когнитивне психологије или „квир Пруста“ у студијама културе. Данас, када жива рецепција Прустовог дела у континуитету траје више од сто година, поставља се питање шта оно значи у нашем времену и шта говори савременом читаоцу? Пруст је наш савременик првенствено по питањима која у свом делу поставља: какав је однос уметности и живота, каква је улога уметности у људском животу, шта је то аутентично проживљен живот? Наставите са читањем