Bulat Okudžava: „Molitva Fransoa Vijona“

Dok se još Zemlja okreće,
dok je još jarko svetlo
Gospode,
daj ti svakome ono čega nema.
Mudracu daj glavu,
plašljivcu konja,
daj srećnom novac
i ne zaboravi na mene.
Dok se još zemlja okreće,
Gospode – tvoja je vlast.
Daj častohlepnom da se
nauživa vlasti,
daj predah darežljivom do kraja dana,
Kainu daj pokajanje
i ne zaboravi na mene.
Ja znam – ti sve možeš
i verujem u tvoju mudrost.
Kao što veruje mrtav vojnik
da će živeti u Raju
Kao što veruje svako uho
svojim tihim rečima
Kao što verujemo i mi sami
bez obzira što činili.
Gospode, moj Bože,
zelenooki moj,
Dok se još Zemlja okreće
a čudno je to i njoj,
dok je još vremena
i vatre,
daj svakom po palo
i ne zaboravi na mene.

Slika: Hijeronimus Boš, Brod budala, oko 1500. godine.

Pet pesama Aleksandra Bloka

RUSIJA

I u snu si čudna i sjajna.
Tvoje odjeće – ko se dotakao?
Sanjarim, a iza snova – tajna,
U tajni, Rusijo, vidi te svako.

Rusija se vodama ovi,
Prašuma je mnoga dotakla,
Tu su blatišta i ždralovi
I mutan pogled u ludaka.

Po tebi razni narodi brode,
Iz kraja u kraj, svuda se stvore,
I burno kolo noću vode
Pod sjajem sela što vatrom gore

Tu gatara ima i čuda
Što vračaju travom u poljima,
A s đavolima vještica luda
Igra se na drumskim smetovima

Tamo suluda krene mećava
Do krova gdje se život svio
I djevojka za druga rđava
Ispod snijega oštri sječivo

Tvoje staze i sva raskršća
Prosjačkim su štapom izrovana
A oluja kroz gipka pruća
Pjeva legende prošlih dana

Ovdje saznadoh u snu bez sreće
Bijedu svoje otadžbine
I u dronjcima tvoje odjeće
Golotinju duše krijem.

Stazu tužnu, s noćnim maglama,
Do stara groblja sam utabao,
Tamo bih nekad, međ krstačama,
Otegnutu pjesmu zapjevao.

I ne sjećam se, nisam shvatao
Za koga pjesmu pjevah tada,
U kog sam boga vjerovao,
Za kojom curom srce strada.

Živu si dušu odnjihala,
Rusijo, na svojim širinama,
A ipak nisi uprljala
Prastaru čistotu što sija nama.

Sanjarim – a iza snova: tajna,
U tajni, Rusijo, vidi te svako,
I u snu si čudna i sjajna,
Tvoje odjeće – ko se dotako?

29. septembra 1906.

 

DRUGO KRŠTENJE

Vrata mi mećave otvaraju,
Zamrzla se soba moja,
U snijeg će da me okupaju –
Ponovo biću kršten ja.

Znam da u nov svijet uhodim,
Među ljude i među brige.
Znam: put ka raju one vodi
Koji teška zločinstva čine.

Tako sam umoran od ženske laske,
Na zemlji što se lagano hladi.
I dragocjeni kamen mećave
Ko ledenica sjaji na glavi.

I ponos novog krštavanja
Srce mi je ledom obavio.
Ti obećavaš još trajanja?
Prorokuješ proljeće divno.

No, pogledaj – srce se veseli!
Zagradio sve je snijeg tvrd.
Nema proljeća, ja ga ne želim:
Treće krštenje biće: smrt.

3. januara 1907.

 

U UGLU DIVANA

U kaminu dozvonjeli
Ugljenovi.

Na prozoru dogorjeli
Plamenovi.

Na burnom moru eno tonu
I brodovi,

Nad južnim se morem popnu
I ždralovi.

Vjeruj meni, čujem moćnog
Sunca krik.

Vjeruj meni, srce moćno,
Ja sam – pjesnik!

Kakve hoćeš, ja ću bajke
Ispričati.

Kakve hoćeš, ja ću maske
Nataknuti.

I proći će svake sjenke
Kraj plamena.

Figure će čudne da lete
Zidovima.

I svaka će da se skloni
Kad se javi.

Svaki će svijet da uroni,
Cvijet plavi…

9. januara 1907.

 

Noć. Grad se primirio.
Iza velikih prozora
Tiho je i svečano
Kao da umire čovjek.

Ali tamo stoji čovjek tužan,
Rastrzan i nesrećan,
Sa razdrljenim grudima
I gleda ka zvijezdama.

– Zvijezde, zvijezde,
– Recite mi izvor tuge!

I gleda ka zvijezdama.

– Zvijezde, zvijezde,
– Odakle ovolika tuga?

I zvijezde ispričaju.
Sve ispričaju zvijezde.

 

Približava se zvuk. I, duša u tom zvuku
Biva sve mlađa.
I u snu prinosim usnama tvoju davnu ruku,
Bez daha.

Sanjam – opet sam dječak i ljubavnik opet,
Jaruga, burjan,
I u burjanu – bodljikav ružin cvijet
I magla večernja.

Kroz cvjetove i lišće, bodljikavo granje, znam
Da stara kuća gleda srce moje,
Gleda nebo opet, rumeni s kraja u kraj
I prozorče tvoje.

To je tvoj glas – njegovom neshvatljivom zvuku
Život dajem s tugama,
Makar da i u snu, tvoju davnu ruku
Prinesem usnama.

2. maja 1912.

 

RAVENA

Sve trenutno, i sve smrtno,
U vekovima si sahranila.
Ti, kao mladenac, spavaš, Raveno,
večnosti snene u rukama.

Kroz vrata rimska robovi
Ne unose već mozaik
I dogoreva pozlata
Na zidovima hladnih bazilika.

Od tihih poljubaca vlage
Nežniji je grubi svod grobnice,
Gde zelene sarkofazi
Monaha svetih i carica.

Mučaljive su odaje grobne,
Sen i studen na pragu njihovom,
Da crni pogled blažene Gale,
Probuđen, ne bi kamen sažegao.

Meteža bojnog i uvreda
Zaboravljen je, zbrisan krvavi trag,
Da vaskrsli glas Plakida
Pevao ne bi strasti minulih leta.

Daleko se povuklo more,
I ruže okovaše talas,
Da u grobu usnuli Teodorik
O buri života ne bi maštao.

A pustoš vinogradska,
Kuće i ljudi – sve sam grob
Samo bronza toržestvenog latinskog
Na pričama peva, kao truba.

Samo u netremičnom i tihom oku
Devojaka ravenskih, pokatkad,
Tuga o moru nepovratnom,
Kao bojažljiva niska, mine.

Po noćima samo, nad doline se nadnoseći,
Vekova dolazećih motreći hod,
Senka Danteova s profilom orlovskim
O Novom Životu peva.

1909.

 

PESMA O DIVNOJ DAMI

Predosećam ja Tebe. Leti prazno vreme –
U istom liku predosećam Te dugo.

Sav horizont u ognju. Zableskuje zene,
A ja Te ćutke čekam – sa ljubavlju i sa tugom.

Sav horizont u ognju, znam, stižeš sa smeškom,
Al’ strah me je da ne dođeš mi s drugim likom,

Jer rodićeš u meni podozrenje teško
Kad promeniš na kraju lik na koji svikoh.

O, kako ću ja pasti – žalosno i nisko,
Snova smrtonosnih ne podnevši krik!

Što horizont sad blešti! Viđenje je blisko.
Al’ plašim se: Ti ćeš promeniti lik.

4. jun 1901.

Izvor: Aleksandar Blok, Pesme, preveo Božo Bulatović, Rad, Beograd, 1964.

Aleksandar Blok: „Dvanaestorica“

Image result for malevich red cavalry

I

Crno veče,
Bijel snijeg.
Vjetar teče!
Klati se, klati čovjek.
Vjetar, vjetar –
Širom svijeta šeće!

Zavija vjetar.
Bijeli se snijeg.
Pod snijegom je led.
Klizavo od leda,
Korak gre,
Klizi – ah – bijeda!

S kuće na kuću – zini:
Uže sa sprata na sprat.
Na užetu – plakat:
„Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!“
Starica plače i pati
I nikako da shvati
Čemu taj plakat kitni,
Toliki štof đavo nosi!
Koliko bi se djeci dalo sašiti,
Svi su goli i bosi?

I starica nespretno,
Kao koka preskoči nanos snijega.
– Oh, Majko-Braniteljko!
– Oh, u zemlju će boljševik da nas utjera!
Vjetrovi nasrću!
Ni mraz nije lakši!
I buržuj na raskršću
Nos sakri u okovratnik.

Ko je to? Duga kosa, masna
I govori u pola glasa:
– Izdajice!
– Rusije je nestalo!
Sretosmo li se s piscem? –
Škrabalo…

A evo i dugoskuti –
Iza smeta on struže…
Šta te to danas ljuti,
Pope, druže?

Sjećaš li se… bivalo:
Trbuh naprijed kasa,
I krstom sijalo
Salo sred masa?

Gospa u astrahanu
Drugoj se ponaginje:
– Isplakasmo i dušu samu…
Pokliznu se
I – tup – na tlu se raspinje!

Ej, ej!
Diži, vuci je!

Vjetre, mangupe,
Zao si i blag.
Zavrćeš skute,
Prolaznike obaraš,
Hujiš, brujiš, motaš
I veliki plakat:
„Sva vlast Ustavotvornoj skupštini“…
I riječ šetaš:

… I mi smo umali zbor…
… Baš u zgradi ovoj…
… Pretresli smo
Naredili smo:
Privremeno – deset, od noćas – dvadeset pet…
… Manje ni od koga da se ne uzme…
… Sad na spavanje…

Pozno veče,
Opustjela ulica.
Smuca se jedna
Skitnica.
I zviždi vjetar…
Eh, bijeda!
Priđi bliže –
Da te cjelivam…

Hljeba!
Naprijed – šta je?
Mini dalje!

Zloba, tužna zloba
Kipti u duši…
Crna zloba, sveta zloba…

Druže! Otvori uši
I oka oba!

II

Mota se snijeg, vjetar ludi.
I dvanaest ide ljudi.

Puške crni remeni prate,
Okolo – vatre, vatre, vatre…

Zgužvan kačket, cigara u zubima,
Robijaški, valjda, znak na leđima!

Sloboda, sloboda,
Bez krsta, eh, brata!

Tra-ta-ta!

Hladno je, drugovi, hladno!

– Vanjka Kaću u krćmu svrati…
– Ima kerenke u čarapi!
– Vanja se sirotinje ne boji…
– Bio nekad naš, sad je – vojnik!
– Vanjka je kukin sin i buržuj,
Moju isprobaj, poljubi nju!

Sloboda, sloboda
Bez krsta, eh, sveta!
Kaća je s Vanjkom zauzeta –
Čime li je zuzeta?…

Tra-ta-ta!

Uokolo vatre, vatre, vatre…
Crni remenovi puške prate…

Revolucionarni korak slavan!
Neumorni dušman ne spava!

Drž’ karabin, druže, bez straha!
Po Svetoj Rusiji – iz pušaka –

U debeloguzu nju!

Oj, oj, bez krsta sveta!

III

I pođoše naši momci
Da crvenu služe gardu –
Da crvenu služe gardeu –
Da plome mladu glavu!

Ej, gorak si i jadan
Živote istinski,
Gunj mi poderan,
Karabin austrijski!

Na nevolju svih buržuja
Svjetski požar razduvaj.
Svjetski požar u krv vodi
Blagoslovi, gospodi.

IV 

Junak viče, snijeg odzvanja,
Vanjka s Kaćom se zabavlja –
Električni se fenjer javlja
Na rukunici…
Padni, ah, padni!…

On u šinjelu soldatskom,
S fizionomijom blesastom,
Suče, suče crnu brčinu,
A pomalo neveseo,
Malo šalu zapodjeo…

Taj Vanjka je – plećonja!
Taj Vanjka je – grlonja!
Kaću-naivku zaglio,
I sasvim je osvojio…
Kaća glavu zabacila
Biser-zube priotkrila…
Ah ti, Kaća, Kaća moja,
Kolika je njuška tvoja…

V

Na tvom vratu, mala Kaćo,
Nesrasla se rana ježi.
Od noža, na vratu, Kaćo,
Ožiljak je svježi!

Ej, hej, zaigraj!
Dobre i bolne noge imaš!

U vešu donjem hodila –
Dođi-de ovamo, ti!
S oficirima bludničila –
Zabludi, samo, zabludi!

Ej, eh, zabludi!
Srce ječi sred grudi!

Sjećaš li se, Kaćo, oficira –
On nož nije izbjegao…
Na koleru što sve dira
Zaborav je li pao?
Ej, eh, ne zaboravi,
Hajde, sa sobom spi!
Divne haljine nosila,
Čokoladu „Minjon“ jela,
Sa junkerom hodila –
Sa vojnikom bi htjela?
Ej, eh, sagriješi!
Biće lakše na duši!

VI

… Opet u susret juri jak
Leti, urla, viče junak! …

Stoj! Stoj! Andrjuha, priteci!
Petruha, pozadi poteci! …

Trah-tararah-tah-tah-tah-tah!
Vitla se k nebu sniježni prah! …

Junak s Vanjkom – bježi, kidaj …
Još samo malo! Kokoške daj! …

Trah-tararah! Čućeš od brata
……………………………………….
Kako se tuđa cura hvata!

Pobježe, podlac! Još ću ti dati,
Sjutra ćemo se skusurati!

Gdje je Kaća? – Ni – a …
Leži, strvina, sred snijega! …

Revolucionarni korak slavan!
Neumorni dušman ne spava!

VII

I opet idu dvanaestorica,
Na ramenima po puščica.
Samo u bijednog ubice
Ne vidiš sasvim lice…

Sve žurnije i žurnije
Koračaji njini grede.
Marame im preko šije,
Al nikako da se srede…

– Što si, druže, tužan, vraže?
– Što si, drugar, preneražen?
– Što ti, Pećka, objesi nos,
Možda Kaću žališ još?

– Oh, drugovi, moje rane,
Tu sam curu zavolio…
Noći crne i pijane
S tom sam curom provodio…

– Zbog junaštva jadnog
Sred vatrenih joj zjena,
Zbog madeža crvenog
Iza desnog ramena,
Izgubih je blesavo,
Budala nesmotrena!

– Ih, strvino, verglaš isto,
Šta je, Pećka, nisi suknja?
– Jasno, dušu svoju čisto
Iščupo bih! Evo, čupaj!
– Na držanje pazi bistro!
– Daj, pripazi, ne trtljaj!

– Nije takvo sad vrijeme
Da ti neko vlasi broji!
Teško ćemo nositi breme,
Dragi, mili, drugari moji!

I Petruha usporava
Korak brzi, poludjeli.

Ipak, glavu poispravlja
I opet se razveseli.

Ej, eh!
Zaboraviti se nije grijeh!

Kapije svoje zatvarajte,
Danaske će biti pljačke!

Otvarajte podrume –
Hoće golać da grune!

VIII

Oh, ti, tugo tužna
Muko ti, mučna,
Samrtna!
Malo će vremena,
Krenuti, krenuti…

Malo će vrh tjemena
Češnuti, češnuti! …

Još ću sjemenčice
Dobiti, dobiti…

Još ću nožićem
Krojiti, krojiti! …

Leti, buržuju, kao vrapčić!
Ispiću krvcu
Za ljubovcu,
Za crnoobrvku…

Upokoji, gospodi, dušu raba tvojego…

Tužno!

IX

Ne čuje se gradska vreva,
Nad nevskom kulom – tišina,
Ni žandarma više nema –
Bančimo, momci, bez vina!

Stari buržuj na raskršću
U okovratnik nos sakrio,
Pokraj njega, s dlakom čvrstom,
Pas šugavi rep podvio.

Stoj! buržuj ko pas gladni,
Ko pitanje stoji ćutljiv.
A stari svijet ko pas jadni
Iza njega – rep podaviv.

X

Razmahala se mećava
Oj, mećava, mećava!
Ne vidi drugar druga slavna
Ni na četri koraka!

Snijeg se vije kao vrana,
Snijeg – spirala uspravna…

– Oh, mećava, kakva je, čuj me!
– Pećka! Da, ne zaviruj me!
Otkud tebi iza pojasa
Zlato sa ikonostasa?
Nedozvanac ti si čisti,
Prosudi malo, porazmisli –
Zar ti ruke u krv zavi
Zbog Kaćkine ljubavi?
– Drži korak revolucionarni!
Da nas dušman ne prevari!

Naprijed, naprijed, naprijed,
Radni narod ide!

XI

… I idu bez svetog imena
Svih dvanaest – sve dalje.
Družina spremna.
Nikog ne žale…

Njihove čelične puške
Nevidljivog dušmana vide…
A kroz sokake gluve
Samo mećava ide…
Nanose, sniježne, suve,
Ne savladaše cokule…

U oči seže
Crven-zastava
Odliježe
Mirni korak.

Probudiće se
Dušmanin jak…

Mećava mete pravo u oči
I po danu i po noći
U mimohode…

Naprijed, naprijed,
Radni narode!

XII

… U daljinu idu moćnim korakom …
– Ko je tamo? Nek iziđe!
To se vjetar s crven-barjakom
Razigrao, naprijed ide…

Naprijed su – smetovi hladni,
– Ko je u smetu? Nek iziđe!
Samo skitnica, pas gladni,
Pozadi svih ide…

– Odveži se ti, krastavi,
Jer ću bajonetom u te!
Sati svijete – psu ogavni,
Predaj se brzo, ubošću te!

… Škrkut zuba – to vuk gladni
Rep podvio, ide ovamo –
Pas beskućni i pas hladni…
– Ej, javi se, ko je tamo?

– Ko to maše crvenim stijegom?
– Pogledaj, de – tama mutna!
– Ko to juri punim bijegom,
Sakrivajući se iza kuća?

– Ulovićemo te, ipak, tico,
Bolje – ti se predaj nama!
– Ej, druškane, to je rizično,
Iziđi, de – ode glava!

Trah-tah-tah! – I samo ehom
Odgovaraju na to kuće…
To mećava dugim smijehom
U snijeg skoči i skakuće…

Trah-tah-tah!
Trah-tah- tah!

Korakom moćnim ide se, vrvi –
Otpozadi pas se vije,
Naprijed – zastava od krvi,
A iza mećave, nevidljiv,
Od zrna sasvim neranljiv,
Laganim krokom, nadmećavnim,
Bisernim prahom presjajnim,
Na njemu vijenac od ruža bijel –
Isus Hristos – ide naprijed.

Januara 1918.

Izvor: Aleksandar Blok, Pesme, preveo Božo Bulatović, Rad, Beograd, 1964.

Slika: Kazimir Maljević, Crvena konjica, 1932.

Mišel Uelbek: „Poslednji bedem protiv liberalizma“

immaginaria: “Gerhard Richter, Betty, 1988 Saint Louis Art Museum, Saint Louis Gerhard Richter based this painting on a 1978 photograph he took of his daughter Betty when she was 11 years old. The girl’s position is partially posed, but also...

Odbijamo liberalnu ideologiju jer ne
Pruža nikakav smer, okosnicu za pomirenje
Pojedinca sa svojim bližnjim unutar zajednice
Koju bismo mogli da nazovemo ljudskom,
Štaviše cilj koji sebi postavlja je sasvim
Suprotan.

Odbijamo liberalnu ideologiju u ime enciklike
Leona trinaestog o socijalnoj ulozi Evanđelja
U istom duhu u kome su antički proroci zazivali
Propast i prokletstvo nad Jerusalimom,
I Jerusalim pade, i bi mu potrebno ne manje nego četiri
hiljade
Godina da ustane

Nepobitno je, dokazano je da svaki ljudski napor
Se sve više meri kroz čisto ekonomske
Aršine,
Apsolutno brojčane kriterijume,
Koje pamte fajlovi računara.
To je neprihvatljivo i mi treba da se borimo za
Podređivanje ekonomije, za njeno potčinjavanje
Određenim, usudio bih se da kažem, etičkim, razlozima

I kad otpuste tri hiljade ljudi a čujem gde
Baljezgare o socijalnom trošku takve operacije dođe mi žešće
Da zadavim desetak
Savetnika za obračunske revizije,
Što bi, uostalom, bila odlična operacija,
Apsolutno dobitno skidanje masnog tkiva,
Takoreći higijenska operacija

Imajte poverenja u individualnu inicijativu, eto što
ponavljaju,
Svugde, na svakom koraku, kao ti stari budilnici na federe
čiji ravnomerni
Otkuj je bio dovoljan da nas baci u smarajuću i potpunu
Nesanicu,
Na šta mogu da kažem samo jedno, jedno koje
Proističe iz istovremeno poražavajućeg i redovnog
Iskustva,
A to je da je individua, hoću reći ljudska jedinka,
Uglavnom mala zver koja je istovremeno svirepa i
Bedna,
I da bi smešno bilo ukazati joj poverenje osim
Ukoliko je ne ogradimo, omeđimo i održimo unutar
Strogih principa nenarušivog morala,
Što nije slučaj.
U liberalnoj ideologiji, razume se.

Sa francuskog preveo Boris Lazić

Izvor: Časopis Buktinja

Slika: Gerhard Richter, Betty, 1988. (Saint Louis Art Museum, Saint Louis)

Ljubica Ivošević Dimitrov: „Lanci su pali… Roblje se budi“

Posvećeno leskovačkim borcima

U fabričkim zidinama mladost vam je saranjena
A metalnim čudovištem vaša snaga iscrpljena.
Od napora i bolova, od gladi ste malaksali.
Nebrojane, teške žrtve kapitalu vi ste dali.

Šta je sreća, ljubav, nada, šta mladosti rosno cveće,
I veseli cvrkut ptica, šta lepota i proleće.
Braćo, sestre porobljene vi to niste smeli znati.
Večno žici robovati! Večno presti, večno tkati!

Ali svanu majska zora, dan slobode i radosti,
I ogreja vaša lica nada lepše budućnosti
Pogledi vam zablistaše! Opusteše mračne zgrade
Danas više roblja nema, nek mašine same rade!

Vaši gordi gospodari zanemeše od užasa,
Zar da roblje glavu diže?! Da slušaju pesmu glasa
Što sloboda obećava?! Ne, to nigde ne sme biti!
Glađu će vas umoriti, na pokornost naučiti!

Haj uzalud svi napori! Ropski lanci već su pali;
A, u duši mučenika, zraci nade zablistali
Točak žića nikada se ka prošlosti ne okreće:
Nikada se vreme ropstva povratiti više neće.

Prvi put objavljeno u časopisu Jednakost, br. 11, 1906, Beograd.

Preporuka: Knjiženstvo | Kakva ženska

Poezija Danice Marković

DALMACIJI

O, zemljo čari i nebesna baja
Pitomih luka, gde večno proleće
U veličanstvu svoga vedrog sjaja
Smeši se zrakom nadzemaljske sreće,
A iz Levanta tihi vetrić struji
U susret šumu što sa mora huji;

Gde smokva slatka i maslina plodna
Pitome grane povile pod rodom;
Pod pucem jedrim pada loza rodna,
I galeb kruži nad širokom vodom,
A po dragama žarka pesma zvoni;
Gde primorkinja belo stado goni.

I nad svim ovim gde more beskrajno
Valima snažnim, bez kraja i reda,
Obale bije monotono, trajno,
I, peruć’ žalo, večnost pripoveda,
A mrko granje čempresa visoka
Vezuje pogled zadivljena oka!

O, zemljo divna, ti mi nisi znana!
Tek putnik koji, mladi ili stari,
Iz udaljena dolazeći stana,
Pričao mi je lepote i čari
Što tvojim divnim sagledo je krajem;
Al’ ja te, zemljo sjajna, ne poznajem.

Ti, zemljo lepa, gde proleće cveta,
Gde talas žalu bajku pripoveda,
Gde u svetlosti teku burna leta,
A u pučini večnost se ogleda,
I gde predanja još čuva nacija,
Ponosno ti je ime: Dalmacija.

Jednoga, možda, vrlo bliskog dana,
Doći ći i ja na obale tvoje,
S jednom od onih nevidljivih rana,
Da tamo trajem gorke dane svoje
Što udes zao ume da dodeli
Srcima koje sudbina ucveli.

Doći ću i ja; al’ ne kao drugi,
Da smrt pobedim il’ uživam čari,
Već da besciljan život pust i dugi
(Dok samrt drugi, bolji ne podari),
Čuvajuć’ spomen svetao i čedan,
Vežem za humku jednu i grob jedan.

NA BUNARU

U vedri dan što nagoveštava proleće
Drumom širokim išli smo pokraj livada.
I sa klicama obesne, detinjske sreće
Zdravili pastire mlade i njihova stada.

Idući tako putem u veselu hodu,
Stigli smo, ushićeni, do jednog bunara,
I nadnesmo se nad mirnu i tihu vodu
Izvora što gasi žeđ umorna ovčara.

I dišuć’ miris rascvetanih ljubičica,
Što sveži dah gonjaše iz obližnja luga,
S osmehom blaženstva ogledali smo lica
Na tihoj površini vodenoga kruga.

Al’ u tom času žeđ nas je morila ljuta;
Žarka se želja javi da je utolimo;
I ti spusti vedro; za nekol’ko trenuta
Svežu vodu pismo, da žeđ ugasimo.

Ugasivši žeđ ljutu presićeni smo stali,
S utoljenom željom duboko odanuli,
I zajedničkom mišlju smo se pogledali,
Pa, pristupiv bunaru, nad vodu se nagnuli.

Al’ u dubini plahi se koluti vili.
Nevino zadovoljstvo što nam radost čini
Izgubili smo! Žeđ ljutu smo utolili;
Al’ dole, na ustalasanoj površini,

Ah, ne mogasmo više ogledati lica…
I zalud sva lepota proletnjega dana,
I sveži miris rascvetanih ljubičica,
I nežna pesma iz pastirska stana…

BOJA GLASA

„Volim vas kao pesnika
I poštujem kao ženu“
Reče mi jedne studene, zimske večeri.
I tad glas tvoj zavodnika
Imade uzvišenu
Čistotu, čar i boju snega i glečeri.

Kad pouzdanim i smelim
Naglaskom izjavi: „Želim
Da u pesmu vašu uđem pobedno!“
Odlučan, kristalan i čist
– Ljubičast kao ametist –
Bio je glas tvoj zvonki, dubok nedogledno.

Zašto te malo ne volim?
I udvornim i oholim
Tonom kad si me pitao,
Glas je tvoj omađijani
Laskavče nepostojani,
Bio je rumen ko nebo, dan bi svitao.

Kad reče mi da će doći
Tvoj čas i kneževske reči:
„Vreme i moje pravo poginuti neće!“
U veče proletnje noći
Bio je glas tvoj, što leči,
Rujan ko oganj, što brod ogromni pokreće.

Uporan to isto veče
I neumoran mi reče:
„Nezaboravan za vas bih ostao –
Spomen moj ničim potrven.“
I ko turčinka cvet crven
Tvoj vreli, strasni glas je u taj čas postao.

Svem sebi nađe izraza
Najzad kad plaho iskaza:
„Na muke bi vas valjalo staviti!“
Licem ti zračio osmeh,
No crn tad i mračan, ko greh,
Bio je glas tvoj bezdani, slutnjom obaviti.

NOĆNE BORBE

Svu se noć o mene otimahu strasti.
Dok fijukom vetar gonjaše duhove,
Kao da u mračne ponore me zove
Glas demona: razum nemađaše vlasti
Nad slikama divljim što stvara osama,
Niti međa beše bezumnim željama.

Preko opustelih polja i bregova
Mesečinu mrtvu vetar je titrao.
I ko odjek bolnih, fantastičnih snova,
Uzdah se iz grudi mojih u noć krao.
Nigde jednog zračka da duši posvetli –
A već eno zoru objavljuju petli.

No kroz kapke teške svetlost ne prodire.
U jecanje moji uzdasi prelaze.
More iskušenja sve šire i šire,
A obale nigde, niti ima staze
Na pučini; i kad vetar kapke hukom
Zatrese, duša se odazove jaukom.

O mnogo je noći prolazilo tako,
Pa ujutro sumorno slazilo dosadno,
I dan proticao besplodno i jadno.
I opet iz tiha podmuklo i lako
Veče spuštalo se gluho iz daleka,
Kao pauk što u mreži žrtvu čeka.

Vrebala je ponoć, u pustoj samoći
– Pritajenom snagom neslućenih strasti –
Moj visoki trijumf savladanih strasti.
Kopnela je mladost u te žarke čase
I životom šturim sudba titrala se.

Dok prolaze dani bespovratni snagom,
Nemilosnom stopom vreme dok sve gazi;
Bez oslonca stupam po sumornoj stazi,
S kolebanjem hudim u životu nagom:
Pod kapcima vrelim zamućeno oko
Nepobednu žudnju prikriva duboko.

ŽIVOT

Žudeh da osvojim snažnoga čoveka
Či bi ritam krvi odjek silni bio
Vasionskog bila; pogled svetlost meka
Udaljenih zvezda, srce kutak mio

Sanjanoga raja; duša neba deo;
I njegovo delo, uzor ljudske misli,
Da moj ponos bude život nam ceo
Harmonija da je najviše zamisli.

O kako su kobni i snovi i mašta
Što mi ne dadoše da život pobedim!
Koliko se kaje i kako ispašta
Žarka težnja duše u danima bledim.

Sad u tamne čase vedrog, letnjeg dana
Posmatram na prstu kolutić od zlata:
Znam da neprebolnih zadao je rana
I koliko skupa njegova je plata.

I znam da je uvek on znamenje bola,
Da je simvol svega odricanja žene,
Da je okov, igo i surova škola –
Blistava kolajna patnje prikrivene.

PISMO

O divnog sela, da krasnoga mesta,
Srećna života u ovome kraju!
Od kako stigoh, nikako ne presta
Usrdna žurba: neprestano traju
Posete česte iz susedstva cela
I prijateljski poziv na posela.

Kad je četvrtak, ili praznik koji,
Smatra za dužnost komšinica svaka,
Da svojim budnim prisustvom nastoji
Da dokolica meni bude laka.
Skupe se tako da mi vreme krate
I svoju leptu besposlici plate.

Ivana priča kako silno žali
Pop domaćicu pokojnu, i zašto;
Živana kako selu mnogo „vali“
Što vode nema. Smilja opet: našto
Glačati rublje?! Joka život daje
Da zna što Tasa kćeri ne udaje.

Ja s bolom gledam sklopljenog Verlena,
I svog poleta vidim paralizu
– Tu oličenu, u tom skupu žena.
Dok san moj sjajni, još doskora blizu,
Beži u tamu pred karikaturom
Života, što me davi rukom šturom.

Izvor: Danica Marković, Trenuci i raspoloženja, SKZ, Beograd, 1928.

Slika: Beta Vukanović, Letnji dan, 1919. (Narodni muzej)

Preporuke: Wikipedia  |  Knjiženstvo

Nikita Stanesku: „Finiš“

Image result for georgia o keeffe road

Trčao sam toliko brzo
da mi je oko ostalo za mnom
i gledalo usamljeno
kako se tanjim –
najpre pruga, linija zatim…
Plemenita praznina što probija ništavilo,
ubrzani nepostojeći deo
što prolazi kroz smrt.

Preveo Petru Krdu

Slika: Džordžija O’Kif, Winter Road I, 1963. (National Gallery of Art)

Preporuka: Prejaka reč

Wanda Coleman: „Wanda zašto nisi mrtva“

wanda kad ćeš raspustiti kosu
wanda to je ime za kurvu
wanda zašto nemaš love
wanda znaš nijedan muškarac kojemu su sve na broju ne želi već gotovu obitelj
zašto ne smršaviš
wanda zašto si tako ljuta
kako to da su ti stopala tako jebeno velika
zar se stvarno ne možeš odseliti iz te odvratne rupe
da sam ja ti, ja ti, ja ti
wanda kako je to biti crnkinja
čujem da ne spavaš sa crncima
priznaj da si dvocjevka. reci mi da si nimfomanka.
reci mi da se pališ na lance
wanda nisi to stvarno mislila
sereš. curo, spaljena si
wanda što te to tako ljuti
wanda uzmi ovo mislim da ti treba malo
wanda ne znaš se šaliti, previše si ozbiljna
wanda nisam znao da te boli
bilo je slučajno
wanda znam što misliš
wanda mislim da ti to neće moći odstraniti

wanda zašto si tako ljuta

žao mi je što se nisam sjetio ovo ovo ovo
to to to je tebi bilo jako važno

wanda ti UVIJEK napadaš

wanda wanda wanda pitam se

zašto nisi mrtva

Preveli Simo Mraović i Vivijana Radman

Izvor: Camille Paglia, Slomi, sruši, sprži, prevela Vivijana Radman, Postscriptum, Zagreb, 2006.

Slika: Renee Gouin

Mira Alečković: „Haljina“

[Janinesm.jpg]

Niko na njoj ne vidi tvoje ruke
kada prolazim ulicom.

Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kući.

Maleno dugme je opet ušiveno,
i zakopčani svi snovi visoko do vrata.

Ja ovu haljinu nežno skidam,
ja ovu haljinu pažljivo oblačim:

Ona za mene moć mađije ima.
Volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.

Slika: Ryan Pickart

Delmor Švarc: „Umoran i nesrećan, misliš o kućama“

Image result for Delmore Schwartz

Umoran i nesrećan, misliš o kućama
Mekih ćilima, toplim u decembarsko veče,
Dok beli parčići snega padaju kraj prozora
I propinje se narandžasti plamen.
Mlada neka devojka
Peva Glukovu pesmu u kojoj se Orfej sa Smrću prepire;
Stariji njeni gledaju, srećno klimaju glavama
Što vide vreme opet sveže u njenom samosvesnom oku:
Služavka unosi kafu, deca se povlače,
Stari i mladi zevnu pa odlaze u krevet,
Žar bledi pa zasjaji, rujno i pepelno,
Vreme je da se streseš! i da razbiješ
Taj banalni san, i da okreneš glavu
Tamo gde je podzemlje krcato, gde se vidi
Težina vitkih zgrada,
Gde te blisko u gužvi podzemne železnice, bezimeno
U mnoštvu, dobro odeveni ili otrcani
Toliki okružuju ljudi, i zvone tvoju sudbinu,
Uhvaćeni u srdžbu tačnu kao mašina!

DELMOR ŠVARC (1913, Bruklin – 1966, Nju Jork Siti), pripovedač i pesnik, student Kolumbija Univerziteta i Nju Jork Univerziteta, hvaljen od pesnika poput T. S. Eliota, Vilijema Karlosa Vilijamsa. Robert Lovel mu posvećuje pesmu a Sol Belou roman „Hamboltov poklon“. Umro je od etilizma 1966. godine. Bio je Lu Ridov profesor na Univerzitetu u Sirakuzi, a takođe i njegov prijatelj i književni uzor. Lu Rid je o njemu rekao sledeće:

Bio sam u njegovoj bilizini i na kraju, kada je postao zaista lud. Ali ja to nisam shvatao. Odbijao sam godinama tu pomisao. Strašno bi me nerviralo kada bi mi ljudi rekli da je Delmor Švarc zaista lud, i to svaki put sve više. Kada sam ga sreo bio je na lošem putu. Ali je u isto vreme bio tako šarmantan, zabavan, talentovan i inteligentan. Posle njegove smrti nikad nisam poverovao u njegovo ludilo. Bio sam pod velikim utiskom njegovih govora, a pogotovo onoga što je pisao, naročito „And dreams begin responsibilities“, jedne od najlepših novela ikada napisanih. Ima oko četri strane, to je priča o čoveku koji ide da vidi neki film. Kad bih mogao da napišem bilo šta što bi neko smatrao tako dobrim kao što je ono što je radio Delmor, mislio sam, to bi zaista bila velika stvar.

Izvor: Superstars. Manijački vodič kroz Fektori Endija Vorhola i Velvet Andergraund, prevela Jelena Vujanović, priredio Borivoj Gerzić, Istar, Beograd, 2003.

Branislav Petrović: „Kada te ostavi onaj koga voliš“

Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.

Prvo osetiš jedno ništa
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.

Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.

Idem da prošetam.
Gde češ po kiši?
Ja volim kišu.
Ponesi kišobran.
Ne treba mi kišobran.
Pa idi onda kad si luda.

I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš…
I svi gledaju kako šetaš.
I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš…
I već ti je bolje.
I ne boli te ništa.
I ne boli te ništa.

Preporuka: Branislav Petrović, O prokleta da si ulico Rige od Fere, Prosveta, Beograd, 1971.

Slike: Anri de Tuluz-Lotrek

Žak Prever: „Jutarnji doručak“

Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
U belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
I spustio šolju
Bez ijedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez ijedene reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez ijedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah

Izvor: Žak Prever, Sena dolazi u Pariz, preveo Nikola Trajković, Bagdala, Kruševac, 1968.

Fotografija: Daisy Bennett

Nebojša Vasović: „San u kome se pojavljuje mrtva Romi Šnajder“

Noćas sanjam: u kupatilu
s plavim pločicama, 
u kadi punoj pene,
sedimo Romi Šnajder i ja.

Pušimo marihuanu,
nežno se gledamo,
smeškamo, slušamo
neku staru šansonu.

Zašto i ti ne umreš –
reče ona odjednom –
pa da opet
budemo zajedno?

Izvor: Nebojša Vasović

Fotografija: F. C. Gundlach, Romy Schneider, 1961.

Brajen Peten: „Portret mlade devojke silovane na jednoj subotnjoj zabavi“

I posle tog naglog ševenja u mraku
Ustaćeš i poći
Razmišljajući koliko si najednom prazna
I da li su sve večernje pripreme pred ogledalom
Koje mlađi momci nisu ni uočili
Tako prosto vodile ka ovom.

Svedena na ono što si očekivala da budeš
Onim što jesi
Sred ovog smrznutog dvorišta
Ti drhtiš i povraćaš –
Preplašena, pijana među drvećem
Čudiš se kako one stvari koje traže nežnost
Behu tako daleko od svake nežnosti
Sad su ostala tvoja cerekanja na račun ljubavi
I tvoja detinjastost za tobom
A ipak još daleko od starosti
Ti bljuješ među cvećem
Dok se u toploj neprovetrenoj sobi,
Zabava nastavlja.
Reklo bi se da si shvatila da treba otići
Iz te gomile pijanih života
Pa, ipak, već čitavih deset minuta trudna,
Među hiljadama drugih sećaš se
One zabave
Ove glupe subotnje večeri
Kad se planete otkotrljaše iz tvojih očiju
I pljusnuše po travi predgrađa.

Izvor: Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 39-40, priredio Raša Livada. Temat: Svetska poezija danas.

Slika: Naomi Okubo

Čarls Bukovski: „Klasika i ja“

phassa: “ Weiss, Wojciech - Melancholic ”

pojma nemam kako je počelo.
kao dečak mislio sam da je klasična muzika
za šonje, a kao tinejdžer osećao sam to još
snažnije.

da, mislim da je počelo u toj prodavnici
ploča.
bio sam u kabini i slušao sam šta god sam
u to vreme
slušao.
onda sam čuo neku muziku u susednoj
kabini.
zvuci su delovali jako čudno i
neuobičajeno.
video sam kako čovek izlazi iz kabine i
vraća prodavcu ploču.
prišao sam prodavcu i pitao ga za tu
ploču.
dao mi je.
pogledao sam omot.

„ali“, rekao sam, „ovo je simfonijska muzika.“

„da“, rekao je prodavac.

odneo sam ploču u kabinu
i pustio je.

nikada nisam čuo takvu
muziku.
na nesreću, ne sećam se
više šta je bilo to
čudesno muzičko
delo.

kupio sam ploču.
imao sam gramofon u
sobi.
slušao sam
i slušao
tu ploču.

navukao sam se.

ubrzo sam otkrio radnju polovnih
ploča
gde si mogao
da vratiš tri albuma u
zamenu za dva.

bio sam prilično siromašan
ali je najveći deo mojih para išao
na vino i
klasičnu muziku.
voleo sam da ih mešam u
celinu.

pročešljao sam čitavu tu
radnju polovnih
ploča.

moji su ukusi bili čudni.
voleo sam Betovena, ali
draži su mi bili Brams i
Čajkovski.
Borodin me nije dojmio.
Šopen je bio dobar samo na
momente.
Mocart je bio dobar samo
kad je meni bilo dobro, a
retko mi je bilo
tako.

Smetana mi je bio
bukvalan a Sibelius
užasan.
Goldmark je, po meni, bio vrlo
potcenjen.
Vagner je bio hučno čudo
mračne energije.
Hajdn je bio ljubav oslobođena u
zvuku.
Hendl ti je dizao glavu skroz
do plafona.
Erik Kouts je bio neverovatno
privlačan i bistar.
a kad
dovoljno dugo
slušaš Baha
nije ti se više slušao
niko drugi.
bilo je još mnogo
njih…

lutao sam od
grada do grada
tako da nošenje gramofona
i ploča nije bilo
moguće
pa sam počeo da slušam
radio
i kupim šta se
nađe.

problem s radiom
bio je u tome
što su stalno puštali
jedne iste standardne
stvari.

previše sam ih slušao
i mogao da predvidim svaku
notu pre nego što bi
stigla.
ali dobro je bilo
što bih, ponekad, čuo neku
novu muziku koju nikad ranije
nisam slušao, od kompozitora
za koje nikad nisam čuo.
bio sam iznenađen koliko je
kompozitora, meni nepoznatih,
koji su stvorili tako čudesna
i uzbudljiva dela.
dela koja nikad više
neću ponovo čuti.

nastavio am da slušam
klasičnu muziku preko radija
decenijama.
dok ovo pišem
slušam Malerovu Devetu.
Maler je oduvek bio jedan
od mojih ljubimaca.
moguće je slušati
njegova dela uvek
ponovo i
ponovo a da ti ne
dosade.

kroz žene, kroz
poslove, kroz stravična
vremena i dobra vremena,
kroz smrti, kroz sve,
u bolnice iz bolnica,
u ljubavi iz ljubavi, kroz
decenije koje su tako hitro
prošle
bilo je mnogo
noći slušanja
klasike na
radiju.
skoro svaka
noć.

voleo bih da mogu da se setim šta
sam prvi put čuo u toj
kabini
ali izmiče mi.
iz nekog čudnog razloga
pamtim dirigenta:
Judžin Ormandi.
jedan od
najboljih.

sada je Maler sa mnom
u obi
i žmarci prolaze uz moje
ruke, stižu mi do
potiljka…
sve je tako neverovatno
blistavo,
blistavo!
a ja ne znam nijednu
notu.
ali otkrio sam deo
sveta
kao nijedan drugi deo
sveta.

dao je srce mom
životu, pomogao mi da
stignem
dovde.

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Wojciech Weiss, Melancholic, 1894.

Čarls Bukovski: „Borodin“

okiesmen: “ The Thinker. Thomas Eakins. ”

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi –
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.
kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle sa kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;

Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije

spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se…

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Thomas Eakins, Thinker, 1900.

Poezija posvećena grčkoj boginji Persefoni

Kore from the Acropolis, 6th century BCE, marble. New Acropolis Museum, Athens.

EDNA ST. VINCENT MILLAY: PRAYER TO PERSEPHONE

Be to her, Persephone,
All the things I might not be;
Take her head upon your knee.
She that was so proud and wild,
Flippant, arrogant and free,
She that had no need of me,
Is a little lonely child
Lost in Hell, – Persephone,
Take her head upon your knee;
Say to her, „My dear, my dear,
It is not so dreadful here.“

 

CECILIA WOLOCH: HADES

Where we go when he closes my eyes
and under what country:
some blue darkness, farther than hell;
a landscape of absence and root and stone.
There are no bodies here,
we dream shapeless dreams –
a constant, cloudless storm.

Mother, I’ll never wake up from him,
I have already traveled too far.
My mouth is the color of his mouth
and his arms are no longer his arms;
they’re mute as smoke, as my first white dress,
and the spear of his name, once ferocious,
dissolves on my tongue
like sugar, like birdsong, I whisper it:
Hades.

 

NIKITA GILL: CONVERSATIONS WITH PERSEPHONE

I asked Persephone,

„How could you grow to love him?
He took you from flowers to a kingdom
where not a single living thing can grow.“

Persephone smiled,

„My darling, every flower on your earth withers.
What Hades gave me was a crown
made for the immortal flowers in my bones.“

 

LOUISE GLÜCK: A MYTH OF DEVOTION

When Hades decided he loved this girl
he built for her a duplicate of earth,
everything the same, down to the meadow,
but with a bed added.

Everything the same, including sunlight,
because it would be hard on a young girl
to go so quickly from bright light to utter darkness

Gradually, he thought, he’d introduce the night,
first as the shadows of fluttering leaves.
Then moon, then stars. Then no moon, no stars.
Let Persephone get used to it slowly.
In the end, he thought, she’d find it comforting.

A replica of earth
except there was love here.
Doesn’t everyone want love?

He waited many years,
building a world, watching
Persephone in the meadow.
Persephone, a smeller, a taster.
If you have one appetite, he thought,
you have them all.

Doesn’t everyone want to feel in the night
the beloved body, compass, polestar,
to hear the quiet breathing that says
I am alive, that means also
you are alive, because you hear me,
you are here with me. And when one turns,
the other turns.

That’s what he felt, the lord of darkness,
looking at the world he had
constructed for Persephone. It never crossed his mind
that there’d be no more smelling here,
certainly no more eating.

Guilt? Terror? The fear of love?
These things he couldn’t imagine;
no lover ever imagines them.

He dreams, he wonders what to call this place.
First he thinks: The New Hell. Then: The Garden.
In the end, he decides to name it
Persephone’s Girlhood.

A soft light rising above the level meadow,
behind the bed. He takes her in his arms.
He wants to say I love you, nothing can hurt you

but he thinks
this is a lie, so he says in the end
you’re dead, nothing can hurt you
which seems to him
a more promising beginning, more true.

 

JO WALTON: HADES AND PERSEPHONE

You bring the light clasped round you, and although
I knew you’d bring it, knew it as I waited,
Knew as you’d come that you’d come cloaked in light
I had forgotten what light meant, and so
This longed for moment, so anticipated,
I stand still, dazzled by my own delight.

I see you, and you see me, and we smile
And your smile says you are as pleased as me
With everything and nothing still to say
All that we’ve saved and thought through all this time
Boils down to affirmation now as we
Stand here enlightened in my realm of grey.

Cerberus wags his solitary tail,
And though the dust of Hell lies round our feet
Your flowers are already sprouting through.
“You came,” “I said I would,” “You didn’t fail,”
“And you’re still here,” “Of course. We said we’d meet.”
“Yes,” “Yes!” “You’re really here! “And so are you!”

We don’t say yet that you will have to go
And Hell return inevitably black
Your flowers fade when parted from your tread
Though this is something we both surely know,
As certain as you come, you must go back,
And I remain alone among the dead.

They say I snatched you from the world above
Bound you with pomegranates, cast a spell
Bribed you with architecture. It’s not so.
Friendship is complicated, life is, love,
Your work the growing world, my task is Hell
You come back always, always have to go.

But here and now, this moment, we can smile,
Speak and be heard, this moment we can share
And laugh, and help each other to be great,
And talk aloud together, all worthwhile,
Our work, our worlds, and all we really care,
Each word shines golden, each thought worth the wait.

And Hell’s poor souls whirl round us as they glide
Off up to Lethe to begin again,
On to new lives, new dawns beyond Hell’s night.
We walk among your flowers, side by side,
Such joys we share are worth a little pain.
You come back. And you always bring the light.

 

RITA DOVE: PERSEPHONE, FALLING

One narcissus among the ordinary beautiful
flowers, one unlike all the others! She pulled,
stooped to pull harder—
when, sprung out of the earth
on his glittering terrible
carriage, he claimed his due.
It is finished. No one heard her.
No one! She had strayed from the herd.

(Remember: go straight to school.
This is important, stop fooling around!
Don’t answer to strangers. Stick
with your playmates. Keep your eyes down.)
This is how easily the pit
opens. This is how one foot sinks into the ground.

Izvor poezije: Pinterest, Poetry Foundation

Slika: Mermerna sklptura Kore (devojke), 6. vek pre nove ere, Atina.

O Rembrantovoj slici „Otmica Persefone“

Rembrandt van Rijn 177.jpgBerlín rapto de Proserpina 01.JPGBerlín rapto de Proserpina 02.JPGBerlín rapto de Proserpina 03.JPG

Sliku Otmica Prozerpine holandski umetnik Rembrant stvara 1631. godine. Umetnik tada ima dvadeset pet godina i mnoge će ta činjenica iznenaditi, s obzirom na kvalitet dela. Otimica Persefone je tema koja interesuje barokne umetnike, naročito je, pre Rembranta, inspirisala italijanskog skulptora Đanlorenca Berninija.

Slika ima nekoliko odlika baroka: ona afirmiše dinamiku i prikazuje snažno kretanje. Celovitost i jedinstvo slike kao da ne postoje, tačke fokusa nisu ravnomerno raspoređene, slikar poentira ne u ravni celine već jedino prema efektnim delovima. Takođe, slika naglašava dramatičan odnos svetlosti i tame. Slika kao da prikazuje letnje popodne prožeto tamnim oblacima pred snažnu oluju. Međutim, glava devojke koja rukama gura od sebe muškarčevu glavu tako je precizno označena svetlošću. Možda je upravo to ono na čemu ćemo zadržati pogled.

Slika je atmosferična i poput daha na staklu: nepostojana, evokativna, kao sećanje, kao odraz snevanog po buđenju – još uvek je oko nas mračno, ali ne u potpunosti, i nešto nam izmiče. Kontura je razorena. Tamna boja, na pojedinim mestima crna, na nekima plava, na nekim rubin crvena. Had i Persefona deluju kao dve ribe izgubljene na pučini nekog okeana. Ambis koji Rembrant predočava odnosi se i na gore i na dole, i na nebo i na zemlju.

Gore je ambis neba, koje se polako gubi u levom uglu, dok ljubavnici streme ka donjem desnom uglu, ka još dubljem poniranju. Otmica Persefone je i metafora seksualnog čina, odnošenja, samozaborava, odlaska i povratka. Mladi Rembrant koristi temu koja je u duhu doba i aktualizuje ju umetnički na svoj način, ali ju i prilagođava sopstvenoj dobi i spostvenom životnom trenutku. Ova slika odraz je i njegove ljubavi prema prvoj supruzi i svakako je jedan od alegorijskog primera ljubavne strasti i stvaralačkog nadahnuća.

Persefona u časopisu A . A . A